Holandski bataljon i izdaja Srebrenice

[Abdurrahman]

Holandski vojnici iz sastava UNPROFOR-a su prilikom pada ove UN-ove "zaštićene zone" ostavili (ili predali četnicima) 14 svojih oklopnih transportera, 18 terenskih "mercedesa", jedan kamion, šest minobacača 81 mm, šest raketnih lansera tipa TOW, 18 mitraljeza i veliku količinu pješačkog naoružanja.

Krivica holandskog bataljona za pasivnu predaju Srebrenice i razoružavanje bošnjačkih vojnika su neupitne. Dokumente koje vam prezentiramo najbolje svjedoče o načinu na koji su holandski vojnici ali i kompletna struktura UN-a bili aktivni saučesnici najvećeg zločina u Evropi nakon II Svjetskog rata.

 

[Abdurrahman]

"Pripadnici te prve jedinice UNPROFOR-a, umjesto da se bave problemom zaštite, krajnje agresivno su razoružavali pripadnike odbrambenih snaga po gradu i bližoj okolini. Dakle, rigorozan način razoružavanja Bošnjaka u Srebrenici počeo je još u aprilu i maju 1993. godine."

Uzaludna nada bošnjačkih majki koje su vjerovale da će snage UN-a zaštiti njihovu djecu od masakra koji je nakon okupacije Srebrenice uslijedio. Holandski bataljon UN-a je mirno posmatrao odvođenje bošnjačkih muškaraca na strijeljanje.

Hasan Nuhanovic, svjedok srebrenicke tragedije 11. jula 1995. godine

Holandski vojnici iz sastava UNPROFOR-a su prilikom pada ove UN-ove "zašticene zone" ostavili (ili predali cetnicima) 14 svojih oklopnih transportera, 18 terenskih "mercedesa", jedan kamion, šest minobacaca 81 mm, šest raketnih lansera tipa TOW, 18 mitraljeza i veliku kolicinu pješackog naoruzanja.

Ti si, Hasane, u Srebrenici bio prevodilac u Holandskom bataljonu UNPROFOR-a. Kako si se zatekao u Srebrenici?

Nuhanovic: Moj otac je rodom iz Stoborana, opcina Han-Pijesak. Godinama je radio u "Šipadu" u Vlasenici, gdje nas je zatekla i agresija na Bosnu i Hercegovinu. Uvidjevši kakva se katastrofa sprema Vlasenici, otišli smo u Zepu i tu ostali par mjeseci. Pošto je Srebrenica u to vrijeme bila jedino mjesto u tom dijelu Podrinja koje je pruzalo nekakvu nadu u prezivljavanje, a imali su i zita, moja je porodica, kao i mnoge druge, prešla u Srebrenicu. Medjutim, zalihe su brzo potrošene, tako da je i Srebrenica vec u prvoj godini rata ostala bez hrane i gladovala, jer je te godine u Srebrenicu ušao jedan jedini konvoj, s 25 kamiona hrane, otprilike dva-tri kilograma po osobi. Stoga su ljudi masovno napuštali Srebrenicu, odlazeci prema Tuzli preko teritorija koje su Srbi kontrolirali. Ja sam tamo ostao kao jedan od rijetkih koji je govorio engleski jezik i tako sam, eto, poceo raditi kao prevodilac.

Mozeš li nam ukratko, kracom retrospektivom, docarati dogadjanja oko i u Srebrenici, prije i tokom uspostave takozvane zašticene zone UN-a, posebno sa aspekta demilitarizacije enklave i razoruzavanja pripadnika Armije RBiH? Srebrenicani su razoruzavani još u aprilu 1993.

Nuhanovic: Kad je prva jedinica UNPROFOR-a ušla u Srebrenicu, 18. aprila 1993. godine, bila je to Kanadska ceta, ja sam se kod njih zaposlio kao prevodilac. Oni su došli u Srebrenicu da bi implementirali ugovor izmedju generala Sefera Halilovica i Ratka Mladica. Koliko sam ja to tada shvatio, taj ugovor je potpisan 18. aprila, a u maju je zvanicno i verificiran. Ovo govorim zato što je taj mjesec trajao vremenski vakuum, veoma bitan za sva buduca dogadjanja u Srebrenici. Toga mjeseca se Kanadjani uopce nisu bavili zaposjedanjem polozaja na linijama razgranicenja oko Srebrenice, vec su se stacionirali u samom gradu i u neposrednoj blizini. Tako je ostao nezašticen veliki dio do tada slobodne srebrenicke teritorije, posebno sela oko Suceske i dijelovi od Zelenog Jadra prema Klotijevcu i Drini.

Pripadnici te prve jedinice UNPROFOR-a, umjesto da se bave problemom zaštite, krajnje agresivno su razoruzavali pripadnike odbrambenih snaga po gradu i blizoj okolini. Dakle, rigorozan nacin razoruzavanja Bošnjaka u Srebrenici poceo je još u aprilu i maju 1993. godine. Mozda je najbitnije u svemu tome što niko tom narodu u Srebrenici nije objasnio šta taj ugovor podrazumijeva.

To je vrlo bitno, jer se naša interpretacija tog ugovora zasnivala na onome šta nam drugi kazu. Ja to tada nisam vidio, ali sad, sa ove vremenske distance vidim, da cak ni ti implementatori ugovora nisu bili nacisto šta im je posao, šta to oni trebaju uciniti, a šta bošnjacke, odnosno srpske snage sa svoje strane da bi taj ugovor bio proveden. UNPROFOR je, doduše, postigao globalni prekid vatre, ali su Srbi nastavili sporadicna djelovanja, posebno njihovi snajperisti. To nije prestajalo ni kad je izglasana Rezolucija UN-a o zašticenim zonama, i trajalo je sve do jula 1995. godine.

