Hauard Filips Lavkraft

Иритира ме кад Лавкрафта називају писцем фантастике. Он је бре хорорџија највећи у историји уз Поа! Каква црна фантастика...
Геније хорора који је креирао цео универзум.
 
Oni što tragaju za stravom pohode neobična, daleka mesta. Za njih su katakombe Ptolemaide i isklesane grobnice košmarnih zemalja. Penju se do mesečinom obasjanih kula dvoraca na Rajni, i posrću spuštajući se niz crne, paučinom obrasle stepenike ispod rasutog kamenja zaboravljenih gradova Aziji. Ukleta šuma i pusta plani njihova su svetilišta, i šunjaju se oko zlokobnih monolita na nenaseljenim ostrvima. Ali pravi sladokusac užasa, kome je krajnji cilj i razlog za postojanje novo uzbuđenje izazvano neizrecivim grozotama, iznad svega ceni drevne, usamljene seljačke kuće u zabitima Nove Engleske, jer ovde se mračni sastojci snage, samoće, groteske i neznanja spajaju u savršenstvo strave.
Najužasniji od svih prizora su male neokrečene drvene kuće, daleko od svih puteva, koje obično čuče na nekoj vlažnoj travnatoj padini ili se naslanjaju na neki džinovski izdanak kamena. Dve stotine godina, i duže, one su se ovde naslanjale ili čučale, dok su loze puzale i dok se drveće nadimalo i širilo. Sada su skoro skrivene iza neobuzdane raskoši zelenih i zaštitničkih pokrova senki, ali mala prozorska okna i dalje odbojno zure, kao da trepću kroz neku smrtonosnu tupost koja drži ludilo podalje, umrtvivši sećanje na neizrecive stvari. Generacije neobičnih ljudi živele su u takvim kućama, slične svet nikada nije video. Obuzeti sumornim i fanatičnim verovanjima koja su ih izopštila iz društva, njihovi preci potražili su slobodu u divljini. Tamo su potomci osvajačke rase zaista cvetali, oslobođeni ograničenja drugih ljudi, ali su okovani užasnim ropstvom p sumornim opsenama svojih sopstvenih umova. Odvojeni od prostljenja civilizacije, snaga ovih puritanaca pretočila se u neobične tokove, i usled izolacije, morbidnog samopotiskivanja i borbza život sa nemilosrdnom Prirodom, oslobodile su se mračne skrivene osobine iz praistorijskih dubina njihovog hladnog severnog nasleđa. Usled potrebe praktični, a po uverenjima strogi, ovi ljudi u svojim grehovima nisu bili lepi. Grešeći kao što to moraju svi smrtnici, prisiljeni su svojim krutim zakonima da iznad svega teže zataškavanju, te su sve manje i manje ukusa ispoljavali pri izboru onoga što će sakriti. Jedino neme, pospane, zureće kuće u zabitima mogu ispričati istinu o svemu što leži skriveno od ranih dana, a one nisu pričljive, nevoljne su da otresu pospanost koja im pomaže da zaborave. Ponekad se stiče utisak da bi bilo milosrdno srušiti ove kuće, jer sigurno često sanjaju.

Šaptač u tami
 
Kao hibrid tradicionalnog gotika i ‘naučne fantastike’, Lavkraft je jasno gotski u temperamentu; njegova ‘nauka’ ima svoju sopstvenu proznu logiku, ali nikada
nije orijentisana na futur, već je opsesivno usmerena na daleku prošlost. U Lavkraftovom kosmosu neka tragična konjunkcija ‘ljudskog’ i ‘neljudskog’ zatrovala
je ono što bi trebalo da be prirodan život; nema logike, ni razloga za takvu sudbu ništa više nego što je razloga za grom da udari.

Džojs Kerol Outs
 
Sa izrazitom ljubavlju prema mračnoj strani istorije i folklora Nove Engleske, Lavkraft je nalazio beskrajnu fascinaciju Hotornovim senovitim interesovanjima vezanim za predačke veze sa novoengleskim puritanizmom i progonima veštica. Hotornova sklonost da bude zaveden takvim stanjem uma kako bi pohranio svoje kreacije u rodno novoenglesko tlo odražava se u Lavkraftovoj sve većoj naklonosti prema takvim ambijentima. Pre nego što se Lavkraft ozbiljno posvetio izučavanju Hotornovih dela njegove priče nisu pokazivale izričitu sklonost da se usredsređuju na Novu Englesku, ali kako se njegov stil penjao ka zrelosti u poznim 1920-im i ranim 1930-im on upliće sporedne puteve i nakupljene legende svog rodnog regiona u srce čak i najkosmičkijih pripovesti.

Donald Barelson
 
Robert Hauard i Hauard Filips Lavkraft

Moje sećanje na Konana seže do ranog detinjstva. Kada sam imao sedam godina majka me je vodila u bioskop da gledam taj film. Njoj nije ostao u nekom sećanju, jer joj je film po sebi bio teško sranje, uz to joj se išlo na određeno mesto, a nije smela da me ostavi u bioskopu. Ja sam filmom bio oduševljen. Od onda sam ga gledao nebrojeno puta, na televiziji ili snimljenog preko video rikordera, ce-de plejera, kompjutera... I danas bih ga rado gledao na te-ve, na momente ne trepćući. Za mene je taj film vrhunsko delo eskapizma. Jer nasuprot besmislu modernog sveta i mrežama tehno-magije, ovde imamo svet u kojem se sve, pa i opsednutost magijskim moćima, rešava jednostavno - oštricom mača. Posle filma došli su stripovi, pa najzad i originalne Hauardove priče. A utisak eskapizma ostao je i dodatno pojačan; jer radije ću razmišljati o Konanu, nego o Premudrom.

Hauard nije Konana zamišljao baš kao impozantnu grdosiju, kakvu je predstavljao filmski Švarceneger, svetski prvak bodi-bildinga. Konan je zamišljen, i isprva crtan, kao nešto sitniji, snažne i žilave građe. Da Švarci nikada nije snimio film, mogli bismo ga zamisliti kao Čaka Norisa. No, da je Čak to snimio, istorija sveta bi bila drugačija od poznate nam...

Hauard je u svog Konana uneo svoje shvatanje Varvarina, koje je ipak daleko od rusoovskog plemenitog divljaka. Ništa tu nije idealno, Konan je lopov i ubica. Pa ipak, kako reče u jednoj od priča - među varvarima imaš više uljudnosti, jer od varvara možeš očekivati da ti za neuljudnost razbije lobanju, od civilizovanog ne. To me vraća na moja razmišljanja o nečemu što sam zvao "kultura povuci riječ", ali neću sad o tome.

Svetonazori Konana vide se dobro iz njegovog stava prema bogovima. "Njegovi bogovi su jednostavni i razumljivi; Krom je njihov poglavar i on živi na velikoj planini odakle deli presude i smrt. Beskorisno je pozivati Kroma, zato što je on mračan, divlji bog, i mrzi slabiće. Ali on bi nekom čoveku na rođenju dao hrabrost, i volju i moć da ubije svoje neprijatelje, što je, po Simerijančevom mišljenju, jedino što bi od bilo kog boga i trebalo da očekuje."

Stvaralaštvo Hauarda poklapa se sa delanjem H.F. Lavkravta, koji je bio stariji i umro je nešto posle Hauardovog samoubistva u tridesetoj godini. Ova dva gospodina sušta su suprotnost, što se vidi već po njihovom izgledu. Hauard je odrastao na Jugu, u teksaškim gradovima koji su preko noći nastajali i nestajali, sledeći naftni bum. Ni sam ne zna koliko je mesta stanovanja promenio u detinjstvu. Lavkraft je bio pravi Jenki iz Nove Engleske, iz grada čija istorija seže daleko u kolonijalna vremena, Providensa u kojem je proveo skoro ceo svoj život, što je ovekovečeno natpisom na njegovom grobu. Za očekivati je da im stavovi budu suprotni, i pored međusobnog prijateljstva i poštovanja.

