Quantcast

Heimarmene (st. grč. Εἱμαρμένη), Ousia (st. grč.Ουσία) i entelehia (ἐντελέχια)

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
Stvarno me, veoma, zanima razmišljanje, razumevanje, značenje i tumačenje kolega/ca filozofa, klasičnih filologa, naročito teologičara, naravno da pod tim izrazom ne želim i neću da oslovljavam samonabudžene, anahronične i aporetične teologe, oni se ne bave teološkom naukom već isključivo i samo apologetikom, brane ono što zdravim (raz)umom nije rasvetljeno i zato je neshvatljivo i za obrazovane ljude neprihvatljivo, tih filozofskih izraza... Na kraju, neka to svi upamte i znaju, naravno onako kako to dolikuje intelektualcu koji je ceo život u celosti, dabome, posvetio tome, ću sve to da apsolviram onako kako ti veoma teško razumljivi, još teže prevodljivi na sadašnje. moderne, jezike, zaslužuju … Sada ću, onako na brzaka, kao uspavanku koju nam je nekada deklamovala naša baka, kako bih zadovoljio znatiželju znanja željnih učenjaka, da na svoj način razjasnim, naravno u najkraćoj verziji, te filozofske pojmove a la:

1. Heimarmene (st. grč. Εἱμαρμένη) = sudbina, (u)sud, (o)suđenost, (pred)određenost, (u)rođenost … Dakle, sa moje tačke gledišta, podrazumeva se, ako Heimarmene postoji, što se mene tiče mislim da da, davno sam se u tu činjenicu uverio ja, biće da je to onaj zreli plod mog višedecenijskog filozofskog obrazovanja, onda je to dokaz besmrtnosti duše i telesne reinkarnacije … Neko, a taj neko je Bog - ja bih tako rek`o, nam je pre ovozemaljskog rođenja sudio i na osnovu pređašnjeg života (pre)sudio, (pred)odredio, ovozemaljsko BIT-isanje …

2. Ousia (st. grč.Ουσία) = bit, suština, glavnina, srž, srčika, božanska trovalentnost, zaljubljenost, atribut predikata, ἐντελέχια bit(nosti), kosmologija, "peti element", ono što je u svemu i ono što daje smisao svakom postojanju … To je, zaista, najteže prevodljiva staro-grčka reč na ovovremene, moderne, jezike, i njoj ću, svakako, sledeći put posvetiti više pažnje, jer ona to svojim smislom postojanja zaslužuje ...

3. entelehia (ἐντελέχια) = atribut predikata svakolike bit(nosti)

Svima koji se uključite u rasprave u vezi sa ovom temom se unapred zahvaljujem !
 
Poslednja izmena:

oziman

Veoma poznat
Poruka
10.702
Na kraju, neka to svi upamte i znaju, naravno onako kako to dolikuje intelektualcu koji je ceo život u celosti, dabome, posvetio tome, ću sve to da apsolviram onako kako ti veoma teško razumljivi, još teže prevodljivi na sadašnje. moderne, jezike, zaslužuju

Neko, a taj neko je Bog - ja bih tako rek`o, nam je pre ovozemaljskog rođenja sudio i na osnovu pređašnjeg života (pre)sudio, (pred)odredio, ovozemaljsko BIT-isanje …
Ма да. Веома је тешко појмити ту вашу пројекцију измишљеног пријатеља на небесима коме служите, коме се молите, коме покушавате да се "увучете", како би вам пружио заштиту на овом и блаженства на оном свету. Јер он је бог! Господар . Само му треба служити, одобровољити га. Бити понизан. Ни случајно га некако не увредити, јер ако му повредите сујету, казниће вас мукама пакла. Толико је тај ваш господар милостан.

Пре него што постављаш суштинска питања о свету и животу, склони на страну бога. Одавно је у филозофији, од када је Кант дефинитивно уништио сваку могућност доказивања постојања истог, теологија бачена тамо где јој је место, на ђубриште историје.

Друга је ствар што то многи, као и за много штошта друго у филозофији, никада нису чули, па и даље машу њиховом теологијом и још се усуђују да на томе граде. На темељу инфатилне наивности.

Онај чији је дух заглибљен у религијско блато, нека прочита овај мој блог у коме сам у три тачке објаснио шта је суштина религије.

https://forum.krstarica.com/threads/o-religiji.881041/
 
Poslednja izmena:

aleksa ndar

Elita
Poruka
17.690
Ма да. Веома је тешко појмити ту вашу пројекцију измишљеног пријатеља на небесима коме служите, коме се молите, коме покушавате да се "увучете", како би вам пружио заштиту на овом и блаженства на оном свету. Јер он је бог! Господар . Само му треба служити, одобровољити га. Бити понизан. Ни случајно га некако не увредити, јер ако му повредите сујету, казниће вас мукама пакла. Толико је тај ваш господар милостан.

Пре него што постављаш суштинска питања о свету и животу, склони на страну бога. Одавно је у филозофији, од када је Кант дефинитивно уништио сваку могућност доказивања постојања истог, теологија бачена тамо где јој је место, на ђубриште историје.

Друга је ствар што то многи, као и за много штошта друго у филозофији, никада нису чули, па и даље машу њиховом теологијом и још се усуђују да на томе граде. На темељу инфатилне наивности.

Онај чији је дух заглибљен у религијско блато, нека прочита овај мој блог у коме сам у три тачке објаснио шта је суштина религије.

https://forum.krstarica.com/threads/o-religiji.881041/
Tamo si objasnio šta je suština religije po tebi, a ti posmatraš samo ove, kao i sam kažeš infantilne i naivne dogmate, koji tu nešto hodaju po crkvama i poste. Naravno, tvoja sujeta i uz nju tvoja frustracija ti ne dozvoljava da o njoj pišeš posmtrajući neke mislioce. Posmatrajući samo nebo, kako kažu jedni stihovi, možeš samo čitati na njemu svoje ništavilo ili slaviti silu koja je izvan toga. E ovo drugo je religija. Postoji i treće možeš se okolo majmunisati i na sva usta govoriti bog ne postoji, bog ne postoji, pa i kad ga neko opsuje.
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
Sudbina i sustina..i sta je tu tesko da se prevede i razume?
Uz dužno poštovanje ne mogu da udovoljim Vašoj znatiželji iz razloga što ne znam šta me to pitate ... Da li ste se Vi, bilo kada, kvalifikovali za to i prevodili, bilo šta, sa st. grčkog jezika na bilo koji moderni jezik ? Ukoliko niste onda budite strpljivi i čekajte kada i kako ću da to elaboriram, a ukoliko smatrate da znate više biću Vam veoma zahvalan da i mene naučite … Hvala !
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
Ма да. Веома је тешко појмити ту вашу пројекцију измишљеног пријатеља на небесима коме служите, коме се молите, коме покушавате да се "увучете", како би вам пружио заштиту на овом и блаженства на оном свету. Јер он је бог! Господар . Само му треба служити, одобровољити га. Бити понизан. Ни случајно га некако не увредити, јер ако му повредите сујету, казниће вас мукама пакла. Толико је тај ваш господар милостан.

Пре него што постављаш суштинска питања о свету и животу, склони на страну бога. Одавно је у филозофији, од када је Кант дефинитивно уништио сваку могућност доказивања постојања истог, теологија бачена тамо где јој је место, на ђубриште историје.

Друга је ствар што то многи, као и за много штошта друго у филозофији, никада нису чули, па и даље машу њиховом теологијом и још се усуђују да на томе граде. На темељу инфатилне наивности.

