Ових смо дана сведоци бројних увреда и неистина које се у нашим медијима износе о оцу Антонију.... Нас, који га добро познајемо, веома боли и растужује свака увреда изнета на његов рачун.
Зато, иако знамо да ће он мирно, као и много пута до сада, у побожности својој отрпети све те увреде и да ће истина на крају победити, не можемо стајати по страни и да не посведочимо о врлинском животу и труду драгог нам оца Антонија.
Ово не чинимо да би одбранили усамљеног борца који има довољно духовне снаге да сам издржи све нападе и да свесно страда правде ради, већ зато што себе сматрамо привилегованим срећницима, Богу захвалним што нам је дао прилику да га упознамо, будући да смо имали ту част да са њим про(е)живимо најтежи ратни и послератни период у родном нам Ораховцу.
Отац Антоније је током ратног периода био монах у манастиру Светих Врача Козме и Дамјана у Зочишту (7 км. југо-источно од Ораховца), када је манастир био изложен сталним претњама припадника тзв. УЧК и када су НАТО-бомбе падале близу манастира и по околини. У таквом окружењу он је са братијом чувао мошти Св. Бесребреника и Чудотвораца Козме и Дамјана а по доласку КФОР-а и исељавању Срба из Зочишта, заједно са тадашњим игуманом протосинђелом Ромилом, изнео је исте и пренео их у манастир Црна Река.
У најтежим послератним данима страдања када су албански екстремисти, осокољени присуством „међународних миротвораца“, беснели по Косову и Метохији, он је без пратње страних војника КФОР-а возио владике по косметским градовима и селима и из кућа извлачио и спашавао преостале, махом старије Србе заборављене и остављене од свих. Често би стизао касно и затицао лешеве побијених Срба, згаришта спаљених кућа, рушевине цркава и манастира. Био је очевидац многих страдања Срба и сведок многих драматичних догађаја о којима невољно говори.
У јесен 1999. године када је владика рашко-призренски Г.Г. Артемије у склопу обиласка своје обесправљене пастве посетио и нас, тада обезглављене и у горњем делу Ораховца заточене Србе окружене Албанцима жељним освете, видевши нашу панику и смушеност, одлучио ја да, ради охрабрења народу, пошаље два монаха да живе са нама и служе у нашој цркви „Успења Пресвете Богородице“. Пред полазак у Ораховац, владика им је рекао: „Немамо моћи ни начина да много помогнемо том народу, па идите да им барем пружите духовну утеху, служите литургије и молите се Богу са њима“. Тако је заједно са оцем Стефаном Миленковићем (садашњим игуманом обновљеног манастира Св. Врача у Зочишту),
у Ораховац 25. децембра 1999. године дошао, или боље речено, вратио се отац Антоније. Захваљујући њима, ми смо у нашој цркви, која убрзо постаје центар окупљања нас преосталих Срба, имали Свету Литургију сваки дан и могли смо присуствовати јутарњој и вечерњој молитви, која нам је тада била преко потребна.
Њиховим проповедањем вере наше православне, многи од нас некрштени се крстише, невенчани венчаше, заблудели се вратише на прави пут и почеше ревносно да посте, омладина да чита духовне књиге а црква нам је сваким даном била све пунија верног народа. Тиме је наше страдање попримило библијски димензију, која нам је помогла да боље разумемо неправду која нам се наноси и да се, тако духовно окрепљени, наоружамо већом трпељивошћу. И још о. Антоније је радећи на црквеној радио-станици успостављао контакте овдашњем народу са родбином широм света.
Док су наши „виђенији“ суграђани и предратни функционери себично и у паници напуштали Ораховац остављајући и не осврћујући се на народ којег су до јуче тако самоуверено и надмено представљали и водили, он је кад год је могао присуствовао састанцима са КФОР-ом, ОЕБС-ом, УНМИК-ом и др. истурајући себе увек испред народа кад би било најтеже. Касније ће га ти исти „политичари“ оптужути да се бави политиком! И то њега, који нас је увек саветовао да се манемо политике, да не губимо душе своје, да никад не верујемо политичарима а да за ово што нам се сада дешава не кривомо и не мрзимо наше непријатеље (недобронамерне Албанце, западне силе и др.), већ да разумемо да страдамао наших непокајаних грехова ради и што смо се Бога одрекли. Високим међународним представницима говорио је истину у очи и тражио од њих оно што је нама гетоизираним Србима тада било потребно. О свему нас је обавештавао у писаној форми, постављајући извештаје са састанака на црквеној капији да сви могу прочитати. Неке од његових извештаја смо, срећом, сачували и овом приликом их по први пут достављамо широј јавности на увид. Они ће, свима вама – људима добре воље, пружити бољу прилику да га упознате и разумете, него што смо то ми, овим путем, покушали да учинимо.
