Revolucionarna Garda, tj. Iranski Arkani i Legije, preuzima sve na sebe.
Ovaj je neka marioneta.
Mule u panici hoce da se predaju, ali ih tamosnji Arkani i Legije drze kao taoce.
To ce sigurno fenomenalno da se zavrsi po gradjane Irana.
Ta ekipa je jako mudra.
ISTORIJA
Kako je CIA uništila demokratiju Irana
Piše Deutche Welle
CIA je srušila sa vlasti demokratski izabranog premijera Irana Mosadika. Ministarstvo spoljnih poslova SAD tek sada je objavilo dokumente koji pokazuju u kojoj meri je ta zemlja bila upletana u puč u Iranu.
Muhamed Mosadik kao ličnost godine na naslovnoj stranici magazina Tajm, 1951
Za Sjedinjene države je Iran „fundamentalistički režim koji hoće da ima atomsku bombu" i spada u „osovinu zla". Isto tako Teheran smatra da u Vašingtonu sedi „bezbožni, veliki sotona" i „koren zla". Retko koje dve države imaju toliko loše odnose kao Irana i SAD. Osećaj nepoverenja je na obe strane. Razlozi tog neprijateljstva sežu unazad mnogo dalje od Islamske revolucije 1979. godine. Još 1953. godine SAD su se prvi put snažno umešale u politiku Irana – posledice toga Bliski istok oseća i danas.
Dugo vremena Vašington je negirao da je bio umešan u tadašnja dešavanja, iako je kratko zatim naveliko o tome počelo da se piše. Tek sada, 65 godina kasnije, ministarstvo spoljnih poslova SAD objavilo je izveštaj o umešanosti američkih tajnih službi u puču protiv tadašnjeg, demokratski izabranog premijera Mohameda Mosadika.
Krajem 1951. na vlasti u Londonu je ponovo Čerčil, a ubrzo potom u Vašingtonu predsedenik postaje general Ajzenhauer: CIA dobija zadatak da organizuje puč protiv Mosadika.
Kolonojalni stavovi i strah od komunizma
Kratko nakon Drugog svetskog rata odnosi između Vašingtona i Teherana još su bili dobri. Magazin
Tajm je 1951. iranskog premijera Mohameda Mosadika čak izbarao za ličnost godine. Jer on se usudio da zaustavi britansku eksploataciju nafte u Iranu. „U SAD su u to vreme postojale velike simpatije za antikolonijalni slobodarski pokret u trećem svetu", kaže Jirgen Marčukat, profesor severnoameričke istorije na univerzitetu u Erfurtu. „Na Mosadika se gledalo kao na iranskog Bendžamina Frenklina".
Manje oduševljeni bili su Britanci. Proizvodnja nafte u Iranu pod njihovom kontrolom bila je od početka 20. veka. Anglo-iranska naftna kompanija (AIOC) svake godine je Velikoj Britaniji donosila veliku zaradu. „Decenijama su Britanci bukvalno otimali iransku naftu", kaže iranski publicista Bahman Nirumand koji živi u Berlinu. „Iran je dobijao samo jedan sićušan deo." Krajem četrdesetih godina teheranski političari su sve glasnije zahtevali pravedniju raspodelu novca. Velika Britanija je to odbila i nastavila da obavlja unosne poslove. Kada je 1951. Mohamed Mosadik izabran za premijera, situacija se zaoštrila: jedan od Mosadikovih prvih poteza je bio taj da je 20. marta 1951. raskinuo ugovor sa AIOC i nacionalizovao proizvodnju nafte.
London je burno reagovao, pretio je vojskom i pozvao Vašington u pomoć. Međutim, američka vlada na čelu sa predsednikom Harijem Trumanom nije htela da reaguje. Naravno Britanci su bili saveznici. Ali Vašington nije imao interes da radi na slabljenju Irana. Prevelik je bio strah da bi Iran mogao da završi u rukama komunustičkog Sovjetskog Saveza. Uz to, prema mišljenju Trumana, Britanci su svojim krutim stavom doprineli toj eskalaciji.
CIA i prevrat
Stav SAD se promenio kada je Trumana krajem 1952. godine nasledio Dvajt D. Ajzenhauer. Dve godine Iranci i Britanci su bezuspešno pregovorali, situacija se sve više zaoštravala. Velika Britanija je uvela sankcije Iranu na izvoz nafte. Privreda zemlje bila je slomljena. Radikalne snage, kao što je komunistička Narodna partija Irana, postajale su sve jače.
