Quantcast

Horor književnost

del piero 10

Aktivan član
Poruka
1.235
Kada je Alijenista prvi put objavljen 1994, brzo je postao senzacionalni bestseler koji je proveo punih šest meseci na top-listi New York Timesa, primio odlične književne kritike, i prodao se u milionima primeraka. Ovaj moderni klasik i dalje oduševljava ljubitelje istorijskih trilera i horora širom sveta, a sada se prikazuje i kao TV serija.

Zakoračite u drugo vreme – i nezaboravan košmar. Godina je 1896. Grad je Njujork. U toku je hajka na zbunjujuću, novu vrstu zločinca. Na serijskog ubicu. Način potrage i očajnički napori tima istražitelja uzdigli su ovu priču daleko iznad nivoa dobre žanrovske priče – ovo je izuzetan spoj istorijskog romana i psihološkog trilera.

„Prvorazredna priča o zločinu i kazni koja će čitaoce držati u neizvesnosti sve do poslednjih stranica.“ Entertainment Weekly

„Užasavajući i očaravajući roman... Obožavaće ga ljubitelji filmova Sedam i Kad jaganjci utihnu.“ Flint Journal

„Izuzetna zamisao... Ambijent i likovi su daleko sofisticiraniji od većine trilera koji ispunjavaju police knjižara.“ Washington Post

Pogledajte prilog 564338
mene je udavio do besvesti... mnogo rastegnuto, previse detaljno, vrlo cesto bez potrebe... moglo je to na mnogo manje strane i mnogo manje naporno.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Život engleske književnice Meri Šeli bi se najblaže mogao opisati haotičnim, tužnim i depresivnim. Autora romana „Frankenštajn, ili moderni Prometej“ često su pogađale porodične prepirke i nesreće, stalna borba sa siromaštvom i dugovima, kao i ljubavnim jadima. Uprkos svom teškom privatnom životu, Meri Šeli je ostala zapamćena kao jedan od najboljih pisaca horor priča. Smatra se jednim od začetnika naučne fantastike kao književnog žanra. Napisala je veliki broj kratkih priča, eseja, biografija, putopisa, kao i sedam romana. Njeno najpoznatije delo „Frankenštajn, ili moderni Prometej“ inspirisalo je brojne pozorišne predstave, igrane i crtane filmove, televizijske serije, kostime za maskenbal i Noć veštica. Retko koje dete danas nije čulo za „strašno čudovište“ Frankenštajna, iako je u romanu to prezime doktora Viktora Frankenštajna, koji je čudovište napravio.

DETINJSTVO I LJUBAV PREMA KNJIGAMA

Meri Šeli je rođena kao Meri Volstonkraft Godvin 30. avgusta 1797. godine u Somers Taunu (Somers Town) u Londonu. Roditelji su joj bili cenjeni intelektualci. Otac Vilijam Godvin je bio filozof, politički pisac i novinar, a majka Meri Volstonkraft feministkinja, pisac dela The Vindication of the Rights of Women (1792). Borac za ženska prava i jedan od prvih filozofa feminizma, umrla je svega desetak dana nakon rođenja svoje ćerke Meri. Uz nju je ostavila i svoje vanbračno dete Feni Imlej, koje je dobila iz ljubavne afere sa vojnikom Gilbertom Imlejom.
Merin otac Vilijam se 1801. godine oženio svojom komšinicom Meri Džejn Klermont koja je dovela svoje dvoje dece u Godvin domaćinstvo, kasnije dobivši sina i sa Vilijamom. Novu suprugu nisu voleli ni Vilijamovi prijatelji, ni mala Meri, koju je maćeha svesno zapostavljala i manje volela od svoje dvoje dece – Čarlsa i Kler. Budući da nije imala formalnog obrazovanja za razliku od svoje polusestre Kler, Meri je često, kraj majčinog groba, čitala knjige iz velike očeve biblioteke. Tim putem je maštala, bežeći u svoj imaginarni svet. Od svog oca, koji ju je podsticao da čita i piše, preuzela je liberalna politička shvatanja. Bila je školovana kod kuće uz nadzor guvernante i dnevnog učitelja. Njen otac je jednom prilikom izjavio da Meri ima „ogromnu želju za znanjem“ i bio je veoma ponosan na svoju ćerku. Prvo delo koje je izdala, preko firme svog oca, bila je poema Mounseer Nongtongpaw 1808. godine. Međutim, danas se smatra da je to delo dramskog pisca Džona Tejlora. Leto 1812. godine je provela u Škotskoj kod očevog poznanika Vilijama Bakstera i njegove porodice. Tamo je doživela porodični mir i spokoj kakav dotad nije upoznala, vrativši se i sledeće godine.

