Hallucinoman: new stories, your opinion

[Hallucinoman]

Postujem svoje nove priče iz duela koji imam na jednom drugom forumu, za vas nebitno.

Pravio sam pauzu od nekoliko meseci u pisanju, pa me zanimaju komentari vas, "stručnijih i načitanih" koleza...
Dakako, freedom of H8...
------------------------------------------------------jaojujebote-------------------------------------- -----
Tema 1 - DIJAGNOZA

Dijagnoza? Prevremen porođaj.
Preporuka? Inkubator.

Gledali su ga kroz zid od stakla. Tabula rasa koja vrišti. Mahao je ručicama, uplakan, kao da je popizdeo zbog nečega. Bio je nervozan i vrištao je na sav glas, iako je malopre skinut sa majčine sise i vraćen u inkubator. Glava mu je bila zajapurena, crvena, kao... Da, kao glava malog demona. Ali nije imao rogove. Nije imao ni repić, proverili su dok je bio nag i usran. Ali svakog budnog trenutka on je bio u stanju nezamislive panike, na sav glas dajući svetu do znanja da ovde, bre, ništa ne valja! Ništa mu nije bilo po volji. Bio je miran samo kad bi ga dojili. Čim bi mu iščupali bradavicu iz usta, počeo bi da vrišti. Trenutno i gromoglasno. Od silnog i silovitog dranja bi i promukao, ali to ga nije bacalo s koloseka. Malo bi se zbunio, prokrkljao, pa nastavio dreku. Dok je bio u inkubatoru, to i nije bio veliki problem za svet. Ali život nije u inkubatoru...

Dijagnoza? Socijalna neprilagođenost.
Preporuka? Vodite ga u park, dajte ga u obdanište, neka se igra više s drugom decom...

Ali život nije bio ni u parku. Ne njegov život. Plakao je svaki put kada bi ga vodili u obdanište. Dve godine je išao u vrtić. Dve pune godine je plakao kada bi išao u vrtić. I uveče, jer je znao šta ga čeka ujutru, a i čim bi svanulo, jer se bolni trenutak bliži. U vrtiću se nije igrao sa drugom decom. Sedeo bi u ćošku i sažaljivo ih gledao, preturajući uvek nešto po rukama. Prezirao ih je. Manje ih je mrzeo dok su plakali, a više kad bi se smejali. Kad mu je jedna devojčica prišla da se igraju, šutnuo je. Devojčica je letela unazad metar do dva, te se sručila na kulu od kockica koju su druga deca pravila. Kula od kockica se srušila. Devojčica je vrištala. I druga deca su složno zaplakala. Zbog kule. Na njegovom licu se nazirao kiselkasti osmeh zadovoljstva. Vaspitačica ga je za kaznu oterala u ćošak. Ali on je ionako bio u ćošku. A i ona kula od kockica ionako nije bila ni za *****...

Dijagnoza? Prelom lobanje i butne kosti.
Preporuka? Mirovanje. Vežite ga, ako treba...

Nisu ga vezali. Znali su šta bi ih čekalo ako bi ga vezali. Nisu ga ni tukli više. Uvek bi potom napravio neko još veće sranje, a bol pri batinama kao da nije ni osećao. Tražio je da ide u dvorište, i otvorili su mu vrata. U dvorištu je bio miran. Gradio je svoje kule od peska. Bile su to veličanstvene kule. Nisu bile veličanstvene za njega, već za sve prolaznike koji bi tuda slučajno prošli, ili one namerne koji bi tu zbog toga i došli. Tada su znali da s njim nešto definitivno nije u redu. To nisu bile obične kule od peska. To nisu bile ni kule koje bi sagradili diplomirani arhitekte, čak ni oni najbolji. Bilo je u tim kulama nešto veoma neobično, imale su prizvuk morbidnosti, tinjajućeg mraka... Ali bilo je svima očigledno da su kule od peska delo genija. Genija u telu deteta od devet godina, deteta iz trećeg razreda osnovne škole. I u školi je bio potpuno nezainteresovan za nastavu, ali bi iz svih predmeta neizostavno dobijao najbolje ocene. Ali svo svoje slobodno vreme on bi provodio u dvorištu, gradeći svoje morbidne kule od peska. Te kule su bile toliko velike, a taj pesak toliko čvrst, da je mogao da se popne na njih. Onda se jednog dana okliznuo i pao sa kule. Zadobio je prelom lobanje i butne kosti. Stigao je kući puzeći. I nije plakao.

Dijagnoza? Neprevaziđen Edipov kompleks.
Preporuka? Vodite ga kod drugih kolega, ako meni ne verujete...

Otac i majka nisu poverovali psihijatru. Nisu smeli da poveruju. Vodili su ga i kod drugih šrinkova, psihologa, čak i vračeva i gatara. Dijagnoze i objašnjenja su bili brojni, ali dečakovo ponašanje se nije menjalo. Bio je čudan, na svoj način, i to je smetalo roditeljima. Ali bio je i prepametan, genije u najavi, i zbog toga su bili ponosni. Osećali su se odabranim, blagoslovenim ili prokletim, nebitno. Pripisivali su sebi dečakovu genijalnost, i to je činilo da se osećaju bolje. On se nije osećao posebnim. Za njega su kule od peska bile kao „dobar dan“, nešto za njega fascinantno, ali i obično. Krajnji rezultat nikad mu se nije sviđao, redovno je mislio da to može i bolje. Ljudi su dolazili da slikaju njegove kule od peska, a njemu se one nisu sviđale. Šta se njemu sviđalo? Hm... Kleknuo je i otkopčao dečakov šlic. Dečak se tresao od straha, ali i bio uzbuđen, želeo je to. Moći će da kaže kako mu je genije pušio karu. A i ne može da mu bud... ah... aaahmmm... šta loše, ovo je do jaja! Kako da mu bude loše kad mu je „muška ribica“ toplim ustima genija? Genija koji zna znanje, hmmmm... I on je uživao. Dudlao je dečakov nabrekli penis, igrao se s njim, jezikom ga dražio i oblizivao. Pospešivao je nabujalu vatru u dečaku dok ovaj na kraju nije provrištao od zadovoljstva. Dečak mu je jače nabio glavu u svoje međunožje i svršio mu u dubini grkljana. Svu dečakovu spermu je progutao. Ukus tople tečnosti u ustima mu se svideo. Znači, ipak je toliko sati. Eto, proverio je.

