Hoćete li gledati gore?

Paula

black cat
VIP
Poruka
34.162
Ima ljudi koji se uvek osećaju nesigurno kada su u pitanju ljudske sprave i ono što su ljudi napravili... to se može smatrati i nekom vrstom fobije.. Ali ta fobija je nekada opravdana.

Recimo sklona sam uvek bila da se plašim aviona, buseva kada idu nekom klisurom, operacija, ograda koje čuvaju da se ne padne - nikada se ne oslanjam na njih.. sve čemu se ljudima predajem u ruke imala sam mali zazor. Pomolim se, valjda će biti dobro.

E sad, primećujem kod sebe da je ova situacija sa nadstrešnicom na običnoj Železničkoj stanici kod mene vratila taj strah od ljuskih dela, i mislim da ću od sad više da zagledam krovove, da li će mi nešto pasti na glavu, jednostavno gubim poverenje u ono što ljudi rade. To mi se desilo i posle jedne saobraćajne nesreće kada sam bila udarena od pozadi, par meseci sam se plašila svakog auta blizu mene i pitala se hoće li me udariti ponovo. Posle nekog vremena to je prošlo, jer se nije ponovilo.

Šta je lek za to i kako povratiti veru u ono što ljudi naprave? Da li je dovoljno samo vreme da prođe?
Pretpostvaljam da bi takve misli trebalo da sklonimo u stranu, jer je nemoguće živeti u stalnom oprezu.

Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.

Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?
 
Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?

Јуче сам излазио на балкон зграде старе 150 година.

У моменту сам се заледио кад се сетих новосадске трагедије,
брзо уђох унутра и више ме тај балкон неће видети !

Ко се чува и Бог га чува.
 
Eto dokle može da nas dovede nebriga za ljudski život.

Imam utisak da se kod nas sistematski uopšte niko ne brine o drugima i njihovoj sigurnosti . Jednostavno, sve nas zabole za to. Koristimo mostove, puteve, zgrade sve dok ne padnu. I nadamo se da mi nećemo biti u blizini.
 
Не размишљам уопште о томе.
Свестан сам људске несавршености и корупције.
Ми смо овде на Балкану гори него већина Европљана, што се тога тиче.
Знам да у животу изузетно мало тога зависи само од мене и мојих поступака.
Једино што могу је да се трудим да ЈА НИШТА НЕ ЗЕЗНЕМ, и то је то.
Јер, не могу и нећу да живим живот у непрестаном страху.
 
Не размишљам уопште о томе.
Свестан сам људске несавршености и корупције.
Ми смо овде на Балкану гори него већина Европљана, што се тога тиче.
Знам да у животу изузетно мало тога зависи само од мене и мојих поступака.
Једино што могу је да се трудим да ЈА НИШТА НЕ ЗЕЗНЕМ, и то је то.
Јер, не могу и нећу да живим живот у непрестаном страху.

To je zrelo i odgovorno razmišljanje prema sebi, dodala bih uz oprez.

Međutim, nepoverenje podstiče jedna opšta neodgovornost prema drugim ljudima. Naprosto, kada se živi u zajendici mora da postoji odgovornost.
Ponašanje ovog društva je potpuno neodgovorno.

Zasigurno, ne treba živeti u strahu. Pa ako ti se zalomi da te nešto sredi - šta da se radi.
 
Da, imam određenih fobija, recimo letenje avionom me ne čini srećnim, u saobraćaju sam imao više naletanja od nazad i zato svaki put kad naglo kočim instiktivno pogledam u retrovizor, a bogami posle pomenute nesreće više ću izbegavati da se krećem ispod raznih svodova, terasa i sličnog.
Moj sin često putuje vozom za Beograd, ali kaže da nikad nije bio ispod tragične nadstrešnice. Nešto ga je odbijalo od nje. Nije ništa konkretno loše video, jedino neki osećaj.
 
Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?

Dvije stvari:
1. Vjerujem u Boga - ako je došao moj čas, to je sudbina i ne brinem se; ako nije, onda sam pod Njegovom zaštitom.
2. Svjestan sam da ljudski faktor može zakazati, ali također shvaćam da je to statistički neznatno - ne opterećujem se time.