PERSI BAJŠ ŠELI

persi seli


Persi Bajš Šeli – portret Amelije Kuran / foto: wikipedia.org



Godine 1814, pred svoj sedamnaesti rođendan, Meri je započela ljubavnu vezu sa pet godina starijim pesnikom Persijem Bajšom Šelijem, studentom svog oca Vilijama. Nalazili su se tajno, na grobu Merine majke, tada sahranjene na groblju St. Pancras Churchyard. Persi je poticao iz ugledne aristokratske porodice i još uvek je bio oženjen svojom ženom Harijetom kad se zaljubio u Meri. Sa Meri i njenom polusestrom Kler Klermont napustio je Englesku i otputovao u Francusku, ostavivši svoju trudnu suprugu i porodicu. Meri zbog ovog poteza dugo nije razgovarala sa svojim ocem, a oboje zaljubljenih je doživelo ostrakizam i negodovanje mnogih rođaka, prijatelja i poznanika. Ljubavni par je neko vreme putovao po Evropi, boreći se finansijski i emotivno – izgubivši svoje prvo dete 1815. godine – prevremeno rođenu devojčicu koja je poživela svega nekoliko dana.


NASTANAK „FRANKENŠTAJNA“


Meri i Persi su sledećeg leta otišli u Švajcarsku sa Kler Klermont, Lordom Džordžom Bajronom, sa kojim je Kler tada bila u ljubavnoj vezi, i njegovim prijateljem Džonom Polidorijem. Iznajmili su dve vile na Ženevskom jezeru. Iako se okupilo pet različitih ljudskih karaktera, nisu provodili posebno „živo“ leto budući da je ta 1816. proglašena „godinom bez leta“. Razlog tome je bila veoma jaka vulkanska eksplozija u Holandskoj istočnoj Indiji, danas Indoneziji, iz koje je pepeo u vazduhu proizveo godišnju zimu za veći deo sveta. Temperatura u Njujorku je u maju te godine bila ispod nule, a situacija u Švajcarskoj nije bila naročito bolja. U najboljem slučaju vreme je bilo maglovito i prohladno, a u najgorem kišovito i ledeno. To je ovom neobičnom krugu ljudi ograničavalo spoljašnje aktivnosti. Najviše vremena su provodili pričajući do kasnih noćnih časova, u piću, čitajući priče o duhovima naglas. Izdvajale su se teme o galvanizmu (termin nastao po otkriću naučnika Luiđija Galvanija koji je otkrio da mišići i nervne ćelije stvaraju elektricitet) i natprirodnom. Iz čiste dosade su započeli takmičenje. Bajron je predložio je predložio da svako napiše jednu strašnu priču. Svako bi svoju priču pročitao naglas i tako bi izglasali pobednika. Nekoliko večeri kasnije, Meri je sanjala kreaciju čoveka koju je napravio oholi naučnik koji je „preuzeo ulogu boga“. Ne zna se da li je Meri pobedila na tom takmičenju, ali je tu kratku priču, na inicijativu Persija Šelija, kasnije pretvorila u roman koji je postao svetski bestseler. Meri je to leto u Švajcarskoj opisala kao period kad je „prvi put iz detinjstva iskoračila u stvaran svet“.

Frankenstajn


- Frankenstein, or The Modern Prometheus / foto: qmediasolutions.com



Pun naziv ovog književnog dela je „Frankenštajn, ili moderni Prometej“. Moderni Prometej jer, prema grčkom mitu, Prometej je bio Titan koji je ljudsku rasu pravio od gline, učio ih kako da žive i dao im vatru. To je razgnevilo ostale bogove, pa su ga vezali za stenu gde su mu ptice jele džigericu svaki dan. Meri je očito bila inspirisana ovim mitom jer ekscentrični doktor Viktor Frankenštajn predstavlja modernog Prometeja budući da pravi čoveka od mrtvog mesa (pljačkajući grobove) u neuobičajenom laboratorijskom eksperimentu. Ono što nije očekivao je da će njegovo stvorenje biti nesavršeno i „loše opremljeno“ i da neće znati da se snađe u svom novom životu. Umesto, čudovište pravi haos još tokom svog buđenja, vremenom ubijajući i svog tvorca.
Pretpostavlja se da je zamak Frankenštajn, koji se nalazi na planinskom pojasu Odenvald i gleda grad Darmštat u Nemačkoj, bio inspiracija za Meri da u njemu smesti rođenje čudovišta. Njen otac Vilijam je jednom prilikom rekao da je Frankenštajn „najlepše delo koje bi jedan dvadesetogodišnjak mogao da napiše“. U „Frankenštajnu“ se prepliću književni pravci kao što su gotika, naučna fantastika i romantizam. Roman je smatran i kao upozorenje – na transformaciju čoveka u industrijskoj revoluciji.