Njihova prepiska prosto je legendarna. Nisam je čitao, pa ću reći šta sam čuo. Hauard je pisao poneseno o svojim varvarima, pisao je "u rantovima". Sa druge strane mu Lavkraft odgovara decentno, kao picajzla, u stilu "dragi prijatelju, reći ću ti da grešiš jer a, b, c, d..." nije stiglo do e, jer gospodin iz Nove Engleske ne bi nikada napisao e do k.... Lavkraft je u toj diskusiji branio civilizaciju.

Nisu sve priče o Konanu fantastične, kao ni kasniji stripovi (ako ne računamo činjenicu da dolaze iz nepoznate nam, a nekako ipak poznate istorije). U nekima varvarin, ratnik i lopov jednostavno upada u spletke dekadentne civilizacije, u zaplete iz kojih izlazi kako jedino zna - mačem, čak i ako je kralj. Milijusov film ima fantastike taman koliko mu je potrebno. No, ima priča koje su stvarno lavkravtovke, kako bi ih ja nazvao, jer prvo sam čitao Lavkrafta. U ovakvim pričama, pisao ih Lavkraft ili Hauard, bivamo ne samo zaokupljeni, nego i prosto uvučeni u zaplet koji obiluje onostranim. Tada nam izgleda da su Hauard i Lavkraft dve strane istog novčića.

Anlizirajmo malo tu frazu. Novčić je, jasno, jedna stvar, sastavljena od istovetnog materijala. Pa ipak ima dve strane, dva značenja, upućuje na dva ishoda ako ga "pitamo za mišljenje". Tako možemo porediti stvaralaštvo dva velikana, od kojih je prezime jednog bilo prvo ime drugog. Šta je tu zajedničko? Pre svega, onaj strah od nepoznatog (koji nas magnetski mami u samo središte priče), sva ta nepoznata bića koja dolaze prizvana ali nepozvana iz spoljašnjeg svemira, ili davnih vremena kada je svet bio mlad... i kada su memljivom zemljom bauljala čudna stvorenja. Jasno je da je reč o stvorenjima van čovekove moći poimanja, a kamoli naše sveprisutne želje da nečim ovladamo.

A koje su razlike? Hauard je pisac onoga što na srpskom zovemo fentazi. Smatra se čak osnivačem žanra mača & magije. Kako je isti sinonim za epsku fantastiku, možemo doći do zanimljive, mada besmislene, diskusije ko je "otac" žanra - Hauard ili sasvim drugačiji Tolkin!? Lavkraft, iako ograničenog formalnog obrazovanja, trudio se da u svoje priče unese sva dostignuća tadašnje nauke, a to je vreme dinamičnog početka kvantne mehanike i preispitivanja prostor-vremena. Tako je Lavkraftov junak često naučnik, student, neko ko ispituje svoje porodično poreklo, ili ga je put naneo tamo gde ne treba. Dosta drugačije od Konana, i drugih Hauardovih junaka, zar ne...

Umetnička namera, ono što bi bio cilj pisanja, takođe deluje sasvim drugačije. Lavkraft je pisac horora. Za Hauarda se to ne bi moglo reći, pored sličnih jezovitih prikaza na koje junak nailazi. Zato što je Hauard (antropološki?) optimista. Konan će užase pobediti mačem, kako jedino zna, ili će nekom srećom kojom ga je samo Krom snabdeo izaći iz svega bez trajnih posledica. Pretnja svetu ostaje, bilo indirektno - jer ako je Konan pobio utvare, ili su se same međusobno uništile ne znači da iste ili suštinski slične i dalje ne postoje; bilo direktno - ako je Konan samo izbegao uništenje, a stvor i dalje postoji. No, sve te pretnje je Konan i bukvalno ostavio iza sebe, jer on juri u nove avanture. Lavkraftov junak, ako i preživi često ostaje lud, bez razuma, tog nestabilnog oslonca u ovom čudnom svetu. Zato Konan ne spada u horor, a Lavkraftov ciklus spada.

Suprotnost i postoji kada je reč o globalnoj perspektivi. Iz Lavkraftovog ugla civilizacija će nestati, i čovečanstvo sa njom, pred pretnjom nečiste krvi ili mešanja stranih sila. Deluje rasistički i ksenofobno - pa takav je Lavkraft, mada takvi svetonazori su tada bili uobičajeni. Hauard nije mnogo optimističkiji po pitanju civilizacije. I po njemu će civilizacija nestati, prosto zato što je to neprirodno stanje čovečanstva. Vratićemo se u svet varvarstva i uljudnosti kakvu ono poznaje, na način opisan na početku teksta. U takvom svetu se čovek ipak pazi da ne uvredi ili povredi druge, jer to bi mu lako moglo biti poslednje u životu.

Ivan Vukadinović
 
Američki pisac Hauard Filips Lavkraft, rodonačelnik kosmičkog horora, rođen je na današnji dan 1890. godine. Pisao je uglavnom kratke priče, a književnu slavu stekao je tek nakon smrti. Kao svog književnog uzora ga navode mnogi pisci, među njima Stiven King i Nil Gejmen.

Foto: Thinkstock​

Osnovna postavka Lavkraftovog književnog opusa je nevažnost ljudi, ljudskih dela i ljudskog morala u univerzumu kojim vladaju i u kom prebivaju svemoćne, amoralne i bezumne drevne sile. To se proteže kroz sve priče takozvanog "Ktulu mitosa", nazvanom po jednom od tih kosmičkih entiteta, kao i nemogućnost ljudskog uma da to pojmi. Svi pokušaji da se to učini završavaju se smrću ili ludilom.

Tako su glavne teme priča "Ktulu mitosa" zabranjeno i skriveno znanje, neljudski uticaji na čovečanstvo, prokletstvo predaka koje sustiže potomke i sudbina koja sprečava protagoniste da pobegnu od usuda, čak i kada to žele.

Mesto radnje je gotovo uvek Nova Engleska a izmišljeni gradovi poput Arkama, Danviča ili Insmauta su iskvareni i propadaju usled generacija mešanja sa neljudskim bićima i korišćenja drevnih magija.

Neke od najpoznatijih Lavkraftovih priča su "Zov Ktulua", "Senka nad Insmautom", "Danvički užas", "Snovi u veštičjoj kući", "Dagon", "Pacovi u zidovima", "U planinama ludila" i "Pikmenov model". Jedini njegov roman, "Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda", objavljen je posthumno.

Lavkraftovo delo i "Ktulu mitos" su inspirisali brojne muzičare, a postoje i brojne društvene i video igre u kojima se igrači bore protiv natprirodnog zla Azatota, Ktulua, Jog-Sotota i drugih Drevnih, kao i njihovih zemaljskih sledbenika.

Lavkraft se rodio u Providensu, u državi Rod Ajlend, gde je proveo najveći deo života, a tu je i umro od raka 15. marta 1937. Godine.
 
PLANINE LUDILA – univerzum stvoren iz zapanjenosti i straha

Howard Phillips Lovecraft
– Hauard Filips Lavkraft (1890 – 1937) zauzima istaknuto mjesto u povijesti horor-žanra. Smatra se začetnikom kozmičkog horora, zasebnog podžanra koji se s vremenom počeo nazivati lovecraftovskim hororom. Pod tim žanrom važnu ulogu su imali Lovecraftovi književni tekstovi i njegovi brojni teorijski zapisi o prirodi horor književnosti i kozmičkog horora koje naziva „čudnom pričom“ (weird story).