Ova prva točka je za mene ključna, jer kada razmišljam o svim tim pitanjima, shvaćam da nemam nikakve garancije za sljedeće udahne.
Za neke nije dovoljan racio, nego mora i pokajanje...
 
"
Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.

Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?"

Poverenje??? To ne vazi za sns Srbiju.
 
Ima ljudi koji se uvek osećaju nesigurno kada su u pitanju ljudske sprave i ono što su ljudi napravili... to se može smatrati i nekom vrstom fobije.. Ali ta fobija je nekada opravdana.

Recimo sklona sam uvek bila da se plašim aviona, buseva kada idu nekom klisurom, operacija, ograda koje čuvaju da se ne padne - nikada se ne oslanjam na njih.. sve čemu se ljudima predajem u ruke imala sam mali zazor. Pomolim se, valjda će biti dobro.

E sad, primećujem kod sebe da je ova situacija sa nadstrešnicom na običnoj Železničkoj stanici kod mene vratila taj strah od ljuskih dela, i mislim da ću od sad više da zagledam krovove, da li će mi nešto pasti na glavu, jednostavno gubim poverenje u ono što ljudi rade. To mi se desilo i posle jedne saobraćajne nesreće kada sam bila udarena od pozadi, par meseci sam se plašila svakog auta blizu mene i pitala se hoće li me udariti ponovo. Posle nekog vremena to je prošlo, jer se nije ponovilo.

Šta je lek za to i kako povratiti veru u ono što ljudi naprave? Da li je dovoljno samo vreme da prođe?
Pretpostvaljam da bi takve misli trebalo da sklonimo u stranu, jer je nemoguće živeti u stalnom oprezu.

Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.

Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?
Ledenice kad su aktuelne ali i delovi fasada,delovi ukrasnih figura na starim zgradama predstavljaju najveću opasnost.Takođe i prozorska stakla mogu lako da ubiju i teže povrede.Posebno su opasna stakla na starim prozorima starih građevina u kombinaciji jačeg vetra i promaje.Posebno ako je reč o velikim prostrorijama kao što su učionice.Bio sam svedok jedne takve situacije kad je palo staklo sa prozora Filološkog fakulteta.Na sreću bez posledica.Niko o tome ne vodi računa.
Moj savet svima izbegavajte kretanje u slučaju jačeg vetra.Tad imate najveće izglede da nastradate.
 
Tehnicki gledano- pesacenje je mnogo opasnije nego let avionom.
Na neke stvari treba obracati paznju npr. kad prelazimo ulicu, ali kad bi covek mislio na sve moguce nacine na koje moze da strada ostao bi paraliziran od straha,
ok, svako od nas ima poneku fobiju i to je ok- ali ne treba ih skupljati kao pas buve.

Sto se tice kad nesto padne od gore- to je zapravo dobar nacin da se ode, sto veci komad to bolje jer ce smrt biti trenutna, posto ljudski um radi sa blagim zaostatkom vremena, tako da nece imati vremena da ista reaguje. Samo odjednom ce nestati slike od tona i to je to.
 
Šta je lek za to i kako povratiti veru u ono što ljudi naprave? Da li je dovoljno samo vreme da prođe?
Ne verujem da tu ima nekog leka, po meni sve se svede na pitanje percepcije.
Sanje straha je neka prirodna pojava i ono prolazi relativno brzo tj. kada aktivni uzročnik straha nestane.
Sa druge strane više sve ovo vezujem za stanje anksioznosti (šta ako ...) koja ume da traje, kod mene je npr bio slučaj da sam u jednom momentu maltne sve strahove/anksioznost koju sam imao zanemario i skočio glavom bez obzira u sve i svašta - rezultat toga je bio zaljučak da nije sve toliko strašno, nego da najčešće samo sagledavamo stvari iz najtamnijeg ugla.
(Iako je možda ekstreman stav:) vera u ljude je po meni neki vid iluzije, sebi mogu da verujem, ovima bliskim sebi verovatno mogu da verujem, svima ostalima ne baš, mada to ne znači da moram da marim za ono što su i kako su radili.
Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Pa sada mi i ne moramo ništa povodom toga da radimo, mada bilo bi dobro da uradimo nešto i sklonimo takve permanentno kako ne bi mogli samo još veće probleme da nam zadaju.
Sa druge strane tu su oštećeni koji već imaju neki legitimitet da traže "poravnjanje" od krivaca, samo je pitanje u kojem vidu...
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.

Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?
Uglavnom sve gledam kritički i manje-više uvek očekujem da nešto u svojoj osnovi nije kako treba, ako imam neki osećaj da nešto može imati neke ozbiljnije posledice prelazim na izbegavanje ili pak ako je neka sitnica na precenciju/korigovanje.
Iz radnog iskustva znam koliko se ofrlje radi kod nas za ozbiljnije stvari, a i simptomatično je da i kada neko nešto zabrlja uglavnom se stvari guraju pod tepih.
Tu i nema nekog leka jer je problem sistemski, jedino što je sigurno jeste da o sebi/bliskima brinemo najbolje što možemo, sve ostalo je stvar sudbine/slučajnosti.
 
Eto dokle može da nas dovede nebriga za ljudski život.

Imam utisak da se kod nas sistematski uopšte niko ne brine o drugima i njihovoj sigurnosti . Jednostavno, sve nas zabole za to. Koristimo mostove, puteve, zgrade sve dok ne padnu. I nadamo se da mi nećemo biti u blizini.
Sistematski se i širi strah kod ljudi.
Čak i da se nije desilo sve to što nam se desilo u poslednjih nekoliko godina, način na koji nam se obraćaju u medijima, i sadržaji koji nam se serviraju, nalik su nekom eksperimentu u kome smo mi zamorčići.
I sve traje predugo, i u sprezi je sa opštenarodnom besparicom koja ne dozvoljava da češće pobegnemo iz kaveza, hoću reći iz zemlje.
Ne mislim da trajni beg iz zemlje jer ni drugima ne cveta cveće, ali odlazak na odmor gde nećeš mariti za korupcije, lopovluke, zločine, zastrašivanja, maltretiranja, ume da izleči.

Pored realnih i iracionalnih strahova, ipak preporučujem da se zaobilaze objekti novijeg datuma. Novootvorene autobuske stanice, na primer.
1727430791-Nova-autobuska-stanica-270924-Foto-Vesna-Lalic-8.jpeg
 
Ima ljudi koji se uvek osećaju nesigurno kada su u pitanju ljudske sprave i ono što su ljudi napravili... to se može smatrati i nekom vrstom fobije.. Ali ta fobija je nekada opravdana.

Recimo sklona sam uvek bila da se plašim aviona, buseva kada idu nekom klisurom, operacija, ograda koje čuvaju da se ne padne - nikada se ne oslanjam na njih.. sve čemu se ljudima predajem u ruke imala sam mali zazor. Pomolim se, valjda će biti dobro.

E sad, primećujem kod sebe da je ova situacija sa nadstrešnicom na običnoj Železničkoj stanici kod mene vratila taj strah od ljuskih dela, i mislim da ću od sad više da zagledam krovove, da li će mi nešto pasti na glavu, jednostavno gubim poverenje u ono što ljudi rade. To mi se desilo i posle jedne saobraćajne nesreće kada sam bila udarena od pozadi, par meseci sam se plašila svakog auta blizu mene i pitala se hoće li me udariti ponovo. Posle nekog vremena to je prošlo, jer se nije ponovilo.

Šta je lek za to i kako povratiti veru u ono što ljudi naprave? Da li je dovoljno samo vreme da prođe?
Pretpostvaljam da bi takve misli trebalo da sklonimo u stranu, jer je nemoguće živeti u stalnom oprezu.

Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.

Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?
Све што је направљено може се покварити, сломити, пасти итд.