Онај чији је дух заглибљен у религијско блато, нека прочита овај мој блог у коме сам у три тачке објаснио шта је суштина религије.

https://forum.krstarica.com/threads/o-religiji.881041/
Očigledno je da i o mračnjaku Kantu ne znate ništa, ubeđen sam da ništa od njega niste pročitali, a još slabije razumete njegove interpretacije jedne, jedini, filozofije - one drevne Grčke … Što se tiče teologije - učio sam je, bio najbolji učenik u svojoj klasi u Bogosloviji u Sr. Karlovcima, no sa kasnijem obrazovanjem i usavršavanjem na najelitnijim univerzitetima za filozofiju i klasičnu filologiju shvatio sam da sve ono što su me tada učili je jedna velika laž, prevara i ništa korisno za ljudsku civilizaciju ne vidim u tom i takvom "učenju" … Dakle, poštovani prijatelju, i tu ste me nepravilno shvatili mada se nisam obraćao onako kantovski … Širu diskusiju danas ne želim da delim sa Vama samo iz jednog razloga - na današnji dan, 28. 05. 427. godine pr.n.e., je rođen najveći mudrac svih vremena - Πλάτων (Plátōn) i iz poštovanja prema dotičnom ne želim da Vam uzvratim merom, slengom i na način koji zaslužujete …
 
Poslednja izmena:

aleksa ndar

Elita
Poruka
17.690
Očigledno je da i o mračnjaku Kantu ne znate ništa, ubeđen sam da ništa od njega niste pročitali, a još slabije razumete njegove interpretacije jedne, jedini, filozofije - one drevne Grčke … Što se tiče teologije - učio sam je, bio najbolji učenik u svojoj klasi u Bogosloviji u Sr. Karlovcima, no sa kasnijem obrazovanju i usavršavanju shvatio sam da sve ono što su me tada učili je jedna velika laž, prevara i ništa korisno za ljudsku civilizaciju ne vidim u tome … Dakle, poštovani prijatelju, i tu ste me nepravilno shvatili mada se nisam obraćao onako kantovski … Širu diskusiju danas ne želim da delim sa Vama samo iz jednog razloga - na današnji dan, 28. 05. 427. godine pr.n.e., je rođen najveći mudrac svih vremena - Πλάτων (Plátōn) i iz poštovanja prema dotičnom ne želim da Vam uzvratim merom, slengom i na način koji zaslužujete …
Ne polemiše on s tobom nego sa svojom predstavom o tebi. Ako ne tvrdiš kao i on da bog ne postoji ti si automatski neka osoba koja vjeruje u deda mraza kako oni vole da kažu
 

aleksa ndar

Elita
Poruka
17.690
Sa takvim i njemu sličnim se ne raspravlja - takvi se žale ...
pa jeste, da, uostalom nisu oni ni krivi. prema tim samoprozvanim ateistima su obično bili sirovi ovi istotako samoprozvani vjernici. Obično su ti ateisti bili šikanirani u mladosti pa su pribježište našli kao u nekom razumu i sve svoje projektuju onda dalje uz potrebu za osvetom društvu, koje je eto slučajno hrišćansko. Da je kojim slučajem bilo ateističko, oni bi bili hrišćani. Naravno, ne mislim na prave ateiste koji ne žele da razmišljaju o bogu i da ne pričaju o tome, odnosno na one kojima ne pada na pamet da opovrgavaju nešto što ih ne zanima.
 

oziman

Veoma poznat
Poruka
10.702
pa jeste, da, uostalom nisu oni ni krivi. prema tim samoprozvanim ateistima su obično bili sirovi ovi istotako samoprozvani vjernici. Obično su ti ateisti bili šikanirani u mladosti pa su pribježište našli kao u nekom razumu i sve svoje projektuju onda dalje uz potrebu za osvetom društvu, koje je eto slučajno hrišćansko. Da je kojim slučajem bilo ateističko, oni bi bili hrišćani. Naravno, ne mislim na prave ateiste koji ne žele da razmišljaju o bogu i da ne pričaju o tome, odnosno na one kojima ne pada na pamet da opovrgavaju nešto što ih ne zanima.
Тај појам "атеиста" сте ви верници кварно подметнули онима који умеју да мисле, како каже Шопенхауер:

Колико ли је само лукаве подвале и подле инсинуације у речи "атеизам"? Као да је теизам бајаги, сам по себи разумљив.
Шопенхауер
Поставили сте ту вашу пројекцију ауторитета, тог вашег господара коме се молите, као аксиом, као нешто што се само по себи разуме па тако сви они који не прате вашу психологију јесу "атеисти"... ма немој?

Нема ту теизма и оних који га негирају, већ има ваше наивне пројекције ауторитета на небесима, коју зовете "духовност" и коју вековима намећете људима огњем и мачем, а еонима сте далеко од праве духовности и праве потраге за суштином света и живота
 
Poslednja izmena:

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
Нема ту теизма и оних који га негирају, већ има ваше наивне пројекције ауторитета на небесима, а што зовете "духовност" и што вековима утувљавали људима огњем и мачем, иако ту нема везе са правом духовношћу и потрагом за суштином света и живота
Ako se iko bori protiv tog i takvog teizma onda je to moja malenkost … Ne, zaista ne, mene ne zanima to da li ste ili niste vernik, sam o tome i ne pišem, to je Vaša lična stvar, ali kada želite da polemišete o filozofiji onda se uozbiljite i raspravljajte o temi koju sam postavio na ovom mestu … Slažem se da su najveći zločini, o tome, veoma često, i sam pišem i na ovom pdf., (u)činjeni u ime nekakve izmišljene vere i nekakvog karikaturalnog boga, ali to je upravo zato što je nedostajalo znanja i mudrosti … Ne gubimo energiju na tim i takvim glupostima, pokažimo tim i takvim da smo od njih obrazovaniji i mudriji, već svoje umovanje usmerimo u nešto što je pozitivno i korisno za ljudsku civilizaciju … Važi ?
 
Poslednja izmena:

aleksa ndar

Elita
Poruka
17.690
Тај појам "атеиста" сте ви верници кварно подметнули онима који умеју да мисле, како каже Шопенхауер:



Поставили сте ту вашу пројекцију ауторитета, тог вашег господара коме се молите, као аксиом, као нешто што се само по себи разуме па тако сви они који не прате вашу психологију јесу "атеисти"... ма немој?

Нема ту теизма и оних који га негирају, већ има ваше наивне пројекције ауторитета на небесима, коју зовете "духовност" и коју вековима намећете људима огњем и мачем, а еонима сте далеко од праве духовности и праве потраге за суштином света и живота
ти који су наметали духовност огњем и мачем нису религиозни него зли људи који су користили доступно средство којим ће манипулисати масама, да је којим случајем атеизам био доминантан ширили би "разум" огњем и мачем. То је оно што ти не разумијеш.
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
ти који су наметали духовност огњем и мачем нису религиозни него зли људи који су користили доступно средство којим ће манипулисати масама, да је којим случајем атеизам био доминантан ширили би "разум" огњем и мачем. То је оно што ти не разумијеш.
564097
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
Heimarmene (st. grč. Εἱμαρμένη)

Najkraće rečeno taj izraz uma značenje (u)sud i sud-bina, no potsoje i mnogobrojne druge izvedenice i novokovanice, ali one su više atribut predikata i o njima ću nešto kasnije…

Iz mitko-religioznog verovanja postane heimarmene tehnički pojam u spekulaciji stoika, koji oni opredeljuju:

»kao zakon, po kojem su se sve stvari, koje su se dogodile, dogodile, one, koje se događaju, se događaju, i one, koje će se dogoditi, će se dogoditi…«.

