- Poruka
- 34.238
Ima ljudi koji se uvek osećaju nesigurno kada su u pitanju ljudske sprave i ono što su ljudi napravili... to se može smatrati i nekom vrstom fobije.. Ali ta fobija je nekada opravdana.
Recimo sklona sam uvek bila da se plašim aviona, buseva kada idu nekom klisurom, operacija, ograda koje čuvaju da se ne padne - nikada se ne oslanjam na njih.. sve čemu se ljudima predajem u ruke imala sam mali zazor. Pomolim se, valjda će biti dobro.
E sad, primećujem kod sebe da je ova situacija sa nadstrešnicom na običnoj Železničkoj stanici kod mene vratila taj strah od ljuskih dela, i mislim da ću od sad više da zagledam krovove, da li će mi nešto pasti na glavu, jednostavno gubim poverenje u ono što ljudi rade. To mi se desilo i posle jedne saobraćajne nesreće kada sam bila udarena od pozadi, par meseci sam se plašila svakog auta blizu mene i pitala se hoće li me udariti ponovo. Posle nekog vremena to je prošlo, jer se nije ponovilo.
Šta je lek za to i kako povratiti veru u ono što ljudi naprave? Da li je dovoljno samo vreme da prođe?
Pretpostvaljam da bi takve misli trebalo da sklonimo u stranu, jer je nemoguće živeti u stalnom oprezu.
Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.
Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?
Recimo sklona sam uvek bila da se plašim aviona, buseva kada idu nekom klisurom, operacija, ograda koje čuvaju da se ne padne - nikada se ne oslanjam na njih.. sve čemu se ljudima predajem u ruke imala sam mali zazor. Pomolim se, valjda će biti dobro.
E sad, primećujem kod sebe da je ova situacija sa nadstrešnicom na običnoj Železničkoj stanici kod mene vratila taj strah od ljuskih dela, i mislim da ću od sad više da zagledam krovove, da li će mi nešto pasti na glavu, jednostavno gubim poverenje u ono što ljudi rade. To mi se desilo i posle jedne saobraćajne nesreće kada sam bila udarena od pozadi, par meseci sam se plašila svakog auta blizu mene i pitala se hoće li me udariti ponovo. Posle nekog vremena to je prošlo, jer se nije ponovilo.
Šta je lek za to i kako povratiti veru u ono što ljudi naprave? Da li je dovoljno samo vreme da prođe?
Pretpostvaljam da bi takve misli trebalo da sklonimo u stranu, jer je nemoguće živeti u stalnom oprezu.
Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.
Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?
vera u ljude je po meni neki vid iluzije, sebi mogu da verujem, ovima bliskim sebi verovatno mogu da verujem, svima ostalima ne baš, mada to ne znači da moram da marim za ono što su i kako su radili.
