zbiljaš
Poznat
- Poruka
- 7.877
Pokojnica je bila poznata po svojim konspirativnim teorijama, ali čak i da je bila duševno bolesna, svakako nije bila u rangu duševnog bolesnika koji nije u stanju da se brine o sebi pa će se po snegu i debelom minusu šeta Voždovcem u kratkim rukavima.
https://srbin.info/groblja-puna-vucicevih-protivnika-misteriozna-smrt-jovanke-jolic/
Политички противници и медијски критичари Александра Вучића гину од метака, утапања у реци, непостојећих фаталних обољења и, све чешће, природном смрћу у неприродним околностима. Све трагедије имају два заједничка именитеља. Прво, замерили су се Вучићу. Друго, ниједан случај није добио праведан судски епилог.
Смрт Владимира Цвијана представља најмонструознији пример колективног злочина. Три године је од јавности скривана информација да је Цвијаново тело пронађено 6. јануара 2018. године у Дунаву. У завери ћутања учествовало је три хиљаде људи, међу којима су политичари и из власти и из опозиције, његове колеге адвокати, полицајци, тужиоци, лекари, поједини новинари, па чак и чланови најуже породице, отац, мајка, сестра и бивша супруга. Тело бившег саветника двојице председника државе, народног посланика и члана председништва владајуће странке експресно је, одмах после обдукције, спаљено и сахрањено под необележени споменик.
Да је Цвијан мртав, јавност је сазнала тек 15. марта 2021. године, кад је то објавио Магазин Таблоид. Ипак, омерта траје и данас. Ниједан учесник у завери није осетио грижу савести и потребу да открије ко је, како и зашто бацио Цвијана у реку, а нарочито не идентитет особе која је свим државним институцијама и медијима забранила да помињу тај случај. Ипак, зна се да такав утицај има само Александар Вучић.
Слична судбина задесила је Јованку Јолић, чије конспиролошке теорије су годинама привлачиле пажњу стотина хиљада корисника друштвених мрежа. Тело Јованке Јолић је пронађено у вечерњим сатима 4. јануара ове године. На улици, у снегу, у мајици кратких рукава и доњем делу тренерке, без докумената. Полиција је извршила увиђај и обавестила тужилаштво. Медији су објавили да „тужилаштво није наредило да се изврши обдукција, јер су прелиминарни налази указали да је смрт природна, највероватније услед изненадног погоршања здравственог стања док је била напољу“. Полицајцима и тужиоцима није било сумњиво што је жена, у једном од најхладнијих дана ове зиме, изашла из стана у летњој одећи. Чланови њене породице нису се огласили поводом њене смрти.
С обзиром на све нелогичности и неразјашњене детаље у овом случају, поштоваоци Јованке Јолић су на друштвеним мрежама изразили сумњу да је у питању убиство. Према многим претпоставкама, убице су, после злочина, избациле њено тело у снег, на тротоар једне вождовачке улице.
Уз то, многи су подсетили да је Јолић неколико пута била изложена физичким нападима. Најдраматичнији се десио 2020. године, кад је тешко повређена у саобраћајној несрећи. Ни тај случај није добио судски епилог, јер се жена, која је возила џип и изазвала удес, позвала на дипломатски имунитет. Кривично је одговарала само ћерка Јованке Јолић, коју је власница џипа тужила јер јој је ломила брисаче и регистарску таблицу.
Ни тада, као ни данас, после њене смрти, полиција и тужилаштво нису ни покушали да утврде да ли можда постоје одређени мотиви за напад на Јованку. Међутим, бројни трагови потенцијалних мотива остали су забележени на њеним налозима на Фејсбуку и Твитеру, као и у интервјуима које је давала Yоу Тубе каналима. Она је пажњу јавности привлачила псеудонаучним тумачењем историјских личности и догађаја, као и теоријама о Србима као најстаријем народу. Међутим, популарност је стицала и јасним политичким порукама.