Stoička sudbina nije slepa, ali je, suprotno, razumskost, je Logos, koji se pokaže (predstavi) u svojoj razumski nužnosti. Ipak se ja ta i takva imanentna Ciljnost i Previdnost (st. grč. πρόνοιᾰ - prónoia; lat. Providence; i o tim pojmovima ću reći nešto više kasnije kada mi to bude u fokusu interesovanja i želje da to svoje znanje podelim, onako eksoterički, sa drugim), kada se pokaže iz druge perspektive, razodevala kao sudbina (heimarmene), ili i kao neizbežna nužnost. Stoici su shvatali i označavali tu sudbinu kao nepovratnu vrstu uzroka, kao prirodni i nužni red svih stvari, kao nejasna prepletenost, koja povezuje vsa bića, kao logos, u skladu sa kojim su se dogodile stvari koje su se dogodile, se događaju i koje će se dogoditi. Sve je odvisno od imanentnog logosa, je sve nužno, čak i najsitniji značajan događaj. To njihovo učenje je u suprotnosti sa epikurejcima koje se temelji na »klinamenu atoma« i da je sve što se događa prepušteno na milost i nemilost slučajnost. Evo kako to objašnjava Stobaj (Antologija, 1, 78, 18 i dalje):

»Stoik Zenon u knjizi O prirodi piše da je sudbina snaga koja pokreće materiju na iste načine i slično i da nije ništa drugačije ako je nazovemo pronoia (pre-vidnost) i physis (priroda). Stoik Antipar je tvrdio da je bog sudbina …Hrizip objašnjava bistvo sudbine kao duhovnu snagu koja vlada sa svim. To tako piše u drugoj knjizi dela O kosmosu, u drugoj knjizi Opredeljenje i u knjizi O sudbini ... Umesto izraza „logos“ koristi i izraze: „istina“, „uzrok“, „priroda“, „nužnost“ i dodaje i druga značenja koja pripisuje samom bistvu u skladu sa novim pojmovanim saznanjima.“

D
iogen Laertski (vidi na: 7,149) preciznije utvrđuje:

„Sudbina je lančano povezivanja uzroka i razuma (λογος) koji upravlja svetom i mu vlada.“

Kada Ciceron rezimira te pojmove onda napiše sledeće (vidi na: De divinatione( O prorokovanu), I, 55, 125):

Razum nam nalaže da prihvatimo da se sve događa po volji sudbine i sudbinu nazivam ono čemu su Grci dali ime Εἱμαρμένη što znači lančano povezivana vrsta uzroka i delovanja iz koje proizilaze sve stvari. To je večna istina, koja je ukorenjena u večnosti; i zato, jer su stvari takve, se nikada ne dogodi ništa, što se ne bi smelo dogoditi, i slično se ne bi zgodilo ništa takvog bez uzroka, koji će pozrokovati da se to dogodi, kada ne bi nalazili u prirodi. Zato je sasvim razumljivo zašto je sudbina izvor iz kojega izviru sve stvari, izvor koji postoji „ab aeterno“ i kojega ne (pod)razumevamo na način sa (s)ludim verovanjima praznovernih, već u skladu sa teorijami filozofa koji su proučavali prirodu i razumljivo je iz kakvih motiva su se dogodile sve stvari koje su se dogodile u prošlosti, zašto se događaju u sadašnjosti i događaće se u budućnosti...“

Iz toga nedvosmisleno proizilazi da su stoici morali da brane mantiku; ako je sve odlučeno i unapred određeno je moguće budućnost sa odgovarajućom veštinom istraživati i pšredviđati (vidi: von Arnim, S.V.F., II. Frag. 1187 i dalje)

Max Pohlenz je postavio hipotezu da je Zenon, koji je bio semitskog porekla, crpio iz duhovne zaostavštine svoje rase i svoje domovine semena nekih ideja koje sam već opisao.

Napominjem da sam još kao student na Univerzitetu u Padovi proučavajući Pohlenza i njegovo delo La Stoa, I, u uvodu tog italijanskog izdanja str. XIX. i dalje pročitao da Pohlenz precizno usmerava pažnju čitaoca da njegove teze ne bi razumeli pogrešno (ko što se je događalo nekim): iz stoe nikako neće napraviti proivod semitske krvi, ali želi osvetliti neke stoiške sasojke koji su, ili bi lako, bile semitskog izvora.)

Posebno ideja πρόνοιᾰ - prónoia (pre-vidnosti), o tome, kao što sam rekao, ću da nešto više napišem nekom drugom prilikom, je bila dosta slaba u grčkom filozofskom izručilu i mogla bi da bude eho imanentističko interpretirane svetopisamske Previdnosti, kao što bi i ideja heimarmene mogla da bude eho fatalizma, koji je bio jako izražen me istočnjačkim narodima, naročito kod Arapa.

Takođe je potrebno naglasiti da je zenon sigurno čitao Ksenofontove Uspomene na Sokrata, a samo to delo u kojom je nauk o Previdnosti (kao što znamo to je stavljeno, isto kao i kod Platona, u usta Sokrata) namenjen stalan razvoj. Ali, tako izgleda Pohlenzu, da ide prednost koju ima ideja o Sudbini u stoičkom sistemu iza uverenja Grka i dakle nije vidljiv njen dalji razvoj. Zato Pohlenzova tvrdnja može da bude uverljiva za razlaganje posebnog stočkog pojmovanja sudbine, Iako, takođe, tumači koncept, no ne i koncept Previdnosti ...

Napominjem da je i Pohlenz, to i sam uvek tvrdim i protežiram u mojim predavanjima, svak druga percepcija je škodljiva, neuverljiva i zlonamerna, ( vidi: La Stoa, I., str. 215 i dalje) da je filozofija jedna, jedina, ona drevna grčka, a sve drugo su, manje i više, uspeli i neuspeli interpreti te filozofije. Sokratov svet „dajmona i arete“, Platonov svet „ideia i eidos-a“ i Aristotelovom svet „nous-a i mogućeg“ je ono što se vidi i oseti dušom i rasvetli umom, dok su filozofi koji su pisali na grčkom jeziku i imali škole u Grčkoj, na pr, Zenon, semistskog porekla, verovatno pod dejstvom svetopisamskih zakona koje od svojih predaka nasledili, filozofiju doživljavali kao „fon“ (glas) ono što su (na)čuli od Mojsija, sudija i proroka ...Dakle, da ne bude nikakve zabune, za mene je filozofija, iz tog razloga, samo ona drevna Grčka, a sve one druge, (na)čule i dresirane, prepuštam gimnosofistima, misticima, vračarama i popovskim tračarama ...

nastaviće se-

Sutra, ako Bog da, nešto više na ovom mestu ću da napišem o Heimarmene i slobodi …

Krstan Đ. Kovjenić
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
SUDBINA I SLOBODA
-------------------------------

I. – deo

Kad-god i gde-god otpočne, naročito u krugovima intelektualaca koji se bave filozofijom, to se jedino toliko ne odnosi na nas koji se bavimo istorijom filozofije – nama su validni samo tragovi onoga što je ostalo zapisano, te zapise prenosimo, pravimo mozaik i nikada ih ne interpretiramo, bilo kakva rasprava o sudbini uvek se pojave, umesto bilo kakvog razumnog zaključka, oni megarski, bolje reći Evbulidovi paradoksi »ili-ili«, gotovo nikada »i+i«, jer izgleda gotovo nemoguće braniti i zdravim razumom rasvetliti ta dva, naočigled diametralno suprotna, pojma iz razloga što i sama logika želi da ih razdvaja iz razloga što to izgleda ovako:

1. ako postoji sudbina, sve je unapred određeno i onda nema mesta za bilo kakav drugi izbor i slobodu, a

2.ako postoji sloboda, slobodna volja i sloboda odlučivanja onda kako u sve to da se uključi, i koja je njena uloga, sudbina ?

Da li je to baš tako i da li se to što izgleda tako može da shvati olako ?



Imajući u vidu da su stoici posvećivali najviše pažnje tom pitanju i ovom prilikom polazim od tog njihovog razmišljanja i načina pojmovanja onog dobro promišljenog. Protivnici stoicizma su heimarmene napadali iz razloga što su smatrali da u kontekstu tog fatalističkog koncepta nema prostora za čovekovu slobodu. Ako je svaki događaj unapred strogo određen, čak i nestanak jedne dlake sa glave ne može da bude slučajan, onda nikakav napor da bilo šta, bilo gde i bilo kada bude drugačije nema nikakvog smisla, naročito iz razloga što je rezultat delovanja sve unapred (pred), kao što nema nikakvog smisla, u tom smislu i po toj logici, bilo kakva odgovornost, jer ako nisu sve druge stvari onda nije i ni naše činjenje odvisno od nas, već od sudbine i nepromenjivih uzroka koji prethode bilo kakvom događanju.

Hrizip je pokušavao da razreši tu aporiju, ali sa malim uspehom. I njemu se je to učinilo strukturno ner(azr)ešljivo. Nije moguće prihvatiti heimarmene u stoičkom smislu i u isti mah sačuvati čovekovu slobodu: jedno uništi drugo i obratno, nepopravljivo.

Elem, pošto je veoma zanimljivo, naročito poučno, vratimo se opet, bar za trenutak, tom Hrizipovom razmišljanju, uzgred budi rečeno taj st. grčki filozof je bio jedan od najplodnijih – napisao je više od 500 knjiga, dr Šešelj je za njega još uvek mala maca, ha-ha-haaa. On razlikuje dve vrste uzroka:


a) pomoćne i vanjske uzroke i

b) glavne i potpune uzroke – uzroci koji su sposobni sami prouzrokovati dejstvo (događanje)


Lanac uzroka heimarmene koji nas opasuje je lanac pomoćnih uzoraka koji nisu odvisni od nas. Bliski (vremenski bliži i trenutni) su sposobni sami prouzrokovati dejstvo, ali su odvisni i od nas, našeg „nousa“ ili „logosa“. Uzmimo za primer da u nama proklija odgovarajuća predstava ona je odvisna od pomoćnih, nama vanjskih, uzoraka i kao takva je sudbonosna. Ali se „(spo)razum“ (odluka, (o)dogovor...), kojeg im posvetimo, ili ne posvetimo, nije odvestan od pomoćnih uzoraka, već od onog u nama ( unutrašnjeg) uzroka koji je jedini sposoban da prouzrokuje dejstvo (događanje); ali to je uzrok koji je odvisan od naše unutrašnje prirode, dakle slobodan da odluči, ili ne odluči, tok događanja. Dakle, makar tako proizilazi iz stoičkog razmišljanja i učenja, činjenica, čak i empirijski gledano, je da je sloboda to da potvrdimo, ili ne potvrdimo, tom što je očigledno i rečemo ne tom što nije očigledno; i, zato što očiglednom ne možemo reći ne, veoma teško je razumeti šta bi značila sloboda potvrđivanja očiglednosti. Još očiglednije se pokaže Hrizipova aporija iz primera sa kojom je on, pozivajući se na razlikovanje dva uzroka, definisao čovekovu slobodu izbora od onoga što mu nudi sudbina.

Ciceron je u svom delu O sudbini (vidi: 19,43) to objasnio ovako:

Dakle, kao što je taj koji je pogurao valjak njemu dao početak kretanja, ali ne i svojstva kruženja, podoba će, kao što se pokaže, inače utisnula i označila – ako tako kažemo – svoj oblik u našu dušu, ali (spo)razum je u našoj snazi i kada ga, kao što smo rekli za cilindar, jedanput prouzrokovan vanjski impuls kasnije će se (valjak) kretati po dejstvu njegove snage i njegove prirode. Ako bi se nešto dogodilo bez pređašnjeg uzroka bilo bi lažno načelo da se sve događa zbog dejstva sudbine. Ako je verovatno da je pred svemu što se dogodi neki uzrok koji bi razlog bilo moguće navesti da ne bi prihvatili da se događa sve po delovanju sudbine ? Dovoljno je da razumemo kakva su razlikovanja i razlike između uzroka.“

Jasno se pokaže da taj pojam nije razrešen već je jednostavno prenesen drugim: hrizipu možemo da prigovaramo da se valjak (ili točak, svejedno) rti zbog svoje prirode, tek kada je dobio udarac, ili ga neko gurne; ali upravo zbog te svoje prirode ne može ništa drugo nego li da se vrti, tako da njegova priroda neizbežno postane član (sastavni deo) nužne uzročne vrste Sudbine (vidi: Ciceron O sudbini (vidi: 17, 39-20, 46). Slično, kao što smo već opazili, nije videti u kakvom smislu bi bila čovekova mogućnost slobode izbora (odluke); i, stvarno, kada se jedanput pokaže predstava, koja je očiglednost, nije moguće da bi došlo do druge odluke osim da bi se s tim „sporazumeli“ i „potvrdili“. Svakako, imajući u vidu materijalističku psihologiju stoika, nikako nije moguće razumeti (umom rasvetliti) da je moguće da „sporazum“ istupi iz lanca uzroka heimarmene. Inače je strogi determinizam, koji je uključen u stoičko učenje, čak paradigmatično izražen u teoriju u večnom vraćanju, o tome ću da napišem nešto više drugom prilikom, sve(t) će se u izmeničnim krugovima p(re)onoviti i svaki čovek će se vratiti na zemlju i on će apsolutno nužno učiniti tačno vse to što je (u)činio u pređašnjim postancima (životima), do najsitnijih detalja ...

nastaviće se –

Krstan Đ. Kovjenić
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
SUDBINA I SLOBODA
-------------------------------

II. – deo

Ducunt volentem fata, nolentem trahunt.“
(Sudbina voljnoga vodi, upornoga vuče.)

Ipak, da ne bude zabune u vezi sa napisanim, diskurs stoika je mnogo jasniji, jer oni upravo i (pro)tumače da je prava sloboda mudraca u tome:

»da uskladi vlastito htenje sa htenjem Sudbine«
i u tome:
da hoće, zajedno sa Sudbinom, što hoće Sudbina

I to je sloboda, jer je (raz)umsko prihvatanje Sudbine, koja je rasumska: i istina je Sudbina Logos i zato su htenja Sudbine i htenja Logosa. Sloboda je u tome da uskladimo život sa logosom.

Kleant je potpuno izrazio taj pojam „slobode“ u sledećim verzima:

Vodi me ti, Zevse, i Sudbina k` cilju,
Kakvoga-god vi ćete mi obeležiti,
Voljno ću mu slediti, jer ako budem oklevao,
Zato što sam bojažljiv, ipak ću morati prispeti tamo


(Te verze nađemo kod Epikteta, Priručnik, 53)

Sada ću vam naći jedan lep primer ispod Hipolitovog pera koji veoma lepo rasvetljava taj pojam:

Isto oni (Stoici) su sa sigurnošću tvrdili da su sve stvari vezane za sudbinu i upotrebljavali su sledeći primer. Ako pas, koji je privezan za zapregu i tu hoće pratiti, je vučen, prati i nužno to čini, što je po vlastitoj volji; ako neće da prati onda će na to da bude prisiljen. Ista stvar se istinski događa i ljudima – ako neće da prate (tok sudbine) biće prisiljeni na to i stići će tamo gde im je sudbina odredila“ (vidi: Hipolit, Filozofske teze, 21)

Seneka (Lucius Annaeus Seneca) je, prevodeći nekakav Kleantov verz, to prepevao ovako:

Ducunt volentem fata, nolentem trahunt.“
(Sudbina voljnoga vodi, upornoga vuče.)

(vidi: Seneka, Epistulae morales ad Lucilium, 107, 10)

To je jaka tačka stoičke mudrosti koja je napravila veliki utisak, jer je učila da se je u određenom smislu moguće osloboditi Sudbine, suprotno od onga što je tvrdio Epikur. Nekorisno se je, kao što je tvrdio Epikur, podsmehivati sudbini, jeć će nas uskoro neumolivo zgrabiti. Uvek postoji način kako se je osloboditi: ako razumemo njene razloge, najdublji unutrašnji zakon i koordiniramo sa tim. I tako Sudbina, umesto da bi bila snaga (sila) koja nas upogiba, pati i bičuje, ona postane snaga koja nas vodi sa sobom i sa apsolutnom sugurnošću vodi ka cilju, koji nam je (pred)određen.

Dakle, da utvrdimo gradivo, prisetimo se onoga što sam napisao o Hrizipovim uzrocima, Ciceronovog razmišljanja u njegovom delu O sudbini, Kleantovog izraza pojama „slobode“ u verzima koji su ostali zapisani kod Epikteta, Priručnik, 53., Hipolitove, Filozofske teze, 21., divan primer o onoj zaprezi i za nju svezanom psu, koji je moga da bira, nazovimo to njegova slobodna volja, da li da tu zapregu sledi, ili da završi pod točkovima te iste zapre i onda ćemo, kristalno jasno, da shvatimo sve – sudbinu, kakva god je, i snagu naše slobodne volje, razumskog, ili narazumskog našeg izbora. Onaj valjak (točak), o kojem sam nešto natuknu razlažući filozofska učenja o sudbini Stoika, je neko pokrenuo, gurnuo ga, ali isto tako neko, „nous“ nekog čoveka, možda ne može da ga zaustavi, ali, ite-kako, može da utiče na brzinu, putanju i tok kretanja tog valjka (točka). Isto nam potvrđuje i taj Hipolitov navod o zaprezi i psu. Ko je pokrenuo tu zapregu ? Čovek, uz pomoć njemu podređenih konja (volova) ! Koji je bio uzrok da se zaprega pokrene ? Čovek je imao nameru da nekud otputuje ... Nazovimo tog čoveka kao sudbinu tog psa i u uočimo razlikuju između ta dva bića. Čovek ima onaj razumski deo dušu, pas je životinja i tog dela duše nema, i zato on, čovek, u tom konkretnom slučaju, je odredio sudbinu tog psa. Šta će pas da izabere, da li da prati kočiju, ili da završi pod njenim točkovima, to nije odluka psa (u konkretnom slučaju sam to nazvao kao sudbina u odnosu na psa) . Elem, i to više nije nikakva tajna, od rođenja nas prati sudbina i njen cilj je telesna smrt. Taj njen cilj niko ne može izbeći, lepo je o tome, dabome, rekao Seneka, mračnjake, a la Šopenhaur (Arthur Schopenhauer) ne želim ni da spominjem je to je plod bolesnog uma, crnih misli i razvrata, fatalista i nekrsta, jer to što je napisao Seneka jesta sudbina:

Ducunt volentem fata, nolentem trahunt.“
(Sudbina voljnoga vodi, upornoga vuče.)

Dakle, sudbinu nam neko pokrene prilikom rođenja. Sve dok ne ojačamo (raz)um odvisni smo, u potpunosti, od slobodne volje naših roditelja, naročito majke, jer ona nas hrani, uči i od svih zala brani. Odrastajući, stasajući, učeći, telesno jačajući i bogateći iskustvo jačamo i našu slobodnu volju – slobodu izbora – šta ćemo i kako ćemo da usmeravamo to što nam je namenila sudbina.

Na kraju, da svi nauče i posle znaju, kao što lekar leči obolelo telo, tako mudar čovek, naročito filozof, leči i jača dušu, kroti sudbinu, usporava je i određuje njen tok, i, naravno, ne opterećujući se onim što ne može da promeni, živi u skladu sa prirodom, svoj toj divoti koja nas okružuje, i uživa u životu, kakav-god mu je ...

Život nam je onakav koliko nam je jaka duša, koliko nam je bogat, obrazovan, um i koliko imamo jaku i zdravu slobodnu volju, odluku izbora – našu unutrašnju snagu koji usmerava našu sudbinu ... Naš život je sličan skijašu koji se spušta niz vrletnu padinu. Od iskustva, razuma i opreznosti je dovisna subina tog skijaša. Ako se prepusti, ne utiče na tok (putanju) svog kretanja ubrzaće, nezaustavljivo, svoje kretanje i razbiće se od nekakvo drvo, ili nekakvi liticu, ali ako zna da krmari između Scila i Haribda, to je samo njegov izbor i njegova slobodna volja, usporiće kretanje, odrediće sebi putanju, vrludajući produžiće je, i bezbedno će da stigne na cilj . Što se tiče sreće i nesreće – nema treće – spomenuću, kao meni omiljeni začin, ovaj Senekin razmišljanja način:

Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste.“. - Lucius Annaeus Seneca

Krstan Đ. Kovjenić
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
Ousia (st. grč.Ουσία) – (po)teškoće prevođenja na moderne jezike
-------------------------------------------------------------------------------------------


U samom uvodu u ovu temu sam naglasio da je izraz ousia jeden od onih koje je najteže prevesti na moderne jezike zbog dejstva da je stari grčki jezik prepun mnoštvom različitih vrednosi koje moderni jezici ne sadrže, ne znaju ih povezati u jednu celinu i ne znaju ih više izraziti sa jednim samim izrazom. Zato je i razumljivo da se prevodioci ne slažu sa prevodima tog st. grčkog izraza, jer se fluktuiraju i lutaju između različitih rešenja, ali malo ko i malo kada je zadovoljan sa bilo kojim rešenjem (prevodom). Pošto sam zaplivao u vodama klasične filologije i filozofije, onako razapetim jedrima i zadisao punim plićima, na Univerzitetu u Padovi shvatio sam da je moderni italijanski jezik s tog vidika, u odnosu na druge moderne evropske i svetske jezike, mali izuzetak, jer je u njemu izraz »sostanza« vrlo često u upotrebi u svakodnevnom govoru, mnogo češće nego li u drugim modernim jezicima. Jedini nedostatak izraza »sostanza« je da nema glotološke veze sa izrazom »essere« (biti, bivati, postojati i sl.) kako što ga ima u st. grčkom jeziku izraz ousia, koji je kod grka uvek trnutni (sadašnji) particip i zato sam volim da kažem da je ta »dama«, imajući u vidu rod, uvek onako sama atribut predikata…

Ako bi hteli da očuvamo tu istu igru glotološke veze bi bilo potrebno:

- na italijanskom jeziku prevoditi ousia sa »entita«,
- na engleskom jeziku sa izrazom »entity«,
- na nemačkom jeziku sa »Wesenheit«, iz perfeknog participa glagola »sein, ge-wesen«,

Ali italijanski izraz »entita« zvuči totalno uopšteno i osim toga ne pokriva semantičnega polja izraza ousia zato ga kao takvoga ne možemo upotrebljavati, jer bi se izgubio i sam smisao tog grčkog izraza.