Izabrao sam čudne priče jer najbolje odgovaraju mojim sklonostima – jedna od mojih najsnažnijih i najustrajnijih želja jest da postignem, barem na trenutak iluziju neke neobične suspenzije u kršenju ograničenja vremena, prostora i zakona prirode koji nas sputavaju i frustriraju našu znatiželju o beskonačnim kozmičkim prostranstvima onkraj našeg vidokruga spoznaje.
Ovaj citat možda najbolje opisuje što se događa u romanu Planine ludila i zašto je upravo ta priča pokrenula cijeli žanr nazvan lovecraftovskim hororom, za koji je karakteristična bespomoćnost protagonista u odnosu na užas s kojim se suočava.

Radnja romana smještena je na Antarktiku 1930. godine. Ekspedicija u tajanstvenim, ledom okovanim prostranstvima, neistraženog kontinenta otkriva ogromne planine, i u njihovom podnožju nalazi čudnovate fosile, neobjašnjivog podrijetla stare nekoliko milijuna godina. Nakon strašne oluje, ostatak ekspedicije nalazi opustošen logor i neke nepojmljivo jezive stvari. Dvojica članova ekspedicije, koji su prehodali neistražene planine, vraćaju se nakon neobjašnjivo dugo vremena i odbijaju reći što su s one strane vidjeli. Ova priča prikazuje što se događa kada se približimo tajnama, stvarima starijim od čovječanstva, i nečemu što bi svačiji um poremetilo – nečemu što se krije u Planinama ludila.

Planine ludila priča je o vjerovanju u nadnaravno i fascinaciji strahom. Jedini ljudski osjećaji o kojima Lovecraft želi govoriti su zapanjenost i strah. On na njima gradi svoj univerzum. Vjerovao je da iza ograničenog zastora naše percepcije, kriju se druga bića, drugi stvorovi, druge rase, drugi koncepti, druge inteligencije. Iako su naizgled ta bića skrivena, ona demonstriraju svoj utjecaj na fiktivnu verziju realnosti prisutnu u svim njegovim djelima: najčešće su neprijateljski usmjerena prema ljudima, ili su indiferentna, ali osnovni cilj im je vratiti dominaciju nad Zemljom. U svakom slučaju proučavanje tih bića je toliko opasno da i samo čitanje najčešće rezultira psihičkim slomom onoga tko se tom zadatku uopće posveti.

lavkraft-1024x597.jpg

Iako je Lovecraft prozvan piscem horor priča, fantazije i znanstvene fantastike, on je duboko i filozofski pisac. Njegova djela se mogu promatrati kao odgovor na znanstveni materijalizam, koje je on upotrijebio kako bi naglasio ogroman, besmislen svemir za razliku od tradicionalnih religijskih ili mitoloških pogleda na svijet. Lovecraftova čudovišta i bogovi nisu toliko natprirodni koliko predstavljaju “estetiku apsurda“ u smislu Alberta Camusa. Tragikomična neusklađenost između ljudskog smisla i besmislenog svemira stvara osjećaj apsurda kada Lovecraft opisuje užasavajući susret čovjeka s nemogućim pojavama, pojavama iz svijeta koje nadilaze ljudske spoznaje. Užas takvih susreta posljedica su ljudskog suočavanja s vlastitim spoznajnim i fizičkim ograničenjima pored ogromnog beskonačnog svemira.

Njegova bića su toliko zastrašujuća upravo zato što postoje daleko izvan naših ljudskih pojmova dobra i zla, koja vrište iza granice bezgraničnog amoralnog svemira. U srži Lovecraftovog kozmičkog horora nalazi se temeljna ideja filozofskog projekta – ideja autonomnog svijeta indiferentnog prema čovjeku. Izvor te ideje Lovecraft vidi u razvoju modernih znanosti, između ostalog u astronomskim i fizikalnim spoznajama o nepreglednim prostranstvima prostora i vremena u odnosu prema kojima je čovjek beznačajna pojava, ograničenih spoznajnih i fizičkih mogućnosti.

Nije li to preveliko opterećenje, nismo li mi nedostatna bića upravo zbog toga što naš pogled možemo usmjeriti prema širokom i predalekom obzoru? Možda baš u tom bogatstvu spoznaja i perspektiva ujedno se krije i naša najveća slabost?

Mi živimo na mirnom otoku neznanja usred crnih mora beskonačnosti, i nije za nas da putujemo predaleko. Znanosti, od kojih svaka vuče na svoju stranu, do sad nam nisu mnogo naškodile; ali jednoga dana sastavljanje razdvojenog znanja otvorit će takve užasavajuće prizore stvarnosti, da ćemo ili poludjeti od tog otkrivenja ili pobjeći od smrtonosne svijetlosti u mir i sigurnost novoga mračnog doba“.
Štoviše, iz ovog Lovecraftovog citata možemo zaključiti kako se jedan od glavnih zadataka čovječanstva sastoji upravo u tom spajanju „razdvojenih znanja“, mnoštva različitih znanstvenih disciplina u jedinstvenu sliku čovjeka u svijetu. Hoće li rezultati takvih nastojanja otvoriti užasavajuće prizore stvarnosti, i našeg zastrašujućeg položaja u njoj, da li ćemo poludjeti od tog otkrivenja ili pobjeći od smrtonosne svijetlosti u mir i sigurnost mračnog doba, kako je zamišljao Lovecraft, samo će nam vrijeme pokazati…

Arnela Vučković
 
Odlomak iz pripovetke Reanimator (koja je Lavkraftova parodija na žanr horor priče, iako sama priča spada u najjezovitije Lavkraftove priče)

…Još uvek mogu videti Herberta Vesta pod sablasnim električnim svetlom kako ubrizgava oživljavaju}i rastvor u ruku obezglavljenog tela. Ta scena se ne može opisati – onesvestio bih se kada bih to pokušao, jer u sobi je bila ludnica od puno klasifikovanih kostiju, sa krvavim i manje ljudskim ostacima dubokim skoro do gležnjeva na klizavom podu i sa užasnim reptilskim abnnormalnim tkivima, koja su pupila i pekla se nad treperavim modrikasto-zelenim spektrom tamnog plamena u udaljenom uglu u crnoj senci….…Njihovi obrisi su bili ljudski, poluljudski, delimično ljudski i neljudski – horde su bile groteskno heterogene. Tiho su uklanjale kamenje, jedan po jedan sa vekovnog zida. I onda kada napraviše dovoljan prolaz uđoše u laboratoriju jedan po jedan; vođeni šepavom stvari sa lepom glavom načinjenom od voska. Nekavrsta čudovišta ludih očiju iza vođe zgrabi Herberta Vesta. Vest se nije opirao niti je izrekao ikakvu reč. Onda se svi baciše na njega i pred mojim očima ga pokidaše na komade, odnoseći ostatke u svoj podzemni mitski svod. Vestovu glavu je nosio vođa voštane glave, koji je imao uniformu kanadskog oficira. Kada su iščezavali u daljini videh da plave oči iza naočara gledaju užareno sa prvim mahnitim, vidljivim emocijama.
 
Njegova dela su kosmički horori koji nema toliko da zaplaši čitaoca koliko mu ostavljaja neki neprijatan osećaj ...Ne znam kako drugačije da objasnim to...Ali to su priče o tome kako obični ljudi dobijaju neki mali uvid u nekakva tajna znanja o postojanju nezamislivih i neshvativih sila i bića koja ih uglavnom izlude i poremete način na koji vide i sebe i svet jer postaju svesni koliko su sami nebitni i koliko ustvari ništa ne znaju.
Na yt ima horrorbabble njegove priče u audio formatu,ko razume engleski može da posluša,baš su fino urađene.
 
