Herman Hese - Besane noći

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
326.650
U sitne sate ležiš u postelji, a san ne ide na oči. Ulica je tiha, u vrtovima s vremena na vreme povetarac dotakne stabla. Negde laje pas; ulicom u daljini prolaze kola. Čuješ ih jasno, po lelujavom zvuku prepoznaješ da su na oprugama, u mislima ih slediš, zakrenu za ugao, najednom ubrzaju, a užurbano se kotrljanje uskoro raspline u veliku tišinu. A onda, kasni prolaznik. Hoda brzo, korak mu čudno odjekuje u pustoj ulici. Zastane, otključa vrata, zatvori ih za sobom, a onda opet zavlada muk. Ponovno i još jednom u sobu dopru zvuci mrvice života, sve ređe, sve tiše, a onda nastupe sati kada je sve umorno, a svaki i najtiši povetarac i najsitnije zrnce buke što se kruni ispod tapete biva glasno i moćno i u tebi budi čula. I nemaš sna. Samo ti umor na oči i misli spusti tanak veo, u uhu slušaš šum neprekidna kolanja krvi, u bolnoj glavi slušaš sićušni, grozničavi život, a u žilama osećaš ravnomeran, a ipak zbunjujući ritam bila.

Ništa ti ne pomaže prevrtanje s boka na bok, ustajanje i ponovno leganje. To je jedan od onih sati kada nikako ne možeš od sebe pobeći. Tobom sad gospodare misli i pokreti tvoje ćudi i tvoga sećanja, a nemaš društva da ih, kao obično, razgovorom odagnaš. Ko živi u tuđini, u sećanje mu dolaze kuća i vrt iz njegovog zavičaja i detinjstvo i šume u kojima je proživio svoje najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa u kojima su odjekivale njegove dečačke igre, i slike roditelja, nekako stranih, ozbiljnih i ostarelih, s ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. On pruža ruku uzalud tražeći uzvraćenu desnicu, no preplavi ga plima tuge i samoće, a neki drugi likovi što izranjaju u zbunjenosti i ozbiljnosti toga časa gotovo nas sve rastužuju. Ko nije u mladim danima svojim najbližima katkad zagorčao život, odbio ljubav i prezreo njihove dobre namere? Ko nije prkosno i oholo propustio neku sreću koja mu se nudila, ko nije bar jednom povredio tuđe ili svoje dostojanstvo ili uvredio prijatelje nepromišljenom rečju, neispunjenim obećanjem, ružnim i uvredljivim pokretom? Oni sad pred tobom stoje i mirnim te očima u tišini čudno promatraju, a tebe je stid pred njima i stid te je pred sobom.

Pada ti na pamet koliko si samo noći u tom istom krevetu bezbrižno prospavao između dana punih pokreta, buke i razonode, i kako si nezamislivo davno, kao danas, bio sam svoj ćutljivi, nenašminkani zabavljač. Živeo si intenzivno, u to si vreme neizmerno mnogo video, razgovarao, slušao, smejao se, a sada, kao da se nikada nije dogodilo, sve ti je to strano i od tebe se otuđuje, a plavi su ti nebeski svodovi tvoga detinjstva, davno zaboravljene slike tvoga zavičaja i glasovi davno pokojnih strahovito bliski i prisutni.

San je jedan od najdivnijih darova prirode, prijatelj i utočište, čarobnjak i tihi tešitelj, i žao mi je iz dubine duše svakoga ko se, pateći od dugih nesanica, naučio zadovoljiti s pola sata grozničavog dremeža. Ne bih, ipak, mogao voleti čoveka za kog znam da u životu nije imao neprospavanih noći; to bi morala biti neka dečji čista, neiskvarena duša.

U ovom našem užurbanom, opojnom životu zastrašujuće je malo trenutaka kada duša postaje svesna sebe same, kada se život čula i život duha povlači, a duša raskriljena stoji pred ogledalom sećanja i savesti. To se zbiva, možda, kada doživimo veliki bol, možda uz majčin odar, uz bolesničku postelju možda, ili na kraju dužega usamljenog putovanja u prvim satima povratka, no uvek je praćeno smetnjama i setama. U tom je vrednost probdevenih noći. Samo se tada bez silnih spoljnih potresa duša može izraziti, bilo kroz čuđenje ili strah, osudu ili tugu. Duševni život koji vodimo tokom dana nikada nije toliko čist; naša čula u njemu snažno sudeluju, razum se nameće pridodajući osećajima i trunku glasa osude, finu. draž poređenja i finu, razornu draž šale. No duša utonula u snohvaticu ne opire se, pa u toj zavisnosti i potlačenosti koje traju danima i mesecima, proživi pola života sve dok ne kucne njen čas i u jednoj teskobnoj, besanoj noći ne zbaci okove i svekolikom nas punoćom svoga samovoljnoga života iznenadi ili užasne. Dobro nam je s vremena na vreme primetiti da naš život nije samo oblik, da u sebi nosimo moć otpornu na sve spoljne uticaje i nepotkupljivu, da u nama progovaraju glasovi nad kojima nemamo vlast. Ko zaista nešto jeste i poseduje neku vrstu vere, rado se pokorava tim glasovima i iz takvih trenutaka izlazi produbljenog pogleda.

