Quantcast

Говор зеничких и какањских Срба

Krishna

Poznat
Poruka
8.469
Рад лингвисте Слободана Реметића о говору какањских и зеничких Срба https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3114/3192.pdf?sequence=1&isAllowed=y

https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/3114?show=full

Издвојићу мени најзанимљивије језичке црте из говора какањских и зеничких Срба (за опширније погледајте на првом линку):

ШЋАКАВИЗМИ: шћене, шћап, опришћила, годишће, полугодишће, пришћ, конопљишће, зобовишће, клијешћа, огњишће, сиришће, можђано, косишће, пишћат, ушћине, мотичишће, пршће, попршћу, компјеровишће, кумпјеровишће, звижђи, бљишће, грабљишће, купусовишће...

ИКАВИЗМИ: прид, прит, прико, негди, нигди, свагди, цвитаст, цвитуља, невиста, ивик, тила (хтела), посико, отирај, дви, обедви, сикира, дотирам, растирај, пронит, унили, истирали, успива, успивало, изнит, пристане (престане), компир, кумпир, нисмо, присавијем (пресавијем), приселили (преселили), приноћимо (преноћимо), прибаци (пребаци), пригазили (прегазили), приломи (преломи), самлит, истираће, утираваш, побигне, пролиће ("помало пролиће снијег")...

ЕКАВИЗМИ: вреди, време, времена, недеља, понедељак, тераш, терали, озледијо, црева, сазрева, умрет, увреди, наследијо, вавек...

ОБЛИЦИ У КОЈИМА је Ј и ЈД ум. Ђ: доје (дође), дојеш (дођеш), доју (дођу), поје (пође), поју (пођу), проје (прође), изаје (изађе), изајеш (изађеш), наје (нађе), најеш (нађеш), појоше (пођоше), дојду (дођу), најде (нађе), пројде (прође), надојду (надођу), појди (пођи)...

ИЗГОВАРАЊЕ Ћ ум. Ч и Ђ ум. Џ: ћобани, Бусоваћа, друкћије, проћеље, поћело, ћоек, ћувала, јећмени, пећење, пећеш, већерас, саћува, сељаћки, развуће, већер, ћуват, ћувала, ћујем, оћишћено, колаћи, ћаше, ћетници, ћекај, ћим, ћељади, амиђа, ђемадан, дуванђије, ђаба...

РЕДУКЦИЈА ГЛАСА И: додна, видла, верге, кашке, заледло, погодло, живло, радла, оставла, толко, неколко, вол-ла, запал-ла, упал-ла, исел-ли, побол-ле, навал-ло, метнт, вртло, помакнт, потонло, слан-ну ...

ОБЛИЦИ: прија (прије), лета (лети), летају (лете), њија (њих), дешаје (дешава), покопаје (покопава), зафркајем (зафркавам), укуаш (укуваш), укуа (укува), кат (кад / "кат-се-кисели шљива"), мећо (метао), овдале (одавде), они (онај)

https://sr.wikipedia.org/wiki/Слободан_Реметић
 
Poslednja izmena:

Demagogic

Zainteresovan član
Poruka
107
Сад очекујем објашњење како су ове типичне западноштокавске црте преузете од околних муслимана.
Испашће како су Срби из БИХ стално гледали да опонашају муслимане, те да су, кад год би се вратили из хајдучких акција, поздрављали укућане са "(ес)селам(у) алејк(ум) ве рахметуллахи ве берекатуху".

Све ће измислити великохрватски лингвистички кругови само да докажу како западно од Подриња и Херцеговине нема ничег српског и да је све остало од дијалеката преузето од несрба.
 

Krishna

Poznat
Poruka
8.469
Сад очекујем објашњење како су ове типичне западноштокавске црте преузете од околних муслимана.
Испашће како су Срби из БИХ стално гледали да опонашају муслимане, те да су, кад год би се вратили из хајдучких акција, поздрављали укућане са "(ес)селам(у) алејк(ум) ве рахметуллахи ве берекатуху".