Umeće straha: Lavkraft u stripu

Piše: Nikola Dragomirović

Noć veštica je zaista neobičan praznik, karakterističniji za rimokatolički komonvelt nego za nas. Ali, posredstvom globalizacijskih tekovina, modernosti neopaganizma, a u izuzetno velikoj meri i hipnotičkom mentalitetu potrošačkog društva, Noć veštica (ili Halloween) je sve prisutniji i u našoj kulturi. Mi se, doduše, ne prepuštamo paganskoj ikonografiji maskiranja i trick-or-treatinga, što je zapravo simpatičan običaj u kome deca posebno uživaju. Ali, nismo ni daleko od toga. Možda je samo pitanje vremena kada će takva festivalska atmosfera zaživeti i kod nas.


Ponikao na drevnim paganskim verovanjima, Halloween ili All Hallows Eve (noć svih svetih) je nastao delom od keltskog praznika Samhein, koji je označavao kraj žetve i početak zime – jedan od najznačajnijih dana po verovanjima Kelta. Tokom Samheina (čita se Souin) bi se klala stoka koju bi pripremali za zimnicu, održavale se čitave plejade svetkovina koje su se razlikovale od regije do regije. I najvažnije, tada bi slabile veze između svetova i bogovi, demoni i duhovi prirode bi lakše prelazile na našu ravan postojanja. Ali, to je značilo da i duše pokojnika mogu lako da pređu u naš svet i posete svoje potomke, a dužnost svake kuće je bila da ih ugosti. Ta tipična ikonografija je kao preslikana predstava moderne Noći veštica. Kao dokaz više u prilog srodnosti ova dva praznika, govori nam i činjenica da se Samhein slavio od zalaska sunca 31. oktobra, do zalaska sunca 1. novembra – upravo u vreme Noći veštica.

Rimokatolička crkva je tokom sedmog veka uvela praznik Svih svetih, ili All Hallows, koji se u početku slavio na proleće, da bi ubrzo bio premešten u jesen. Slavio se dan nakon Samheina, odnosno delom tokom njega, 1. novembra, da bi se ubrzo ova dva praznika stopila u jedan. Paganska živopisna, i u narodu ukorenjena ikonografija se stopila sa imenom i kanonskom interpretacijom hrišćanskog praznika, i konačni rezultat je Halloween.

Kod nas je, kao što smo rekli, prisutna redukovana verzija ovog zapadnog praznika. Zasad je jedina naznaka tog prisustva – TV program. Često se te večeri, dok vesela maskirana deca u Americi trčkaraju od vrata do vrata skupljajući slatkiše, organizuju filmski maratoni posvećeni hororu, pa je tako i kod nas. A i zašto da ne, nekad je utešno uljuljkati se u neki globalizacijski trend poput ovog. A nekad je lepo i propisno se isprepadati. Uostalom, strah je jedan od najsnažnijih usađenih instikta, izuzetno snažne biohemije, i daje nepredvidive biheviorijalne reakcije. Prava biohemijska analiza straha u mozgu je suviše opširna i dosadna. Ali sve se svodi na činjenicu da pored poriva da bežimo ili se sakrijemo, strah pojedinim uživaocima žanra donosi i hemijsku reakciju zadovoljstva.
I zato, posle ovako podužeg uvoda – hajde da naučimo da se plašimo uz stripove.

Horor žanr u stripu je dosta podcenjen. Čak se veruje – neosnovano – da strip ne može biti strašan poput filma. Da li je to zato što slike u stripu miruju? Više ni to nije garancija da vas nešto neće propisno isprepadati, kao u slučaju ovog korejskog veb-stripa:

Klikom ovde pogledajte veb strip (skrolujte stranu do kraja - gledate na sopstvenu odgovornost!).

Ako ste kliknuli na link, i popili malo vode da se saberete, da nastavimo.
Dakle, strip može biti strašan, posebno kada pravi majstor žanra ostavi dovoljan manevarski prostor da vaša mašta dopuni radnju. Naracija ovakvih stripova može da ide od mešavine splatera i psihološkog horora, poput Okruženih mrtvima koje objavljuje beogradska izdavačka kuća Darkwood, pa sve do mnogo perfidnijih ostvarenja očaja i beznađa, poput Tri sene novosadskog Komika, koji briljira na dubljem emotivnom planu baveći se temom smrti deteta.

Ali, za ovogodišnju Noć veštica ćemo se baviti ostvarenjima devete umetnosti koja su posvećena adaptacijama i inspiracijama sveta majstora horora Hauarda Filipsa Lavkrafta. On je u književnosti ostao upamćen kraćim ili dužim pričama u kojima je stvorio čitav univerzum drevnih bogova i onostranih užasa koji vrebaju u zaboravljenim kutcima našeg sveta, i kojih se dotaknu nasumični akteri, često gubeći pritom razum i razboritost – pa i život. Najupečatljiviji je ciklus Ktulua, u kome se na nesvakidašnji način opisuju drevna božanstva koja dremaju i čekaju na buđenje, nakon koga bi doneli svoj užas i okončali našu civilizaciju. Najznačajniju publikaciju posvećenu ovom piscu iz Providensa je priredio dr Dejan Ognjanović. Reč je o Nekronomikonu, u kome je Ognjanović sabrao izuzetan broj priča i propratnih tekstova, u dva izdanja izdavačke kuće Everest Media, a očekuje se i treće izdanje koje će po pojedinim najavama ovaj put pripasti Orfelinu. Ali, strip je posebna tema, i Lavkraft je u njemu prisutan kroz direktne adaptacije, ali i kao inspiracija za pojedine segmente priča. Njegova strava nije direktna. Nema iskakajućih momenata ili brzopotezne akcije. Lavkraft gradi atmosferu ka kulminaciji, dok perifernim vidom bespomoćno posmatramo užas kako se polako šunja do nas. Suština njegovog horora je da iz svakog kutka, ispod površine zemlje na kojoj se upravo sada nalazite ili iza sna koji ove večeri usnite, vreba "nešto" neopisivo i eonima drevnije od nas, i samo nesretan splet naivnih okolnosti nas deli od toga. Ili rečima samog Lavkrafta: "U svom domu u R'lijehu mrtvi Ktulu čeka, snovima obuzet." "Nije mrtvo ono što zauvek bdije, u eonima mrtvim ni smrt mrtva nije." (Zov Ktulua, prevod: Dejan Ognjanović)

Holandski strip-umetnik Erik Krik je posvetio Lavkraftu svoju zbirku stripova S one strane i druge priče, koju je 2014. godine objavila izdavačka kuća Besna kobila. Krik je u njoj adaptirao pet priča Hauarda Filipsa Lavkrafta – Otpadnik, Boja izvan ovog svemira, Dagon, S one strane i Senka nad Insmutom. Ova poslednja je i najduža u zbirci, a ujedno i najrazrađenija. U Senci nad Insmutom Erik Krik oslikava svu suštinu Lavkraftovog univerzuma, u kome jedno putovanje za Arkam i usputna stanica u Insmutu mladom akteru otvaraju vrata drevnih užasa i rase ribolikih bića koja žive ispod talasa okeana. Autor krije suptilne tragove u crtežu i gradi ih ka razrešenju, koji zaista unosi hororični nespokoj. Krikova fascinacija Lavkraftom je očigledna, i on svoju živu maštu perfektno prenosi na papir. Stil mu je mekan i živopisan, i veoma lako zaokupi čitaoca, a opet pored očigledne dopadljivosti crteža uspeva da lako iznedri lavkraftovske užase. Krikove kulminacije priče su groteskne ali ne i odbojne, dok priče adaptira sa lakoćom, prilagođavajući ih sekvencijalnoj naraciji stripa. Tu je vidljiva i najveća zamka u adaptacijama Lavkrafta. On je pisac koji prečesto ali vešto koristi brojne prideve. Za njegove opise koji nadograđuju bića koja se susreću u pričama je potrebno naći dostojnu ilustrovanu alternativu, bez gubitka na intenzitetu. I u tome se Krik savršeno snalazi.