zamak frankenstajn presstiz


Zamak Frankenštajn / foto: wikipedia.org
nastavice se...
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Književno delo je debitovalo 1818. godine, a potpisao ga je anonimni pisac. Mnogi su mislili da ga je Persi napisao jer je napisao predgovor za knjigu. Delo je doživelo veliki uspeh. Tek pet godina kasnije, na koricama drugog izdanja, stajalo je ime Meri Šeli.

https://4.***************/-cwH4k0lGq5E/VzW71f362HI/AAAAAAAAX1M/9r8sU6XwdjA4Dgj3uycQR8MgNwYu88yZACLcB/s1600/Claire_Clairmont_by_Amelia_Curran-300x294.jpg
Kler Klermont – portret Amelije Kuran


PORODIČNI PROBLEMI I TRAGEDIJE


Oktobra 1816. godine Merina polusestra Feni Imlej je izvršila samoubistvo, a posle kratkog vremena i Persijeva žena Harijeta. Meri i Persi su se venčali 30. decembra 1816. godine. Tek tada su se odnosi u njihovim porodicama pomalo smirili. Persi je ubrzo izgubio starateljstvo nad svojom decom, koju je imao sa svojom prvom suprugom, jer ga je sud proglasio moralno nedoraslim da se brine o njima. Sledeće godine Meri je objavila putopis svog bekstva u Evropu History Of A Six Weeks’ Tour, ujedno radeći na „Frankenštajnu“. Iako je bila posvećena svom suprugu, nije imala najsrećniji brak. Njihova zajednica je bila poljuljana preljubom i tugom, kao i smrću njihovo troje dece. Drugo dete Vilijam – Vilmaus je preminulo u Rimu 1819. godine, dok je treće dete, Klara, preminulo u Veneciji godinu pre. Njihovo poslednje, četvrto dete, Persi Florens (dobilo ime Florens jer je rođeno u Firenci 1819. godine) je bilo jedino koje je nadživelo svoje roditelje.

Merina polusestra Kler Klermont je 1817. godine iz ljubavne veze sa Lordom Bajronom rodila devojčicu Albu, kasnije nazvanu Alegra. Pretnja zatvorom Persiju zbog dugova, njihovo loše zdravlje, gubitak Persijevog starateljstva nad decom rezulitiralo je da se Šeliji sa Kler presele u Italiju, bez namere da se vrate u Englesku. Kler je Albu predala Bajronu u Veneciji uz dogovor da se dete nikad ne razdvaja od svog oca, a da je ona samo povremeno posećuje. Međutim, Bajron je nekoliko godina kasnije ćerku smestio u manastir. Kler je zbog ovog pobesnela i čak je planirala otmicu svoje ćerke. Ipak, Alba – Alegra je umrla u manastiru u svojoj petoj godini od tifusa ili malarije.
U Italiji, Šeliji i Kler se nisu ni u jednom mestu dugo zadržavali. Vreme su provodili pišući, čitajući, razgledajući gradove, učeći, družeći se. Često su živeli sa raznim prijateljima. Smrti drugog i trećeg deteta su Meri bacila u depresiju i udaljila od Persija. Utehu je nalazila u pisanju, kao i u rođenju svog četvrtog deteta. Narednih godina se i dalje borila sa depresijom i Persijevim interesovanjima za druge žene, dok je ona istovremeno imala ljubavne afere sa pojedinim muškarcima i ženama.
Godine 1822, dva meseca posle Alegrine smrti, Persi Bajš Šeli se sa svoja dva prijatelja udavio ploveći zalivom Specije. Tela su se deset dana posle oluje nasukala na plažu blizu grada Vijaređo u Italiji, gde je Persi kasnije i kremiran. Meri Šeli je sa svoje dvadeset i četiri godine postala udovica. Godine 1823. se sa svojim sinom vratila u Englesku kod oca i maćehe, dok je Kler otišla u Beč, a potom u Rusiju. Šeli je naporno radila da bi izdržavala sebe i svoje dete. Iste godine je napisala istorijski roman Valperga. Posvetila se i prepravljanju i promovisanju poezije svog supruga, obezbeđujući mu mesto u literarnoj istoriji. Do 1837. godine Persijev rad je nadaleko bio poznat i poštovan. Budući da je stalno bila u dugovima i besparici, siromaštvo ju je sprečavalo da prisustvuje raznim druženjima, a i dalje je doživljavala ostrakizam od pojedinih koji su se protivili njenom braku sa Persijem. Sledeće godine se preselila u Kentiš Taun u severnom Londonu da bi bila bliže Džejn Vilijams, koja se ranije sviđala njenom pokojnom mužu. Prema rečima Šelinog biografa Mjuriel Spark, Meri je bila „pomalo zaljubljena u Džejn“. Međutim, Džejn ju je kasnije odbila time što je ljudima govorila da ju je Persi više voleo od Meri jer je bila loša supruga.