Šta, dakle, izražavamo sa izrazom »sostanza« u italijanskom jeziku ?

Kada preferiramo u rečenicama, osnovnim misaonim jedinicama, izraz »sostanza« onda to izgleda ovako:

- taj lek sadržava takve sastojke (sostanze),
- taj predmet je sastavljen iz tog materijala (sostanza) ili napravljen sirovine (sostanze)
- i drugim sličnim primerima gde sa izrazom »sostanza« naglašavamo supstancu, material, sastojke …stvari od koje su iste napravljen, siruvine iz kojih su napravljene, ili sastojsci od kojih su napravljene.

Kada želimo da upotrebimo isti izraz u sledećim primerima:

- taj spis znači »u bistvu« (in sostanza) to …
- taj diskirs »zapravo« (in sostanza) znači to …
- bistvo/sadržaj (sostanza) rasprave je mogiće svesti na to …

i uopšteno, kada upotrebljavamo izraz »sostanza«, u konkretnim slučajevima razumemo ga kao: bistvo, glavnina, bistveno jedro, poslednji »quid« koji označava stvar.

Sledeće što bih želeo da naglasim u vezi sa prevođenjem drevne grke reči ousija na moderne jezike je da taj izraz, pod dejstvom bogate filozofije tog vremena, ima i bogatije, obimnije i filološki plemenitija značenja, naročito iz razloga što naglašava određene bitnosti konkretnih individualnih stvari koje je na moderne jezike, zbog nedostajanja zadovoljavajućih izraza, gotovo nemoguće prevesti osim onako opisno i za svaki slučaj u kojem se taj st. grčki izraz pojavljuje različitim izrazom, naglašavajući u svakom konkretnom slučaju ono što je u tom trenutku za taj izraz suštinsko/bitno/svojstveno/jedinstveno

Kao što sam vam pokazao na primerima na italijanskom jeziku izraz »sostanza« ima širok dijapozon značenja koji se rasprostiru od do: sastojaka do bistva konkretnih individua. Dakle, iz primera koje sam naveo se tako nešto meže i da zaključi, italijanski jezik je jedan od retkih jezika koji u svakodnevnom govoru ima izraze kojima se, bar donekle, može da prevede, bez da bi izgubila svoju bitnost, st. grčki izraz ousija, ali ni na tom jeziku se ne može da prevede baš sve što taj izaz sadrži i oblik u kojom se pojavljuje kod st. Grka, mada, to mora da se prizna, su veoma mnogo napredovali u odnosu na svoje pretke, stare, krvoločne i zle Rimljane/Latine, oni su st. grčku reč ousiju prevodili sa dva, po njihovom shvaćanju ekvivalentna, izraza: essentia (suština) i substantia, f, I. dek. (supstanca, podstat, sastojak), ali time se je izgubilo ono što st. grčki izraz, οὐσία, st grčka imenica, formirana na ženskom rodu u sebi sadrži i "deo glagola" (verbe ) εἰμί, εἶναι, (einai, « être » eimн), ono što naglašava "da budem, ja sam, ja jesam" i onda su se međusobno gložili, nikada se ni oko čega nisu složili, Seneka, Quintilian, Apuleius, Tertulijan, Augustin da li je više ousia essentia ili substantia, a kada bi naleteli na izraz koji je izveden iz te drevne grčke reči οὐσιότης (ousites = tečnost) onda bi »mudro«. U vezi sa tim, glupim prevodima na latinski jezik grčkih izraza, biće da latini nikada nisu shvatili smisao, još manje i tanje bogatu frazeologiju st. grčkog jezika i filozofije, oni su rađe sa sobom vodili svoje robove koji su bili filozofi, bilo mi je veoma smešno, a kasnije tužno i ružno, žalio sam, ali ne prevodioce, žalio sam jadni narod kojeg je sve to zbunilo, θεία ουσία (T(h)ea ousia = božanska suština, božanstvenost) ili πρῶται οὐσίαι (protai ousia - prvobitnost) prevodili a la: divine essence. Čime se je izgubio pravi smisao tog st. grčkog izraza. Najžalosnije je što su čak i u Vulgati (lat. Vulgata versio, Sacra Biblia; obično, što je meni neobično, lat. Vulgatu prevode kao »obična« čak i kao »narodna«, ali sam bih je nazvao jedinim i pravim izrazom VULGARNA, zaradi katastrofalno slabog prevoda) prvom prevodu Biblije na latinski jezik, kasnije je to ostalo u svim prevodima, čak i kod »velikog i nenadmašnog klasičnog filologa«, samoukog polupismenog i ćopavog i vatikansko-ostrogotskog poltrona, Vuka St. Karadžića, gde se onaj događaj kada je Gospod isus Hristos opet, poslednji put, ušao u Jerusalim i masa njegovih sledbenika su ga dočekali ovacijama, među njima je bilo najviše grkih kolona, uglavnom trgovaca koji su u Jerusalimu ostali da žive i posle okupacije Jerusalima od strane Rimljana, i uzvicima:

»θεία Ουσία !“ i „Ουσία !

Vrli prevodioci, među njima i spomenuti polupismeni vatikansko-ostrogotski poltron Vuk, su to preveli a la:

»OSIA!«

Što je besmisleno i, naravno, bogohulno, jer taj izraz ne postoji nigde u st. grčkom jeziku, ili bilo kojem drugom jeziku …

Elem, to je činjenica, zt. Grčki izraz je iz svih tih razloga veoma teško prevesti na ovovremen, moderne, jezike iz razloga što se ne može da pronađe ekvivalentan izraz s kojim bi bilo moguće naglasiti BOŽANSKOST, BOŽANSTVENOST, onu bitnost Aristotelove Teolgike, najmudrije, najsvetlije i najsvetije ljudske nad/umnosti uopšte.

Navešću još nekoliko primera gde i kako se navodi u st. grčkom jeziku izraz ousia. Za Aristotela ousia uopšteno označuje:

- glavni značaj bivajućeg,
- sve ono što sam do sada naveo, sa nekim razlikama, neizbežnim nijansama:
- u, jako slabom i nesvojstvenom, značenju: supstancu materiju, tvar..)
- u jakom smislu je oblik, nekada kao i spoj, ali i sastojak,
- u Aristotelovoj Teologici ousia dobija značenje i rasvetljava se izrazom ousiologia (vidi: Giovanni Reale, Istorija antičke filozofije, II. knj., Platon i Aristotel, str. 314 – 322.)

Pred Aristotelom, a on je, ubedljivo najbolje do sada razložio, obrazložio i definisao veoma kompleksnu antičku filozofiju. Kod Platona ousia ima značenje: »eidos« i, naravno, nadčulo bivajućnost »ideia« (vidi više na: Giovanni Reale, Istorija antičke filozofije, II. knj., Platon i Aristotel, str. 55; 59 i dalje). kod Platona ousia, naročito, ima značenje – to bivajuće, koje je sastavni momenat Duha, ili druge hipostaze. Kod Stoe izraz ousia ima značenje spekulativne snovnosti (materija, tvar) i snovnosne bitnosti (materijalnosti)

Krstan Đ. Kovjenić

566932
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
Biće da ovovremeni, na žalost i onovremeni, filozofi i filolozi se nikada oko ničega nisu složili i uvek su se oko sitnica gložili – nekima je nedotajalo ono što se zove »ljubiti mudrost«, a drugima ono što je definisano kao »ljubiti jezik«. To je jedini razlog što sam već na početku mog studija na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, a kasnija i na univerzitetima u Padovi, i, naravski, Sorboni, želeo da u srcu imam oboje – moje srce za mnoge ljubavi veliko je, a i želja za znanjem nezajažljiva je … ❤
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
"Sudbina je boginja koja svoje prelepo lice crnim velom prekriva" - prelepa kraljica Olimpijada, majka najslavnijeg vojskovođe, pustolova, avanturiste i st. grčkog kralja Aleksandra Velikog.