Još jedna direktna adaptacija Lavkraftovih dela dolazi iz Darkwooda, koji je 2014. godine objavio Leglo strave, u izvođenju majstora horor-stripa Ričarda Korbena. Njegov stil je poznat velikom broju ljubitelja stripa, a prisutan je već decenijama na našim prostorima. Podsetimo samo na Dena iz "Stripoteka". U Leglu strave dobijamo Korbena u kakvog poznajemo – jezovitog, atmosferičnog i sugestivnog. Zbirka obuhvata adaptacije Dagon, Ožiljak (Prepoznavanje), Sećanje, Muzika Erika Zana, Kanal, Lampa, Artur Džermin, Bunar i Prozor. Zanimljiva je Korbenova odluka da paralelno adaptira poznatije priče poput Dagona i Muzike Erika Zana, sa manje poznatim pesmama iz zbirke Gljive s Jugota kao što su Ožiljak i Sećanje. Izvitopereni crtež Ričarda Korbena savršeno odgovara Lavkraftu, i često prkosi zakonima logike.

Dok su na srpskom jeziku dostupne samo ove dve zbirke direktnih adaptacija Lavkraftovih priča, na engleskom je situacija daleko razvijenija. Broj stripova rađenih po pričama Hauarda Filipsa Lavkrafta se meri u desetinama, dok je najčešće obrađivana upravo Dagon. Ona ima čak osam verzija na engleskom jeziku, od kojih je jedna svakako Korbenova. Zanimljivo je da nakon nje slede The Dream-Quest of Unknown Kadath i Zov Ktulua, dok su se autori najređe hvatali u koštac sa njegovim romanima U planinama ludila i Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda. Posebno čudi slučaj da su Planine ludila tako retko adaptirane, posebno kada je reč o romanu koji na najbolji način uvlači čitaoca u univerzum Ktulu ciklusa. Ekspedicija na južni pol koja nalazi monumentalne ostatke drevne civilizacije i fosile nepoznatih bića stare milionima godina. Naravno, u Lavkraftovom stilu, sve je ispričano iz ugla jednog od retkih preživelih na ivici ludila. Hodanje mračnim i oronulim hodnicima drevne civilizacije, dok svaka niša može da krije užase koji su već istrebili ekspediciju, i dok se istorija tih bića raspliće na reljefima, je savršena pozornica za strip strave i užasa, ali sa time se retko ko uhvatio u koštac.

Prvi album ProrokaAnte genesem, Gzavijea Dorisona i Matjea Lofreja, koji je nedavno objavio Darkwood, nije adaptacija Lavkraftovih Planina ludila, ali je utemeljen na direktnoj inspiraciji ovim romanom. Priča otpočinje upravo na ovakvom lavkraftovskom ambijentu, ali ovaj put na Himalajima. Ipak, ne može se otrgnuti sveukupnom utisku da se čitalac smešta direktno u ambijent koji je iznikao u umu majstora horora iz Providensa.

U sličan ambijent su autori smeštali i arheologa Martija Misteriju. Kako u kod nas neobjavljenim stripovima edicije "Gigant", tako i u određenim neobjavljenim epizodama. Iz novijeg perioda, otkad je beogradski Veseli četvrtak preuzeo objavljivanje detektiva nemogućeg, potiče dvodelna priča Zbogom Java/Užas s druge strane praga, čiji je zaplet inspirisan lavkraftovskim univerzumima. U tom kontekstu možemo omenuti i pojedine periode, pa čak i generalni zaplet Magičnog vjetra (Magico Vento), italijanskog stripa Boneli produkcije objavljenog u Hrvatskoj.

I konačno dolazimo do ljubimca ex-Yu publike – Zagora. Duh sa sekirom na prvi pogled nije pogodno tle za lavkraftovske inspiracije. Ali, zahvaljujući Mauru Bozeliju i Morenu Buratiniju, Zagor je tokom devedesetih prošao kroz korenite reforme. Jedna od novina je bila i uključivanje Duha sa sekirom u širi narativ, u kome se nalaze Atlantida, Mu, pa i dimenzije u kojima obitavaju drevni bogovi koji svetu mogu doneti uništenje. U priči Vudu osveta (Veseli četvrtak, "Zagor – Odabrane priče" 18), Zagor nailazi na vudu sveštenicu Mari Lavo, koja ga prvo pretvara u živog zombija, a potom primorava da oslobodi vudu božanstvo na drugom svetu. Ova priča je zapravo uvertira u suštinski lavkraftovsku priču Morska strava (Veseli četvrtak, "Zagor – Odabrane priče" 25), koja je po mišljenju brojnih fanova u samom vrhu popularnosti. Za scenario je bio zadužen Mauro Bozeli, dok je za crtež zaslužan Stefano Andreuči. Ovaj tandem je uspeo da u Zagorovom duhu i epohi prve polovine XIX veka, oživi napetu i gotičku atmosferu priče bazirane na Lavkraftovim ostvarenjima Dagon i Senke nad Insmutom. Zagor i Čiko, na poziv starog prijatelja, kapetana Fišlega, dolaze u luku Port Vejl, i zatiču insmutovsku atmosferu grada zaposednutog ribolikim bićima, kojima komanduje veštac, poklonik Dagona – drevno božanstvo koje je u stvari Zagor oslobodio u Vudu osveti. Morska strava vodi Zagora i čitaoce na putovanje čiji je cilj iskorenjivanje Dagonovog zla, i, što je najvažnije u ovom kontekstu, donosi izuzetno kvalitetnu hororičnu atmosferu i pregršt teskobnih momenata.

Za ovu Noć veštica je sasvim dovoljno. Ova kratka retrospektiva je dovoljna da pobudi nekome želju da putem lako dostupnih izdanja zaroni u lavkraftovske užase u stripu. Za neke ove adaptacije i stripovi inspirisani Lavkraftom neće delovati strašno, dok će neke uplašiti i upropastiti makar jednu noć spavanja. Ako je moguće, neka to bude Noć veštica, makar radi atmosferičnosti.
 
15. marta 1937, rano ujutro, ispustio je svoju plemenitu, napaćenu dušu H. F. Lavkraft. Otišao je, ali ne i nestao. I ovaj dan, zato, neće služiti kao povod za tugu, nego za radovanje, jer imam zadovoljstvo obznaniti da Nije umro Lavkraft, mrtav nije, dok je Gula i Srbije!

Dejan Ognjanović (Gul)
 

MIŠEL UELBEK O LAVKRAFTU – PROTIV SVETA, PROTIV ŽIVOTA​




Alternativni univerzum

Život je pun razočaranja i tuge. Bilo bi, onda, besmisleno pisati realistične romane. Uopšteno, već znamo šta nam stvarnost sprema, a nemamo nimalo želje da znamo više. Samo čovečanstvo u nama ne izaziva ništa više do blage znatiželje. Sva „pisanija“ u svoj svojoj impresivnoj suptilnosti, „dogadjaji“, anegdote… Sve to neće imati svrhe jednom kada se knjiga zatvori, osim što u nama potkrepljuje blagi osećaj mučnine, već dovoljno pothranjen bilo kojim danom „stvarnog života“.

A sada, poslušajte Hauarda Filipsa Lavkrafta: „ Ja sam toliko sit čovečanstva i sveta da me ništa ne zanima, osim ako ne podrazumeva bar dva ubistva po stranici ili govori o bezimenim strahotama koje dolaze iz svemira.“ Hauard Filips Lavkraft. Potreban nam je savršen protivotrov svim oblicima realizma. Kada neko voli život, on ne čita. Čak jedva da odlazi u bioskop. Drugim rečima, pristup univerzumu umetnosti je manje-više predodredjen za one koji su malo poremećeni.