NOVI ROMANI I NEUZVRAĆENE LJUBAVI


Meri Seli


Meri Šeli / foto: biography.com

Tih godina je radila na apokaliptičnom romanu „Poslednji čovek“ (The Last Man), koji je izdat 1826. godine, i pomagala nizu prijatelja koji su pisali memoare Bajrona i njenog supruga. Tada je upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i pisca Vašingtona Irvinga („Legenda o Uspavanoj dolini“). Odbila je Pejnovu ponudu za brak rekavši da „ne može ponovo biti udata za genija jer je već to bila“. Odbila je veliki broj udvarača jer nikada nije prebolela Persija. Tridesetih godina je napisala romane Perkin Warbeck (1830), Lodore (1835) i Falkner (1837). Ujedno je pisala i kratke priče za ženske magazine. Godine 1836. umro joj je otac Vilijam Godvin u osamdesetoj godini života. Počela je da skuplja njegova pisma i podatke u memoar kako je i zahtevao u testamentu, ali je to prekinula posle dve godine rada.

POSLEDNJE GODINE I SMRT


Od 1839. godine Šeli je patila od glavobolja i paraliza u pojedinim delovima tela koje su je sprečavale da čita i piše. Između 1840. i 1843. godine je sa svojim sinom Persijem Florensom putovala po Evropi. Njihove avanture je zapisala u putopisu Rambles In Germany And Italy 1840, 1842, 1843 (1844). Godine 1848. Persi Florens se oženio sa Džejn Gibson Sejnt Džon i imao srećan brak. Majka i snaja su se poštovale i volele. Zajedno su živeli i putovali.
Meri Šeli je umrla od tumora mozga 1. februara 1851. godine u pedeset i trećoj godini života, u Londonu. U testamentu je tražila da bude sahranjena sa svojim roditeljima na groblju St. Pancras Churchyard, ali sin i njegova supruga su zaključili da je to groblje „užasno“ i sahranili je u Crkvi Svetog Petra u Bornmautu, u Londonu, prenevši posmrtne ostatke njenih roditelja i kremiranog srca njenog supruga.

meri-seli

Meri Šeli

ZANIMLJIVOSTI

Kler Klermont se posle Rusije vratila u Englesku 1828. godine na godinu dana, da bi potom otputovala za Drezden. Vratila se u Englesku 1836. gde je radila kao učitelj muzike. Živela je i u Parizu 1840-ih, a umrla 1879. u Firenci, u svojoj osamdesetoj godini, nadživevši ceo društveni krug Šelijevih osim Džejn Vilijams i Edvarda Džona Trelajnija.
Tek 1950-ih godina je objavljen autobiografski roman Meri Šeli „Matilda“ (Mathilde).
Godinu dana posle smrti Meri Šeli, Persi Florens i njegova supruga su otvorili Merinu fioku u njenom radnom stolu i našli pramenove kose njene preminule dece, svesku koju je pisala i delila sa Persijem, kopiju njegove poeme Adonais sa jednom zavijenom stranom gde je čuvala nešto pepela njegovog srca.