Diagnosis? Personality disorder.
Suggestion? Where did you say you were from?

YALE. One of the most prestigious universities in the world. Top 3, actually, along with Harvard and Sorbonne. He came from Serbia or something, ex-Yugoslavia, right? But they didn’t really give a shit where he came from, they gave him a full scholarship because of his genius. His „touch of the divine“ interested them, and they even had to break the school policy because of him. They had to let him smoke inside his room. Smoking was forbidden on the entire campus, except HIS room. They had to yield, he was the ******* genius! And they never felt sorry for breaking the school policy. In his four years of earning a Bachelor’s, and additional two in getting a Master’s Degree, he lead his school in winning five national titles in architecture and design competitions. The University of YALE proudly and jealosly held its profound title as the champion of all champions, in the field of modern architecture. Most of those six years on the East coast of the United States, he spent in his room. When he wasn’t throwing wild parties, he was smoking. His room and the entire hallway were always filled with smoke. When the school principal tried to talk to him about all that smoke, he arogantly said: „Srbi, kao i svaki misaoni narod, vole sve da posmatraju kroz dim. Tough luck, monsier!“

...

 

[Hallucinoman]

Dijagnoza? Bolest zavisnosti.
Preporuka? Šta da vam kažem, gospodine, što vi već ne znate?

Ušao je u Hotel Moskvu i žurno proleteo pored vratara i recepcionera. „Stani, ne možeš tamo da... A, to ste vi, gospodine, izvinjavam se.“ Uleteo je u WC i hitro izvadio pribor iz crnog mantila. Otvorio je zubima kesicu s robom i isuo njen sadržaj, nešto manje od grama heroina, u supenu kašiku. Iz kesice sa limuntusom dodao je u kašiku par grumenčića limunske kiseline. Uvukao je malo vode u insulinski špric i preneo sadržinu u supenu kašiku. Kresnuo je upaljač. Ruke su mu se tresle. Uspeo je da smiri nemirne prste, taman toliko da skuva malu smeđu lokvicu unutar velike žlice za juhu. Zubima je otrgao delić filtera od cigarete i ispljunuo ga u kašiku. Kroz taj sićušni deo filtera izvukao je svu tečnost iz kašike u špric. Kada je hteo da konačno navuče iglu na vrh šprica, ista mu je ispala iz ruku i završila na prljavim pločicama ispišanog poda. Glasno je opsovao. Dohvatio je iglu, provukao je kroz mlaz hladne vode i natakao na špric. Skinuo je levu cipelu i čarapu. Dvadeset osam minuta kasnije skinuo je i desnu cipelu i čarapu. Nije mogao da nađe vidljivo mesto gde bi se našao. Nije se više nalazio ni na rukama ni po nogama. Sve vene su mu bile spržene i uništene, a i kapilara je bilo sve manje. Nije smeo da promaši venu. Morao je i da pazi da ne uvuče krv u špric, koja bi mogla da se zgruša i zapuši iglu. Bio je sve nervozniji, kapljice ledenog znoja su mu kapale sa čela. Sve teže je uspevao da smiri drhtave ruke. Svakih par sekundi novi mlaz krvi bi potekao iz izbodenih tabana. Rokanje u tabane je enormno bolelo, ali na njegovom telu nije postojalo mesto gde bi to manje bolelo. Vene na penisu odavno je bušio i učinio ih neupotrebljivim. Vene na vratu, isto takođe. Žila kucavica na čelu dugo ga je mamila, ali nije bio toliko hrabar. Mrmljajući sijaset najsočnijih psovki kroz stisnute zube, konačno je zabio iglu u nešto mekano iza levog kolena. Krv je naprasno jurnula unutar šprica, ukazujući da je krvni sud pogođen. Ali bila je to svetla krv. Krv iz arterije, krv koja je tekla od srca, ne venska tamnija krv koja ide ka srcu. Mnogo puta je čuo da ni po cenu života ne sme da se roka u arteriju. Ali on je odveć to činio. Pritisnuo je špric i ovog puta, jače stegnuvši zube. U trenutku je osetio kako se heroin probija u pravcu stopala. Osetio mu je čitavu putanju, svako skretanje ka svakom pojedinačnom kapilaru. Bol je postao nesnosan. Stegnutih zuba i očiju, brojao je sekunde. Znao je da će bol proći. Noga mu je bridila. Bio je na pragu urlika. A onda je bol počeo da jenjava. Izvukao je iglu iz arterije iza kolena i prekrio otvor na koži toalet papirom. Opustio se, konačno, na klozetskoj šolji. Bol je nestao, a poznati osećaj miline preplavljao mu je telo. Prestao je da se znoji. Izašao je iz WC-a desetak minuta kasnije, tačno sat vremena nakon što je u njega kročio. „Doviđenja, gospodine, dođite nam op...“

Dijagnoza? Nervna neuravnoteženost.
Preporuka? Izbegavajte stresne situacije.

Važi! Ne može on da izbegava stresne situacije. Pa on je homoseksualac. On je heroinski zavisnik. On je najbolji arhitekta na starom kontinentu. On je genije. Geniji ne žive mirno. On gradi u Beogradu, on gradi po Evropi, on gradi po celoj planeti. Znao je da neće još dugo da gradi. Osećao je to. Mora da bude zakinut. Bio je genije. Ali bio je i lep kao ikona. Bio je građen kao Apolon. Bog ili priroda su mu podarili najbolji fizički izgled koji jedan muškarac može da poželi, a IQ mu je opasno pretio gornjoj granici od 180. Morao je negde da bude zakinut. Homoseksualnost nije dovoljna da podmiri račune. Znao je da mu ne preostaje još dugo. Strepeo je od raka pluća. Već neko vreme je iskašljavao žive stvorove. Mrdali su, bio je siguran u to. Pušio je neprestano. Pušio je sve što puše mladi. Koliko dugo će još pušiti? Koliko ima fore do kraja? Mora pre toga da završi projekat. Koliko će još izdržati njegova garava plućna maramica? Mora da završi projekat „Moj Beograd“. Mora...

Dijagnoza? Tromb.
Preporuka? Doš’o je i taj dan...

Povukao je grandioznu liniju kokaina, a onda samo nešto manji autoput heroina. Naslonio se u fotelji. Speed-ball je još bolji direkt u venu, jednom se čak i usrao u gaće od istog osećaja, ali odavno nije gajio vidljivo mesto na svom telu gde bi zabio iglu. Stoga se vratio ušmrkivanju psihoaktivnih supstanci. Morao je da se zadovolji najmanje lošom varijantom. Dok su mu kokain i heroin prouzrokovali povećano lučenje dopamina i endorfina u mozgu, skrenuo je pogled ka velikom posteru na zidu kancelarije. „Osam veličanstvenih“. Osam solitera, eight fabulous skyscrappers, osam božanstvenih zgrada sa svim pratećim merama i uputstvima, na velikom posteru na zidu. S jedne strane se naziralo ušće dve reke... Kalemegdan, Brankov most, s druge strane hoteli Hyatt i Interkontinental. Projekat „Moj Beograd“. Osam veličanstvenih, na ušću Save u Dunav. Downtown Belgrade. Konačno... Utom je osetio da mu leva ruka počinje da trne. Kada se čudan osećaj proširio do ramena, znao je koliko je sati. Dvadeset četiri minuta do jedan ujutru. Pre trideset šest minuta je napunio trideset šest godina. Pre tačno trideset šest godina rodio se u tom istom Beogradu i bio hitno sproveden u inkubator. „Samo da bude živ i zdrav“ rekao je otac dok su ga gledali kroz zid od stakla. „I samo da ne bude ***** ili narkoman“ dodala je majka. Bio je i ***** i narkoman. A sada više neće biti ni živ ni zdrav. S ovakvim krvnim sudovima, nema mu spasa, sve i da je već u Urgentnom centru. Srčka. Najviše se plašio raka pluća, ali „plan B“ je stigao prvi. Osetio je snažan bol u grudima. Zatvorio je oči. Kiselkasti osmeh zadovoljstva krasio mu je bledo lice kada ga je sekretarica pronašla sledeće jutro. Osam veličanstvenih solitera na zidu ponosno su štrčali nad njegovim telom. Imali su prizvuk morbidnosti u sebi.

Dijagnoza? Smrt.
Preporuka? Sklonite ga odavde da ne smrdi...

Računi su bili svedeni. Pozitivno-negativna nula.

 

[Hallucinoman]

OGLEDALO


Otključao je vrata po već ustaljenom, dobro uvežbanom protokolu – podigavši se na kolena. Ponovo je dopuzeo kući. Ponovo je smrdeo u prečniku od šest metara. Nekada je smrdeo na viski, prvo na Chivas, pa na crni pa crveni Johnny Walker, vremenom se prešaltao na bourbon „daj šta daš“. U poslednje vreme oseća se uglavnom na vinjak. I pivo. „Duplo vinjače i pivo“, postala mu je uzrečica, poštapalica, ponekad slamka spasa... Otključavanje vrata gajbe na kolenima, postala mu je svakodnevica, prvi jutarnji mačići po kojima će se čitav dan poznavati. I tako svako jutro. Svaki dan. Zalupio je vrata za sobom.

Gajba je vonjala kao što vonja prolaz do WC-a na autobuskoj stanici. Nije baš sama „baštica“ oko zaboravljenih čučavaca, ali nepogrešivo vas podseća gde ste se zaputili tako, u laganom kasu i s grimasom na licu... Da, prolaz na autobuskoj stanici. Mesto gde putnici i slučajni prolaznici ubrzavaju korak, za nijansu snažnije i brže zabacujući svoje udove u hodu. Uglavnom brzom hodu. Odatle se beži. To nije ničije odredište za bleju, čak ni dokonih beskućnika, čak ni zgudrahih trensera nedeljom posle žurke i aftera. To je destinacija sa koje se hvata magla. To je njegova gajba. Njegov, samo leti, topli dom.

Nekako, ni samom mu ne beše jasno kako, uspravio se na noge. Bila je to scena iz čitanki i udžbenika, momenat kada majmun u par koraka evoluira u modernog biznismena s aktovkom i kravatom oko guše. Nagla promena altitude i vazdušnog pritiska zateturala ga je po uzanom hodniku između dva zida. Uhvatio se za jedan od zidova i zaustavio. Par trenutak je tako stajao, ukopan, drhtavih i nesigurnih kolena. Dok je jednom rukom pokušavao da zadrži svoje trenutno mesto u vremenu i prostoru, tu u hodniku svoje gajbe, drugom rukom je odgurnuo pritvorena vrata. Pogled se pružio ka horizontima njegove dnevne sobe. Stare novine po podu, umašćeni trosed i fotelja, tragovi kostura nekadašnjeg pileta i prekjučerašnjeg ručka, prazne flaše od piva po svim ravnim površinama... Ali možda ipak... Da, možda. Možda ona flajka od sinoć i nije skroz prazna... Koliko se seća, a ne seća se baš najbolje, ostalo je nešto malo pri dnu, osim ako...

Panterskim skokom je zaskočio dotičnu BIP-ovu flašu podno troseda. Ha!? Bio je u pravu. Ostalo je pri dnu. Nagnuo je flašu piva i iskapio svu zaostalu mlaku ali izvetrelu tečnost. BURP! Podrignuo je i seo. Koliko se bio obradovao zaostaloj tečnosti u zaboravljenoj flaši piva, a evo već joj se zaturio svaki trag. Više nema alkohola na gajbi. To je provereno i definitivno. Tugaljivo se namestio na kauču i izvadio pretposlednju cigaretu iz džepa. Par trenutaka je preturao po svim džepovima tražeći upaljač. Konačno ga je kresnuo. Duboko je uvukao dim. Dok ga je lagano ispuštao kroz nos, nešto mu je privuklo pažnju na suprotnom zidu. Ogledalo. Njegov lik u njemu. Odraz životnog poraza. Prizor koji mu već tri godine zagorčava život.

Tri godine...
Pre tačno tri godine isto je bila surovo hladna zima i ovo je bio stan u kome se živelo pobednički. Gajbu je tada delio sa svojom verenicom i, kako je verovao, budućom suprugom. Bio je na vrhuncu svoje karijere, mada nije bio toga svestan. Čovek nikada nije svestan kada je u zenitu, jer uvek teži za još boljim, za još višim dostignućima. Tek kada počne da pada, onda shvati šta mu je sve bilo u posedu, a više nije. Samo što čovek, dok se penje, i može da se zaustavi. Ali kad stvari krenu nizbrdo, kad otpočne pad, onda više nema zaustavljanja. Kada jednom krenete nizbrdo Balkanskom ulicom, tu nema kočenja. Nema vam spasa.

Njegov pad je otpočeo i završio se u istom danu. Dvadeset-četiri jebena časa. Ma ni toliko, sve se odigralo i život promenilo u nekoliko sati, za jedno hladno popodne i jedno ledeno veče jednog običnog četvrtka.

Da, bio je četvrtak. Ostao je u kancelariji duže nego obično, pa je javio ortacima da ga ne čekaju za redovnu partiju pokera. Svakog četvrtka su igrali poker njih četvorica. Bilo je to nepisano pravilo, nešto što je bilo od male a neopisive važnosti, ritual koji je bio svetinja za svakog od njih ponaosob. Međutim, tog četvrtka su dešavanja na poslu krenula neuobičajenim tokom, i on nije mogao nego da javi ekipi da ne računaju na njega. Možda je i mogao da stigne u poznim trenucima partije, ali to ne bi bilo to. Baš zato što je četvrtak, poželeo je da iznenadi verenicu i provede to veče sa njom. Napolju je bilo toliko hladno, neki zalutali talas iz dalekog Sibira, tako da mu se topli dodir voljene osobe činio kao savršeno rešenje. Na putu kući stao je na Trgu Republike i pazario dve obilne porcije kineske hrane. Oboje su voleli „chinese“, s tim što je on glasao za piletinu sa indijskim orasima, a ona više uživala u „vrelom tiganju“ s raznoraznim vrstama mesa. Osetio je neobuzdanu radost dok je plaćao klopu u vrućim kartonskim kutijama, te se iz istih stopa zaputio gajbi. Stotinak metara od kioska s kineskom hranom začuo je neki glas za sobom. „Izvinite, gospodine, da li smem da...“ Ovlaš se okrenuo ka izvoru zvuka i ugledao šćućurenu osobu na trotoaru. Kako je ugledao, tako je vratio pogled i požurio u svoj topli dom i još topliji zagrljaj žene svog života.

Dok je otključavao vrata stana, neko čudno osećanje ga je obuzimalo. Ne, ne može biti taj fazon, opasno se istripovao u trenutku. Osmehnuo se i odgurnuo vrata nogom. Ispred očiju mu je proletelo nago žensko telo, hitajući iz spavaće sobe u kupatilo. Bila je to ona, kao od majke rođena, njegova verenica u laganom kasu. Nije bilo dileme, prepoznao bi to telo na kilometar, čak i dva. Sadržina obe ruke sručila mu se po cipelama. Kutije sa još vrućom piletinom s indijskim orasima i „vrelim tiganjem“ prolile su se po pragu podno ulaznih vrata. Otvorenih usta i sa po ciglom u grlu i stomaku, prešao je razdaljinu do spavaće sobe u tri koraka. Pogled na svoj bračni krevet u svojoj spavaćoj sobi, smotao mu je šamarčinu kakvu nije osetio u životu. Posle tog pogleda na ono što je obitavalo u njegovim najintimnijim odajama, ništa više neće biti isto. Par trenutaka je stajao ukopan u procepu vrata, nesiguran u ono što vidi, nesiguran u ono što mu je činiti, nesiguran u sopstveni bol i razjapljujući krvavi prorez u dubinama grudi. Nage spodobe su panično navlačile komade garderobe na sebe. Nije uhvatio nijedan od pogleda.

Okrenuo se i lagano išetao sa gajbe. Preskočio je indijske orahe i mlake tiganje i zatvorio ulazna vrata za sobom. Od tog trenutka ništa u njegovom životu neće biti više isto. Od tog četvrtka krenuo je njegov pad. Kada se sutradan vratio kući, verenice više nije bilo.
Ustao je sa zamašćenog troseda i odvratio pogled od sopstvenog odraza u ogledalu dnevnog boravka. Ogledalo mu nije davalo mira, tih poslednjih jedanaest stotina dana. Tih poslednjih 36 meseci. Sve mu je u životu krenulo nizbrdo, dobrano je zagazio u ponore Balkanske ulice... Ali mu ništa nije padalo tako teško kao pogled na sopstveni odraz u ogledalu. Ogledalo mu se podsmešljivo rugalo. Život mu je kroz ogledalo lupao šamare svaki božji dan. Beg i utehu je tražio u piću. Prvo u Chivasu, a onda u duplom vinjačetu i pivu. Ni skupoceni Chivas ni jeftini vinjak nisu mu ponudili ništa drugo do prečice u beznađe. Vidno i ponovno potresen, potražio je utočište u štrokavoj posteljini istog onog bračnog kreveta. „Ko joj bre **** mater, kurvetina će vazda biti kurvetina...“ U nekom trenutku je usnuo.
...
Otključao je vrata po već ustaljenom, dobro uvežbanom protokolu – podigavši se na kolena. Ponovo je dopuzeo kući. Ponovo je smrdeo u prečniku od šest metara. Nekada je smrdeo na viski, prvo na Chivas, pa na crni pa crveni Johnny Walker, vremenom se prešaltao na bourbon „daj šta daš“. U poslednje vreme oseća se uglavnom na vinjak. I pivo. „Duplo vinjače i pivo“, postala mu je uzrečica, poštapalica, ponekad slamka spasa... Otključavanje vrata gajbe na kolenima, postala mu je svakodnevica, prvi jutarnji mačići po kojima će se čitav dan poznavati. I tako svako jutro. Svaki dan. Zalupio je vrata za sobom.

Snažan osećaj „već viđenog“ preplavio ga je u trenutku. Deža vu... Ma, samo trip, biće.

Gajba je vonjala kao što vonja prolaz do WC-a na autobuskoj stanici. Nije baš sama „baštica“ oko zaboravljenih čučavaca, ali nepogrešivo vas podseća gde ste se zaputili tako, u laganom kasu i s grimasom na licu... Da, prolaz na autobuskoj stanici.
Nekako, ni samom mu ne beše jasno kako, uspravio se na noge. Bila je to scena iz čitanki i udžbenika, momenat kada majmun u par koraka evoluira u modernog biznismena s aktovkom i kravatom oko guše. Nagla promena altitude i vazdušnog pritiska zateturala ga je po uzanom hodniku između dva zida. Uhvatio se za jedan od zidova i zaustavio. Par trenutak je tako stajao, ukopan, drhtavih i nesigurnih kolena. Dok je jednom rukom pokušavao da zadrži svoje trenutno mesto u vremenu i prostoru, tu u hodniku svoje gajbe, nesnosno osećanje da je to sve već proživeo, haralo mu je telom. Setio se ostataka mlakog ali izvetrelog piva u BIP-ovoj flaši podno troseda. Uleteo je u dnevnu sobu, svesno izbegavajući poglede u pravcu ogledala, te zgrabio poznatu bocu sa poda. S nevericom je konstatovao da je bio u pravu. Ostalo je pri dnu. Soba je počela da mu se okreće. Utroba je počela da mu se okreće.
...

 

[Hallucinoman]

E pa nećeš ga majci...
Izleteo je iz dnevnog boravka kao oparen. I dalje u carstvu zbuna, završio je u spavaćoj sobi. Legao je na svoju polovinu (HA?!) bračnog kreveta i iskapio preostalu mlaku ali izvetrelu tekućinu iz flaše u rukama. Izvukao je pretposlednju cigaretu iz džepa i zapalio je upaljačem sa natkasne pored kreveta. Dok je vraćao upaljač na natkasnu, naprasno je ustanovio da ga motri sopstveni odraz u ogledalu spavaće sobe. Neee, ne opet...
Da, bio je četvrtak. Ostao je u kancelariji duže nego obično, pa je javio ortacima da ga ne čekaju za redovnu partiju pokera...

Oblio ga je hladan znoj. U rukama je zatekao još vruće kartonske kutije iz kioska sa kineskom hranom...

Dok je otključavao vrata stana, neko čudno osećanje ga je obuzimalo. Ne, ne može biti taj fazon, opasno se istripovao u trenutku. Osmehnuo se i odgurnuo vrata nogom. Ispred očiju mu je proletelo nago žensko telo, hitajući iz spavaće sobe u kupatilo. Bila je to ona, kao od majke rođena, njegova verenica u laganom kasu. Nije bilo dileme, prepoznao bi to telo na kilometar, čak i dva. Sadržina obe ruke sručila mu se po cipelama. Kutije sa još vrućom piletinom s indijskim orasima i „vrelim tiganjem“ prolile su se po pragu podno ulaznih vrata. Otvorenih usta i sa po ciglom u grlu i stomaku, prešao je razdaljinu do spavaće sobe u tri koraka. Pogled na svoj bračni krevet u svojoj spavaćoj sobi, smotao mu je šamarčinu kakvu nije osetio u životu. Posle tog pogleda na ono što je obitavalo u njegovim najintimnijim odajama, ništa više neće biti isto.

Na sredini spavaće sobe, dve njemu nepoznate osobe su u panici navlačile gaće na naga tela. Naga tela muškarca i žene. Krajičkom oka, levog, uhvatio je nečiji pokret u uglu spavaone i mahinalno skrenuo pogled ka izvoru istog. Još jedan potpuno go muškarac je užurbano oblačio pantalone, odveć odustavši od potrage za svojim donjim rubljem. Pogled muškarca je bio prikucan za pod, ali poznato lice mu je smotalo najjaču šamarčinu koju je osetio za života. Bio je to – on. Njegov najbolji prijatelj. Njegov nesuđeni kum...

Naglo je odskočio sa kreveta i skinuo ogledalo sa zida. Okrenuo je ogledalo ka zidu i vratio se do kreveta. Ta jebena ogledala u spavaćim sobama suvišna su, zar ne? Sva ogledala u njegovom životu su bila suvišna, ali naročito ovo u spavaćoj sobi. Spavaća soba je intimnija odaja od dnevnog boravka. Odraz u ogledalu spavaće sobe jače i dublje je boleo od onog iz dnevne. Odraz u ogledalu spavaće sobe teže dopušta beg u nesvest. Nije mogao da zaspi. Naposletku je bio primoran da iz fioke u natkasni pored kreveta izvuče i poslednju zaostalu pilulu. Progutao je Flormidal i zalio ga sa dve-tri kapi mlake ali izvetrele tečnosti iz flaše piva. Nakon četvrt sata je konačno zaspao.
...
Otključao je vrata po već ustaljenom, dobro uvežbanom protokolu – podigavši se na kolena. Ponovo je dopuzeo kući. Ponovo je smrdeo u prečniku od šest metara.

Ne! Ovo nije moguće! Ovo je jebena zona sumraka! Not again...

Zalupio je vrata za sobom.Gajba je vonjala kao što vonja prolaz do WC-a na autobuskoj stanici. Uspravio se na noge. Ponovo jebeni deža vu... Dokle? Dokle, bre?

Već mahinalno je prošao kroz dnevnu sobu i pokupio dobro poznatu BIP-ovu flašu s mlakim ali izvetrelim ostacima piva. Leđima je bio okrenut ogledalu. Izašao je iz dnevnog boravka i zaputio se... Ne, neće opet napraviti istu grešku. Neće poći u spavaću sobu. U hodniku je iskapio zaostalo pivo iz BIP-ove boce i ušao u kupatilo. Mahinalno je zatvorio vrata za sobom... i trenutno shvatio da je uleteo u zamku. Pogled mu je već izašao na megdan sopstvenim očima u ogledalu iznad lavaboa. ****!

Ogledalo u kupatilu... Sopstveni odraz u najintimnijoj prostoriji od svih. Samo u kupatilu čovek je potpuno sam i potpuno svoj. Samo u kupatilu čovek je, zaista, ono što jeste. Samo ogledalo u kupatilu priča onu pravu priču, onu bezrezervno iskrenu, onu što najviše boli...

Da, bio je četvrtak. Kutije sa još vrućom piletinom s indijskim orasima i „vrelim tiganjem“ prolile su se po pragu podno ulaznih vrata. Nage spodobe su panično navlačile komade garderobe na sebe. Nije uhvatio nijedan od pogleda. Njegov nesuđeni kum... Okrenuo se i lagano išetao sa gajbe. Preskočio je indijske orahe i mlake tiganje i zatvorio ulazna vrata za sobom.

Čitavu noć je slepo tumarao po zaleđenim ulicama grada. Pokušavao je što manje da razmišlja. Bezuspešno je pokušavao što manje da razmišlja. Jedva je dočekao jutro i prvi se nacrtao u kancelariji, pun sat vremena pre svih ostalih. U tih sat vremena samoće odlučio se za svoj sledeći korak. Otputovaće negde, nebitno gde, pod hitno. Mora da promeni grad, državu, klimu... Mora da promeni sve. Hitno!

Osam sati radnog vremena odradio je u odsustvu duha, bez unošenja sebe i razmišljanja u čitav proces otaljavanja obaveza. Konačno je bio u stanju da shvati 95% radničke klase, ali ista spoznaja nije ga zanimala u tom trenutku. Mogao je da misli jedino o svom skorom putu, o svom bekstvu iz čeljusti sopstvenog života. Čim je odzvonilo radnom danu, pohitao je kući. Dovoljno je poznavao svoju... bivšu verenicu, da bi znao da je neće zateći tamo. Otperjala je ona još noćas, par minuta nakon što se njemu izgubio trag, kineska klopa po podu bila je verovatno još vruća dok ju je ona preskakala pri poslednjem izlasku sa zajedničke gajbe. Znao je da su piletina s indijskih orasima i „vreli tiganj“ i dalje tamo, na istom prokletom pragu.

Setivši se da treba da putuje, stao je kod trafike da pazari popodnevno izdanje novina. Bio mu je potreban telefon aerodroma, možda neke putničke agencije, eventualno nekog rent-a-car-a. Morao je da uhvati maglu, čim prije. Nestrpljivo je prelistavao novine još na ulici, odlučan da ne gubi vreme i da reaguje smesta. Tako će biti lakše. Tako će m...
I onda mu se svet izvrnuo. U tom istom odsutnom trenutku. Naprasno je ugledao lik svoje sopstvene smrti. U novinama. Tu, pred samim ulazom u svoju zgradu, otpočeo je njegov nezaustavljivi pad.

Na srednjoj stranici popodnevnog izdanja novina ugledao je onu istu spodobu, osobu koja mu se prethodno veče obratila... „Izvinite, gospodine, smem li...“ Osobu koju je, žurivši kući u topli zagrljaj svoje verenice, aktivno izignorisao.
„Beskućnica se smrzla u centru grada“... glasio je natpis spram fotografije. Koliko često nalazite slične prizore u novinama? Skoro nikada. Ali ovog puta, baš ova beskućnica, sa srednje stranice novina zanavek je osudila na smrt ne samo svoj, već i njegov život. Šta li je htela? Malo hrane, jaknu, pet dinara...? Sve je mogao da joj da. Ništa joj udelio nije. Samo se okrenuo i zauvek otišao. I ona je zanavek usnula.

Izdala ga je verenica, njegova životna ljubav. Izdao ga je najbolji prijatelj, njegov nesuđeni kum. Ali ovog puta je on izdao nekoga. Izdao je drugo živo biće, a istim činom je izdao i sebe samog. Od tog trenutka najveće od svih izdaja, pre 36 meseci, počeo je njegov pad. Njegov pad do smrti.

Odskočio je kao oparen, kao isciman iz stanja hipnotisanosti, i izleteo iz kupatila. Na vratima spavaće sobe ugledao je ponovo svoj lik na suprotnom zidu. Jebeno ogledalo... Zafrljačio je praznu BIP-ovu flašu u pravcu svog odraza na zidu. Odjeknula je ekspozija. Staklo se raznelo u paramparčad, a flaša nastavila svoj potonji pad u pravcu ulice... Pa to nije bilo ogledalo... Ogledalo je bilo okrenuto ka zidu, pa on ga je bio skinuo i okrenuo. To je bio prozor. Ledeni talas još ledenijeg vazduha naglo ga je zapljusnuo po licu i čitavom telu.

Bila je to i poslednja kockica na svom mestu. Ovlaš se osmehnuo, shvativši. Sve mu se iskristalisalo u trenutku. Da, tako je moralo biti. Popušio je svoju poslednju cigaretu i položio se u horizontalu. Na svojoj polovini bračnog kreveta. Nije se pokrio. Prekrstio je ruke na grudima. Iz uglova zatvorenih očiju nemo su mu potekle suze. Bez problema je utonuo u san.

Suze su se uskoro pretvorile u kapljice leda.
Dug ka sopstvenom odrazu u ogledalu bio je vraćen.

 

[Hallucinoman]

Možda knjigu nikako da objavim, ali zato sam na osnovu svog pisanja dobio da uredjujem sajt.
I zabavljam mase.
Mlađe naraštaje, prevashodno.
Učene i prečitane pisce ne oslovljavam trenutno. 8-)

Ali ukoliko postoje jedinke do okolo 35 leta... 8-)

HallucinomaN @ XperimenT

za sada potrebna registracija za uvid
uskoro će dve knjige u celini i nove priče moći da se čitaju i bez registracije :wink:





odlomak iz "April i 6 dana maja"
35.


Hodam peščanim nasipom, uz reku, sa ostale tri strane opkoljen brdašcima od šljunka. Dunav nadošao, nabujao, odnosi sve pred sobom. Čudovište, vodena zver, samo nosi. Gazim po šumama i gorama od peska, jer drugog puta nemam. Dok gazim, noge mi propadaju u mekano tlo, svakim sledećim korakom sve dublje. Noge sve teže izvlačim iz peska. Osećam... Sve sam slabiji. Zanemoćao. Polomljenih rebara i naprsnute lobanje.
Ali moram...da... stignem... negde.
Kući... Gde je kuća? Na koju stranu? Gde, bre?

Onda sam čuo neki šum iza sebe. Pretrnuo sam u trenutku. Osluškivao sam, nepokretan. Mnoštvo šumova prirode, zujanje, cvrčanje, fijuci toplog vetra... Ali ništa sumnjivo. Ipak, imao sam neki čudan osećaj da nisam sam... da mi se neko, pod oreolom tame, približio... već osećam dah za vratom...

Ne smem da čekam. Moram da palim. Negde. Nekuda. Nekamo. Bilo gde, samo daleko od ovog jezivog mesta. Daleko... Koliko je dovoljno daleko? Na kojoj razdaljini se čovek oseća bezbednim, od svojih sopstvenih košmara? Hiljadu kilometara, možda, ili mnogo više? Šest meseci, možda deceniju, nikada? Oni se vraćaju. Košmari se uvek vraćaju. Progone. Noćima, danima... Čekaju u zasedi. U mraku. Nalaze utočištvo u zaboravu, nadi, opuštanju... I onda udare. Ponovo. Jače no ikad.
Grabio sam ka spasu, sve sporije...

Ponovo šumovi. Blizu su. Mrak je obgrlio svaki pedalj unaokolo. Šum! Ovo je već neka pogolema životinja. Čovek, medved, pas lutalica, možda besan... Da li je uopšte bitno poreklo uhode. Ona je tu. I progoni me. Juri me. Preti. Sve je bliže...

Nebo je sa jedne strane postajalo svetlije. To je sunce iz Japana, stiže da me ogreje. Ali još uvek putuje, nije još stiglo. Stići će uskoro, ali... Imam li ja toliko vremena? Zora je blizu... a tako daleko. Svaki trenutak je bitan, svaki sekund. Samo treptaj oka deli život od smrti. Tren. Skoro ništa. Sunce, požuri! Moram...

Moram da nađem zmiju. Ali kako, pa zar nije zmija neprijatelj, opasnost? Nije. Ne znam. Ali osećam da moram da je pronađem. U košmaru, naišao bih na nju, odjednom. Ali ovde je nema. Ne vidim je. Još uvek je mračno. Još uvek ne mogu da vidim. Ali uskoro... Koliko još? Moram da dobijem na vremenu. Moram da požurim. Moram jače da zapnem. Brže. Ajde...

Novi šum. Drugačiji. Zvuk progonitelja. Divlje zveri. Glas ubice. Lovca. Lovi... Ono lovi mene. I oglašava se. Krikom. Urlikom. Rikom jačeg, nadmoćnijeg ili podmuklijeg. Jek pobednika? Možda. Ma ne. Neće pobediti. Nadjačaću. Moram nadjačati. Ovo ne može biti kraj mog puta. Imam još toliko toga da uradim. Napišem. Kažem. Ispričam. Ne, moj trenutak još nije stigao. Ja ću nadjačati! I will prevail!

Onda sam je ugledao. Zmija! Tu je, jedva se nazire u jutarnjoj magli. Ali to je ona, to je zmija iz mojih snova. Mojih noćnih mora. Sikće. Preti mi. Znam! Znam zašto mi preti. Ima mlade. Iskonski nagon majke, zaštititi potomstvo. Po cenu života. Majka je zaštitnik. Sva ta minijaturna bića ispod njenog sklupčanog tela, pronalaze spas i život u svojoj majci. Zmija im pruža utočište, sigurnost, još jednu šansu za...

Eureka! Kapiram! Skapirao sam ceo fazon! Zmija je moj spas... Ona je i moje utočište, i moja nada, ona će me zaštititi od... koga god. Od zla. Od đavola. Od Sandre.

Možete da birate da mi verujete ili ne, vaš problem, ali taj trenutak spoznaje... na jednom šljunkovitom brdašcu u zatvorenoj cementari bogapitajgde, u tihom momentu kada noć postaje dan... i meni se sve otvorilo pre očima. Sve karte na videlo. Baš sve. Magla se spustila, maske su pale. Ostala su samo gola lica. Svaka silueta je dobila lice, svaki oblik poreklo. Sve se, u deliću sekunde, promenilo... i ja sam mogao sve da vidim. Da sagledam veliku sliku.

Dobili su lica. Svi su dobili svoje pravo ime, otkriven im je identitet. I namere. Možda previše zlobne, ponekad dobre samo u duši... Ali konačno sam dobio potpuni uvid u to ko je ko, zaista, a ko se samo tako češlja. I nije bilo šanse da ovaj trenutak spoznaje bude lažan. Osećao sam da je ovo, jednostavno, to. I?

I zver za mojim petama je imala Sandrino lice. Ona me jurila. Ona mi je za petama, i ona me plaši kricima progonitelja. Hukom ogladnelog lovca. Glasom ubice. S likom moje smrti. Mog kraja, onog pravog, onog kada nema više... I opasnost u tami je bila ona. Ipak je ona. Nadao sam se da, možda... Više se ne nadam. Sandra je neprijatelj. Treba je uništiti. Over and out. Stop.

STOJ! Zmija se ustremila u mom pravcu, dvoglavi jezik joj je treperio iz razjapljenih čeljusti, sada na nepuni korak od mene... Kapljica izletelog otrova kanula mi je na obraz... Malena bića ispod majčinog tela izmilela su. Bilo ih je mnogo, nebrojeno, cijela tisuća... Izlazili su, brojni i stoga moćni, i krenuli ka meni... Hold your hourses, honey! Čekajte da ja prođem, da dočekam sigurnost pod okriljem vaše keve, pa onda vi udrite! Onda joj se pošteno najebite familije, što se mene tiče. Sama je to tražila. Molila je upornošću fanatika. Morala je da bude pogođena u letu. Morala je da padne. Da se razbije. Da ne preživi.

Na tisuće malih bića okomilo se na zver iza mene. Nisam se okrenuo, nisam video prizor napada, ali čuo sam da je uporište zla palo. Osvojeno od strane malih i neumoljivih bića. Špartali su i delali kao mravi, a u trenutku zajedničkog napada, postajali su pirane koje s hiljadama oštrih zuba rastržu žrtvu, komadić po komadić, brzinom svetlosti. Nema ...u roku od odmah. Nema. Bilo nekad. Opasnost minula.

I došao joj je glave. On. Marko Golijanin. Zmija je imala njegovo lice. I on je štitio mene. Štiteći svoje gnezdo, postao je i moj spas. Bio je i moja izbava, i moja majka, bio je moja budućnost. Moje sutra.

A bio je zmija. Simbol voodoo magije. Simbol zaštite i pokroviteljstva, sjedinjenosti i zajedništva. Zmija je pod svoje okrilje primala i štitila svakoga, sva bića dobre volje, koje god vrste, imena, ili porekla... Primila je i mene. Pružila mi je izbavljenje, u samom spasu i nova saznanja. Nove poglede, shvatanja, nove vizije puta. Podarila mi je nove ideje i granice, i uručila još jednu šansu da ih uočim i dokučim.

Zmija mi je pružila... sve. Sve u jednom. E pluribus unum. Out of many comes one. Mnoštvo u jednom, i obrnuti rad. Sve je jedno. Svi smo mi deo te celine. I ja, i vi... Da, i vi... You, too... Vous Deux... Voo ...doo!
Voodoo...
Sve je jedno. Šta činiš drugome, činiš sebi. Jer ti si on, a on ti. Celina.
Mi smo, svi, ogledala duše jedni drugih, onaj do nas može u liku našem da ugleda svoj odraz, da prepozna svoje lice i spozna sebe samog. U očima mojim, videćeš sebe. I desiće se. I tebi. You too. Vous deux. Voodoo.

Sada je već dovoljno svetla obasjavalo brdašca od peska. Stigla je zora. Dočekao sam je. Stigao je dan. Sunce iz Japana. Sada znam. Otkrile su mi se neke stvari, zavirio sam kroz ključaonicu u sobu istine. Nisam mnogo video. Samo bliceve, sporadično. Uvek je malo. Uvek težimo za još, za još bolje, za još brže, više, duže... Stremimo za sledećim stepenom. Hoćemo da pređemo nivo...

Da pređemo nivo. Da dostignemo viši stepen svesti. Da saznamo, ponešto. Dovoljno. Svaki put po malo. I u odnosu na to malo, sledeći pokušaji, sledeći životi, biće utoliko bolji i drugačiji, jer će tih puta potraga da bude za još uzvišenijim nivoima svesti i znanja. I u tom nekom fazonu progresa, svi pičimo sve dok svaka jedinka, svako od nas, ne dostigne taj ...krajnji cilj. Mora da postoji kraj. Sve u našim životima ima kraj, mi samo po tim granicama i možemo da sagledamo ono što je unutar njih. I celina ima svoje granice. Valjda. Sigurno možda, hehe...

A možda celina i nema granice. To nećemo znati do poslednjeg nivoa, a ne znamo koliko ih je. Ne znamo šta sve treba da saznamo. Sveznanje i suština stvari, u jednom ovakvom i onolikom kosmosu, nisu laki za varenje. Nadimaju. Ima toliko toga, pitaj Boga koja je to brzina...

Pardon, mislim da neću više Bogu postavljati nikakva pitanja. Barem ne u crkvi, ili na samrtničkoj postelji. Ne, sebi ću postaviti ista pitanja. I imaću više odgovora. Saznaću više. A biću slobodan. Slobodan da...

Slobodan da odem. Pa se vratim, ponovo odem, opet se vratim ili ne vratim, nikada više. Kako mi se ćefne. Kako mi prdne, u datom trenutku.
Slobodan da odem... 8-)