Lavkraft je bio više nego malo poremećen. Godine 1908, u svojoj osamnaestoj godini, bio je žrtva nečega što bi se dalo opisati kao nervni slom, i zapao je u letargiju koja će potrajati više godina. U dobu kada su se njegovi stari školski drugovi, koji su nestrpljivo prelazili preko mosta detinjstva, upustili se u život kao u divnu avanturu nepoznatog, on se učaurio u svom domu, nije govorio sa svojom majkom, odbijao je da ustane iz kreveta po čitav dan, vukao se po kući u svom penjoaru cele noći. Povrh svega, još nije ni počeo da piše. A šta je radio? Verovatno je pomalo čitao. U to nismo sigurni. U stvari, njegovi biografi se slažu da ne znaju puno, i po svemu, barem izmedju osamnaeste i dvadeset treće godine, nije radio apsolutno ništa.
Onda, izmedju 1913. i 1918., vrlo lagano su stvari krenule na bolje. Malo po malo, on je ponovo uspostavio kontakt sa ljudskom rasom. Nije bilo lako. Maja 1918. pisao je Alfredu Galpinu: „Samo sam poluživ; veći deo moje energije potroši se na sedenje i hodanje; moj nervni sistem je u stanju potpunog sloma, a ja sam sasvim otupeo i apatičan, osim kada naidjem na nešto što me naročito zanima.“

Sasvim je bespotrebno ovde ulaziti u psihodramatične pretpostavke, zbog toga što je Lavkraft lucidan, inteligentan i iskren čovek. Nekakav letargičan strah spopao ga je kada je napunio osamnaest godina, i on je odlučno znao njegovo poreklo. U pismu iz 1920, nadugačko se priseća svog detinstva. Svog malog voza, sa vagonima natovarenim sanducima… kutije sa prorezima u koju je smestio svoje lutkarsko pozorište. I kasnije, svog vrta, za koji je sam osmislio plan i staze; navodnjavan sistemom kanala koje je svojim rukama iskopao vrt je imao terasast oblik, sagradjen oko malog travnjaka, sa sunčanim satom na sredini. Bilo je to, rekao je, „carstvo moje adolescencije“.

Onda dolazi onaj pasus, kojim završava pismo: „Vidim sada da postajem suviše star da bih osetio bilo kakvo zadovoljstvo. Nesaosećajna vremena dozvolila su da me ščepa njihova svirepa šapa, a ja imam sedamnaest godina. Veliki dečaci se ne igraju kućama za lutke i kobajagi baštama, a ja, prepun tuge, moram da predam svoj svet mladjem dečaku koji živi na drugoj strani vrta. I posle toga, nikada više neću kopati zemlju ili praviti staze i putiće, jer će mi prolazna radost detinjstva biti strana. Zrelo doba je pakao.“

Zrelo doba je pakao. Suočeni sa ovako tvdim stavom, „moralisti“ našeg vremena gundjaju pomalo negodujući, i čekaju pogodan trenutak da promovišu svoja opscena učitavanja. Možda Lavkraft zaista nije mogao postati odrasla osoba; ali ono što je sigurno, jeste da nije hteo. A s obzirom na vrednosti koje vladaju u svetu odraslih, teško ih je podržati. Princip realnosti, princip zadovoljstva, nadmetanje, stalni izazovi, seks i rad… ništa što bi se slavilo.
Lavkraft zna da u ovom svetu ništa nema smisla. I svaki put igra ulogu gubitnika. U teoriji, kao i u praksi. Izgubio je svoje detinjstvo, ali je izgubio i svoju veru. Svet mu se gadi, a on ne vidi razloga da pretpostavi da bi se stvari mogle predstaviti i drugačije, sa svetle tačke. On smatra da su sve religije jednako kompromitovane svojim „sladunjavim iluzijama“, koje su zastarele usled napretka naučnog saznanja. Onda kada je posebno dobro raspoložen, on govori o „začaranom krugu“ religioznog verovanja; ali ovo je krug iz koga je, oseća, prognan.

Malo nas je ikada bilo u takvom stanju prezasićenosti, kada je u srž prodro apsolutni nedostatak svakog ljudskog stremljenja. Univerzum je samo slučajni spoj elementarnih čestica. Prolazna slika usred haosa. Što će se završiti neizbežnim: ljudska rasa će isčeznuti. Druge vrste će se pojavljivati i nestajati naizmenično. Nebesa su hladna i prazna, a njima kruže slaba svetla poluugašenih zvezda. Koje će, takodje, nestati. Sve nestaje. A ljudski potezi su isto tako slučajni i besmisleni kao i kretanja elementarnih čestica. Dobro, zlo, moralnost, fina osećanja? Čista „viktorijanska fikcija“. Postoji samo egoizam. Hladan, čist i zapanjujući.

Lavkraft je veoma svestan obeshrabrujuće prirode ovih zaključaka. Ovo je napisao 1918: „Sav racionalizam teži da umanji vrednost i pomrači važnost života i da pomuti celokupnu ljudsku sreću. U nekim slučajevima istina može dovesti do samoubistva, ili bar izazvati gotovo samoubilačku depresiju.“
Njegova ateistička i materijalistička ubedjenja neće se ni malo promeniti. Ona će se ponavljati iz pisma u pismo, sa skoro mazohističkim užitkom.
Naravno, život nema smisla. Ali nema ni smrt. I to je jedna od stvari koja ledi krv kada se otkrije Lavkraftov univerzum. Smrt njegovih junaka nema smisla Ona ne donosi olakšanje. Ona ne dovodi do zaključka u priči, nipošto. Bez milosti, HFL uništava svoje likove a da tome ne nagoveštava značaj veći od kamadanja lutke. Ravnodušan prema njihovom jadnom dolaženju i odlaženju, kosmički strah raste i dalje. On se širi i uobličava.

Veliki Ktulu se budi iz svoje usnulosti.

Šta je Veliki Ktulu? Raspored elektrona, kao što smo i mi. Strah kod Lavkrafta je striktno materijalistička. Ali je vrlo moguće, zbog slobodnih uticaja kosmičkih sila, da Veliki Ktulu na raspolaganju ima silu i snagu delanja znatno nadmoćnije od naših. Što a priori nije naročito ohrabrujuće.
Sa svojih putovanja u neznane svetove nepoznatog Lavkraft nikada ne donosi nijednu dobru vest. Možda, potvrdjuje nam, postoji nešto skriveno, što će se nekad moći uvideti, iza vela realnosti. Ali, uistinu, to je nešto pokvareno.

Verovatno je moguće da izvan ograničenog delokruga naše percepcije postoje drugi entiteti. Druga stvorenja, druge vrste, drugi koncepti i druge inteligencije. Medju ovim entitetima moraju postojati neki sa znatno superiornijom inteligencijom i znanjem. Ali ovo nije samim tim dobra vest. Šta bismo pomislili kada bi ova stvorenja, tako drugačija od nas, ispoljila, na neki način, sličnu moralnu prirodu? Ništa nam ne daje za pravo da pretpostavimo nepoštovanje univerzalnih zakona egoizma i izopačenosti. Smešno je zamisliti da bi nas ova bića čekala u nekom dalekom uglu kosmosa, prepuna mudrosti i dobrodušnosti, da nas povedu prema nekoj zajedničkoj harmoniji. Da bismo zamislili kako bi postupala s nama kada bismo stupili u kontakt, bolje je da se prisetimo toga kako mi postupamo sa „inferiornim inteligencijama“, zečevima i žabama, U najboljem razvoju dogadjaja, oni služe kao hrana; često ih ubijamo jednostavno iz zadovoljstva. Ovo su, upozorava nas Lavkraft, pravi modeli našeg budućeg odnosa sa „vanzemaljskim inteligencijama“. Možda će neki naročito fini uzorci ljudske rase imati čast da završe na stolu za seciranje; i toliko.