Ovo sam istakao zato što bi, po tom nekom rezonu, demilitarizacija zašticenih zona podrazumijevala demilitarizaciju barem nekog uzeg pojasa oko Srebrenice koji su kontrolirali Srbi, a ne samo prostora pod kontrolom Bošnjaka. Suprotno od toga, srpske snage su cijelo vrijeme, hajde da kazem, trajanja "zašticene zone", stezale obruc oko Srebrenice, tako da se enklva u toku te dvije i po godine "zaštite" smanjila barem za petinu, a razoruzani Bošnjaci, pod strogom kontrolom "mirovnih snaga", nisu uopce imali šanse da to sprijece.

Holandjani su višestruko izdali

Kad se spominje srebrenicka tragedija, spominje se 11. juli 1995. Ti kao neposredni svjedok tragedije sigurno dobro poznaješ tamošnje prilike prije i poslije tog 11. jula.

Nuhanovic: Tu postoje dvije stvari. Ono što sam ja tada mogao neposredno vidjeti i ono što sam tokom ovih godina poslije, kroz neka svoja istrazivanja, uspio spoznati. Mozda je objektivnije to što sam vidio, ali bih se zadrzao na lazi sa kojom se u medjunarodnim krugovima manipulira. U pokušajima prikrivanja istine o srebrenickom masakru, protura se laz da se cetnicki napad na Srebrenicu dogodio iznenada, da su UN-ove snage bile zatecene. To je apsolutno netacno. Intenzivniji cetnicki napadi na Srebrenicu zapoceli su u martu 1995. godine, kad su oni izveli kombinirani tenkovsko-pješacki napad na nekoliko zaselaka Suceske. Iz mjeseca u mjesec, u aprilu, maju, junu, situacija se sve više pogoršavala.

Medju pripadnicima UN-ovih snaga i medju pripadnicima Armije RBiH su kruzile informacije da su Srbi tokom marta i aprila postavili oko Srebrenice protuavionske raketne sisteme tipa SA-6; to su neke dalekometne rakete. To je bio jasan znak da oni nešto spremaju. Šta su mogli spremati? Spremali su se za odbranu od zracnih udara. Pošto Armija RBiH nije imala avione, najobicniji laik je mogao lahko zakljuciti od koga se to oni namjeravaju braniti. Naravno, od NATO-a. A zašto bi se branili od NATO-a ako nisu imali namjeru napasti Srebrenicu?!

Srbi su, 25. maja, kad se dogodio i masakr u Tuzli, cijeli dan intenzivno napadali grad dalekometnom artiljerijom. Ako sve to "mirovnjacima" nije bilo dovoljno da shvate šta cetnici smjeraju, morali su to znati 2. juna, kad su cetnici izveli otvoreni minobacacki napad na njihov punkt i zauzeli ga, jer je to vec bila otvorena agresija na UNPROFOR i na "zašticenu zonu".

Holandjani su pobjegli sa punkta koji su zauzeli cetnici, ali poslije toga nisu ništa poduzeli da se cetnici otjeraju i punkt vrati. Ohrabreni time, jedna manja cetnicka specijalna jedinica, otprilike 20. juna, ulazi kroz tunel i napada centar grada. Taj upad je brzo osujecen i oni bjeze. Sve se to dogadjalo nekih stotinjak metara od baze UNPROFOR-a, a oni apsolutno nisu reagirali. Sve su to bili jasni znaci da se cetnici pripremaju za napad na Srebrenicu koji je poceo 6. jula ujutro na juzne dijelove enklave iz pravca Zelenog Jadra. Dakle, cista je laz da su bili zateceni napadom.

Druga stvar, tokom cetnickih napada i zauzimanja enklave, a to piše i u izvještaju UN-a, holandski vojnici nisu ispalili nijedan metak na njih. Holandjani se sad vade zašto to nisu uradili, pa kazu da im nisu radile rakete zbog vlage i slicne nebuloze, koje apsolutno nisu tacne.

A navest cu samo primjer šta su holandski vojnici ostavili cetnicima od naoruzanja, jer je to napisano u izvještaju holandskog ministarstva odbrane Vladi, objavljenog u novembru 1995. godine: 14 oklopnih transportera, 18 terenskih "mercedesa", jedan kamion, šest minobacaca 81 mm, šest raketnih lansera tipa TOW (raketni lanseri koje koristi americka vojska; imaju domet 3,5 hiljade metara i vrlo precizne nišanske sprave), 18 mitraljeza i veliku kolicinu pješackog naoruzanja. To je samo ono što su oni ostavili (ili dali cetnicima), a plus ono što su sacuvali. I, još nešto: oni manipuliraju i brojem njihovih vojnika koji su bili u Srebrenici. Formacijski su snage UNPROFOR-a koje su odredjene za Srebrenicu brojale 650 vojnika.

Druga je stvar to što je komandant Holandskog bataljona pukovnik Karemans neposredno pred pocetak cetnickog napada na Srebrenicu, krajem juna, poslao na odmor oko 200 svojih vojnika. Sjecam se da ga je rahmetli Ramiz Becirevic, komandant odbrane Srebrenice, upozoravao da te ljude ne šalje na odmor, jer je situacija oko Srebrenice vec tada bila zabrinjavajuca. Karemans ih je, ipak, poslao u Holandiju. Niko ne kaze da je tih 450 holandskih vojnika koji su ostali moglo zaustaviti cetnicke napade, ali su morali nešto poduzeti. Medjutim, jedino šta su oni tih pet dana najzešcih cetnickih napada uradili bilo je njihovo napuštanje punktova i povlacenje prema centru grada. Prakticno, noc prije pada su bili kod autobuske stanice, koja je na samom izlazu iz grada.

Tih pet dana je napredovanje cetnika usporavao otpor koji je pruzao narod. Tu noc uoci ulaska cetnika u Srebrenicu, Karemans je došao u ponoc, to je opcepoznato, obecavajuci zracne udare. Uradio je to na spektakularan nacin, rekavši da ce ta zona od grada do Zelenog Jadra, tih šest kilometara koje su cetnici zauzeli, biti zona smrti. Govorio je: "Ako Srbi ne ispoštuju ultimatum i ne povuku se do šest sati ujutro 11. jula, ta zona smrti ce biti sprzena zracnim udarima u kojima ce sudjelovati od 40 do 70 aviona".