У априлу 2000. године његовом заслугом је пронађена и из рушевина манастира Зочиште извучена икона Светих Врача Козме и Дамјана, која је некада чудотворила са иконостаса у истоименој цркви, и која данас стоји у обновљеној зочишкој светињи. Икону је пронашао разгрћући рушевине миниране цркве Св. Врача, у присуству страних новинара и уз, тешком муком, измољену пратњу војника КФОР-а. Исти отац Антоније је, док су се преостали Срби, уплашени за своје животе, пресељавали са угрожене периферије ка безбеднијем центру „енклаве“, месецима спавао у кући Филијовића (кућа је у међувремену продата Албанцима) на линији раздвајања српског и албанског дела града, како би својим присуством на месту где је најтеже, храбрио тамошње преплашене Србе да одоле жестоким притисцима и шиканирањима Албанаца и не напуштају своје куће које су свакодневно биле нападане и паљене.
И када је једне ноћи 2001. године по Васкрсу (по благослову владике Артемија), отишао од нас, није могао да се са свима нама опрости, већ је сутрадан ујутро на црквеној капији освануло његово опроштајно писмо (које достављамо у прилогу)
чија је садржина растужила све нас који смо у том тренутку осетили да је од нас отишао Велики Човек, нама род рођени.
Дуго нисмо ништа чули о њему. Због изолације у којој смо се тада налазили до нас није допирала никаква вест о оцу Антонију. Касније смо од неких монаха сазнали да је отишао у манастир Црна Река, а потом да је себи саградио испосницу у планини изнад манастира где молитвено тихује, али да се не либи да, када осети да је наша света вера угрожена, напусти тиховање и пође да сведочи Истину, као што је то урадио и сада. И видимо да је опет несхваћен, опет наружен и у својој „наивној“ и чистој побожности назван „православним Дон Кихотом“.
Често пута смо мислили на њега, радо га се сећали и спомињали у нашим разговорима, препричавали његове савете и духовне поуке.
Када нас је једном приликом лета 2008. године изненада посетио, видевши нашу тугу и узнемирење због продаје неких српских кућа, које су се налазиле на стратешки важним локацијама и чијом би продајом наш даљи опстанак био угрожен, није могао да, као неке наше државне институције које су о овоме више пута биле обавештене, буде равнодушан, већ је написао писмо Има ли Срба у Ораховцу?!? (које такође достављамо у прилогу) делећи га свима нама, не би ли код оних који су то намеравали да учине пробудио савест и навео их да, ради ширег националног интереса и спасења својих душа, одустану од ове намере.
Ето то је наше кратко и на брзину сачињено казивање о оцу Антонију кога неки данас називају непокорним, неодговорним, неуравнотеженим, расколником, фанатиком, зилотом …. Ми не познајемо црквене каноне али знамо и осећамо са каквом љубављу и вером отац Антоније брани нашу свету веру и колико воли свој грешни српски народ. Због свега негативног што смо ових дана чули о њему, не можемо, а да се самоиспитивачки не упитамо, ако ли је он такав каквим га неки називају (па чак и СА Синод), шта ли смо онда ми – мали, себични, порочни, уплашени, духовно раслабљени, маловерни Срби?
Без обзира на то шта ко говорио о оцу Антонију, укључујући и наш СА Синод, ми Ораховчани му се вечно захваљујемо на свему што је учинио за нас.
Ораховчани
СВЕ ПРИЛОГЕ са извештајима монаха Антоније и његово ОПРОШТАЈНО писмо можете да прочитате
ОВДЕ
