Moram još nešto da dodam ...
Nijedna životinja koju sam imala nije pokušala da ode kada je bila na umoru. Štaviše, imale su potrebu da se pribiju uz mene, da budu mažene.
A u životu sam ih imala mnogo, različitih vrsta.
Možda van konteksta, ali spomenuću mačku koja je, kada se god macila, to obavljala isključivo u mom krilu, glasno predući i tražeći da je milujem tokom porođajnih kontrakcija. Ako bih je spustila i pokušala da izađem iz sobe, ona je trčala za mnom i mjaukala ... i to je činila svaki put: kada se macila prvi, drugi ... peti put. Donošenje mačića na svet (naročito većeg broja) nije ni bezbolan ni kratkotrajan proces, i slutim da je maci bila potrebna neka vrsta sigurnosti – toliko različita od one koja se, po ustaljenom mišljenju, vezuje za tajna skrovišta (podrume, tavane, šupe), daleko od ljudskih očiju, u kojima se mačke krišom i nečujno porađaju. Ali ja ne znam, ni nakon toliko godina rada i života sa životinjama, da li je mačka sa mnom želela da podeli strah, bol ili zadovoljstvo, i zašto sam joj uopšte bila potrebna u trenucima koje mi, ljudi, u odnosu na životinje (naročito iz porodice mačaka) smatramo prirodnim, instinktivnim, naučenim iz genetskih zapisa, nečim što se samo po sebi podrazumeva kao produženje vrste.
Zatim ... Psi. Imala sam ih pet, od kojih su dva otišla zbog starosti, a tri zbog bolesti. Tvrdim da su svi psi, osim jednog – čija je smrt bila iznenadna i trenutna, bili svesni svog stanja. Pred smrt su imali izraženu potrebu da budu sa mnom i mojom porodicom, 24h dnevno. Moja kuja, stara 10 godina, otkako joj je, pre godinu dana ustanovljena teška i neizlečiva bolest, promenila je svoje dotadašnje navike: ranije nije ulazila u dnevnu i spavaću sobu, a sada nas prati u stopu. Gde smo mi, tu je i ona. Kada leži, glavu naslanja na nečiju nogu. Traži bliskost i naše društvo. Kada je boli, vapi za milovanjem.
Onda ... Divlje životinje, s kojima sam imala zadovoljstvo i privilegiju da radim, ali i da nekolicinu – nažalost, ispratim u Večna Lovišta. Vuk, npr, tačno zna kada mu se primiče trenutak smrti, i oglašava ga zavijanjem koje bismo mi, ljudi - laici, vrlo lako mogli definisati kao
tužno, jer se razlikuje od načina, dužine (i tonaliteta) uobičajenog. Ostali vukovi se uznemire, kruže oko njega, poneki mu donese deo svog obroka, njuše ga, ližu, počinju da zavijaju istim tonalitetom, pa udruženo zavijanje podseća na savršeno usklađen hor. Čak i ako je vuk bio poslednji u čoporskoj hijerarhiji, okružuju ga svi – bez izuzetka, sa pažnjom, poniznošću i velikim interesom oko toga šta će se dogoditi, kao da se pred njima odvija finale drame/tragedije na pozornici.
Velike mačke prilično jasno pokazuju stanje nemira, izbuđenosti, straha, bola ili smirenja ... ne samo očitim telesnim signalima. Čak i zagonetne, lunarne mačije oči su ogledalo unutrašnjeg stanja: tigar na umoru se bukvalno gasi ... postepeno zgasne sjaj u očima, oglašavanje postaje sve tiše i ... i to čak i onda kada životinja ne umire zbog bolesti, nego od starosti i onemoćalosti. Prizor je vrlo mučan. Par dana pred smrt životinja prestaje da jede i pije, povlači se u samoću, i prestaje da komunicira – sve do poslednjih par sati, kada najavljuje odlazak. Ako je odrasla sa ljudima s kojima se oseća bezbedno, velika mačka i tada, u poslednjim momentima, traži ljudsko prisustvo. Sve je isto kao u divljini, samo što njen čopor (ili partner) ne čine pripadnici njene vrste, već ljudi.
Neki primati (recimo, čovekoliki majmuni i pavijani) imaju izraženu potrebu da dele poslednje trenutke života, ili tugu zbog umrlog člana porodice, sa svojom grupom. Majka će svoje umrlo mladunče oplakivati (glasovima i gestovima) i pokazivati njegovo beživotno telo drugim ženkama, ali im neće dozvoliti da joj ga uzmu. Ostale ženke je okružuju, njuše udove mladunčeta, a potom postaju uznemirene, mašu rukama, galame – pri čemu je oglašavanje bitno drugačije od oglašavanja prilikom nekih drugih stanja uzbuđenosti.
Imalo bi o tome da se priča i priča ...
