Nisam ljubitelj groblja. Ne plašim se, nije mi nelagodno, samo mi je nekako prazno. Doduše, hvala Bogu i nemam još tamo mnogo bliskih ljudi, osim oca, ali sa njim i dalje vodim rat, a za to mi ne treba da odem na groblje. Idem par puta godišnje, povedem i decu, odnesemo cveće, zapalimo sveće, ponesemo nešto od hrane, jer običaji tako kažu. Na sahrane ne volim da idem, ali kad mora idem i uvek u povratku, pogotovo ako se vraćamo pešaka, pomislim kako je tužno što je neko otišao da se više nikad ne vrati, a svet se vrti i dalje, i ljudi pričaju, smeju se i žive kao da se nije ništa desilo.......