Dušan Veselinović
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.674
TELO KAO UŽAS U PROZI H. F. LAVKRAFTA

Užas smrtnosti se, u horor žanru, iskazuje pored ostalog i insistiranjem na ,ružnoj smrti'. Ovaj pojam odnosi se na žanrovsku uslovljenost da, za likove u hororu, ,čista' smrt nije dovoljna, već se mnogo češće nego u bilo kom drugom žanru život gubi pod najužasnijim i najodvratnijim okolnostima, sa groznim sakaćenjima i deformacijama, sa mnogo krvi i komadanja. Ovakvi prizori nas podsećaju na našu krhkost i smrtnost tako što protagoniste lišavaju smislenog, dostojanstvenog izlaska sa scene. Uništeni silama koje često prevazilaze moći poimanja, ljudi su svedeni na hrpice drhtavog, krvavog tkiva, ni po čemu bitno različiti od neke životinje. Ikonografija povezana sa ovakvim prizorima otvorena je za senzacionalističku eksploataciju, ali - da li je to njena glavna i jedina svrha? Džek Morgan nas u svojoj knjizi Biologija užasa podseća: ,Iako se oni prepliću, bol je jedna stvar, strah od bola je druga, a fiktivne drame koje proigravaju taj bol nešto su treće. Jasno je, fiktivne ekstrapolacije bola i užasa ne mogu biti osuđivane zbog svog sadržaja: moramo biti u stanju da proniknemo onostran ,šokantnih' prizora koje nam horor nudi, i da pojmimo njihovu estetičku nameru i smisao.
U prozi Hauarda F. Lavkrafta možemo naći obilje primera telesnog horora; ovakvi motivi toliko su brojni da kod ovog autora možemo da prepoznamo bar četiri modaliteta ili vrste u kojima se ovaj ispoljava, i to:
1) sakaćenje tela;
2) raspadanje tela;
3) preobražaj tela, i
4) tuđinska (neljudska) tela.

Prvi modalitet tiče se različitih nacina oštecenja živog tela, dok nas drugi podseća na srednjovekovnu maksimu ,in media vitae in morte summus' kroz maštovite opise postmortem sudbine ljudskog tela. Ove dve vrste telesnog horora otelovljavaju prepoznatljiv memento mori koji je postao žanrovska datost mnogo pre Lavkraftovog vremena. Međutim, za razliku od pukih konvencija senzacionalističke, petparačke proze, ovi prizori imaju drugačije znacenje u opusu autora koji je očito protkan dubokom sumnjom prema antropocentričkim vrednostima, i čija je egzistencijalna strava umnogome bliska onoj kod savremenika kakvi su Kafka, Sartr (iz rane faze, circa Mučnina) i Selin. Opipljivo fizičko gadenje koje pobuđuju sva ta iskasapljena i istrulela tela izražava duboko proživljen duševni nemir u vezi sa ljudskom smrtnošću, bez ikakve nade za opstanak ,duha' u eventualnom zagrobnom životu. Kroz njih, forma i sadržaj horor priče materijalizuju ideju, a visceralnost užasa potcrtana je njegovim kognitivnim aspektom. U Lavkraftovoj prozi, smrtnost i telesnost nisu generičke konvencije: oni se neprestano problematizuju, preispituju, istražuju, elaboriraju, u borbi su sa ovim autorom. Njegovi likovi, neprestano poražavani od strane entropije i rastakanja, dolaze do spoznaje koja je mnogo trajnija i koja ih dublje uznemiruje od bilo kog prolaznog, zabavnog ,šoka' konvencionalne stivenkingovske priče. I upravo ta spoznaja odjekuje dugo nakon završetka priče.

Telesni preobražaj koji trpe junaci Lavkraftovih fantastičnih prica uvek je negativan i destruktivan: to je kancerozna korozija nerazlučiva od prirodnog raspadanja, ali njeni fantastični uzroci čine je još naglašenijom paradigmom nekontrolisanog ljudskog tkiva. U njegovoj izvanrednoj noveleti ,Boja izvan ovog svemira', meteor sa nebesa donosi neobjašnjive mutacije koje prvo utiču na životinje: ,Svinje su postajale sive i krte, i raspadale su se pre nego što bi uginule, a na očima i njuškama dolazilo je do neobičnih promena. Bilo je to sasvim neobjašnjivo jer se nikada nisu hranile zagađenim biljem. A onda je nešto pogodilo krave. Neki delovi, ili ponekad čitava tela, izopačeno bi se zgrčili ili skupili, a stravična ulegnuca i raspadanje tkiva behu učestali." U sumornoj Lavkraftovoj viziji, ljudi nisu mnogo daleko od životinja, i za njih je rezervisana jednako neslavna sudbina: "Smrad je bio neizdrživ i, pre nego što je nastavio dalje, morao je da se povuče u drugu sobu i vrati s plućima punim svežeg vazduha. Kad je ušao, video je u ćošku nešto tamno, a kad je to jasnije sagledao, istog trena je vrisnuo. (...) Ovako, mislio je samo na bogohulnu monstruoznost s kojom se suočio, a koja je sasvim jasno podelila bezimenu sudbinu mladog Tadeusa i stoke. Ali najstrašnije u svemu bilo je što se taj užas vrlo polako i primetno kretao dok se, istovremeno, mrvio u sitne komadiće."Užas je u ovim odlomcima izazvan kontrastom između onoga što jeste (tj. monstruma), i onoga što bi trebalo da tu bude (tj. čoveka). Ljudsko i monstruozno su isprepleteni kvaliteti, i ostaci ljudskosti su to što nekada humanu kreaturu čine još odvratnijom. Ovo su vrhunci istinske umetnosti groteske.

Još očitiji primer njegovog spoja ljudskih i neljudskih (tuđinskih) vrsta može se naći u noveli ,Senka nad Insmutom', u kojoj organsko gađenje doseže zagušljive nivoe intenziteta dok protagonista otkriva da se ispod površine malog primorskog mesta kriju užasi incesta, bestijalnosti i ubistava. Krajnji izvor gađenja je njegova spoznaja da ljudi iz tog mesta uopšte nisu ljudi: pareći se sa vodozemnim tuđinima oni su postali groteskne parodije ljudskih bića: "Mislim da je dominantna boja kože bila sivkastozelena, iako su imali bele trbuhe. Bili su uglavnom svetlucavi i ljigavi, ali krivulje njihovih leđa bile su krljuštave. Njihovi telesni oblici nejasno su nagoveštavali čovekoidne, dok su im glave bile riblje, sa čudesno ispupcenim ocima koje se nikada nisu zatvarale. Sa strane njihovih vratova drhturile su škrge, a njihove dugačke kandže behu spojene plovnim kožicama. Skakutali su neujednačeno, ponekad na dve noge, ponekad na četiri. Nekako mi beše drago da nisu imali više udova od četiri. Njihovi kreketavi, režeći glasovi, očito korišceni za neku vrstu artikulisanog govora, nosili su u sebi sve mračne nijanse izražajnosti koje su nedostajale tim buljavim licima." I u ovom slučaju užas ne počiva toliko u tuđinskom dizajnu telesnosti tih stvorova - upravo je njihova familijarnost, njihova sličnost ljudskoj rasi ono što ih čini zaista ogavnim. Da ljudsko biće može da skakuće "neujednačeno, ponekad na dve noge, ponekad na četiri" ultimativna je degradacija svega što se smatra plemenitim u vezi sa uspravnim i gordim homo sapiensom.

Napokon, četvrta kategorija lavkraftovskog telesnog užasa tiče se potpuno tuđinskih bica i njihove anatomije. Svrha kojoj služe njihovi opisi u Lavkraftovom opusu nesumnjivo je intelektualna. Ovaj je autor, kao malo koji, umeo da koristi visceralno kako bi govorio o metafizičkom: moc njegove ikonografije, prožete izvornom organskom mučninom, sa sobom nosi jasnu metaforu kartezijanske dihotomije um-telo. Pri tome, sama telesnost postaje gnusni podsetnik nemoći uma da u potpunosti kontroliše ili da bude nezavistan od tela i njegovih ,nižih' (reproduktivno-ekskretornih) funkcija, kao i od njegovog finalnog sloma i truljenja. Četiri vrste telesnog užasa koje nalazimo u Lavkraftovom pisanju mogu se metaforički povezati sa najogavnijim telesnim degradacijama ljudskosti, konkretno: sakaćenje tela sa kanibalizmom; raspadanje tela sa nekrofilijom; preobražaj tela sa kancerom i incestuoznim oplođavanjem; i, napokon, tuđinska tela sa miscegenacijom (plođenjem izmedu nesrodnih vrsta). Ono što ih sve spaja jeste ideja obesvećene slike ljudskosti: plemenite težnje zaustavljene zamornim prohtevima tela i pretvorene u perverzije. Kognitivni aspekt opisanih prizora, i zapleta zasnovanih na njima, prevazilaze utisak prolaznog šoka, i uznemiravaju um čitaoca na mnogo trajniji način.

Dejan Ognjanović
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.674
Horor je žanr posvećen istraživanju mračne i zabranjene teritorije koja se obično naziva tabuom; u tome je njegov značaj i njegovo prokletstvo, koren njegove neuništive popularnosti, i istovremene prezrenosti. On se bavi onim ''prljavim'', odbačenim, potisnutim – neminovnim ''nesvarenim'' delom koji kultura kao takva ne može da u svoje okvire asimiluje, već ga potiskuje na marginu. U Irskoj su nekada postojali tzv. ''jedači grehova'': bio je običaj da se putnik-namernik pozove u kuću u kojoj je neko upravo umro, te da se stranac bogato ugosti svim što poželi, i da tako, simbolično, ''pojede'' i grehove umrlog (ili bolje reći, grižu savesti rodbine...). Današnji horor pisci i režiseri imaju tu nezahvalnu, a opet i isplativu ulogu onih koji će preuzeti naše ''grešne'' strasti, želje i potrebe. Oni su ti koji će posredno i bezopasno biti ''ludi'' – umesto nas.
Čini se da se vajkadašnja popularnost horor motiva može, još bolje nego univerzalnošću emocije straha, objasniti sveprisutnošću tabua, koji su neizbežni deo svake kulture, bez obzira na njenu ''naprednost'', odnosno nivo razvoja. Činjenica je da kompleksnost ljudskog iskustva sadrži i brojne iracionalne elemente koji se protive iskonskoj potrebi za redom i smislom – oni, prosto, moraju otpasti kako bi oni drugi bili uključeni u strukturu Velike Priče, koja će čoveku objasniti njegovo mesto i ulogu u prirodi i kosmosu. A svaki ''smisao'', svaki mit, svaki religijski, filozofski i drugi ideološki sistem nužno počiva na isključivanju. Koliko god nam bilo teško da se pomirimo s tim, svemir u kome živimo i zakonitosti kojima smo u njemu podložni ipak nisu sačinjeni po ljudskim merilima i željama, već su im najčešće i suprotstavljeni. Stoga je svaki veliki mit, svaka religija i slični sistem u stvari svojevrsna teodikeja: priča koja treba da objasni i opravda smisao bola, groznice, patnje, suše, poplave, kuge, nasilja, rata, nesloge, smrti... ukratko, svega onoga što se inače uopšteno i neodređeno naziva Zlom.
Zakon uzroka i posledice, linearnost vremena i teleologija ljudske istorije proizvodi su čovekovog uma. Nastali su kao odgovor na indiferentnu prirodu, koja ne zna za Greh i kaznu koliko ni za Vrlinu i Nagradu; kojoj su strani pojmovi Pravde, Dobrote i Lepote isto kao i Nepravde, Zla i Ružnoće. Nastali su kao plodovi biološki ugrađene nužnosti opstanka. Da bismo išli dalje, neophodan nam je osećaj Smisla kakav donosi jedino pripadnost nečem velikom, nekom Sistemu koji nas prevazilazi. U tome je prvobitna uloga svake kulture, odnosno svih običaja, priča, umetničkih i religioznih predstava, pa najzad i društvenih uređenja: da stado ovčica koje uplašeno drhte na noćnom vetru okupi (i organizuje) unutar jednog tora, ogradi ga od spoljašnje Tame i ubedi da poštovanje lokalnih pravila ima univerzalnu vrednost, i moć da odagna Tminu onostran ograde tora. Međutim, unutar svakog takvog sistema, pre ili kasnije, rađa se sumnja. Bliže ili dalje od površine svesti, ona rovari: da li je sistem koji smo prihvatili, da li su hramovi koje smo posvetili, da li su koncepti koje smo obogotvorili dovoljni da objasne, opravdaju i zauzdaju Zlo, to sveprisutno, tako nadmoćno Zlo – da li su oni u stanju da opravdaju nesreću, patnju, smrt?
Pokazuje se da nisu.
Konstantan je motiv u horor književnosti i filmu da, u suočenju sa tzv. ''natprirodnim'' konvencionalno oružje i metodi bivaju nemoćni, baš kao i institucije sistema: policija, vojska, nauka, crkva. Ako mu se uopšte može suprotstaviti, to će biti oružjem, metodama i znanjem koji takođe spadaju u oblasti skrajnutog, odbačenog – oblasti ''paganstva'', drugih kultura, parapsihologije, hipnoze, spiritizma, okultizma, ''sujeverja'', narodne magije... Izopšteni protivnik zahteva alternativne metode odbrane. Potreban je jedan Van Helsing – spoj istoričara, filozofa, sveštenika, detektiva, doktora, naučnika i okultiste – da bi se došlo glave jednom Drakuli. Isto tako, i za najpobožnijeg hrišćanina utešno je znati da, ako zatreba, na obodu sela postoji vračara, vidovnjak ili vidar sa svojim savetima, mastima i travama, da pomogne bolesnom detetu kome ''zvanični'' sveci ne pomažu...
Svaka kultura, dakle, neminovno u svojim rubnim područjima sadrži i odbačeni deo od koga zazire, ali koji se posredno, sa manjom ili većom očiglednošću, odražava i u prihvaćenim manifestacijama kulture. Kako Julija Kristeva zapaža, ''ne čini nešto zazornim odsustvo čistoće ili zdravlja, već ono što ne poštuje granice, mesta, pravila – što remeti identitet, sistem, red.'' (Julija Kristeva, Moći užasa, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 10.) Zbog toga u ovoj zoni sumraka, ni tamo ni ovamo, počivaju potencijalno subverzivne energije koje uzdrmavaju i u pitanje dovode sistem iz koga su izopštene, preteći mu iz senke i stalno ga držeći na oprezu. U njima je velika snaga, jer to su energije povezane sa osnovnim ljudskim nagonima – negiranim, ograničenim ili donekle pripitomljenim, zavisno od slučaja.
Antropologija nudi obilje svedočanstava o načinima na koje su se pripadnici drugih kultura odnosili prema ovom ''prokletom udelu'', odnosno načinima na koje su davali oduška potencijalno opasnim tenzijama i branili se od njihovog razornog, nekontrolisanog dejstva. Smrt i seksualnost, kao dva osnovna područja sa kojih subverzija preti, ne samo što su bili predmet kompleksnih, precizno razrađenih mitova i rituala, već su postojali i ''ventili'' za one njihove aspekte koji nisu mogli biti obuhvaćeni sistemom. Religiozna prostitucija, sveta opsednutost (t.j. šamanizam), te razni oblici žrtvovanja i/ili orgijastičkih rituala, neki su od načina kontrolisanog predavanja tim silama. Bitno je naglasiti da se odavanje njima dešavalo tokom tačno određenih dana u godini, dakle sistematizovano, ugovoreno, u unapred utvrđenom obliku, čime je postizana iluzija kontrole, te postizan traženi, oslobađajući učinak katarze. Jedan iz niza mogućih primera vidljiv je u drevnoj keltskoj svetkovini Samhain, prototipu današnje Noći Veštica (eng. Halloween), od hrišćanstva uzurpirana pod nazivom Noć Svih Svetih. To je noć između 31. oktobra i 1. novembra po hrišćanskom kalendaru, koja je obeležavala početak zime, vladavinu tame i hladnoće, dugih noći i sumornih dana, i verovalo se da tokom nje duše mrtvih slobodno lutaju zemljom, tražeći ponude od svojih živih srodnika. Te jedne noći u godini ljudi su imali priliku da ižive svoj strah od mrtvaca (pohranjenih u adekvatne onostrane svetove – ali, očigledno, nikada dovoljno onostrane) i da eventualni osećaj griže savesti prema njima egzorciraju ostavljajući ponude na vratima i prozorima. Dug bi bio ispunjen, strah od mrtvih iživljen, i s te strane ljudi su bili nešto mirniji do idućeg Samhaina.
Zapadna kultura je, pod uticajem Hrišćanske crkve, dala sve od sebe da iskoreni svaki trag telesnog, strastvenog, iracionalnog i orgijastičkog (ukratko: ''paganskog''), i uporno insistirala na slepoj veri, a kasnije – kada je hrišćanstvo počelo da slabi, naročito od doba Prosvetiteljstva, sredinom XVIII veka- i na razumu. Time je uspela jedino da pojačanim pritiskom na područje ''neshvatljivih'' sila koje čoveka prevazilaze, učini da ono, po zakonu povratne sprege, postane nabijeno još intenzivnijim ključajućim potencijalima suprotno naelektrisane energije. Ovaj protivprirodni proces je vremenom doveo do snažne tenzije koja je u osnovi današnje neurotične Zapadne civilizacije i njenih nezadovoljstava. A upravo u okviru nje strava i užas (prisutni na Istoku, i drugde, u mnogo manjoj meri) uobličeni su u zaseban žanr i, vremenom, čitavu jednu industriju.

Dejan Ognjanović - Horor - imenovanje neiskazivog
 
Top