Све ће измислити великохрватски лингвистички кругови само да докажу како западно од Подриња и Херцеговине нема ничег српског и да је све остало од дијалеката преузето од несрба.
Какањски и зенички Срби су користили велики број икавизама, шћакавизама и оне облике са Ј и ЈД ум. Ђ (поје, доје, дојде), а то су према хрватским лингвистима западноштокавске црте које наводно изворно постоје само код Хрвата и Бошњака. Хрватски лингвисти би рекли да су какањски и зенички Срби преузели ове елементе од комшија католика и муслимана, а да су они изворно "источни штокавци" досељени из Источне Херцеговине. Реметић наводи непостојање гласа Х код какањских и зеничких Срба, и каже да су истрајавали у некоришћењу гласа Х да би се разликовали од муслимана. Значи Х нису користили ни за живу главу да буду различити од муслимана, али им зато није сметало да од истих тих муслимана наводно преузму шћакавизме, икавизме и облике у којима су Ј и ЈД ум. Ђ. Узимали од муслимана или све не би ништа, не би бирали "ове језичке елементе ћемо преузети од муслимана, а ове друге нећемо." Припадници сваке религије на овим просторима су љубоморно чували свој говор, тако да је једини логичан закључак да су шћакавизми, икавизми и облици са Ј/ДЈ аутохтони код какањских и зеничких Срба, а да су источнохерцеговачке елементе преузели накнадно од Срба досељених из И. Херцеговине. Православни Срби су преузимали језичке елементе само од других православних Срба, никад и ни за живу главу од католика и муслимана!
 

Demagogic

Zainteresovan član
Poruka
107
У Багдаду су некад хришћани, муслимани и Јевреји говорили истим дијалектом. Онда је пар хиљада муслимана-бедуина похрлило из пустиња сјеверне Арабије у Багдад. Ти бедуини су имали дијалект који је ближи заливском арабијском него месопотамском арапском.
Логично, почели су се мијешати с локалним муслиманима, којих је било знатно више него њих. Ипак, локални муслимани као да су једва чекали ову прилику. Дакле, почели су све више опонашати говор тих пустињских сточара с којима су се орођавали, да би за 2-3 генерације потпуно прешли на тај арабијски дијалект, док су хришћани и Јевреји наставили говорити месопотамским арапским, тј. "к'алту дијалектом".

Ништа различитији случај није био ни на Балкану. Свака ривалска вјерска заједница је гледала да се што више "удаљи" од оне друге.
Аднан Чиргић је описао како су се у Подгорици муслимани и православци били удаљили језички, иако су и даље живјели једни уз друге и имали исто поријекло. Те разлике су се затрле тек у 20. вијеку, кад је на тлу Подгорице креиран урбани центар и кад су масовно кренули мијешани бракови.
Тако да овакве тврдње немају никакве логике, јер су католици, православци и муслимани били ривалске заједнице.
 
Poruka
8.860
Какањски и зенички Срби су користили велики број икавизама, шћакавизама и оне облике са Ј и ЈД ум. Ђ (поје, доје, дојде), а то су према хрватским лингвистима западноштокавске црте које наводно изворно постоје само код Хрвата и Бошњака. Хрватски лингвисти би рекли да су какањски и зенички Срби преузели ове елементе од комшија католика и муслимана, а да су они изворно "источни штокавци" досељени из Источне Херцеговине. Реметић наводи непостојање гласа Х код какањских и зеничких Срба, и каже да су истрајавали у некоришћењу гласа Х да би се разликовали од муслимана. Значи Х нису користили ни за живу главу да буду различити од муслимана, али им зато није сметало да од истих тих муслимана наводно преузму шћакавизме, икавизме и облике у којима су Ј и ЈД ум. Ђ. Узимали од муслимана или све не би ништа, не би бирали "ове језичке елементе ћемо преузети од муслимана, а ове друге нећемо." Припадници сваке религије на овим просторима су љубоморно чували свој говор, тако да је једини логичан закључак да су шћакавизми, икавизми и облици са Ј/ДЈ аутохтони код какањских и зеничких Срба, а да су источнохерцеговачке елементе преузели накнадно од Срба досељених из И. Херцеговине. Православни Срби су преузимали језичке елементе само од других православних Срба, никад и ни за живу главу од католика и муслимана!
Kad i jesu. U slučaju Srba područja, mislim, Maglaja ili tako nekako, a koje pripadaju istočnobosanskom dijalektu, točno se znada su pravoslavni Vlasi došli na to područje 1420ih, dakle kojih 30 godina prije početka navale Osmanlija, i preuzeli dio jezičnih crta okolnoga stanovništva.