I, ponovo, ništa od ovoga nema ikakvog smisla. Za ljude s kraja XX veka, ovaj kosmos lišen nade potpuno je naš svet. Ovaj bedni univerzum, gde se strah širi u koncentričnim krugovima od neimenovanog otkrivenja, ovaj univerzum gde je naša zamišljena sudbina biti zdrobljen i prožderan, mi prepoznajemo kao naš mentalni univerzum. A Lavkraftov uspeh je već sama naznaka onih koji hoće da uhvate ovo stanje svesti u brzim i preciznim isečcima. Danas, kao nikada, možemo učiniti ovu deklaraciju principa kojom započinje „Artur Džermin“: „Život je ogavna stvar; a iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonske naznake istine koje ga čine još hiljadu puta ogavnijim.“

Paradoksalno je, pored svega, to što mi volimo ovaj univerzum, ma kako ogavan, više od naše realnosti. Po tome smo pravi čitaoci koje je Lavkraft čekao. Njegove priče čitamo u isto tako obolelom duhu u kome ih je on pisao. Sotona ili Niarlatotep, bez obzira – ne možemo da podnesemo još jedan trenutak realizma. I neka se zna, Sotona je nekako potcenjen zbog svoje prisnosti sa sramnim klupkom naših jednostavnih grehova. Mnogo bolji je Niarlatotep, pakostan, neljudski, hladan kao led.

Lako možemo videti zašto čitanje Lavkrafta predstavlja paradoksalnu utehu za izgubljene duše ovoga sveta. Možemo, u stvari, to preporučiti svima onima koji su, iz ovog ili onog razloga, počeli da osećaju pravu odvatnost prema životu u svim njegovim oblicima. Šok za sitem koji izaziva prvo čitanje je, u nekim slučajevima, ogroman. Neko se smeška, pevuši melodiju iz operete. Nečiji život, ipak, biva zauvek izmenjen.

Nakon što je Žak Beržije uveo ovaj virus u Francusku, njegova čitalačka publika se znatno proširila. Kao i mnogi zaraženi, otkrio sam HFL-a kad sam imao sedam godina, preko „prijatelja“. Kakav šok! Nisam znao da književnost može tako da deluje. I još važnije, još uvke nisam sasvim siguran. Ima nečega ne baš literarnog kod Lavkrafta. Da bismo se u to uverili, treba uzeti u obzir da je dobrih petnaestak pisaca (uključujući Franka Belknapa Longa, Roberta Bloha, Lin Karter, Freda Čapela, Augusta Derleta, Donalda Vandreija) posvetilo čitave ili delove svojih opusa razvoju i obogaćivanju mitova koje je stvorio HFL. I to ne diskretno, tajno, već potpuno otvoreno. Povezanost je čak sistematično utvrdjena time što su koristili iste reči, koje imaju odredjeni magični dah (divlja brda istočno od Arkhama, Miskatonik univerzitet, Irem, grad hiljadu stubova… R’lieh, Sarnat, Dagon, Niarlatotep… i iznad svega, neimenovani, bogohulni Nekronomikon, čije se ime mora izgovarati prigušeno). la! la! Shub-niggurath! Koza sa hiljadu mladih! U razdoblju koje ceni originalnost kao vrhovnu umetničku veličinu, ima nečeg začudjujućeg u tome. Naime, da citiramo Frensisa Lakasina, ništa slično nije zabeleženo od Homera i epskih pesama srednjeg veka. Ovde imamo, zato moramo priznati, „tvorca mitova“.
 
Ritualna književnost

Stvoriti popularan mit znači stvoriti ritual koji citalac iščekuje s nestrpljenjem, koji otkriva iznova svaki put s većim zadovoljstvom, zaveden novim ponavljanjem u nešto drugačijoj formi, koji se svaki put iskusi kao veća dubina.
Kada se ovako posmatraju, stvari izgledaju skoro jednostavne. A ipak, takvi uspesi su retki u književnoj istoriji. Nije nipošto lako stvoriti u stvarnosti novu religiju.

Da bi se razumelo o čemu se radi, mora se uvideti snaga razočaranja koje je prevladalo Engleskom kada je umro Šerlok Holms. Konan Dojl nije imao izbora: bio je primoran da oživi svog junaka. Kada je, poražen sopstvenom smrću, autor položio oružje, osećanje rezignirane tuge pronelo se svetom. Ljudi su se morali zadovoljiti sa pedesetak postojećih priča o Šerloku Holmsu, ponovo ih neumorno čitajući. Primajući sa mirnim osmehom neminovne (i retko zabavne) parodije, zadržavajući u srcu san o nemogućem produženju centralne srži, stvarnog srca mita. Recimo, da se u jednom starom indijskom vojnom sanduku tajanstveno otkriju neke nepoznate priče o Šerloku Holmsu…

Lavkraft, koji se divio Konanu Dojlu, uspeo je da stvori mit isto toliko popularan, isto toliko živopisan i neodoljiv. Ovoj dvojici zajednički je bio, moglo se reći, izvanredan talenat za pripovedanje. Naravno. Ali ovde se radi o nečem drugom. Ni Aleksandar Dima niti Žil Vern nisu bili osrednji pripovedači. Ali ništa u njihovim delima nije ni blizu stamenog velikog detektiva iz ulice Bejker. Naravno, središte priče o Šerloku Holmsu je jedan lik, dok se kod Lavkrafta ne susrećemo samo s jednim pravim predstavnikom ljudskog roda. Zasigurno, ovo je važna razlika, vrlo važna; ali ne i suštinska. Mogla bi se porediti s razlikom izmedju teističkih i ateističkih religija. Istinsku fundamentalnu osobinu koju dele, onu koju s pravom možemo nazvati religioznom, teško je definisati – čak i kada joj se pristupi direktno.

Možemo primetiti i drugu manju razliku – nevažnu za književnu istoriju, za tragediju pojedinca – to što je Konan Dojl shvatio činjenicu da je bio u procesu stvaranja jednog suštinskog mita. Lavkraft nije. U trenutku svoje smrti, imao je jasan utisak da će njegova tvorevina umreti s njim.
Ipak, već je tada imao svoje učenike. Ali ih nije smatrao važnima. Dopisivao se s mladim piscima (Blohom, Belknapom Longom…) ali ih nije preterano savetovao da podju istim putem kao on. Nikada nije zauzimao poziciju učitelja ili uzora. Njihove prve pokušaje primao je s primernom taktičnošću i smirenošću. Bio im je iskren prijatelj, učtiv, obziran i prijatan; nikada intelektualni mentor.

Lavkraft se celog života ophodio kao pravi gospodin: nije mogao da propusti da odgovori na pismo, bio je nevoljan da proganja dužnike kada mu nije bilo plaćeno priredjivanje tudjih tekstova, i sistematski je potcenjivao svoj doprinos novodošlima koji, bez njega, ne bi ugledali svetlo dana.
Naravno, voleo je da bude pisac. Ali ne po svaku cenu. Godine 1925, u trenutku očaja zabeležio je: „Skoro da sam odlučio da više ne pišem, već samo da sanjarim, kada se rešim, a da se ne spuštam na nivo da zapisujem svoje snove za svinjsku publiku. Zaključio sam da književnost nije zgodno zanimanje za gospodina; i da se pisanje nikada neće smatrati elegantnom umetnošću, kojoj se možeš isključivo posvetiti bez premišljanja.“
Na sreću, nastavio je, a njegove najbolje priče napisane su posle ovog pisma. Ali, do kraja je ostao, pre svega, „fini stari gospodin, rodjen u Providensu, Roud Ajlend“. I nikada baš nikada, profesionalni pisac.

