• Dragi prijatelji, kreiran je nov forum "Socijalna zastita" na kome ce se pricati o svim pitanjima vezanim za ovu aktuelnu temu u drustvu

"Gvozdena zavesa" ili Kako gubi se (i) Istok i Zapad

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.072
Prikaz romana „Gvozdena zavesa“ Vesne Goldsvorti (Iron Curtain: A love story, 2022); prevod: Nataša Tučev, izdanje: Geopoetika, 2022.

Novo podizanje aveti hladnoratovskih tenzija probudilo je interes za ispitivanjem razlika između istočnog i zapadnog bloka, par decenija prividno prevaziđenih usled otvaranja sveta i sveevropske demokratizacije. Donekle na tragu nedavnog uspeha filma „Cold War“, aktuelni roman Vesne Goldsvorti, jedne od najistaknutijih srpskih književnica „napolju“, iz prve ruke se bavi sličnim kulturnoistorijskim fenomenom sagledanim kroz psihološko-sentimentalnu vizuru. S obzirom na to da od sredine osamdesetih živi i radi u Velikoj Britaniji, pišući na engleskom jeziku, teme Goldsvortijeve su često neizbežno barem donekle autobiografski intonirane. Ovoga puta se gorčina i ironizacija nisu mogle izbeći, počev od punog naslova „Gvozdena zavesa: Ljubavna priča“ koji u prvi plan ističe emocionalne posledice rušenja snova o samoj mogućnosti prekoračenja granica. Postaje svejedno odlazi li se negde ili vraća natrag, jer su iluzorne predstave o bekstvu deo našeg bića od koga suštinski nismo kadri da se odvojimo.

Gvozdena zavesa


Knjiga je podeljena na dve celine: „Istočno od Gvozdene zavese“ i „London: Tuđ hleb“, čiji ironični podnaslov jasno sugeriše nedostatak srećnog kraja ili ispunjenja priželjkivane sudbine. Središnju radnju čini bekstvo privilegovane kćerke visokog državnog funkcionera na Zapad, u potrazi za slobodom i srećom, dok druga polovina priče opisuje razočarenje i povratak nakon kraha ljubavi. Milenu upoznajemo u ulozi tipične crvene princeze neimenovane socijalističke države – jednog od sovjetskih „satelita“, s tim što NIJE u pitanju Jugoslavija, koja se u nekoliko navrata spominje kao primer kompromisne zone, pravog komunističkog raja. Diplomirala je engleski jezik, radi na apsurdnoj poziciji prevodioca u agronomskom sektoru, živi u vili sa ocem (svemoćni Stanislav Urbanski), majkom (nekadašnja operska pevačica Gertruda) i služavkom (Dara, očeva partizanska saborkinja). Kreće se u uskom krugu sebi slične omladine (najbliži su joj dečko Miša i njegova sestra Lana), dece tzv. „crvene buržoazije“, koja izgledom i interesovanjima podražava zapadnjačku modernost ,verujući da time podrivaju sistem, a zapravo su potpuno odsečeni od realnosti i vezanih ruku (primer je jalovi performans lokalne imitatorke Marine Abramović).

Priča koja znakovito počinje 1981. uoči nacionalne proslave Dana pobede, preokret dobija Mišinim samoubistvom tokom kućne partije ruskog ruleta, a nakon traumatičnog iskustva iz vojske. Milenin svet od tog trenutka počinje da se urušava, dok pritisak tek tada istinski spoznatih ograničenja u kojima funkcioniše postaje neizdrživ. Kada 1984. na poetski festival bude stigao Englez Džejson Konor (koji sebe uporno i ne naročito opravdano zove Ircem), Milena je angažovana kao prevodilac i vodič. Tokom svega par dana se, u izvesnoj nezanemarljivoj meri svesno, zaljubljuje u gosta i počinje da ozbiljno razmatra njegov predlog o prebegu. Sa Konorovim odlaskom, iza abortusa i sve većeg nezadovoljstva, Milena komplikovanim manevrima naposletku uspeva da otputuje u London, odatle poručujući roditeljima kako nema nameru da se vraća u domovinu.

Prostor slobode time, ipak, nije osvojen. Drugu polovinu priče obeležava iskustvo veoma brze deziluzije životom u Londonu i tobože sudbinskom ljubavlju. Pokazuje se da je Džejson večiti doktorand i pesnik oportunista. Milena shvata koliko je nacionalni identitet ipak ukorenjen u njoj, dok prismotra ne prestaje čak ni promenom sredine (drug Leković, špijunsko-zaštitnička figura). U ograničenom krugu ljudi, sada već kao majka, otkriva Džejsonovu preljubu sa još jednom, nešto drugačije privilegovanom naslednicom, novinarkom BBC-ja Artemis Raderford – i odlučuje da ponovo napusti sve. Razvoj i gašenje osećanja u braku predstavljeni su veoma dubiozno, dok se Engleska ukazuje kao prizor u izvrnutom odrazu ogledala.