lis.png
 

Demagogic

Zainteresovan član
Poruka
107
Мораш знати да огромна већина Срба и Хрвата мијеша етничке Влахе, који су у модерном поимању националног идентитета Румуни, са власима као припадницима једног специфичног сточарског сталежа.
Једини прави Власи на западном Балкану су Ћичи у Истри.
У Далмацији, Босни и Херцеговини су у питању власи као социјални сталеж.

Аутосомална генетска истраживања су доказала да су Срби из Хрватске и БИХ углавном идентични Бошњацима и штокавским Хрватима, док Власи/Румуни имају аутосомалну слику блиску грчко-албанској, само с већим словенским упливом од Грка/Албанаца.
 

Krishna

Poznat
Poruka
8.469
У Багдаду су некад хришћани, муслимани и Јевреји говорили истим дијалектом. Онда је пар хиљада муслимана-бедуина похрлило из пустиња сјеверне Арабије у Багдад. Ти бедуини су имали дијалект који је ближи заливском арабијском него месопотамском арапском.
Логично, почели су се мијешати с локалним муслиманима, којих је било знатно више него њих. Ипак, локални муслимани као да су једва чекали ову прилику. Дакле, почели су све више опонашати говор тих пустињских сточара с којима су се орођавали, да би за 2-3 генерације потпуно прешли на тај арабијски дијалект, док су хришћани и Јевреји наставили говорити месопотамским арапским, тј. "к'алту дијалектом".

Ништа различитији случај није био ни на Балкану. Свака ривалска вјерска заједница је гледала да се што више "удаљи" од оне друге.
Аднан Чиргић је описао како су се у Подгорици муслимани и православци били удаљили језички, иако су и даље живјели једни уз друге и имали исто поријекло. Те разлике су се затрле тек у 20. вијеку, кад је на тлу Подгорице креиран урбани центар и кад су масовно кренули мијешани бракови.
Тако да овакве тврдње немају никакве логике, јер су католици, православци и муслимани били ривалске заједнице.
Има таквих случајева јако пуно на овим просторима, да су припадници различитих религија који су живили у истом граду, селу или на ужем подручју инсистирали на неким разликама у говору и дуго истрајавали у томе. Поменуо си Подгорицу (православци-муслимани).
У селу Медвиђа у Буковици католици су причали икавски, а православци јекавски, и љубоморно су чували свој говор (околна села око Медвиђе су била православна и јекавска). У Врпољу код Книна које је било већински католичко село, католици су причали икавски, а православци јекавски (околна села су такође била православна и јекавска).
Било је и неколико случајева да су православци и католици са ужег подручја причали истим дијалектом, односно имали су исти рефлекс јата. Тако је било на Купрешкој висоравни, у јужној половини Ливањског поља, у селу Уништа код Босанског Грахова и у неким мјешовитим срединама у Далмацији - ту су и католици и православци причали икавски.
 

Krishna

Poznat
Poruka
8.469
Kad i jesu. U slučaju Srba područja, mislim, Maglaja ili tako nekako, a koje pripadaju istočnobosanskom dijalektu, točno se znada su pravoslavni Vlasi došli na to područje 1420ih, dakle kojih 30 godina prije početka navale Osmanlija, i preuzeli dio jezičnih crta okolnoga stanovništva.

Pogledajte prilog 788651
Постојали су аутохтони/стариначки Срби око Зенице, Какња и Озрена који су били шћакавци. Шћакавизам код Срба из тих крајева потиче од њих, а није преузет од околних католика и муслимана (преузимање говора припадника других религија није постојало у ранија времена!).
Икавизми и шћакавизми код зеничко-какањских Срба су аутохтони тј. потичу од стариначких Срба тих крајева, а источнохерцеговачки елементи су дошли накнадно са Србима који су се стварно доселили из И. Херцеговине и стопили са Србима старинцима.

