Od Lublina do Londona
The New York Review of Books 14/01/2020
Foto: Peščanik
Evropa i nacionalni identitet
Poslednjih nekoliko godina politike identiteta – nacionalnog i ličnog – vodile su me neobičnim putevima. U nedelju ujutru sredinom oktobra povele su me kroz grad na južnoj obali Engleske, do biračkog mesta u poljskom konzulatu gde sam glasao za poslanike u Varšavi. Dok sam svoje popunjene listiće ubacivao u glasačku kutiju, ambiciozno veliku i simbolično providnu, opet sam sebi postavio dva pitanja koja mi je nametnuo referendum o brexitu 2016: šta znači biti Evropljanin i šta znači biti pripadnik nacije čiji su pripadnici nepomirljivo podeljeni.
Rođen sam u Engleskoj, ali mi je otac bio poljski državljanin, pa sam i ja to postao. Automatski sam izgubio taj status u ranom detinjstvu kad je moj otac dobio britansko državljanstvo, ali mi je sadašnji poljski zakon omogućio da ga povratim. S njim je došlo i biračko pravo: mogućnost da delujem kao poljski građanin, a ne samo da to budem.
Zahvaljujući brexitu, shvatio sam koliko je to važno. Mada je na pasošima državljana Velike Britanije pisalo i „Evropska unija“, njihovo evropsko državljanstvo se uglavnom zanemarivalo. Pasivno prihvatano, ali ne i aktivno upražnjavano, ono je potcenjivano čak i od onih kojima je bilo drago što ga imaju – zato što je omogućavalo slobodno kretanje preko granica, davalo pravo da se živi i radi u drugoj evropskoj zemlji i pružalo osećaj pripadnosti široj evropskoj celini. Poljsko državljanstvo, međutim, nije nešto što se podrazumeva. Ono je vrlo bogat, zahtevan splet istorije, dužnosti, pripadnosti i preispitivanja savesti.
***
Moj prvi građanski čin u svojstvu poljskog građanina dogodio se dve nedelje pre glasanja na biračkom mestu u malom engleskom gradu, na LGBT+ „maršu ravnopravnosti“ u Lublinu, gradu u istočnoj Poljskoj. Uhvatio sam sebe kako pevam poljsku himnu pored jednog lokalnog člana parlamenta, okružen zastavama u bojama duge i zapitao se šta bi moj pokojni otac pomislio da me sada vidi.
Da li bi ga užasnuo izazov koji pokret za jednaka prava upućuje tradicionalnim idejama o porodici? Da li bi aplaudirao toj potvrdi demokratskog pluralizma i činjenici da država brani pravo svih građana da se slobodno okupljaju? Taj aspekt demokratizacije zaista je vredelo videti: policijski kordon za razbijanje demonstracija, predvođen oklopnim vozilom s vodenim topom namenjenim protivnicima pokreta koji su pokušavali da prepreče put učesnicima. Ili bi mom ocu poslednji bizarni zaokreti u celoj Evropi bili prosto samo zabavni?
Ključna poruka učesnika marša je bila „Ljubav, ravnopravnost, prihvatanje“ – jedna od najlepših parola koje sam čuo na demonstracijama. Učesnici su pozivali posmatrače da im se pridruže, čime su prećutno pretpostavljali bliskost s neznancima i mogućnost da je društvo kao celina u stanju da se kreće od predrasuda i fobija ka zajedničkom razumevanju. Prijateljsko mahanje ljudi sa terasa, među njima i jednog starijeg gospodina koji je, samo u gaćama, plesao uz zvuke marša, potkrepilo je sliku koja se pojavila na osnovu anketiranja javnog mnjenja u Poljskoj: sliku društva koje se u poslednjoj deceniji zaista kreće ka prihvatanju ili bar podnošenju svojih LGBT+ zajednica. Ankete, međutim, pokazuju i to da mnogi Poljaci dele ideje Jaroslava Kašćinskog, predsednika konzervativne vladajuće partije Zakon i pravda, koji je ranije ove godine rekao da LGBT+ pokret iz zapadne Evrope uvozi ideologije koje su pretnja poljskom identitetu, naciji i državi.