 

[Abdurrahman]

Zašto je ova njegova izjava bitna?

Nuhanovic: U ocajnickom pokušaju da se cetnici zaustave i odbiju od grada, snage odbrane su 10. jula ujutro izvele uspješan kontranapad i vratile cetnike gotovo na pocetne polozaje. Umjesto da holandski vojnici to iskoriste i pošalju svoje ljude na oslobodjene punktove, oni to ne rade. Nakon Karemansove ponocne izjave o zoni smrti, i odbrambene snage se povlace u grad. Ne mogu tvrditi da je on to svjesno uradio, ali znam da je zbog te gluposti, ili ne znam kako bih to nazvao, poslije toga u Srebrenici zvjerski ubijeno više od 10.000 ljudi. Nije više pitanje zašto je on to rekao, vec što je time direktno ili indirektno sprijecio odbrambene planove naših jedinica. Naveo ih je da povjeruju u njegove price o zracnim udarima i ponovo otvorio put cetnicima u grad.

Najnehumanije postupanje u historiji misija UN-a

Umjesto ocekivanih zracnih udara, 11. jula cetnici ulaze u grad i zapocinju svoj najkrvaviji pir...

Nuhanovic: To je vec bio pocetak haosa. Oko 5.500 hiljada ljudi - to su moje informacije - medju kojima su i pripadnici Armije RBiH, uspjelo se probiti do Tuzle. Ostalo, nekih 25.000 ljudi, uglavnom zena i djece i - procjene su - oko 10 posto muškaraca, krenuli su prema bazi UNPROFOR-a u Potocarima s nadom da ce ih oni zaštititi. Umjesto da ih zaštite - za mene je to bila jedna od najšokantnijih stvari - holandski vojnici su, direktno ili indirektno, 2.500 muškaraca, medju kojima je bio veliki broj djecaka, predali u ruke cetnicima. Takav nehuman postupak nikad se nije dogodio u dosadašnjoj historiji mirovnih misija UN-a.

Kao prevodilac u UNPROFOR-u, bio si mozda i jedini "zašticeni" Bošnjak u Srebrenici, a to je bila prilika da vidiš sva ta zvjerstva koja su pocinili cetnici nad nezašticenim civilima…

Nuhanovic: U Potocarima su se dogodile uistinu nevjerovatne stvari. Baza UNPROFOR-a je bila smještena u krugu Tvornice akumulatora. To je prostor u koji je moglo stati svih tih 25.000 ljudi, a Holandjani su unutra pustili 5.000-6.000. Ostalima su zabranili ulazak, i ljudi su ostali ispred baze, na milost i nemilost zlikovcima. Bili su zabezeknuti, nisu mogli vjerovati da im je uskracena i ta posljednja slamka nade za spas. Svi ti ljudi ispred baze mogli su provaliti i uci u unutra. Holandjani su napravili neki "zivi zid", uhvatilo se njih dvadesetak za ruke i stali su ispred ljudi. Masa od dvadesetak hiljada ljudi ih je mogla pregaziti. Ali - vidite tu situaciju - iako ta masa ljudi zna da ih van baze ceka sigurna smrt od zlikovaca, a unutar baze je mozda spas, kod Bošnjaka i u toj situaciji prevladava civilizacijski duh. U tim najkriticnijim trenucima, izmedju sigurne smrti i moguceg spasa, ljudi biraju smrt, ali nisu htjeli nauditi pripadnicima UNPROFOR-a.

Cetnici su do baze stigli 12. jula ujutro i odmah su odvojili sve muškarce. Neke su ubijali na licu mjesta, a neke odvodili prema Bratuncu, na stadion. Kad su cetnici završili s muškarcima ispred baze, Holandjani su im, uz prijetnju silom, predali i one muškarce iz baze.

Akaši je izvijestio o 4.000 zarobljenih u Bratuncu

Sada se brane da nisu vidjeli šta se dogadja van baze. U jednom njihovom izvještaju piše da su dva njihova vojnika vidjeli kako su 12. jula cetnici ubili najmanje 16 ljudi. U jednom slucaju, piše u izvještaju, devet ljudi je odvedeno iza jedne kuce i ubijeno pucnjima u potiljak. Ta dvojica vojnika su to, 1998. godine, izjavili i holandskoj televiziji "Nova"… Holandjani gledaju kako cetnici ubijaju ljude, i ne samo da ne cine ništa, nego sve to toleriraju i pomazu cetnicima u odvajanju ljudi.

Zašto su tako reagirali pripadnici Holandskog bataljona?

Nuhanovic: Cetnici nijednog trenutka nisu ušli u krug baze. Znaci da je svako ko se zatekao unutra bio sto posto siguran. I, umjesto da oni ostave te ljude u bazi, i ne samo njih, vec da u unutra puste i one ljude van nje, i one iz baze tjeraju vani, u ruke cetnicima. Tu pada svaka moguca odbrana Holandjana, na bilo kom sudu na ovom svijetu, ako ikad dodje do neke tuzbe za njihovu suodgovornost u zlocinima pocinjenim nad hiljadama srebrenickih civila.

Imam pismo koje je Jasuši Akaši napisao 13. jula, drugoga dana masakra, Kofiju Annanu, koji je tada bio zaduzen za mirovne operacije pri UN-u, i Thorvaldu Stoltenbergu u Genevu te generalu Rupertu Smitu, komandantu UNPROFOR-a, u kome im, izmedju ostalog, piše: "Vjerujemo da se oko 4.000 muškaraca još uvijek nalaze u Bratuncu, cekajuci da ih provjeri armija bosanskih Srba. Njihova je sudbina od ocigledne brige za sve nas".