Како и шта даље?
Па можеш да то избјегнеш да по цијели дан лежиш на кревету и ниђе не мрдаш. Опет није загарнтовано да ти неће авион или хеликоптер пасти на главу и тамо. Или можеш предузети све предострожности и процјенити ризик и бити на опезу колико је могуће и то је то. Тоталне контроле нема у животу.
 
Ima ljudi koji se uvek osećaju nesigurno kada su u pitanju ljudske sprave i ono što su ljudi napravili... to se može smatrati i nekom vrstom fobije.. Ali ta fobija je nekada opravdana.

Recimo sklona sam uvek bila da se plašim aviona, buseva kada idu nekom klisurom, operacija, ograda koje čuvaju da se ne padne - nikada se ne oslanjam na njih.. sve čemu se ljudima predajem u ruke imala sam mali zazor. Pomolim se, valjda će biti dobro.

E sad, primećujem kod sebe da je ova situacija sa nadstrešnicom na običnoj Železničkoj stanici kod mene vratila taj strah od ljuskih dela, i mislim da ću od sad više da zagledam krovove, da li će mi nešto pasti na glavu, jednostavno gubim poverenje u ono što ljudi rade. To mi se desilo i posle jedne saobraćajne nesreće kada sam bila udarena od pozadi, par meseci sam se plašila svakog auta blizu mene i pitala se hoće li me udariti ponovo. Posle nekog vremena to je prošlo, jer se nije ponovilo.

Šta je lek za to i kako povratiti veru u ono što ljudi naprave? Da li je dovoljno samo vreme da prođe?
Pretpostvaljam da bi takve misli trebalo da sklonimo u stranu, jer je nemoguće živeti u stalnom oprezu.

Ali, šta da radimo kada oni koji treba da brinu o bezbednosti građana zabole uvo i za živote i za naše strahove?
Recimo, da li je iko kažnjen ako ne napravi ogradu da ne može da se prolazi ako ima leda na krovu koji može da padne?
Da li je ikoga briga ako su stare gume pa može autobus da se zapali?
Ako su stara vozila GSB? Ako niko nije kažnjen što je loše uradio operaciju? Bilo šta što je na neki način nekoga ugrozilo?
Ako su na svim mestima postavljeni ljudi bez znanja.

Kako imati poverenje? Kako se vi odnosite prema tome?
nemas ti nepoverenje u avione,buseve,ograde,nadstresnice... nego u ljude
ljudi voze avion,bus....
piju pre voznje...ili ne....preticu ili brzo voze - ili ne...
ljudi su ti koji su to dobro napravili,ili nisu dobro....
ljudi su ti koji su se ili skolovali za svoju struku-ili su kupili diplomu,pa nas sada lece..uce...grade nam krovove i mostove
ljudi su ti koji kradu i stede na materijalu,pa nam pada beton na glavu....
ljudi su ti koji cackaju po gradjevini,a firma im se bavi potpuno trecom delatnoscu.....
konstrukcija nosi ono sta covek ugradi u nju...kvalitet i znanje...ili poklonjeni tender.
covek je kriv - a ne konstrukcija.
 
Sistematski se i širi strah kod ljudi.
Čak i da se nije desilo sve to što nam se desilo u poslednjih nekoliko godina, način na koji nam se obraćaju u medijima, i sadržaji koji nam se serviraju, nalik su nekom eksperimentu u kome smo mi zamorčići.

I sve traje predugo, i u sprezi je sa opštenarodnom besparicom koja ne dozvoljava da češće pobegnemo iz kaveza, hoću reći iz zemlje.
Ne mislim da trajni beg iz zemlje jer ni drugima ne cveta cveće, ali odlazak na odmor gde nećeš mariti za korupcije, lopovluke, zločine, zastrašivanja, maltretiranja, ume da izleči.

Pored realnih i iracionalnih strahova, ipak preporučujem da se zaobilaze objekti novijeg datuma. Novootvorene autobuske stanice, na primer.
da, mislim da je veoma ucinkovitio, ako treba i hiljadu puta, naglasiti bazicno dva najljuca neprijatelja naseg zdravlja - strah i stres
 

Back
Top