Кад је почео студентски и народни устанак, после масовног убиства под новосадском надстрешницом, Јованка Јолић се јасно определила: „Свим срцем уз студенте!“ Још жешћим речником критиковала је Александра Вучића: „Вучић је направио највећу издају у историји српског народа. Имали смо много издајника, али ово што је он направио… Не постоји казна коју мој ум може да осмисли, а да је то адекватно за Вучића и његов тим. Сви људи су Срби или су потекли од Срба, само Аца није, он је Шиптар.“
У последњој објави на Фејсбуку, Јолић је написала да је Марко Кричак купио вилу на Дедињу. Кричак је недавно постављен на место шефа Управе криминалистичке полиције, чиме је награђен за злочине које је вршио над студентима и грађанима, који су протестовали против власти, захтевајући да се утврди ко је одговоран за убиство 16 људи у Новом Саду.
Осим изостанка реакције полиције и тужилаштва, индикативне су реакције напредњачких политиканата и ботова, који тврде да „није пристојно“ оспоравати закључак да је Јованку „задесила природна смрт“. Притом, тужилаштво не нуди никакво логично објашњење зашто није извршена обдукција, иако би то отклонило многе недоумице. Сада остаје само уверење да је налог за обудукцију изостао баш зато да се не би утврдила истина. Очигледно, представницима режима је стало да се спречи свако истицање сумње у званичну верзију узрока смрти, па да се случај брзо затвори и заборави.
Два месеца пре Јованке Јолић, без живота је остао Иван Бркић, 23-годишњи братанац Милована Бркића, главног уредника Магазина Таблоид. Младић је пронађен у свом аутомобилу, при свести, али у тешком здравственом стању. После неколико недеља у Ургентном центру, кад је почело да му се поправља стање, Иван је напрасно умро. Тужилаштво није покренуло истрагу, иако су постојали сведоци који су тврдили да су приметили људе, који су били поред аутомобила у коме је седео повређени младић. Такође, тужиоци нису били заинтересовани да открију како је Иван Бркић задобио убодну рану на леђима, ни зашто му је мајица била натопљена крвљу. Зна се само да је директор Ургентног центра, Марко Ерцеговац, поднео оставку баш у на дан Иванове обдукције и збрисао са места злочина, са породицом се преселио у другу државу.
Још пре тридесетак година, кад је први пут био на власти, Александар Вучић је јавно претио политичким противницима, медијским критичарима и свим грађанима који се усуде да оспоравају његове поступке. „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији за лажи које о мени пише Дневни телеграф“, обећао је Вучић 1997. године. Повод за ту претњу био је текст у коме је Дневни телеграф објавио информацију да породица Вучић нелегално гради кућу у београдском насељу Јајинци. Вучић је тврдио да то није истина, а потом се поносио том кућом и нарочито њеним винским подрумом. Две године касније, лично је предводио политичку, полицијску, правосудну и медијску хајку, која је завршена са 17 метака у Ћурувијиним леђима и једним у око, за оверу.
Од тада, у Вучићевом ормару нашли су се костури још многих жртава. Вучић је у јануару 2003. претио да ће „истребити Ђинђића као губу из торине“, што се и десило два месеца касније. Вучић је водио хајку на Оливера Ивановића све док није стрељан са шест метака. Вучић је пандемију корона вируса дочекао као прилику да се освети појединцима, који су му сметали. Драгослав Космајац је прво изложен медијском линчу, да би умро у болници, наводно од опасног вируса. Иста трагична судбина задесила је и полицијског инспектора Дејана Јовића, који је правио проблеме Вучићу док је водио истраге убиства певачице Јелене Марјановић и, нарочито значајне, ликвидације Страхиње Милошевића, за коју су били окривљени Вељко Беливук и Марко Миљковић. У време пандемије није било дозвољено да се врше обдукције, тако да ће заувек остати неразјашњени смртни случајеви Космајца и Јовића, као и многих других критичара напредњачког картела који су тада умирали у присуству власти.