Dakle, medju tih 4.000 je bilo i onih 2.500 ljudi koje su Holandjani predali u Potocarima, a ostali su, otprilike, bili pohvatani na putu, negdje po šumama. Za spasavanje ovih 4.000 muškaraca, za koje se tacno znalo gdje su, apsolutno ništa nije uradjeno, a kamoli za onih nekoliko hiljada na stadionu u Novoj Kasabi, oko hiljade u Kravici i tako dalje, za koje se tada nije ništa znalo… U narednih nekoliko dana - o tome postoje dokumenti - došlo je do nekoliko sastanaka najviših predstavnika medjunarodne zajednice u BiH sa Miloševicem i Mladicem, a da barem tih 4.000 muškaraca nikad nije ni spomenuto.

Masovna ubistva svih zarobljenih muškaraca iz Bratunca, Kravice, Nove Kasabe i ostalih sabirnih mjesta, cetnici su izvršili 16. jula u Pilici. Dakle, 15. jula je još postojala šansa da budu spaseni. Zašto to kazem? Zato što su se toga dana u Beogradu sa Miloševicem i Mladicem sastali Carl Bildt, Akaši, Stoltenberg i general Smith. Na tom sastanku nije bilo ni rijeci o zarobljenim Bošnjacima, jer je Mladic, ohrabren nezainteresiranošcu medjunarodnih zvanicnika za sudbinu zarobljenika, sutradan, 16. jula, po povratku iz Beograda, naredio da svi budu pobijeni. I, na kraju, 21. jula, dolazi u Potocare holandski general Nikolaj, koji je u to vrijeme bio Smithov zamjenik, preuzima holandske vojnike i s njima, preko Bratunca, odlazi u Ljuboviju, a odatle za Zagreb. Ispred Ljubovijskog mosta, na bosanskoj strani, njemu i Karemansu Mladic urucuje darove, nakon cega se rastaju uz najsrdacnije pozdrave.

Sve što su Holandjani cijelo uradili bilo je da se otarase i posljednjeg Bošnjaka, pa da se što prije izvuku iz Srebrenice. Jedina tema njihove korespondencije tih dana sa medjunarodnim zvanicnicima bila je kako da oni što prije napuste Srebrenicu. Nije sporno da su trebali napustiti Srebrenicu, ali nisu mogli svoj izlazak stavljati kao prioritet nad zivotima desetine hiljada ljudi, zbog kojih su tamo i bili poslani. I, još nešto: cesto cujem tvrdnju kako su Holandjani napustili ljude u "zašticenoj zoni", a to nije tacno. Kad su oni, 21. jula, otišli iz Srebrenice, tamo više nije bilo nijednog zivog Bošnjaka. To je ta šokantna stvar u svemu tome, to što oni nisu razmišljali o zivotima ljudi koje su došli štititi u Srebrenici, vec kako ce ih se što prije otarasiti i da odu odatle. Holandjani i dalje amnestiraju zlocin.

 

[Abdurrahman]

Tvoj otac, majka i brat su bili s tobom u bazi UNPROFOR-a u Potocarima, Holandjani ni njima nisu dozvolili da tu ostanu…

Nuhanovic: Nije bitno radi li se o mojoj porodici ili o svih onih nekoliko hiljada ljudi što su bili unutar baze. Njih cetnici nisu sami odveli. Njih su Holandjani predali cetnicima u ruke. U tome je stvar.

Kako komentiraš Izvještaj Holandskog instituta za ratnu dokumenaciju o srebrenickom masakru objavljenom u aprilu ove godine?

Nuhanovic: Ocekivao sam da ce Holandjani pokušati sebe braniti u tom izvještaju. A oni ne samo da sebe brane, oni brane cetnike. To meni nije jasno. Zašto uopce ozbiljna, naucna institucija ima potrebu braniti cetnike?! Prvi primjer. U Izvještaju je ubijanje civila objašnjeno kao nekakvo izravnavanje racuna. Kakav je to pravni, odnosno naucni termin? Oni tvrde da su naucna institucija, a "izravnavanjem racuna" daju alibi Srbima za pocinjene zlocine. Ili, drugi primjer. U izvještaju stoji da je bila naoruzana vecina muškaraca koji su otišli kroz šume. To je ocigledna namjera da se taj u povijesti covjecanstva nezapamceni masakr nad civilima prikaze u totalno drukcijem svjetlu. Da je vecina od 15.000 muškaraca u Srebrenici bila naoruzana, Srebrenica ne bi pala.

Tim izvještajem se htjelo reci ovo: Holandjani su bili tamo, tamo su se dogodile uzasne stvari u njihovom prisustvu, ali one i nisu bile tako uzasne, jer su i "Bošnjaci bili naoruzani, ali su ih Srbi pobijedili u ravnopravnoj borbi". Prema tome, "to se uopce nije ticalo Holandjana, to se tice Srba i Bošnjaka koji tamo izravnavaju neke svoje ranije racune".

Nedavno je u posjeti našoj zemlji boravio holandski premijer u ostavci Vim Kok. Kako ti shvataš taj njegov gest?

Nuhanovic: Meni su rekli da je Vim Kok plakao nekoliko dana nakon objavljivanja izvještaja. Nevjerovatno! On je bio holandski premijer i u vrijeme dogadjanja srebrenicke tragedije. Sve je znao šta se dogadja i za sve je odgovoran. Odakle to da place dva-tri dana po objavljivanju izvještaja, a nije plakao 1995. godine?! I ta njegova ostavka je politicki potez.

Za vrijeme njegove posjete smo se naslušali prica o tome kako su Holandjani "spremni graditi sigurnu buducnost za Srebrenicane", ali i istupe nekih srebrenickih predstavnika kako je "holandska vlada obavezna finansirati izgradnju Memorijalnog centra u Potocarima te materijalno pomagati prezivjele".

Nuhanovic: Moj je stav da se, kad je u pitanju uloga Holandije i medjunarodne zajednice u srebrenickoj tragediji, moraju razgraniciti dvije stvari - milostinja i obeštecenje svih srebrenickih zrtava. Ako Holandjani i svi drugi saucesnici u tom zlocinu hoce Srebrenicanima dati milostinju, neka daju. Medjutim, to nije niti moze biti zamjena za obeštecenje koje pripada porodicama srebrenickih zrtava, za koje su krivi svi koji su preuzeli odgovornost njihove zaštite. Što se tice holandskog sudjelovanja u Fondu za izgradnju Memorijalnog centra, nemam ništa protiv toga, ali od njih ocekujem da izvrše pritisak na lokalne vlasti u Srebrenici da se i objekti bivše Tvornice akumulatora ukljuce u sastav Memorijalnog centra, da to bude jedan muzej. Nedavno je u Holandiji pokrenuta nova "parlamentarna istraga" o modalitetima tragedije u bivšoj zašticenoj zoni UN-a Srebrenici.