"Zato, bato" - velim ja, vragolasti poeta, dobrica do kraja i, naravski, najveći srpski filozof kojem je Aristotelova filozofija, jest` - tako mi Krsta, deo malog prsta - "zgrabi sudbinu, onako umilno, fino i silno, kao prelepu snašu na salašu, u svoje ruke, skini joj taj crni veo, poljubi joj taj obraz beo i stavi je na slatke muke kada je pipucnu tvoje ruke ...

Budi, bre, mudar, hrabar i smeo, jer u suprotnom život će ti prekrivati taj sudbinin crni veo !"
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
ENTELEHIJA (st. grč. ἐντελέχια - entelecheia)

---------------------------------------------------------------

Entelehija je: (st. grč ἐντελέχεıα) potpuna ostvarenost, unutrašnja sila, neprestana radinost, ili aktivnost, naročito duha, potpuno dovršena stvarnost, stanje potpune aktuacije , prema ἐν + τέλος: završetak + ἔχεıν: imati), ono što ima cilj, svrhu i samorealizaciju u samome sebi. Potpuno, završno, ostvarenje nečega što je bilo potencijalno, samoostvarenje oblika nekog bića. Entelehija je ostvarena ako je postigla svrhu (τέλος), tj. ako je entelehija shvaćena kao ciljni uzrok, motiv za delatnost i promene koje dovode do njezina ostvarenja kao posledice. Aristotel je tvrdio da je duša prva entelehija tela, jer je njezin, od tela neovisan, nematerijalni bit, ousija, božanskog porekla – duša dušina. Entelehija je bit u stanju dovršenja i čina nasuprot biću mogućnosti. Oblik kao delatno načelo i kao opšte deluje u tvari (supastanci), prema čemu pojedinačno nije ništa drugo nego ostvarena bît u realnome materijalnom predmetu, a to ostvareno, aktuelno, jest entelehija. Sve, pojedinačno prva, je supstancija i označuje da je nešto to, vrste i rodovi druga su supstancija koja kazuje kakvo je nešto pojedinačno. Ta pojedinačna stvar egzistira, jer je oformljena kroz svoju vrstu i rod. Razvojem filozofskoga mišljenja pojam entelehije postaje istovetan s teleološkim načelom tumačenja svieta. U neovitalističkoj biologiji (H. Driesch) pojam je entelehije »nematerialno načelo« koje upravlja razvojem živoga bića.

U filozofiji entelehija se definiše kao vlasništvo nečega što ima svoj cilj (τελος -telos) u sebi. Sam pojam se sastoji od tri komponente: ἐν (en = ti), τέλος (telos = cilj) i ἔχεια (echeia) /ἔχειν (echein) = imati / držati " .

Taj pojam je, kao što je već rečeno, no nije na odmet da bi bilo opet ponovljeno,

»Repetitio mater studiorum est

uveo Aristotel (vidi u: Metaphysica IX, 8 (vidi takođe i srodne pojmove delovanja, kako bi pojama delovanja enetelehije razumeo bolje: delovanje: ἐνέργεια (energeia - čudesna); δύναμις, (dynamis – sila, snaga) i »potentio« kako bismo došli do onoga što su zapadnjački sholastiki zazvali »actus«, a Aristotel je o tome razmišljao kao o mogućnostima). On označava oblik koji se ostvaruje u supstancu, naročito u smislu sile svojstvenim u organizmu, što ga dovodi do samorealizacije.

Prema supstanci, koncept entelehija se javlja svuda gde preovlađuje teleološka mislenost (teleologija, od st. grč. (grč. τέλος, τελε (telos, tele) = kraj, cilj, svrha + λογία (logia = nauka; antropocentrična koncept teorije koja pretpostavlja da je sve materijalno i duhovno na Zemlji stvoreno kako bi bilo na raspolaganju čoveku) na primer kod: Tome Akvinskog, u Monadama (Monadologia), teoriji Leibniza (Gottfried Wilhelm (von) Leibniz), kod Getea i posebno kod Hansa Drieša (Hans Adolf Eduard Driesch) novovitalizam (Vitalismus)

Prema Aristotelu, duša je prva entelehija organizma, zbog čega telo, koje ima samo "sposobnost" ili »mogućnost« da živi, zaista živi, ali samo dokle god je povezano sa dušom. Aristotel naziva realizaciju, ili entelehijom mogućnosti, s obzirom da se realizacija sprovodi u vezi sa tim što je u subjektu bila samo prilika, mogućnost. Na isti način, Aristotel zove dušu

"prva entelehija organizma, koja ima mogućnost da živi".

Ovo je Arstotelov izraz koji dopunjuje pojam aktuacije (dejstva): energije, dejà, karaktera (forme)

Taj Aristotelov izraz pronalazimo i u srednjem veku kod Hermolaus Barbarus (21.5.1454 – 14.6.1493) koji je taj izraz pokušava polatiniti latinskim izrazom "perfektihabia" novokovanica od lat. perfect habitat = savršeno stanište, no pošto je to bilo besmisleno i sa zlobnom namerom da se obezvredi st. grčka filozofija, bogata grčka frazeologija da se zameni besmislicama, taj »izraz« nikada nije oživeo, jer su ga odbacili svi, naročito filozofi i filozofi…

Elem, nije na odmet još jedanput ovo naglasiti, entelehija je aktivni princip koji ono što je moguće stvara, zatim usavršava, samorealizuje i, najzad, od toga pravi cilj svog života. Entelehija je viša energija koja sama sebi određuje pravac, ili viša delatnost koja svoj cilj ima u sebi (za razliku od materije koja nosi u sebi samo mogućnost postojanja).

Kao što je gore pomenuto, entelehija koncept je zauzimao centralnu poziciju u metafiziji kod Leibniz-a, tesno je povezao sa svojom Monadom u smislu da svaki subjekat u sebi sadrži sopstveni svemir. Međutim, Leibniz -ova upotreba ovog koncepta uticala je više od razvoja rečnika, frazeologije, moderne fizike. Leibniz-u je entelehija bila i jedna od glavnih inspiracija važnog pokreta u filozofiji, poznatom kao nemački idealizam …

U biološkim novovitalismu Hans Driesch, žive stvari koje se razvijaju u entelehiju, zajednickom polju za čišćenje i organiziranje. Vodeći vitalists kao što je Driesch tvrdi da mnogi od osnovnih problema biologije ne mogu da rešavaju filozofija u kojoj se organizam jednostavno smatra mašinom. Vitalisam i njegovi koncepti kao što je entelehija su odbačeni kao bez vrednosti za naučnu praksu od strane ubedljive većine ozbiljnih i profesionalnih biologa, naročito filozofa.