Гужву у Вучићевом ормару праве кости Станике Глигоријевић, Мирослава Николића и осталих жртава, који су умирали по болницама и затворима. Услед Вучићевих патолошких експеримената, током пандемије Ковида 19 умрло је 32.000 пензионера више од уобичајеног просека. У Обреновцу је, 2014. године, у поплавама умрло, према званичним изворима, само 17 људи. Наравно, тај број је десетоструко већи, али извршна власт, полиција и тужилаштво су се потрудили да никад нико не буде кажњен за тај злочин. Масовна убиства су се десила приликом пада хеликоптера, пожара у старачком дому, несреће у алексиначком руднику, масакра у Основној школи „Владислав Рибникар“ и покоља у Дубони и Малом Орашју.
После сваке трагедије, до које је дошло случајно или намерно, Вучић се трудио да сакрије трагове и заштити сараднике од одговорности за злочине. То је радио и након пада надстрешнице на новосадској Железничкој станици. Истражни поступак су отворено бојкотовале судије Вишег суда у Новом Саду Весна Еремин Ђорђевић, Слободанка Гутовић и Срђан Савић. Они су предузели све што су могли да од правде заштите бивше министре Горана Весића, Томислава Момировића, Јелену Танасковић и остале службенике Владе Србије. Вучић их спасава да не би сведочили против њега, који се налази на врху коруптивне пирамиде, која је изазвала тај и многе друге трагедије.
Иза Вучићевих покојника, преживелим нормалним грађанима Србије остала је обавеза да истрају у захтевима за кажњавањем свих који су одговорни за убиства и остале злочине. Правду заслужују Ћурувија, Цвијан, Ивановић и све остале жртве, укључујући и Јованку Јолић.
https://srbin.info/groblja-puna-vucicevih-protivnika-misteriozna-smrt-jovanke-jolic/
Гробља пуна Вучићевих противника: Мистериозна смрт Јованке Јолић
Беживотно тело Јованке Јолић пронађено је на улици, у снегу, у мајици кратких рукава и доњем делу тренерке, без докумената. Тужилаштво није покренуло истрагу и издало налог за обдукцију, јер, наводно, „прелиминарни налази указују да је у питању природна смрт“. Јолић је подржавала студенте и оштро критиковала Вучића, а сада је стала у дуг ред његових жртава, у коме се налазе Ћурувија, Цвијан, Космајац, инспектор Јовић, несрећна Станика Глигоријевић, 16 мученика испод новосадске надстрешнице, седморо погинулих у хеликоптеру, осморо спаљених у нелегалном старачком дому, осам рудара из Алексинца, десетине Обреновчана који су се утопили у поплавама… Никад нико није кажњен за те злочине. Утврђивање правде је обавеза коју морају да преузму привремено преживели нормални грађани Србије.
Политички противници и медијски критичари Александра Вучића гину од метака, утапања у реци, непостојећих фаталних обољења и, све чешће, природном смрћу у неприродним околностима. Све трагедије имају два заједничка именитеља. Прво, замерили су се Вучићу. Друго, ниједан случај није добио праведан судски епилог.
Смрт Владимира Цвијана представља најмонструознији пример колективног злочина. Три године је од јавности скривана информација да је Цвијаново тело пронађено 6. јануара 2018. године у Дунаву. У завери ћутања учествовало је три хиљаде људи, међу којима су политичари и из власти и из опозиције, његове колеге адвокати, полицајци, тужиоци, лекари, поједини новинари, па чак и чланови најуже породице, отац, мајка, сестра и бивша супруга. Тело бившег саветника двојице председника државе, народног посланика и члана председништва владајуће странке експресно је, одмах после обдукције, спаљено и сахрањено под необележени споменик.
Да је Цвијан мртав, јавност је сазнала тек 15. марта 2021. године, кад је то објавио Магазин Таблоид. Ипак, омерта траје и данас. Ниједан учесник у завери није осетио грижу савести и потребу да открије ко је, како и зашто бацио Цвијана у реку, а нарочито не идентитет особе која је свим државним институцијама и медијима забранила да помињу тај случај. Ипак, зна се да такав утицај има само Александар Вучић.