Hteo bih reći pokoju i o nesanici kao bolesti, mada je to možda suvišno, jer verovatno svi koji od nje pate dobro znaju šta želim reći. No, možda će ipak rado pročitati napisano ono što im je poznato, a što inače nije predmetom razgovora. Pritom mislim na unutarnje odrastanje koje se stiče nespavanjem. Svaka bolest i nužnost čekanja učitelj je kojeg treba pravilno shvatiti. No škola svih živčanih tegoba osobito je prodorna. "Sigurno je puno propatio", kaže se za ljude koji u pokretima i govoru iskazuju neobičnu meru suzdržane profinjenosti i nežne obazrivosti. Ovladavanju vlastitim telom i mislima ne uči nas nijedna škola tako dobro kao škola nesanice. Nežno doticati i obazrivo postupati može samo neko kome je i samome potreban nežan dodir. S blagošću promatrati i stvari s ljubavlju ocenjivati, sagledavati duševne razloge i sve ljudske slabosti dobronamerno razumeti može samo onaj koji je često u neumoljivoj tišini samotnih sati bio izručen na milost i nemilost vlastitim nesputanim mislima. U životu nije teško prepoznati ljude koji su mnoge noći preležali budna oka.

Hteo bih navesti još i vbaspitnu vrednost nesanice koja svakako zaslužuje da se podrobno razmotri u nekom drugom kontekstu. Nesanica je škola strahopoštovanja - strahopoštovanja sviju stvari, onoga strahopoštovanja koje i najskromniji život može poškropiti mirisom trajno uzvišenog raspoloženja, onog istog strahopoštovanja koje je prvi i najvažniji uslov pesničke i umetničke veličine.

Zamislimo besana čoveka dok leži u postelji. Sati teku tiho i užasno sporo, između dvaju otkucaja sata zjapi široka, crna provalija nepodnošljivog beskraja. - Koliko smo često čuli trčkaranje miša, kotrljanje kola, kucanje sata, žubor izvora, huk vetra, škripu nameštaja! Čujemo ih ne mareći za njih. No sada se u toj samoći i grobnoj tišini čeznutljivo hvatamo za svaki dašak života koji nas okrzne. Kola u prolazu živahno nas zaposle, procenjujemo im težinu i model, umor ili snagu konja, pokušavamo pogoditi kojom se ulicom kreću i kuda će skrenuti. Ili pak vodoskok! Slušamo ga zahvalno kao nežnu muziku, kao što bolesnik sluša reči prijatelja koji mu dolazi u posetu unoseći u njegovu samoću miris zdravlja i dašak spoljašnjeg života. Slušamo pad vodenoga mlaza u pun izvor, zatim blaže i neujednačeno oticanje. U neprestanom šumu nastojimo čuti neki ritam, tiho pevušimo u taktu muzike, a zatim zaćutimo slušajući ga kako sam nastavlja svoj poj. Sanjareći, u mislima pratimo vodu što otiče kao potok i reka nazad u more i kolevku večnoga postanka, htenja i obnove. Tu počinje tkivo duše, polovičnih misli, naš se život pred nama prostire, odnosi i zakoni najednom bivaju jasni u doživljaju koji nam se dosad činio nerazjašnjenim i zbrkanim.

Taj put od osluškivanja izvora do divljenja doslednosti svega zbivanja te strahopoštovanja pred skrivenom poslednjom tajnom života nećemo preći nikada tako strpljivo, pažljivo i ozbiljno kao u tim noćnim satima. Na taj su način, zasigurno, već svi besani ljudi svoju nevolju pretvorili u vrlinu. U njihovoj im patnji želim strpljenje i, ako je moguće, ozdravljenje. Svima lakomislenima, a posebno onima vitalnima što se hvališu zdravljem, želim nekad pokoju besanu noć u kojoj će ćutke morati zastati pred prekornom pojavom vlastitog unutrašnjeg života.

(Umeće dokolice, 1905)
 

Back
Top