Bio si u prilici, u ime Udruzenja srebrenickih zrtava, predloziti konkretne teme istrage.

Nuhanovic: U Holandiji postoje struje medju Vladinim i nevladinim organizacijama koje još uvijek smatraju da, kao zamjenu sudskom procesu o krivici Holandije za masakr u Potocarima, treba provesti parlamentarnu debatu, takozvanu parlamentarnu istraga, koja bi ih oslobodila od odgovornosti. U to ime su zatrazena pitanja i teme, pa i od mene licno, koja u toj istrazi ne bi smjela biti zaobidjena. Ja sam im napisao 45 strana, dakle hronološki niz tema, od dolaska Holandskog bataljona u Srebrenicu, pa sve do njenog pada i poslije pada.

 

[Abdurrahman]

"U noći 11.12. jula, između 10.000 i 15.000 muškaraca s nešto žena i djece, uglavnom članova porodica viših oficira, koji su se okupili u rejonu Jaglića i Šušnjara, pripremilo se za pokret. Masa ljudi pokušala se organizirati u nekakvu kolonu. Plan je bio da se regularni vojnici rasporede u prethodnicu tako da bi se mogli probijati kroz srpske linije i otvoriti koridor za ostale. "

Masakr

Videosnimci postali su poznati. Srpski vojnik stoji na putu okruženom šumovitim brdima i viče: "Hajde, ljudi. Izlazite!" Kamera se okreće ulijevo. Siluete kolone ljudi, koji hodaju grebenom, pojavljuju se u kadru. "Vidite! Tamo ih je mnogo," govori prvi vojnik Zoranu Petroviću, kamermanu iz Beograda.

"Oko petnaest ih se probilo."
"Koliko ih je izašlo dosad?"
"Sigurno negdje tri do četiri hiljade."
"I svi su se predali vama ovdje?"
"Da."

Jedna od slijedećih scena prikazuje grupu ljudi sćućurenih zajedno u kolektivnom užasu. To je kratka posljednja slika nekih od hiljada bošnjačkih muškaraca iz Srebrenice koje su Srbi zarobili i koji više nikad neće biti viđeni živi.

U utorak 12. jula, posljednji bošnjački branitelji Srebrenice povukli su se u brda zapadno i sjeverozapadno od grada. Nisu uspjeli navesti UN da interveniraju na njihovoj strani, i bitka je očito bila izgubljena. Sa brda gledali su kako Srbi ulaze u grad. Sekretar za obranu Srebreničke enklave Suljo Hasanović napustio je grad malo iza 14:00, zajedno sa drugim članovima Predsjedništva. S brda oko zaseoka Kutlići, oni su promatrali zračni napad NATO-a na srpske tenkove u blizini radiopredajnika: "To su izvela dva aviona. Bacili su nekoliko bombi na srpske snage. Ali to nisu bile prave bombe; to su bile vježbovne bombe... Naišla su još dva aviona. To je sva pomoć koju smo dobili. Tada smo shvatili da nas je međunaorodna zajednica prodala."

Negdje u to vrijeme vodile su se žučne rasprave o tome da li se treba povlačiti prema Žepi ili, alternativno, u centralnu Bosnu. Prolazak ka Žepi bio bi težak jer su glavne srpske napadačke snage blokirale taj pravac. Usto, proširila se (lažna) glasina da je Žepa pala. Stoga je konačno izabrana centralna Bosna. Konkretna ruta, koja je brže izabrana, vodit će ljude na sjeverozapad prema Konjević Polju i Cerskoj, a zatim dalje na sjever, pored Zvornika, do Križevića.

Kad jednom stignu tamo, morat će izabrati mjesto za prijelaz na teritoriju pod bosanskom kontrolom. Izabrana ruta, s druge strane, prolazit će teritoriju koju su ranije kontrolirali Bošnjaci i koja je bila poznata mnogima koji su tamo živjeli i kao izbjeglice stigli u Srebrenicu.

Napetost je bila nepodnošljiva, i među Bošnjacima je bilo mnogo internih sukoba. Holandski vojnici na osmatračnici "Mike", koja se nalazila odmah izvan sela Jaglići, opisala je situaciju među Bosancima kao "haotičnu". U ponedjeljak navečer, dok su se Srbi približavali, Holanđani su gledali žučnu raspravu o tome da li napustiti ili braniti enklavu. U utorak uvečer, Bosanci su se ponovo tukli. U međuvremenu, Holanđani su odlučili napustiti svoj položaj. Jedan lokalni bosanski komandant dao je svoju "dozvolu" Holanđanima da odu, ukoliko pristanu povesti njegovu ženu i djecu sa sobom u Potočare. Međutim, neki bosanski vojnici nisu se slagali s ovom odlukom da se Holanđanima dozvoli povlačenje i kada je ono počelo, jedan Bosanac uperio je svoje protutenkovsko oruđe na holandski YPR. Plašeći se za sigurnost svoje žene i djece, bosanski komandant je vlastitom vojniku izbliza pucao u glavu.

U noći 11.12. jula, između 10.000 i 15.000 muškaraca (s nešto žena i djece, uglavnom članova porodica viših oficira), koji su se okupili u rejonu Jaglića i Šušnjara, pripremilo se za pokret. Masa ljudi pokušala se organizirati u nekakvu kolonu. Plan je bio da se regularni vojnici rasporede u prethodnicu tako da bi se mogli probijati kroz srpske linije i otvoriti koridor za ostale. U mraku, ljudi su nemirno čekali da oni ispred njih krenu. Trik je bio kretati se što brže, istovremeno stupajući pažljivo tamo gdje su prošli oni ispred, da bi se izbjegla minska polja neposredno izvan enklave. Toliko ljudi se natiskalo u to područje da su prošli mnogi sati prije nego što su svi krenuli. Prve grupe pošle su u ponoć, ali do podneva ljudi su još kretali. Kao duga zmija, kolona se protezala kilometrima kroz brda.