Слична судбина задесила је Јованку Јолић, чије конспиролошке теорије су годинама привлачиле пажњу стотина хиљада корисника друштвених мрежа. Тело Јованке Јолић је пронађено у вечерњим сатима 4. јануара ове године. На улици, у снегу, у мајици кратких рукава и доњем делу тренерке, без докумената. Полиција је извршила увиђај и обавестила тужилаштво. Медији су објавили да „тужилаштво није наредило да се изврши обдукција, јер су прелиминарни налази указали да је смрт природна, највероватније услед изненадног погоршања здравственог стања док је била напољу“. Полицајцима и тужиоцима није било сумњиво што је жена, у једном од најхладнијих дана ове зиме, изашла из стана у летњој одећи. Чланови њене породице нису се огласили поводом њене смрти.
С обзиром на све нелогичности и неразјашњене детаље у овом случају, поштоваоци Јованке Јолић су на друштвеним мрежама изразили сумњу да је у питању убиство. Према многим претпоставкама, убице су, после злочина, избациле њено тело у снег, на тротоар једне вождовачке улице.
Уз то, многи су подсетили да је Јолић неколико пута била изложена физичким нападима. Најдраматичнији се десио 2020. године, кад је тешко повређена у саобраћајној несрећи. Ни тај случај није добио судски епилог, јер се жена, која је возила џип и изазвала удес, позвала на дипломатски имунитет. Кривично је одговарала само ћерка Јованке Јолић, коју је власница џипа тужила јер јој је ломила брисаче и регистарску таблицу.
Ни тада, као ни данас, после њене смрти, полиција и тужилаштво нису ни покушали да утврде да ли можда постоје одређени мотиви за напад на Јованку. Међутим, бројни трагови потенцијалних мотива остали су забележени на њеним налозима на Фејсбуку и Твитеру, као и у интервјуима које је давала Yоу Тубе каналима. Она је пажњу јавности привлачила псеудонаучним тумачењем историјских личности и догађаја, као и теоријама о Србима као најстаријем народу. Међутим, популарност је стицала и јасним политичким порукама.
Кад је почео студентски и народни устанак, после масовног убиства под новосадском надстрешницом, Јованка Јолић се јасно определила: „Свим срцем уз студенте!“ Још жешћим речником критиковала је Александра Вучића: „Вучић је направио највећу издају у историји српског народа. Имали смо много издајника, али ово што је он направио… Не постоји казна коју мој ум може да осмисли, а да је то адекватно за Вучића и његов тим. Сви људи су Срби или су потекли од Срба, само Аца није, он је Шиптар.“
У последњој објави на Фејсбуку, Јолић је написала да је Марко Кричак купио вилу на Дедињу. Кричак је недавно постављен на место шефа Управе криминалистичке полиције, чиме је награђен за злочине које је вршио над студентима и грађанима, који су протестовали против власти, захтевајући да се утврди ко је одговоран за убиство 16 људи у Новом Саду.
Осим изостанка реакције полиције и тужилаштва, индикативне су реакције напредњачких политиканата и ботова, који тврде да „није пристојно“ оспоравати закључак да је Јованку „задесила природна смрт“. Притом, тужилаштво не нуди никакво логично објашњење зашто није извршена обдукција, иако би то отклонило многе недоумице. Сада остаје само уверење да је налог за обудукцију изостао баш зато да се не би утврдила истина. Очигледно, представницима режима је стало да се спречи свако истицање сумње у званичну верзију узрока смрти, па да се случај брзо затвори и заборави.