Puštanje himne na početku marša bilo je snažan simbolički odgovor takvom stanovištu; time se potvrđivalo da su i manjine deo nacije, da to nisu nimalo manje zato što su manjine. Ali u tom trenutku ja sam se našao u manjini. Mada sam sa skupštinskim poslanikom pevao himnu – bar delove koje znam – nije nam se pridružilo mnogo učesnika marša, više od mene intenzivno maltretiranih uskogrudim i netolerantnim vizijama nacije u Poljskoj.
Život van Poljske je očuvao moja patriotska osećanja, pa i danas osetim treperenje u srcu i trnce kroz kičmu kad čujem poljsku himnu. (Kao što sam kao dete, pre nego što je moj patriotski žar prema Britaniji zgasnuo usled duge bliskosti, sumorne britanske žalopojke doživljavao kao neku vrstu izdaje.) Ali moja osećanja su postala komplikovanija i zahtevnija. Imao bih svašta da zamerim patriotizmu, rekao sam članu parlamenta pored sebe kad smo otpevali himnu. Ispalo je da se izvinjavam, a samo sam hteo da kažem da sam svestan tenzija između istorije, dužnosti, pripadanja i preispitivanja savesti.
Istorijski gradski centar Lublina pun je sugestija o tome kako biti patriota. Samozvana „patriotska radnja“ u starom gradu nudi suvenire, majice i druge stvari, sve do patriotskih osveživača vazduha u crveno-beloj kombinaciji poljske zastave pod motom „Za ljubav domovine“ ili – u prevodu koji je verniji duhu poruke i etimologiji – otadžbine. U ponudi su i natpisi „Crveno je loše“, „Ultrapatriota“ i ostale parole koje promovišu izrazito militarističku verziju nacionalnosti. Po viziji patriotskog prodavca, poljska istorija se može svesti na njene ratnike, oružje i insignije; od sablji do pušaka, od husara u oklopu do ratnih pilota; to je epska priča o bitkama, ustancima i otporu, s posebnim naglaskom na „ukletim ratnicima“, zlosrećnim borcima protiv komunističkog režima posle Drugog svetskog rata. Nema post skriptuma koji kaže da je sve to davno završena priča.
U stvari, poljska vlast neprekidno poručuje građanima da ta priča i nije završena i da poljska nacija u svakom trenutku mora biti spremna na odbranu. Lublinski stari grad i njegov zamak nalaze se na dva brda. Na dan Marša za ravnopravnost, prostor između su napunili pripadnici formacije osnovane u januaru 2017, koja tvrdi da nastavlja tradiciju antinacističkog i antikomunističkog pokreta otpora (Armia Krajowa ili AK) iz doba Drugog svetskog rata. Te snage su ponovo osnovane sa namerom da se ojačaju bezbednost nacije i njene patriotske vrednosti, da vojska bude prisutnija u lokalnim zajednicama i da se građani međusobno zbližavaju istorijskim narativom o vojnim pobedama kupujući patriotske majice.
„Ukleti ratnici“ su u središtu te slike. Jedna lublinska regionalna brigada je dobila ime po bivšem oficiru AK-a, pogubljenom 1949. zbog aktivnosti u antikomunističkom pokretu otpora. Spomenik njemu i ljudima iz njegove grupe nalazi se na jednoj strani praznog prostora ispod zamka, gde su se okupili vojnici. Ispred spomenika se fotografišu porodice sa decom.
Dok su se pripadnici teritorijalne odbrane okupljali za paradu, na drugoj strani mosta koji povezuje stari grad i zamak formirala se kolona vojnika sa šlemovima i automatskim puškama. Vojnici su se rasporedili pored jednog drugog spomenika stradalima tokom Drugog svetskog rata i posle njega. Taj spomenik je postavljen na mestu bivše jevrejske četvrti i privremeni je eksponat lublinskog umetničkog festivala Otvoreni grad. Kao i Marš za ravnopravnost, to je javna intervencija koja potvrđuje da poljska nacija ima i manjine o kojima treba da brine. Spomenik čine naslagane daske sa urezanim imenima ubijenih Jevreja. Naziv ove instalacije je
Judenfrei (Pyre1); na tabli ispred nje navedena su imena mesta na kojima su Poljaci ubijali svoje jevrejske susede u pogromima, pokretani „mržnjom, gramzivošću, željom za lakom dobiti i antisemitizmom“.
Poljska vlast se trudi da skrene pažnju sa ovih zločina tako što ističe Poljake nejevrejskog porekla koji su rizikovali, a ponekad i gubili živote spasavajući svoje jevrejske susede od nacističkog okupatora. Pored majica sa natpisom „Crveno je loše“ naći ćete majice na kojima piše „Poljaci spasavaju Jevreje“ – na engleskom.
Nisam ravnodušan prema tome kako ljudi doživljavaju Poljsku. I nervira me kada se nacistički logori na okupiranoj poljskoj teritoriji u zapadnim medijima uporno zovu „poljski logori smrti“. Time se ometa mukotrpno nastojanje da se ciklus optužbi i poricanja zameni činjenicama. Verujem u to traganje i istovremeno ga se plašim: svaka nova daska sa jevrejskim imenom povećava moju zeblju da je istina o tom delu poljske istorije još gora nego što mislim da jeste.
Adam Mihnjik, urednik novina i bivši disident, koga sadašnja vladajuća partija mrzi isto onako zdušno kao što ga je mrzeo komunistički režim, rekao je da osećanje stida može biti osnova pripadanja naciji: „Onaj koji se stidi poljskih grehova je Poljak“. Ova radikalna tvrdnja nas podseća da je patriotizam šupalj bez rada savesti. On se često poziva na čast, ali čast nalaže preispitivanje savesti, a to nas može dovesti do stida. Ako je ponos jedina dopustiva emocija, onda je patriotizam puki šovinizam. Ljubav prema svojoj zemlji postaje jača kada nije slepa, kada progleda. Takva ljubav jača tu zemlju.
Poljacima koji su spasavali Jevreje odaje se priznanje na primeren način iznad starogradske kapije koja je služila za nadgledanje jevrejske četvrti. Kapiju Grodska pozorišna trupa Teatar NN pretvorila je u spomeničku zgradu, istovremeno arhiv i umetničko delo, simbolična lokacija kao tačka dodira jevrejske i hrišćanske zajednice. Kao što piše na panelu, taj projekat često zbunjuje ljude: „Jevreji nas pitaju: Zašto to radite? Vi niste Jevreji. Vi ste Poljaci i jevrejski grad nije vaša istorija. Poljaci nas pitaju: Zašto to radite? Vi ste Poljaci, a jevrejski grad nije naša istorija. Ili ste možda Jevreji? Mi strpljivo objašnjavamo da je to naša zajednička, poljsko-jevrejska istorija.“
Objašnjenje na panelu dato je na tri jezika: poljskom, engleskom i hebrejskom. Svaki put kad pročitam tekst, osetim zahvalnost prema ljudima koji su imali strpljenja da objašnjavaju da različite grupe mogu imati zajedničku istoriju.
Na vrhu zgrade dato je mesto nejevrejima koji su pomagali Jevrejima; spisak imena kreće se iz mraka prema svetlosti. Jedan od spasenih Jevreja imao je isto ime kao ja. Rekao sam to vodiču. Možda ste u srodstvu, rekao je on. Na osnovu onoga što znam o svom porodičnom stablu, odgovorio sam da to nije verovatno. Da li ste sigurni? upitao me je tonom koji je sugerisao da poričem mogućnost svog jevrejskog porekla.
U poslednje vreme ljudi mi sve češće postavljaju to pitanje, ponekad zbog mog prezimena a ponekad zbog imena. Izgleda da nam je sve važnije odakle su ljudi oko nas.
***
Konzervativci i nacionalisti iz istočne Evrope nude jasan savet o tome kako biti Evropljanin. Oni smatraju da bi bilo dobro kada bi ovaj kontinent bio sličniji svojim istočnim, a manje zapadnim nacijama. Bio bi bolji kada bi odbacio multikulturalizam, cenio homogenost i poštovao svoje hrišćanske temelje. Oni naciju shvataju na istočnoevropski način, više kao etničku pripadnost nego kao državljanstvo, a nacije kao etničke grupe oko kojih nastaju države, a ne kao entitete koje su proizvele države. Na njihovoj veri u etničku naciju kao krajnji osnov suvereniteta počiva njihova vera u „Evropu nacija“, asocijaciju suverenih država a ne „Sjedinjene Države Evrope“.
To je emocionalno moćan i samouvereno iskazan stav. Pripadnost Evropskoj uniji je, naprotiv, proizvod pravnih apstrakcija pre nego emocionalno obojeni izraz identiteta. Definisane su neke stvari koje građani mogu da rade (najvažnija – mogu slobodno da putuju u okviru Unije i da rade u bilo kojoj od njenih država članica), ali ti građani ne čine zamišljenu zajednicu. Da li će Evropljani zamisliti i stvoriti takvu zajednicu, ostaje da se vidi.
Jedna od ironičnih posledica brexita je to što Britanija danas ima, po
rečima glavnog pregovarača evropskog parlamenta o brexitu, „najveći proevropski pokret u celoj Evropi“. Marš za Ostanak, čiji su učesnici nedavno preplavili ulice Londona, izvesno izgleda kao početak kolektivno zamišljene, narodne vizije Evrope. Teško je proceniti, a lako preuveličati broj učesnika u takvim demonstracijama, ali može se reći da je više stotina hiljada ljudi učestvovalo u tri skorašnja marša koje je organizovala kampanja za drugi referendum – a poslednji, u oktobru 2019, izvesno je okupio najviše evropskih zastava ikada viđenih na jednom mestu.
Ipak, protivljenje brexitu pre svega je povezano sa vizijom Velike Britanije, a ne Evrope. Biti deo velike zamišljene evropske zajednice podrazumeva osećanje zajedništva sa stvarnim Evropljanima u drugim evropskim zemljama i brigu o izazovima sa kojima se Evropa kao celina suočava. Ali mada je osećanje evropejstva raslo kako se pokret razvijao, ono se i dalje zadržava na ostrvu. Većina učesnika marševa protiv brexita u Londonu nesumnjivo bi saosećala sa onima koji marširaju za LGBT+ prava u Lublinu i osudila bi neprijateljstvo prema njima – ali čak i proevropski Britanci bi ih videli kao žrtve čudne, strane političke kulture, a ne kao zemljake Evropljane. Činjenica da „Mi Evropljani“ nije uobičajen izraz u retorici pokreta za ostanak u Evropi mnogo govori. Pogled pristalica Ostanka je podjednako uperen ka unutra kao i onaj pristalica Izlaska. Iako beskrajno žale zbog verovatnih posledica brexita po Britaniju, oni retko brinu o tome šta bi izlazak njihove zemlje mogao učiniti Uniji i evropskom projektu. Biti protiv brexita nije isto što i biti za Evropu.
Čemu onda zastave EU? One ne bi bile potrebne kada bi se protivljenje brexitu zasnivalo samo na materijalnim razlozima kao što su otežano putovanje ili pad BDP-a. Koliko god to izgledalo kontraintuitivno, zastave simbolizuju mišljenje pristalica Ostanka o tome u kakvoj zemlji žele da žive. Ostanak je nacionalni pokret koji smatra da Britanija treba da bude otvorena, kosmopolitska i kooperativna, prema unutra i spolja. Reč je o karakteru nacije i o tome kako ga izgraditi. Pristalice Ostanka prihvataju zastave EU kao podsetnik na odgovarajuće evropske vrednosti. Taj gest je poznat iz drugih evropskih zemalja: Rumuni mašu zastavama EU dok protestuju protiv korupcije, a Poljaci ih nose na demonstracijama protiv mera vlasti koje vide kao pretnju demokratiji.
Te sličnosti sugerišu mogućnost zajedničke žive istorije Evropljana različitih nacionalnosti. S druge strane, postoji verovatnoća da će Britanci nastaviti da se dele u dva tabora čija se uverenja o tome koja vrsta nacije je Britanija suštinski, nepomirljivo razilaze. Iako su Poljaci izrazito ujedinjeni oko pitanja članstva u EU – u ovogodišnjoj anketi podrška ostanku je dostigla 91 odsto naspram 5 odsto onih koji bi više voleli „polxit“ – i oni su podeljeni fundamentalnim antagonizmom između konzervativnih i liberalnih vizija nacionalnosti. Nas Evropljane ujedinjuju naše podele.
Unutar tako polarizovanih društava teško je jasno videti put ka pomirenju. U tim okolnostima, apstraktni patriotizam je možda najbolji vid medijacije koji možemo ostvariti. U uslovima ograničenog popuštanja napetosti – možda prema formuli „prestaćemo da vas nazivamo idiotima ako vi nas prestanete da nazivate izdajnicima“ – on bi možda omogućio da dva tabora žive jedan pored drugog i da apstraktno vole svoju zajedničku naciju, ako ne baš i drugu polovinu onih koji je čine.
Marek Kohn,
The New York Review of Books, 12.11.2019.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 14.01.2020.
TEMA – BREXIT