Verovala sam roditeljima, naravno, ali njihova vizija moje sreće nije se podudarala sa mojom. I verovala sam Miši, ali sam uvek osećala da moram da ga zaštitim od prevelike doze stvarnosti. Džejson i ja bili smo saveznici, ratni drugovi. U svetu iz kog sam ja došla, izneveriti nekoga doslovno je bilo pitanje života i smrti, teže od ma kog seksualnog prestupa.
Pored kretanja pripovednog glasa koji je siguran, neposredan, neopterećen suvišnostima i uravnotežen uprkos problematici opisivanja ličnog neuspeha, roman čitaocu približavaju izbor teme i činjenica da su mnoge ovdašnje generacije (do)živele ono što glavna junakinja makar i distancirano evocira. Milena Urbanska, kao deo privilegovanog društvenog sloja, na neki način živi u dvostrukom balonu obmana – njegov širi oblik je totalitarna država, unutar koje viši stalež boravi izolovan sopstvenim zatvorenim svetom. Vidovi zabave, ambicije, snovi, emocije, pa čak i realni poslovi njenih najbližih prijatelja deo su simulacije liberalizma, veštačke smelosti, bunta zaštićenih koji nema mnogo veze sa realnošću, prema tome ni smisla sam po sebi. Tek kada uvidi razmere „zlatnog kaveza“ i oseti paničnu potrebu za izvođenjem možda prvog istinski radikalnog čina neposlušnosti, Milena donosi odluku o bekstvu iz klaustrofobije našeg malog, izolovanog sveta.

Od rođenja naovamo, živeli ste u nekoj vrsti proširene porodice, a svi vaši uspesi, neuspesi i prestupi bili su opšte poznati.
Ali, ispostaviće se da londonski uslovi, koliko god delovali zaista drastično suprotni, nisu ono čemu se nadala. Veliki deo izneverenih očekivanja potiče od pogrešno odabranog „saučesnika“, što je čitaocima jasno praktično od prvog susreta, ali junakinja dugo ostaje opijena sopstvenom projekcijom. Džejsonova poza nije mnogo drugačija od Mišine svojevremeno, samo što ga etnička drugost čini naoko ubedljivijim i „pravim“ disidentom. Milena uviđa kako za bekstvo od sopstvenog nametnutog identiteta nije dovoljno promeniti teritoriju kao fizičku činjenicu, niti prezime ili državljanstvo; shvata da su pojedine njihove karakteristike jednostavno nepomirljive.

U „Gvozdenoj zavesi“ je, ipak, minimalan (iako i dalje nezanemarljiv) udeo podteksta političke ili socijalne prirode. Najviše prostora zauzima brzo, burno i devastirajuće gubljenje spasonosne utopije pripisivane prostoru tamo/drugde. Duboka potreba za osvajanjem autonomije u otkrivanju ličnog, munjevito se i nekritički vezala uz osećanja razvijena prema pretežno samoizmaštanoj srodnoj duši, što trenutak osvešćivanja čini još ubitačnijim. Nije slučajno da anticipirajući prolog pripada trenutku rušenja Berlinskog zida – tog simbola podele, kao globalnom podizanju zavese. Zapravo, u svesti, srcu i životu naratorke, obe barijere istrajavaju, bez načina ili volje da se svetovi koje odvajaju ikada iznova dodirnu.

Izdvajaju se paralelni prikazi socijalnog jaza u jednom i drugom društvu, mladalačke ljubavi prema Miši (naročito je interesantna Lanina interpretacija razloga za bratovljevo samoubistvo i optuživanje Milenine „nedovoljnosti“) naspram zrele vezanosti za Džejsona, te mestimično karikiranje represije u Mileninoj postojbini, možda najupadljivije kod epizoda kupovine cipela ili prekida trudnoće: Nije bila ništa veća sramota abortirati nego što bi bilo popiti pilulu za kontracepciju, da su pilule bile dostupne.

Upadljivo mitsku simboliku nosi Džejsonovo ime, prenošeno iz generacije u generaciju unutar porodice; zatim, zbirka „Argonauti“ koju piše nadahnut svojom „otetom nevestom“. Aluzivnu ravan prema legendi o Jasonu i zlatnom runu zaokružuju gnev i razočaranje odbegle „Medeje“, odnosno Milene. Drugo polje intertekstualnosti tiče se Džojsa i Virdžinije Vulf, pa se glavna junakinja u Engleskoj predstavlja kao „Mili“, primećujući za sebe da joj ime sada zvuči poput imena epizodne junakinje nekog Džojsovog romana; a Džejsonova majka se zove Klarisa.

Gvozdena zavesa


Vesna Goldsvorti piše živo, sa dobrim osećajem za motiv, upečatljivu metaforiku i simboliku, ispunjavajući radnju epizodama koje empatijski, dinamikom i prepoznavanjem predmeta intrigiraju, zadržavajući pažnju unošenjem intertekstualnih veza i opštih mesta iz kulturne ili geopolitičke istorije. „Gvozdena zavesa“ je svojevrsno svedočanstvo lekcije očitane mladalačkoj gordosti i možda surovijem duhovnom sazrevanju nego što je bilo neophodno. Na principu kontrasta, verodostojno i detaljno portretiše obe strane, bez davanja prednosti ijednoj od njih – naprotiv, sa ukazivanjem na nedostatke i suštinsku klimavost ponosite superiornosti anglosaksonskog i istočnoslovenskog tipa.

U prvom redu, ipak, roman donosi lirsku studiju o rađanju i gašenju jednog univerzalnog osećanja u kontekstu koji je sasvim konkretan, prati ga, usmerava, velikim delom i omogućuje – a to je totalitarističko ustrojstvo junakinjine zavičajne sredine. Ljubav se ne pokazuje dovoljno moćnom da poništi razlike i neutralizuje posledice života sa bilo koje strane gvozdene zavese, zapravo samo još više naglašavajući prisustvo dubokih, nepremostivih razlika među ljudima što čeznu za zlatnim runom, šta god im ono predstavljalo i po kojoj god ceni se zadobijalo.

Isidora Đolović
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.