Sa dolaskom Ajzenhauera odlučujuću reč u Vašingtonu su preuzeli tvrdokorni antikomunisti. Džon Foster Dales je postao ministar spoljnih poslova, a njegov brat Alen - šef CIA. Oni su bili zabrinuti zbog dešavanja u Iranu, Mosadika su smatrali „ludakom" i strahovali su da bi naftom bogata zemlja mogla da završi u ruskim rukama. Istoričar Marčukat kaže da su SAD i dalje odbacivale vojnu intervenciju u Iranu, ali da su bile spremne da upotrebe druga sredstva, za šta se pobrinula CIA.
CIA je uspela da organizuje proteste na kojima je svrgnut demokratski izabrani premijer Irana Muhamed Mosadik
U leto 1953. američka tajna služba u Teheranu započinje "operaciju Ajaks": CIA podmićuje političare, oficire, verske zvaničnike i od njih stvara opoziciju Mosadiku. Istovremeno su ubedili šaha Rezu Pahvlavija da dekretom oduzme vlast Mosadiku. Na ulicama 19. avgusta dolazi do obračuna Mosadikovih ljudi i pučista, pred kućom u kojoj je premijer živeo. „Sa čuđenjem smo posmatrali ljude koji su demostrirali protiv Mosadika", kaže Bahman Nirumand koji je kao đak neposredno doživeo puč na ulicama Teherana: „Među njima je bilo opasnih ubica i siromašnih ljudi iz južnog dela grada koji su bili podmićeni." Kada se onda umešala šahova vojska, Mosadik je svrgnut i demokratski eksperiment u Iranu je završen.
Šahov režim i Islamska revolucija
Već za vreme puča, nastavlja Nirumand, „sumnjalo se da su to organizovali Iranci." Ubrzo se pokazalo da su sumnje bile ispravne. Šah je dobio je veliku podršku SAD. Nacionalizacija naftne industrije je poništena, polovina zarade od nafte od tada je išla Iranu, a druga polovina konzorcijumu koji je činilo 17 uglavnom američkih i britanskih firmi.
Šah Pahlavi je uspostavio diktaturu koju su vojno i finansijski podržale SAD. „Tada je bilo preko 10.000 američkih savetnika u Iranu", kaže Bahman Nirumand. „Vladali su zemljom praktično 25 godina."
Šah je svrgnut sa vlasti početkom 1979. kroz Islamsku revoluciju Ruholaha Homeinija. „Sećanje na Masadika je bilo prisutno za vreme čitavog protesta", kaže istoričar Jirgen Marčukat. Na protestima protiv šaha 1978. godine brojni demonstranti su nosili slike bivšeg premijera. Kada su krajem 1979. godine ušli u američku ambasadu u Teheranu i zarobili 52 diplomata to je imalo veliku simboličku snagu. Jer iz te zgrade organizatori puča protiv Mosadika 1953. godine su vukli konce.
Zabetonirano nepoverenje na obe strane
Rušenje Mosadika sa vlasti je trauma za iransko društvo, koja se oseća i danas, uveren je Bahman Nirumand. To što antiamerička propaganda mula postoji i 60 godina nakon tih dešavanja, u velikoj meri ima veze sa tadašnjih uništavanjem iranske demokratije od strane CIA. „Islamisti u Iranu se time hrane do danas. Kažu: Amerikancima ne može da se veruje."
Sa druge strane juriš na ambasadu iz 1979. godine ostavio je traga i na SAD, smatra Marčukat. To je u Vašingtonu učrvstilo sliku Irana kao neprijatelja Amerike. Međusobna netrpeljivost Irana i SAD kasnijih godina se toliko zaoštravala da su direktni razgovori do danas ostali jedva mogući.
Istorijska greška
Puč iz 1953. godine kratkoročno je bio od velike koristi Amerikancima. On je SAD nerednih 25 godina osigurao vernost šaha i gotovo nesmetani pristup iranskim naftnim rezervama. Ali dugoročno gledano puč je bio velika greška.
Mohamed Mosadik je 1953. osuđen za veleizdaju na tri godine zatvora. Potom je od 1956. bio pod stalnim nadzorom tajnih službi, u nekoj vrsti kućnog pritvora - jer nije smeo da napusti svoje rodno selo. Umro je 5.03.1967.
„Istoričari su po tom pitanju relativno složni", smatra Marčukat. Jer početkom pedesetih godina SAD su bile omiljene ne samo u Iranu, već na čitavom Bliskom istoku „kao zemlja koja se i sama oslobodila kolonijalizma Evrope", objašnjava istoričar. Sve dok nisu odlučile da zbog pukih ekonomskih interesa sruše demokratiju i zamene je diktaturom. „Tu su SAD sigurno mnogo toga prokockale."