Pardoksalno, Lavkraftov lik zadivljuje nas delimično zbog toga što je njegov sistem vrednosti potpuno suprotan našem. U suštini rasista, otvoreni reakcionar, on veliča puritansko potiskivanje i sasvim jasno smatra odbojnim bilo koje „otvoreno ispoljavanje erotskog“. Odlučan u svom protivljenju komercijalizaciji, on prezire novac, smatra da je demokratija sušta budalaština, a napredak – varka. Reč „sloboda“, tako draga Amerikancima, kod njega izaziva samo sumoran podsmeh.

Čitavog života imao je tipično aristokratski prezrivi stav prema čovečanstvu u celini, ali i izrazitu zabrinutost za neke konkretne pojedince.
Ono u čemu se svi slažu jeste da su oni koji su lično poznavali Lavkrafta osećali veliku tugu kada su saznali za njegovu smrt. Robert Bloh, na primer, napisao je: „Da sam znao istinu o njegovom zdravstvenom stanju, pohitao bih u Providens da ga vidim.“ August Derlet je svoj dalji život posvetio prikupljanju, uredjivanju i posthumnom objavljivanju fragmenata svog izgubljenog druga.
A zahvaljujući Derletu i drugima (a najpre Derletu), Lavkraftov opus je sada dostupan svetu. Danas nam se čini kao jedno impresivno barokno zdanje, uzvišeno i s velikim bogatim stupovima, kao niz koncentričnih krugova oko vrtloga strave i apsolutnih čudesa.

Holokaust

Dvadeseti vek će ostati upamćen kao zlatno doba epske i fantastične književnosti, vreme kada se morbidna sumaglica mlitave avangarde razišla. Već je utrla put R. E. Hauardu, Lavkraftu i Tolkinu. Tri radikalno drugačija univerzuma. Tri stupa književnosti snovidjenja, koju je kritika toliko omalovažavala koliko ju je publika volela. Ovo nije važno. Kritika uvek na kraju priznaje svoje greške; ili, bolje rečeno, kritičari na kraju umru i budu zamenjeni drugim. Stoga, posle trideset godina prezrive tišine, „intelektualci“ su počeli da naginju Lavkraftu. Njihov zaključak je da je ova ličnost imala zadivljujuću imaginaciju (što je neophodno, uostalom, da se objasni njegov uspeh), ali da mu je stil jadan.

Ovo je površno. Ako je Lavkraftov stil jadan, moglo bi se srećno zaključiti da stil, u književnosti, nema ni najmanje važnosti; i preći na druge stvari.
Ovaj glupi pogled na svet je ipak razumljiv. Mora se reći da HFL nije imao nimalo udela u tom elegantnom, suptilnom, minimalističkom i suzdržanom stilu pisanja koji danas dobija sva priznanja. Ovde ću dati, primera radi, odeljak iz priče „Ispod piramida“: „Sagledavao sam stravičnu i štetnu drevnost Egipta, njegovu odvajkada postojeću jezovitu vezu s grobovima i hramovima mrtvih. Video sam fantastične povorke sveštenika s glavama bivola, sokola i ibisa; avetinjske povorke što nezadrživo naviru podzemnim lavirintima izmedju džinovskih propileja, pored kojih je čovek bio manji od muve, nudeći bezimene žrtve nezamislivim bogovima. Kameni kolosi marširali su u beskrajnoj noći, vukući krda iskeženih sfingi s ljudskim licima prema obalama beskrajnih ustajalih reka katrana. A iza svega toga ugledah neizrecivu opakost pradavnog prizivanja umrlih duša, crnih i bezobličnih, koje su me pohlepno tražile u tami da bi ugušile nekog ko se usudio da ih oponaša.“

Ovakvi komadi izrazito bombastičnog stila očigledno su kamen spoticanja za svakog učenog čitaoca; ali mora se jednako istaći da su ovi ekstremni pasusi bez sumnje oni koje pravi amateri vole više od svega. U ovom registru niko nije bio ravan Lavkraftu. Može se kopirati način na koji koristi matematičke koncepte, odredjuje topografiju svake scene drame; može se oživeti njegova mitologija, njegov zamišljeni demonski rečnik; ali ne može se nikada zamisliti podražavanje onih pasusa gde on gubi svu stilsku rezervu, gde se pridevi i prilozi gomilaju do tačke iscrpljenosti, gde on pušta na volju povicima čistog delirijuma, kao: „Ne! Nilski konji ne mogu imati ljudske šake niti mogu nositi baklje!“ A ipak, ovo je prava svrha njegovog dela. Moglo bi se reći da konstrukcije, često suptilne i razradjene njegovih „velikih dela“, nemaju drugu svrhu osim da utiru put pasusima stilske eksplozije. Kao noveli „Senka nad Insmutom“, gde se sreće halucinatorna ispovest Zadoka Alena, poluludog devedesetogodišnjeg alkoholičara: „Heh, heh, heh, heh! Je l’ sad počinješ da s’vataš? Možda bi ‘teo da si bio k’o ja u oni dani, kad sam noću vidjao morski stvarovi iz kupolu na vr’ moje kuće. O, mogu ti kažem da klinčadija ima velike uši, i meni ništa nije promaklo što se pričalo od Kap’tana Obeda i njegovi sledbenici na Greben. Heh, heh, heh. Ili, recimo, šta kažeš na to kad sam uz’o dvogled od oca i iz kupolu video greben gusto načičkan s oblici koji su smesta zaronili čim se mesec podig’o? Obed i njegovi ljudi bili su u čamac, al’ ovi stvarovi su zaronili s druge strane, u dubine, i više nisu izronili… Da l’ bi vol’o da si klinac, sam u kupolu na krov, i da posmatraš figure koje nisu ljucke figure? A?… Heh, heh, heh?“

Lavkraftova suprotstavljenost predstavnicima dobrog ukusa je više nego pitanje detalja. HFL bi verovatno smatrao da je priča loša da nije bio u stanju, bar jednom u toku pisanja, da prevrši sve mere. Ovo on potvrdjuje a contrario u proceni kolege: „Henri Džejms je možda previše rasplinut, previše blag i previše sviknut na suptilnosti jezika kao bi na pravi način došao do sirove i razorne strave.“
Još je značajnija činjenica da je Lavkraft celog života bio uzoran diskretan gospodin, uzdržan i učen. Uopšteno nije bio čovek koji bi govorio o užasima, ili koji bi pomahnitao u javnosti. Niko ga nikada nije video ljutitog; nije plakao, niti se glasno smejao. Život sveden na minimum, iz kojeg su sve vitalne snage prenete na pisanje i snove. Život za uzor.

Autobiografija

Hauard Filips Lavkraft je primer svima onima koji žele da nauče da promaše u životu, a ipak, možda, uspeju u radu. Mada, što se tiče ovog poslednjeg, uspeh nije zagarantovan. Vodeći politiku potpunog neučestvovanja u stvarnosti, rizikujete da utonete u duboku apatiju, i da ne budete u stanju da pišete; a to je ono što je usporavalo njegov napredak, mnogo puta. Samoubistvo je druga opasnost s kojom se morate izboriti; zato je Lavkraft uvek na dohvat ruke godinama držao bočicu cijanida. Mogla se pokazati vrlo korisnom, zavisno od toga da li bi se mogao izvući ili ne bi. On se izvukao, ali ne bez poteškoća.

Mišel Uelbek

Protiv sveta, protiv života (Michel Houellebecq)
 

Back
Top