Redovne jedinice na čelu brzo su napredovale. Bilo je nešto granatiranja, ali Srbi se nisu ozbi1jno suprotstavili. Sekretar obrane Hasanović, koji je krenuo s prvom grupom u ponoć, prešao je oko dvadeset pet kilometara do rejona Konjević Polja za šest sati. Tamo je sjeća se on, njegova grupa stala da se odmori. Pošto su bili izloženiji danju, planirali su da nastave marš uvečer. Tog trenutka, bili su relativno sigurni. Srbi su odlučili da još ne napadaju najjači elemenat u koloni.

Ali slabije obučeni vojnici i civili koji su išli iza nisu imali toliko sreće. Srpska zamka brzo se zatvorila. Na samom početku, pustili su ljude da prolaze bez previše incidenata, znajući da bi goniti i hvatati ljude na gusto pošumljenom, brdovitom terenu bilo teško. Ali, jednom će Bošnjaci morati da prijeđu ili put Bratunac - Konjevići, sjeverno od enklave, ili put Konjevići - Milici, zapadno. A tamo su Srbi čekali. Podržani oklopnim vozilima i protuavionskim mitraljezima, vojnici su bili raspoređeni duž puta u razmacima od deset do dvadeset metara. Sve što su Srbi morali uraditi bilo je da se strpe i čekaju da se Bošnjaci pojave.

 

[Abdurrahman]

Tokom ranih sati jutra, srpski vojnici sjeverno od zaseoka Kamenica uočili su približavanje velikog broja ljudi. Da ih istjeraju, artiljerija, minobacači i protuavionski topovi otvorili su vatru na šume duž puteva.

Nakon deset kilometarskog marša prema Kamenici, Bošnjaci su oklijevali kada su shvatili da Srbi patroliraju putem ispred njih. Nisu znali šta dalje da rade. Jedan od izbjeglica prisjeća se mučnog prizora: "Ostali smo tamo dio dana i noći. Napokon smo shvatili da moramo krenuti, ovamo ili onamo, inače ćemo sigurno izginuti. I Srbi su to znali, pa su samo čekali. Sve su nas satjerali u jedan mali prostor blizu Kamenice. Nakon što smo prešli oko 500 metara, Srbi su počeli da pucaju odasvud. Sjećam se da je u jednom trenutku jedno drvo palo i ubilo više od dvadeset ljudi."

U nemogućnosti da bježe na sjever, ljudi su potjerani na zapad duž puta Bratunac - Konjevići, prema Novoj Kasabi. Do tada je kolona izgubila svaku koheziju: "Srpski tenkovi bili su postavljeni cijelom dužinom puta od Kravice do Konjević Polja do raskrsnice u Konjević Polju. Moj brat i ja vidjeli smo ljude kako padaju. Mrtvi i ranjeni bili su svuda. Mi smo samo trčali, ne znajući kuda idemo. Jedna granata je pala blizu mene, i bio sam užasno uplašen. Tada smo se brat i ja razdvojili. Od tada ga nisam vidio.

Srbi na putu pozivali su ljude da odustanu i da se predaju što je bio zahtjev kome su se očajni ljudi sve teže odupirali. Većina njih bila je u pokretu jedan ili više dana prije napuštanja enklave. Većina nije dugo pojela pravi obrok, a mali broj imao je vremena da se adekvatno pripremi za put i ponese dovoljno, ako išta, hrane. Umorni, uplašeni i bez odbrane, ljudi su počeli izlaziti iz šume. Jedan preživjeli rekao je predstavnicima organizacije "Human Rights Watc": "Vidio sam, negdje 200 metara od sebe, oko 100 ljudi koji su viknli: 'Ne pucajte! Predajemo se,' i predavali su se četnicima koji su ih skupljali u grupe i odvodili."

Drugi je posvjedočio: "Četnici su počeli granatirati šume minobacačima i pozivati nas da iziđemo i predemo se. Govorili su nam da će poslati starije njihovim porodicama a mlade zadržati za razmjene."

Kombinacija straha, iscrpljenosti i nestašice hrane izazivala je veliku dezorijentiranost i zbunjenost, i izgledalo je da su neki od ljudi privremeno poludjeli. Drugi nisu vidjeli izlaza i ubijali su se. Među preplašenim Bošnjacima širile su se fantastične glasine. Organizacija "Human Rights Watc" sakupila je brojna svjedočanstva od ljudi koji su tvrdili da su se srpski vojnici u civilnoj odjeći infiltrirali u grupe, tvrdeći da znaju put u sigurnost. Oni koji bi, navodno, nasjeli na ovaj trik, više nikad nisu viđeni. Drugo, navodno, srpsko nedjelo bilo je da nesretnim ljudima ubrizgaju halucinatorne droge. Svjedok "I. N." tvrdio je: "Kako je noć pala, vidjeli smo grupe ljudi koje su se pridružile našoj koloni. Vidio snm nepoznata lica; jedan od njih je počeo vikati: 'Požurite s ranjenim! Požurite s ranjenim!' Iznenada smo shvatili da su ti nepoznnti ljudi četnici koji su se uvukli u našu kolonu. Bilo ih je mnogo, oko 300. Oni su nam naredili da ostavimo povrijeđene i ranjene pored putn, dok su im njihovi ljudi počeli davati injekcije i tjerati ih da gutaju nekakve tablete. Kasnije, ljudi koji su bili na kraju kolone pričali su da je izgledalo da povrijeđeni i ranjeni umiru kao rezultat tih droga"

Takve priče primjeri su stepena straha i iscrpljenosti koje su ljudi doživjeli i paranoje koje je ovo izazivalo. U nekim slučajevima, ljudi su ubijali druge, koje nisu poznavali, i u koje su sumnjali da su prerušeni Srbi.

Ipak, nije vjerojatno da su se Srbi stvarno infiltrirali u grupe Bošnjaka. Pilule, injekcije ili, kako neki svjedoci tvrde, čak i upotreba gasa, bili su neefikasna sredstva za ubijanje. Time bi se Srbi također izložili nepotrebnom riziku. Kako bi njihovi vlastiti ljudi prepoznali maskirane Srbe? Ko bi se dobrovoljno javio da povede neoprezne Bošnjake u zasjedu? Zasto davati ljudima injekcije ili tablete kad ih je bilo mnogo lakše čekati na putu? Dr. Ilijas Pilav, jedan od nekoliko liječnika koji su radili u enklavi, sjeća se vlastitog iskustva: "Glas iz megafona odjekivno je među brdima. Četnici su nas pozivali da se predamo. Govorili su da je nemoguće pobjeći. Ali nismo reagovali i čekali smo noć. Čekanje nam je do krajnosti opteretilo živce. Neki u grupi su počeli halucinirati. Strah. Stres. Takvi su bili opasni po svoje drugove: vikali su i vrištali i mogli su odati naš položaj četnicima. Neki od naoružanih ljudi bi se sasvim uspaničili i počeli nasumično pucati. Oni su ubili nekoliko vlastitih ljudi. Morali smo ih silom savladati."

Nekoliko dana kasnije, sam Pilav počeo je halucinirati, dok su prolazili kroz minsko polje: "Sjećam se da sam hodao, tj. osjećao sam da moje tijelo hoda, ali samo malim dijelom svijesti. Dok snm trčao kroz minsko polje i bio nejasno toga svjestan, usto sam spavao i sanjao lude, užasne snove. U jednom trenutku čuo sam vlastiti glas: 'Dosta, kad jednom skupim nešto para, kupit će auto i više nikad neću hodati, ni pedlja.' Čudni zvuk mog glasa me je probudio.'

Mjestimično, ljude iz šume mamili su srpski vojnici prerušeni kao plave kacige UN-a. Oprema, uniforme i vozila UN-a koji su ukradeni od holandskih i drugih vojnika UN-a upotrijebljena je za ovu svrhu. U jednom incidentu, dvojica holandskih mirovnjaka, koje su izveli iz jednog konvoja, odvedeni su do mjesta u blizini Konjevića, gdje su naišli na dva konfiscirana YPR-a i nekih osam srpskih vojnika u uniformama UN-a. Naređeno im je da sjede u jednom YPR-u, dato im je oružje i rečeno da, "radi vlastite sigurnosti, " pucaju ako vide bosanske vojnike. Ništa se nije desilo, i nešto kasnije dozvoljeno im je da se vrate u Potočare. I srpski videosnimci potvrđuju da su Srbi nosili opremu i uniforme UN-a. Koliko je Bošnjaka nasjelo ovom triku, nemoguće je saznati, ali, s obzirom na njihov očaj, ova brojka mogla bi biti znatna.

Možda najveća grupa koja je vidjela znakove srpskih zločina oko Srebrenice bile su žene i pripadnici mirovnih trupa koji su se nalazili u konvojima za Kladanj. Oni su izvijestili da su vidjeli velike grupe zarobljenih bošnjačkih muskaraca kao i stotine mrtvih tijela. Uočeno je kako Srbi prisiljavaju neke od zarobljenih da pozdravljaju srpskim pozdravom sa tri prsta. Drugi su držali ruke uvis, ili iza glave. Ajkuna Alić pričala je jednom novinaru The Timesa šta se desilo kad je njen autobus zaustavljen blizu Kravice: "Vidite li svoju vojsku? " pitao je jedan srpski vojnik. U travi su klečali mnogi koje sam poznavala. DržaIi su ruke iza vrata. Vidjela sam među njima jednog od svojih sinova. Ali nisam mu ništa mogla reći. Ne znam da li je on vidio mene".

Ni holandski vojnici niti žene nisu uočili nikakav znak otpora. Izgleda da se glavnina bošnjačkih vojnika do tada već probila kroz srpske linije i da su Srbi bili angažirani na operaciji "čišćenja" uglavnom nenaoružanih civila i jednog broja vojnika.
_________________

Allah zna sta rob sniva,
Ono sto kaze i ono sto skriva,
I ako ljude ubjedis da je prava kriva,
Neces Onoga sto zna sve, sto je bilo i sto biva.

 

[-Dimitrije-]

Genocid nad srbima u Srebrenici.

Сребренички масакр - Srebrenički masakr

ПAТОЛОГ ИЗ БЕОГРAДA ЗОРAН СТAНКОВИЋ

ГЛОЂАНСКЕ СЛИКЕ УЖАСА

На Каменици пронађене гробнице са око 60 тијела. Једанаестогодишњем дјечаку из Каменице стомак био распорен у облику крста

БЕОГРAД - Познати београдски патолог др Зоран Станковић изјавио је да је током обдукција, које је радио над убијеним српским цивилима у околини Сребренице, Братунца и Зворника, затекао и тијело једанаестогодишњег дјечака из Каменице, којем је стомак био распорен у облику крста.
Станковић је у интервјуу за Срну рекао да су егзекуције у рејону источне Босне најчешће обављане ватреним оружјем, али било је и случајева клања, одсијецања главе, убистава ударцима тупим тврдим предметима, зависно од региона до региона.
Станковић, који је ексхумације и обдукције на подручју источне Босне радио од 1992. до 1996. године, наводи и да је наишао на случај печења на ражњу, такозвано босанско јагње. A када је ријеч о случају из Каменице, навео је да се ради о дјечаку по презимену Стојановић, који се вратио по пса када су његови напуштали Каменицу.
- Послије тога, ми смо га нашли у једној јами изнад Зворника у шумама са метком испаљеним у тијело из близине, са стомаком отвореним у облику крста и одсјеченим увом - наводи Станковић, који је донедавно био начелник Војномедицинске академије у Београду.
Он је рекао да су прве српске жртве, које су обрађене 1992. године, биле на Каменици, на локацији Глођанска брда, гдје су пронађене гробнице са око 60 тијела, које су биле на граници са бошњачким рововима.
- Радило се о људима који су страдали и затрпани у те ровове. Као карактеристичне повреде тих жртава је пример младића Миладина Aрсевића из Aрсевића. Њему је одсјечена глава која је пронађена у оквиру те јаме, пар метара од тијела - каже Станковић.

---------------------------------------------------------------------------- ----

„БОСАНСКО ЈАГЊЕ”
Према ријечима др Зорана Станковића, ухваћени Бошњаци су дали изјаве полицији у Зворнику и признања на основу чега се може закључити да су пекли „босанско јагње”.
- То подразумијева да се ти одсјечени дијелови ставе у стомак и онда се заједно пеку и окрећу на ражњу - појаснио је Станковић.
Он је додао да су, међутим, након суђења у Бијељини ти Бошњаци размијењени за неке људе из Тузле и „то се на томе завршило”.
Зоран Станковић је навео да је у том региону источне Босне обдуковао око хиљаду људи, већином Срба, а у Зворнику је 1992. године обдуковао двије групе Бошњака.

---------------------------------------------------------------------------- ----
Он наводи да су након тога 1993. године нађена тијела у околини Зворника, затим је обрађивана Кравица, гдје су нађена 34, а у Скеланима је обрађено више од 20 тијела. Такође, обрађени су и Факовићи, Ратковићи, а 1994. године обдуковао је страдале у Шековићима, у селу Јелчићи.
Др Зоран Станковић каже да је у Кравици пронађен убијен Ристо Поповић, рођен 1920. године, чији је син заробљен и одведен у Сребреницу и погубљен 1993. године.
- Када сам био у Сребреници 1995. године пронашли смо посмртне остатке његовог сина, Костадина Поповића. Њему је разбијена лобања са горње стране и на цедуљици која је била убачена у врећу са њим писало је да је умро природном смрћу. Њему су такође била сломљена лопатична кост и ребра - истиче Станковић.

Он каже да је у Скеланима нашао неколико људи који су заклани, као што је Радослав Митровић, „који је имао и прелом лијеве бутне кости и није могао да се креће и након тога је заклан”.
- Ту смо нашли заклану старицу Радославу Ковачевић. Нашли смо и породицу Новака Ристића, његову жену и кћер, док му сина нисмо нашли. Нашли смо и њихову даљу рођаку Милену Ристић, која је била заклана и одсјечени су јој прсти на обје шаке - наводи др Зоран Станковић.
Он каже да су у Скеланима нађени само дијелови костију страдалих Ранкића из Брежана, оца и два сина.
Станковић је рекао да је радио обдукцију четворице Срба из Милића, које су чак 1996. годину послије завршетка рата, око Сребренице, гдје су сјекли дрва, заробиле заостале групе Бошњака.
- Те Бошњаке је послије ухватила полиција Републике Српске и они су били у Зворнику затворени. Одржано им је суђење у Бијељини, али прије тога смо пронашли неке дијелове настрадалих - каже Станковић.
Он наводи да су пронађена једно или два тијела која су била пресјечена у предјелу бутних костију, односно, „највјероватније тестером су пресјечене ноге и изнад карличног појаса пресјечен труп, који је потом био угљенисан”.
- Кости су биле сјечене равно како у предјелу доњих екстремитета тако у предјелу груди и кичме, што указује на тестеру - објаснио је др Зоран Станковић.

 

[-Dimitrije-]

SREBRENICA 3.287 ZAKLANIH SRPSKIH CIVILA.

„Петровдански дани Сребренице 2005”

ОБИЉЕЖAВAЊЕ ГОДИШЊИЦЕ СТРAДAЊA СРБA У ПОДРИЊУ

ОРИЋЕВИ КРВАВИ ТРАГОВИ

Само у нападима снага под Орићевом командом, од маја до децембра 1992. године разорено је и уништено на десетине српских села и на најбруталнији начин убијено 3.287 цивила

МИНИСТAРСТВО рада и борачко-инвалидске заштите и ове године биће покровитељ обиљежавања годишњице страдања српских цивила и војника подрињског краја од 1992. до 1995. године, који су уприличили Борачка организација Српске и Црквена општина Сребреница.
Из Бироа за односе с јавношћу Владе Републике Српске саопштено је да ће „Петровдански дани Сребренице 2005” почети 7. јула у Братунцу отварањем изложбе идејних рјешења за уређење спомен-комплекса у Кравицама.
Изложба ће бити отворена до 12. јула, када је предвиђено да се на Војничком гробљу у Братунцу служи парастос погинулим Србима са подручја ове, као и општина Сребреница и Милићи.
Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије истог дана служиће литургију, а потом и парастос у Храму Покрова пресвете Богородице у Сребреници.
Предвиђена је и посјета српских стратишта Биљача и Залазја, села које су снаге ратног команданта сребреничких Бошњака Насера Орића на Петровдан, 12. јула 1992. године, напале и уништиле. У Дому културе у Сребреници увече ће бити одржана и духовна академија.
У саопштењу из Бироа подсјећа се да су над Србима у протеклом рату у БиХ почињени бројни злочини.
- Само у нападима снага под Орићевом командом, од маја до децембра 1992. године, разорено је и уништено на десетине српских села и на најбруталнији начин убијено 3.287 цивила на подручју Сребренице, Братунца и Скелана - стоји у саопштењу.

JA ZALIM ZA 3.287 ZAKLANIH SRPSKIH CIVILA U SREBRENICI

SREBRENICA JE VELIKO STRATISTE SRPSKOG NARODA

GENOCID JE POCINJEN NAD SRBIMA U SREBRENICI

Srebrenicki masakr - foto zurnal

Srebrenica Massacre: Photo Story

Slide Show: Bosnian Muslim atrocities.

http://www.serbianna.com/features/srebrenica

 

[jomini]

A koja je poenta teme? Prvih pet postova ima tri metra!