Ništa u našim životima nije slučajno, - ni naša rodjenja, odabir prijatelja, ljubavi, zanimanja.... Čak ni snovi nisu slučajnost. Snovi su samo
produžetak naših želja, za čija ostvarenja, katkad nemamo hrabrosti dok smo budni. Ili nisu dovoljno sazrele, želje, da im skinemo plašt.
Neko iz obzira, neko bez obzira.
A koliko smo toga u životu pokvarili jer nismo pitali zašto neko, recimo ćuti. Lakše nam je bilo da odgovorimo istom merom, pa ćutimo i mi.
U ljubavi najčešće. Dvoumljenju nikad kraja, a opravdanja očas smislimo.
Da vrisnemo, - možda nas neće čuti.
Da objasnimo, - nedostaju reči
Hrabrosti, možda.
A, i nije svako poput Marije Jasnoževske
"Lavica, snena i naga
kavez joj ne smeta
Ležeć' gleda Lava, gospodara sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore...
A dama neka gleda i plače.
Iz ljubomore. ."
Divna je Jasnoževska. Umela je da ovekoveči male, a tako velike slike iz običnog života.
Da li joj to od Boga dato ili je tek imala hrabrosti ?!
Istini za volju, meni nešto ponestaje te hrabrosti da priznam kako
Volim tišinu noći pred jesen
i žuti list
što zaraslu stazu krasi
Noć zagospodarila,
sova odnekud nepomična u mraku
svoj monolog drži
A meni se čini da, ustvari jeca...
Ili ipak, samo neke note čita
izmedju oblaka i meseca.
Iz " Spletkarenja sa sopstvenom dušom ". Moj nedavni uradak. Hvala Revelin za temu, neka joj uvek leut svira.
produžetak naših želja, za čija ostvarenja, katkad nemamo hrabrosti dok smo budni. Ili nisu dovoljno sazrele, želje, da im skinemo plašt.
Neko iz obzira, neko bez obzira.
A koliko smo toga u životu pokvarili jer nismo pitali zašto neko, recimo ćuti. Lakše nam je bilo da odgovorimo istom merom, pa ćutimo i mi.
U ljubavi najčešće. Dvoumljenju nikad kraja, a opravdanja očas smislimo.
Da vrisnemo, - možda nas neće čuti.
Da objasnimo, - nedostaju reči
Hrabrosti, možda.
A, i nije svako poput Marije Jasnoževske
"Lavica, snena i naga
kavez joj ne smeta
Ležeć' gleda Lava, gospodara sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore...
A dama neka gleda i plače.
Iz ljubomore. ."
Divna je Jasnoževska. Umela je da ovekoveči male, a tako velike slike iz običnog života.
Da li joj to od Boga dato ili je tek imala hrabrosti ?!
Istini za volju, meni nešto ponestaje te hrabrosti da priznam kako
Volim tišinu noći pred jesen
i žuti list
što zaraslu stazu krasi
Noć zagospodarila,
sova odnekud nepomična u mraku
svoj monolog drži
A meni se čini da, ustvari jeca...
Ili ipak, samo neke note čita
izmedju oblaka i meseca.
Iz " Spletkarenja sa sopstvenom dušom ". Moj nedavni uradak. Hvala Revelin za temu, neka joj uvek leut svira.
