Greh je došao na svet posredstvom čoveka

[Christadelphian]

Mora se istaknuti da greh dolazi iz nas. Naša je krivica što grešimo. Naravno, bilo bi lepo verovati da nije bila naša krivica što smo grešili. Mi možemo slobodno grešiti i onda pravdati se pomišlju da je u suštini krivac đavo, i da krivicu našeg greha treba potpuno svaliti na njega . Nije uobičajeno da je u slučajevima vrlo zlog ponašanja, okrivljena osoba molila za milost jer je kako kaže bila u vlasti đavola u to vreme i da zato nije bila odgovorna za svoje postupke. Ali, vrlo često ovakvi mlitavi izgovori su nepostojani i osobi je određena kazna.

Mi se trebamo setiti da je "Smrt… plata za greh" (Rim.6:23); greh vodi ka smrti. Ako nije naša krivica što grešimo, već đavolova, onda jedan pravedan Bog treba kazniti đavola umesto nas. Ali činjenica da se nama sudi za naše vlastite grehe pokazuje da smo mi odgovorni za naše grehe. Ideja da je đavo određena osoba izvan nas umesto princip greha unutar nas je jedan pokušaj pomicanja odgovornosti za naše grehe dalje od nas samih. Ovo je samo još jedan primer za ljudsko odbijanje slaganja s onim što Biblija uči o ljudskoj naravi: kako je u osnovi grešna.

"Ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti…Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubijstva…oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim" (Mk.7:15-23).

"misao srca čovečijega je zla od malena" (1Moj.8:21).

Jakov 1:14 govori nam kako smo kušani "svakoga (proces je isti za svako ljudsko stvorenje) napastvuje njegova požuda ("zla želja") koja ga privlači i mami".

Mi smo kušani svojim vlastitim požudama, našim vlastitim zlim željama; ne nečim izvan nas. "Otkud ratovi i otkud borbe među vama?", pita Jakov; "Ne dolaze li od vaših naslada?" (Jak.4:1). Svako od nas ima određene lične kušnje. One se prema tome moraju rađati iz naših vlastitih zlih želja, jer su naše lične. S pravom je rečeno da smo mi sami sebi najgori neprijatelji.

 

[*Mihal*]

Mora se istaknuti da greh dolazi iz nas. Naša je krivica što grešimo. Naravno, bilo bi lepo verovati da nije bila naša krivica što smo grešili. Mi možemo slobodno grešiti i onda pravdati se pomišlju da je u suštini krivac đavo, i da krivicu našeg greha treba potpuno svaliti na njega . Nije uobičajeno da je u slučajevima vrlo zlog ponašanja, okrivljena osoba molila za milost jer je kako kaže bila u vlasti đavola u to vreme i da zato nije bila odgovorna za svoje postupke. Ali, vrlo često ovakvi mlitavi izgovori su nepostojani i osobi je određena kazna.

Mi se trebamo setiti da je "Smrt… plata za greh" (Rim.6:23); greh vodi ka smrti. Ako nije naša krivica što grešimo, već đavolova, onda jedan pravedan Bog treba kazniti đavola umesto nas. Ali činjenica da se nama sudi za naše vlastite grehe pokazuje da smo mi odgovorni za naše grehe. Ideja da je đavo određena osoba izvan nas umesto princip greha unutar nas je jedan pokušaj pomicanja odgovornosti za naše grehe dalje od nas samih. Ovo je samo još jedan primer za ljudsko odbijanje slaganja s onim što Biblija uči o ljudskoj naravi: kako je u osnovi grešna.

"Ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti…Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubijstva…oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim" (Mk.7:15-23).

"misao srca čovečijega je zla od malena" (1Moj.8:21).

Jakov 1:14 govori nam kako smo kušani "svakoga (proces je isti za svako ljudsko stvorenje) napastvuje njegova požuda ("zla želja") koja ga privlači i mami".

Mi smo kušani svojim vlastitim požudama, našim vlastitim zlim željama; ne nečim izvan nas. "Otkud ratovi i otkud borbe među vama?", pita Jakov; "Ne dolaze li od vaših naslada?" (Jak.4:1). Svako od nas ima određene lične kušnje. One se prema tome moraju rađati iz naših vlastitih zlih želja, jer su naše lične. S pravom je rečeno da smo mi sami sebi najgori neprijatelji.

I posle 27 godina razmisljanja ipak ne mogu da shvatim sta je tacno u stvari greh. Bog je svudaprisutan sveznajuci i svemoguc. Pa da covek bilo kakvo 'zlo' uradi Bog ima tu silu da to ispravi. Sve vise mislim da su mnoge religije u zabludi. Greh i zlo na ovom svetu moraju imati neku svrhu, to jest ima nekakva 'korist' od njih. No svakako ne na neciju osudu i pogibiju, nego za duhovan rast svakog coveka.

A sad zasto mnogo nevinih ljudi stradaju zbog necije ludosti, to jos nisam shvatio.

 

[Christadelphian]

Naravno da ima
o tome nam i Pismo piše!
Pavle ostavlja braću 'sotoni' za duhovni rast !!!

Ludosti čine ludaci
i to nije pitanje već je pitanje
kako se Božija volja uklapa u tu priču ?