Два месеца пре Јованке Јолић, без живота је остао Иван Бркић, 23-годишњи братанац Милована Бркића, главног уредника Магазина Таблоид. Младић је пронађен у свом аутомобилу, при свести, али у тешком здравственом стању. После неколико недеља у Ургентном центру, кад је почело да му се поправља стање, Иван је напрасно умро. Тужилаштво није покренуло истрагу, иако су постојали сведоци који су тврдили да су приметили људе, који су били поред аутомобила у коме је седео повређени младић. Такође, тужиоци нису били заинтересовани да открију како је Иван Бркић задобио убодну рану на леђима, ни зашто му је мајица била натопљена крвљу. Зна се само да је директор Ургентног центра, Марко Ерцеговац, поднео оставку баш у на дан Иванове обдукције и збрисао са места злочина, са породицом се преселио у другу државу.
Још пре тридесетак година, кад је први пут био на власти, Александар Вучић је јавно претио политичким противницима, медијским критичарима и свим грађанима који се усуде да оспоравају његове поступке. „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији за лажи које о мени пише Дневни телеграф“, обећао је Вучић 1997. године. Повод за ту претњу био је текст у коме је Дневни телеграф објавио информацију да породица Вучић нелегално гради кућу у београдском насељу Јајинци. Вучић је тврдио да то није истина, а потом се поносио том кућом и нарочито њеним винским подрумом. Две године касније, лично је предводио политичку, полицијску, правосудну и медијску хајку, која је завршена са 17 метака у Ћурувијиним леђима и једним у око, за оверу.
Од тада, у Вучићевом ормару нашли су се костури још многих жртава. Вучић је у јануару 2003. претио да ће „истребити Ђинђића као губу из торине“, што се и десило два месеца касније. Вучић је водио хајку на Оливера Ивановића све док није стрељан са шест метака. Вучић је пандемију корона вируса дочекао као прилику да се освети појединцима, који су му сметали. Драгослав Космајац је прво изложен медијском линчу, да би умро у болници, наводно од опасног вируса. Иста трагична судбина задесила је и полицијског инспектора Дејана Јовића, који је правио проблеме Вучићу док је водио истраге убиства певачице Јелене Марјановић и, нарочито значајне, ликвидације Страхиње Милошевића, за коју су били окривљени Вељко Беливук и Марко Миљковић. У време пандемије није било дозвољено да се врше обдукције, тако да ће заувек остати неразјашњени смртни случајеви Космајца и Јовића, као и многих других критичара напредњачког картела који су тада умирали у присуству власти.
Гужву у Вучићевом ормару праве кости Станике Глигоријевић, Мирослава Николића и осталих жртава, који су умирали по болницама и затворима. Услед Вучићевих патолошких експеримената, током пандемије Ковида 19 умрло је 32.000 пензионера више од уобичајеног просека. У Обреновцу је, 2014. године, у поплавама умрло, према званичним изворима, само 17 људи. Наравно, тај број је десетоструко већи, али извршна власт, полиција и тужилаштво су се потрудили да никад нико не буде кажњен за тај злочин. Масовна убиства су се десила приликом пада хеликоптера, пожара у старачком дому, несреће у алексиначком руднику, масакра у Основној школи „Владислав Рибникар“ и покоља у Дубони и Малом Орашју.
После сваке трагедије, до које је дошло случајно или намерно, Вучић се трудио да сакрије трагове и заштити сараднике од одговорности за злочине. То је радио и након пада надстрешнице на новосадској Железничкој станици. Истражни поступак су отворено бојкотовале судије Вишег суда у Новом Саду Весна Еремин Ђорђевић, Слободанка Гутовић и Срђан Савић. Они су предузели све што су могли да од правде заштите бивше министре Горана Весића, Томислава Момировића, Јелену Танасковић и остале службенике Владе Србије. Вучић их спасава да не би сведочили против њега, који се налази на врху коруптивне пирамиде, која је изазвала тај и многе друге трагедије.
Иза Вучићевих покојника, преживелим нормалним грађанима Србије остала је обавеза да истрају у захтевима за кажњавањем свих који су одговорни за убиства и остале злочине. Правду заслужују Ћурувија, Цвијан, Ивановић и све остале жртве, укључујући и Јованку Јолић.