Međutim, na filozofskom konceptu i primeni koncepta entelehije, za to su i u moderno doba zaiteresovani ozbiljni filozofi i filozofski nastrojeni naučnici. Jedan od je, svakako, bio i američki kritičar i filozof Kenneth Duva Burke (5.5.1897 – 19.11.1993), čiji koncept "terministskih ekrana " ilustruje njegovu misao o toj temi. Ipak najistaknutiji je, možda, no o tome ne dajem svoj sud iz razloga što mi njegova nauka nije u fokusu interesovanja, nemački "kvantni fizičar" Werner Karl Heisenberg (5.12.1901 – 1.2.1976,). Entelehiju je razmatrao kao »shvatnosti i stvarnosti« da bi bolje razumeo odnos kvantne teorije prema svetu …

Krstan Đ. Kovjenića
 

KPCTAHK

Aktivan član
Poruka
1.425
BIT BITNOSI BIĆA - ENTELEHIJA
------------------------------------------------

Entelehija je: (st. grč ἐντελέχεıα- entelecheia) potpuna ostvarenost, unutrašnja sila, neprestana radinost, ili aktivnost, naročito duha, potpuno dovršena stvarnost, stanje potpune aktuacije , prema ἐν + τέλος: završetak + ἔχεıν: imati), ono što ima cilj, svrhu i samorealizaciju u samome sebi. Potpuno, završno, ostvarenje nečega što je bilo potencijalno, samoostvarenje oblika nekog bića. Entelehija je ostvarena ako je postigla svrhu (τέλος), tj. ako je entelehija shvaćena kao ciljni uzrok, motiv za delatnost i promene koje dovode do njezina ostvarenja kao posledice. Aristotel je tvrdio da je duša prva entelehija tela, jer je njezin, od tela neovisan, nematerijalni bit, ousija, božanskog porekla – duša dušina. Entelehija je bit u stanju dovršenja i čina nasuprot biću mogućnosti. Oblik kao delatno načelo i kao opšte deluje u tvari (supastanci), prema čemu pojedinačno nije ništa drugo nego ostvarena bît u realnome materijalnom predmetu, a to ostvareno, aktuelno, jest entelehija. Sve, pojedinačno prva, je supstancija i označuje da je nešto to, vrste i rodovi, druga su supstancija koja kazuje kakvo je nešto pojedinačno. Ta pojedinačna stvar egzistira, jer je oformljena kroz svoju vrstu i rod. Razvojem filozofskoga mišljenja pojam entelehije postaje istovetan s teleološkim načelom tumačenja svieta. U neovitalističkoj biologiji (H. Driesch) pojam je entelehije »nematerialno načelo« koje upravlja razvojem živoga bića.

U filozofiji entelehija se definiše kao vlasništvo nečega što ima svoj cilj (τελος -telos) u sebi. Sam pojam se sastoji od tri komponente: ἐν (en = ti), τέλος (telos = cilj) i ἔχεια (echeia) /ἔχειν (echein) = imati / držati " .

Taj pojam je, kao što je već rečeno, no nije na odmet da bi bilo opet ponovljeno,

»Repetitio mater studiorum est

uveo Aristotel (vidi u: Metaphysica IX, 8 (vidi takođe i srodne pojmove delovanja, kako bi pojama delovanja enetelehije razumeo bolje: delovanje: ἐνέργεια (energeia - čudesna); δύναμις, (dynamis – sila, snaga) i »potentio« kako bismo došli do onoga što su zapadnjački sholastiki zazvali »actus«, a Aristotel je o tome razmišljao kao o mogućnostima). On označava oblik koji se ostvaruje u supstancu, naročito u smislu sile svojstvenim u organizmu, što ga dovodi do samorealizacije.

Prema supstanci, koncept entelehija se javlja svuda gde preovlađuje teleološka mislenost (teleologija, od st. grč. (grč. τέλος, τελε (telos, tele) = kraj, cilj, svrha + λογία (logia = nauka; antropocentrična koncept teorije koja pretpostavlja da je sve materijalno i duhovno na Zemlji stvoreno kako bi bilo na raspolaganju čoveku) na primer kod: Tome Akvinskog, u Monadama (Monadologia), teoriji Leibniza (Gottfried Wilhelm (von) Leibniz), kod Getea i posebno kod Hansa Drieša (Hans Adolf Eduard Driesch) novovitalizam (Vitalismus)

Prema Aristotelu, duša je prva entelehija organizma, zbog čega telo, koje ima samo "sposobnost" ili »mogućnost« da živi, zaista živi, ali samo dokle god je povezano sa dušom. Aristotel naziva realizaciju, ili entelehijom mogućnosti, s obzirom da se realizacija sprovodi u vezi sa tim što je u subjektu bila samo prilika, mogućnost. Na isti način, Aristotel zove dušu

"prva entelehija organizma, koja ima mogućnost da živi".

Ovo je Arstotelov izraz koji dopunjuje pojam aktuacije (dejstva): energije, dejà, karaktera (forme)

Taj Aristotelov izraz pronalazimo i u srednjem veku kod Hermolaus Barbarus (21.5.1454 – 14.6.1493) koji je taj izraz pokušava polatiniti latinskim izrazom "perfektihabia" novokovanica od lat. perfect habitat = savršeno stanište, no pošto je to bilo besmisleno i sa zlobnom namerom da se obezvredi st. grčka filozofija, bogata grčka frazeologija da se zameni besmislicama, taj »izraz« nikada nije oživeo, jer su ga odbacili svi, naročito filozofi i filozofi…

Elem, nije na odmet još jedanput ovo naglasiti, entelehija je aktivni princip koji ono što je moguće stvara, zatim usavršava, samorealizuje i, najzad, od toga pravi cilj svog života. Entelehija je viša energija koja sama sebi određuje pravac, ili viša delatnost koja svoj cilj ima u sebi (za razliku od materije koja nosi u sebi samo mogućnost postojanja).

Kao što je gore pomenuto, entelehija koncept je zauzimao centralnu poziciju u metafiziji kod Leibniz-a, tesno je povezao sa svojom Monadom u smislu da svaki subjekat u sebi sadrži sopstveni svemir. Međutim, Leibniz -ova upotreba ovog koncepta uticala je više od razvoja rečnika, frazeologije, moderne fizike. Leibniz-u je entelehija bila i jedna od glavnih inspiracija važnog pokreta u filozofiji, poznatom kao nemački idealizam …

U biološkim novovitalismu Hans Driesch, žive stvari koje se razvijaju u entelehiju, zajednickom polju za čišćenje i organiziranje. Vodeći vitalist kao što je Driesch tvrdi da mnogi od osnovnih problema biologije ne mogu da rešavaju filozofija u kojoj se organizam jednostavno smatra mašinom. Vitalisam i njegovi koncepti kao što je entelehija su odbačeni kao bez vrednosti za naučnu praksu od strane ubedljive većine ozbiljnih i profesionalnih biologa, naročito filozofa.

Međutim, na filozofskom konceptu i primeni koncepta entelehije, za to su i u moderno doba zaiteresovani ozbiljni filozofi i filozofski nastrojeni naučnici. Jedan od je, svakako, bio i američki kritičar i filozof Kenneth Duva Burke (5.5.1897 – 19.11.1993), čiji koncept "terministskih ekrana " ilustruje njegovu misao o toj temi. Ipak najistaknutiji je, možda, no o tome ne dajem svoj sud iz razloga što mi njegova nauka nije u fokusu interesovanja, nemački "kvantni fizičar" Werner Karl Heisenberg (5.12.1901 – 1.2.1976,). Entelehiju je razmatrao kao »shvatnosti i stvarnosti« da bi bolje razumeo odnos kvantne teorije prema svetu …

Krstan Đ. Kovjenić
 
Top