То што си поставио је став југо-комунистичких и хрватских лингвиста и историчара. Хрватски и муслимански лингвисти/историчари су имали агенду да промовишу такве ствари, како би Србе западно од Дрине (осим евентуално у И. Херцеговини) представили свуда као дођоше, а своје народе као аутохтоне.
Српски југо-комунистички лингвисти и историчари су нажалост били испраног мозга (суженог ума) и патријски полтрони који су се слагали са усташко-муслиманским пропагандистима.
 
Poslednja izmena:

Krishna

Poznat
Poruka
8.469
Рад лингвисте Слободана Реметића о говору какањских и зеничких Срба https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3114/3192.pdf?sequence=1&isAllowed=y

https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/3114?show=full

Издвојићу мени најзанимљивије језичке црте из говора какањских и зеничких Срба (за опширније погледајте на првом линку):

ШЋАКАВИЗМИ: шћене, шћап, опришћила, годишће, полугодишће, пришћ, конопљишће, зобовишће, клијешћа, огњишће, сиришће, можђано, косишће, пишћат, ушћине, мотичишће, пршће, попршћу, компјеровишће, кумпјеровишће, звижђи, бљишће, грабљишће, купусовишће...

ИКАВИЗМИ: прид, прит, прико, негди, нигди, свагди, цвитаст, цвитуља, невиста, ивик, тила (хтела), посико, отирај, дви, обедви, сикира, дотирам, растирај, пронит, унили, истирали, успива, успивало, изнит, пристане (престане), компир, кумпир, нисмо, присавијем (пресавијем), приселили (преселили), приноћимо (преноћимо), прибаци (пребаци), пригазили (прегазили), приломи (преломи), самлит, истираће, утираваш, побигне, пролиће ("помало пролиће снијег")...

ЕКАВИЗМИ: вреди, време, времена, недеља, понедељак, тераш, терали, озледијо, црева, сазрева, умрет, увреди, наследијо, вавек...

ОБЛИЦИ У КОЈИМА је Ј и ЈД ум. Ђ: доје (дође), дојеш (дођеш), доју (дођу), поје (пође), поју (пођу), проје (прође), изаје (изађе), изајеш (изађеш), наје (нађе), најеш (нађеш), појоше (пођоше), дојду (дођу), најде (нађе), пројде (прође), надојду (надођу), појди (пођи)...

ИЗГОВАРАЊЕ Ћ ум. Ч и Ђ ум. Џ: ћобани, Бусоваћа, друкћије, проћеље, поћело, ћоек, ћувала, јећмени, пећење, пећеш, већерас, саћува, сељаћки, развуће, већер, ћуват, ћувала, ћујем, оћишћено, колаћи, ћаше, ћетници, ћекај, ћим, ћељади, амиђа, ђемадан, дуванђије, ђаба...

РЕДУКЦИЈА ГЛАСА И: додна, видла, верге, кашке, заледло, погодло, живло, радла, оставла, толко, неколко, вол-ла, запал-ла, упал-ла, исел-ли, побол-ле, навал-ло, метнт, вртло, помакнт, потонло, слан-ну ...

ОБЛИЦИ: прија (прије), лета (лети), летају (лете), њија (њих), дешаје (дешава), покопаје (покопава), зафркајем (зафркавам), укуаш (укуваш), укуа (укува), кат (кад / "кат-се-кисели шљива"), мећо (метао), овдале (одавде), они (онај)

https://sr.wikipedia.org/wiki/Слободан_Реметић
Облик прија (прије, пре) је типичан за икавске говоре, али се јавља и у ијекавско-шћакавском (источнобосанском) дијалекту.
 

Demagogic

Zainteresovan član
Poruka
107
Ваља и бацит поглед на овај цитат. Јосип Лисац нигдје не каже да је то тако, него да ПРЕТПОСТАВЉА да је то тако. Дакле, он се пита одакле сад ти Срби који говоре источнобосанским дијалектом, а онда износи претпоставку да су то можда Власи (Румуни) који су од локалних католика и муслимана словенског поријекла преузели дијалект.

Источнобосански се више нигдје не говори као цјелина, свугдје је изгубио већи дио својих црта, али његови репови продиру свукуда: у Славонију и централну Херцеговину, па и Семберију, гдје су све Срби скоро. Нпр. Срби из Семберије имају хабитуал као глаголски облик, нпр. