Polako rastu nove generacije koje ne žive u istom svetu u kom mi
mislimo da živimo.
Vidi se da su mladi ljudi zamenili stvaran opipljiv život onlajn-životom.
Zapravo, nisu ga zamenili, on im je baza, a ovaj drugi je nepopularna
alternativa u slučaju nestanka struje.
Teško je upoznati se s novim generacijama, razumeti njih, njihove
odluke i način razmišljanja ako ne živimo u istom svetu...
Tako da, valjalo bi da se međusobno upoznamo...
Ne znam da li sam dobro definisala taj današnji mal du siecle, tu
– haikuzadanas – potrebu ljudi da se bude mudar, da svako bude
neki mali Niče, Andrić, neki wanna be Tagore, ili bar Skot Pek, čije
se mudrosti kopi-pestuju po internetu.
Može li se biti mudar svakog dana, čak i sekndhendno?
Čemu ta potreba?
Čemu služi?
Je li život lakši?
Život je u suštini lak, osim kad je težak.
Haikuzadanas...
Vidite?
Već je prepametno!
Mi smo već svakodnevno polovno mudri.
Čestitam svima.
U svetu u kojem se mnoge ozbiljne i važne stvari ne doživljavaju i ne
tretiraju tako, već se njima sprda i bagatelišu se, teško je imati zdravu
bazu, sigurno utočište, ne za ego koji se bilduje raznim pogrešnim
stvarima već za - duh...
Samopouzdanje se nikad brže nije tanjilo, oslonaca u nekom duhovnom
smislu je sve manje, empatije nigde...
Kako se u svemu tome razvija mlad čovek?
Kakve mehanizme mora da izgradi, a koje u sebi mora da poruši da bi bio
- čovek?
Može li to mlad čovek sam?
Obično se ta zdrava baza već nalazi u njima, samo treba imati hrabrosti
da je ispoštuju, tako nekako.
Mislim da „biti“ uvek ide s istinom, a istina s mirom, mir s verom.
Mislim da mlad čovek pristane na kompromise koji ga uništavaju onda
kad istinu u sebi ne čuje, ili se boji, ili kad ne veruje.
Naslušala sam se priča o samopouzdanju i načinima da se stekne
(oni biznis mudraci), međutim, i to je individualni proces i jednostavnog
rešenja verovatno nema.
Oni koji su pronašli lakši način da ga neosnovano i neplemenito steknu,
sada ga koriste da plaše ove s manjkom samopouzdanja, ne bi li i dalje
ostali u većini.
Neko je seo pa izmislio dva opšta mesta: uspeh i neuspeh, verovatno jer
mu je bilo dosadno, ili je pak u tome video neku korist.
Svođenje naših života na opšta mesta je jedna od najgorih pošasti u vremenu
u kojem živimo.
Ljudi doslovno uče kako da se svedu na „foldere“ koji su društveno prihvatljivi,
ili shvatljivi, pa se svaka autentičnost danas smatra nekim čudom.
Moja baka je jednom rekla: "Da je bog hteo da svi budemo isti – bili bismo flaše."
Opet mudrost nezaustavljivo hara!
Šta radite, imate li kakav plan za život, ili se on dešava mimo plana?
Iskoristiću mudrost još samo jednom!
Plan je da nema plana.
Haikuzadanas...
Poslednja izmena:
