- Poruka
- 90.700
Fotorealizam se razvio iz pop arta kao odgovor na apstraktni ekspresionizam i minimalizam u umjetnosti.
Fotorealisti su koristili fotografiju, ili više njih, kako bi prikupili informacije za svoje slike i kako bi upotrebu
foto kamere učinili prihvatljivom modernizmu. Hiperrealizam je jedna grana fotorealizma,odnosno,razlikuje
se po tome što hiperrealisti pokušavaju da se svojim slikanjem što više približe fotografiji.
Naziv „fotorealizam” je uobličio Louis K. Meisel 1969. i prvi put se pojavio 1970. god. u katalogu za izložbu
22 realista u Muzeju Whithey. Isti autor je na zahtev Stuarta M. Speisera, koji je bio ovlašćen da stavlja u
promet dela fotorealizma,postavio pet uslova da bi neko bio proglašen umetnikom fotorealizma:
Fotorealist koristi kameru i fotografiju da prikupi informacije.
Fotorealist koristi mehanička ili polumehanička sredstva da prenese informacije na platno
Fotorealist mora imati tehničke sposobnosti da se dovršeni rad čini fotografskim.
Анненков Дмитрий Геннадьевич.
Tako se za prve prave fotorealiste smatraju umetnici kao što su: Richard Estes, Ralph Goings,
Chuck Close,Charles Bell, Audrey Flack, Don Eddy, Robert Bechtle i Tom Blackwell.
Pošto ovi umetnici rade samostalno, teško je navesti jasno definisane odrednice stila.
Međutim, ono što ih nesumnjivo povezuje su teme njihovih dela koje se uglavnom
odnose na svakodnevne, poznate prikaze u njihovoj okolini, smeštene u okvir urbanih pejzaža,
portreta i mrtve prirode.
Godine 1973., belgijski trgovac umjetninama Isy Brachot je za izložbu američkih fotorealista
u njegovoj galeriji u Bruxellesu koristio naziv „hiperrealizam” (fr. Hyperréalisme). Izložbi su se
pridružili i evropski autori kao što su Domenico Gnoli, Gerhard Richter, Konrad Klapheck .
Evropski hiperealizam se razlikuje od američkog, te se smatra svojevrsnim odmakom i napretkom,
jer umesto fotografija svakodnevnice, fotografski prikazuje žive oppipljive predmete s izrazitom
preciznošću, uverljivom simulacijom stvarnosti, koju ne može zabeležiti ni fotografija.
Naime,površine, svetlosni efekti i senke se izgledaju čišći i jasniji nego na fotografiji ili
samom predmetu.
Ricardo Renedo (oil on canvas)
Fotorealisti su koristili fotografiju, ili više njih, kako bi prikupili informacije za svoje slike i kako bi upotrebu
foto kamere učinili prihvatljivom modernizmu. Hiperrealizam je jedna grana fotorealizma,odnosno,razlikuje
se po tome što hiperrealisti pokušavaju da se svojim slikanjem što više približe fotografiji.
Naziv „fotorealizam” je uobličio Louis K. Meisel 1969. i prvi put se pojavio 1970. god. u katalogu za izložbu
22 realista u Muzeju Whithey. Isti autor je na zahtev Stuarta M. Speisera, koji je bio ovlašćen da stavlja u
promet dela fotorealizma,postavio pet uslova da bi neko bio proglašen umetnikom fotorealizma:
Fotorealist koristi kameru i fotografiju da prikupi informacije.
Fotorealist koristi mehanička ili polumehanička sredstva da prenese informacije na platno
Fotorealist mora imati tehničke sposobnosti da se dovršeni rad čini fotografskim.
Анненков Дмитрий Геннадьевич.
Tako se za prve prave fotorealiste smatraju umetnici kao što su: Richard Estes, Ralph Goings,
Chuck Close,Charles Bell, Audrey Flack, Don Eddy, Robert Bechtle i Tom Blackwell.
Pošto ovi umetnici rade samostalno, teško je navesti jasno definisane odrednice stila.
Međutim, ono što ih nesumnjivo povezuje su teme njihovih dela koje se uglavnom
odnose na svakodnevne, poznate prikaze u njihovoj okolini, smeštene u okvir urbanih pejzaža,
portreta i mrtve prirode.
Godine 1973., belgijski trgovac umjetninama Isy Brachot je za izložbu američkih fotorealista
u njegovoj galeriji u Bruxellesu koristio naziv „hiperrealizam” (fr. Hyperréalisme). Izložbi su se
pridružili i evropski autori kao što su Domenico Gnoli, Gerhard Richter, Konrad Klapheck .
Evropski hiperealizam se razlikuje od američkog, te se smatra svojevrsnim odmakom i napretkom,
jer umesto fotografija svakodnevnice, fotografski prikazuje žive oppipljive predmete s izrazitom
preciznošću, uverljivom simulacijom stvarnosti, koju ne može zabeležiti ni fotografija.
Naime,površine, svetlosni efekti i senke se izgledaju čišći i jasniji nego na fotografiji ili
samom predmetu.
Ricardo Renedo (oil on canvas)