 

[nije_lako]

Mora se istaknuti da greh dolazi iz nas. Naša je krivica što grešimo. Naravno, bilo bi lepo verovati da nije bila naša krivica što smo grešili. Mi možemo slobodno grešiti i onda pravdati se pomišlju da je u suštini krivac đavo, i da krivicu našeg greha treba potpuno svaliti na njega . Nije uobičajeno da je u slučajevima vrlo zlog ponašanja, okrivljena osoba molila za milost jer je kako kaže bila u vlasti đavola u to vreme i da zato nije bila odgovorna za svoje postupke. Ali, vrlo često ovakvi mlitavi izgovori su nepostojani i osobi je određena kazna.
1. da, greh jednim delom dolazi iz nas - slobodnom voljom. Služenje Bogu ili mamoni - pa gde koga želje srca vode.
2. đavo i jeste jednim delom krivac - on još uvek ima svojstva angela (glasnika) i može nam podmetnuti ili umetnuti misao. Što je duša grešnija to je podložnija njegovom dejstvu, odbacuje upozorenja savesti i anđela Čuvara. (klasičan početnički primer je kada u sebi pevušiš pesmu koja ti je odvratna - i što je više odbacuješ to je dosadnija! :wink: ) Zahvaljujući Hristu mi možemo vremenom da razlikujemo naše i podmetnute misli i da im se suprotstavimo.
3. postoje nesavesni ljudi koji ne verujući pokušavaju da se nakon zločina izgovore na đavola i smanje kaznu, ali postoje i ljudi koji zaista jesu pod njegovim direktnim uticajem (najočitiji primer su oboleli od šizofrenije - čuju glasove koji im sugerišu da čine stvari koje inače ne bi i u trenucima "napada" totalno gube kontrolu nad svojim postupcima)

Mi se trebamo setiti da je "Smrt… plata za greh" (Rim.6:23); greh vodi ka smrti. Ako nije naša krivica što grešimo, već đavolova, onda jedan pravedan Bog treba kazniti đavola umesto nas.

I kaznio je sam sebe otpavši od Boga, ali smo i mi platili visoku cenu poverovavši lažljivcu i čovekomrscu koji je izmedju ostalog rekao da ćemo biti isti kao Bog nakon poznanja dobra i zla. Kako nas je Bog mogao drugačije razuveriti da ipak nismo kao On: trt mrt smrt. Ja ti kažem: Izađi! a ti meni: Neću, ne mogu, neprijatno mi je ... i onda neki "levi izgovor" (kao da nisu pre toga pred Tvorcem paradirali goli) pa još u Raju! Na Njegovom terenu! A samo što su okusili - šta bi tek bilo posle! :wink:

Ali činjenica da se nama sudi za naše vlastite grehe pokazuje da smo mi odgovorni za naše grehe. Ideja da je đavo određena osoba izvan nas umesto princip greha unutar nas je jedan pokušaj pomicanja odgovornosti za naše grehe dalje od nas samih. Ovo je samo još jedan primer za ljudsko odbijanje slaganja s onim što Biblija uči o ljudskoj naravi: kako je u osnovi grešna.
Mi jesmo odgovorni za vlastite grehe, i kada se odupremo željama srca, grešnim pomislima dobijamo smirenje - podlogu za dejstvo Božije blagodati koja nas vodi. Verom i ljubavlju se opredeljujemo za puteve dobra. Tada demoni još više nasrću na nas: što se više odupiremo i stremimo Bogu njihovi napadi su sve podmukliji. Gospod im dopušta to da bi nas poučio i utvrdio. Duša uči na osnovu iskustva, prati šta se dešava, prepoznaje oblike napada - dešava se i da podlegne ali Hrist je uvek tu za one koji ga ljube.
"Ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti…Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubijstva…oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim" (Mk.7:15-23).

"misao srca čovečijega je zla od malena" (1Moj.8:21).

Jakov 1:14 govori nam kako smo kušani "svakoga (proces je isti za svako ljudsko stvorenje) napastvuje njegova požuda ("zla želja") koja ga privlači i mami".

DEMONI STRASTI - 8 komada po svetootačkoj baštini

Mi smo kušani svojim vlastitim požudama, našim vlastitim zlim željama; ne nečim izvan nas. "Otkud ratovi i otkud borbe među vama?", pita Jakov; "Ne dolaze li od vaših naslada?" (Jak.4:1). Svako od nas ima određene lične kušnje. One se prema tome moraju rađati iz naših vlastitih zlih želja, jer su naše lične. S pravom je rečeno da smo mi sami sebi najgori neprijatelji.

Glavna bitka se vodi u nama. Kada Sotona i njegovi demoni više ne mogu da deluju u nama samima oni pokušavaju to preko drugih ljudi (npr.laskanje, pohvala, prkos, agresivnost, alkoholizam...), pokušavajući da nas isprovociraju i ometu iznutra. Gospod je u jednom trenutku rekao: "Beži od mene Sotono!" u pravcu Ap.Petra - nije rekao "Beži od mene Petre ili Simone ili sine Jonin".
Zato mi treba da budemo slepi za tuđe grehe (praštanje je deo našeg "treninga") i uticaje baveći se vlastitim gresima. Kroz ljude koji nas okružuju mi najviše učimo o sebi i Bogu kroz Isusa Hrista i blagodat Svetoga Duha.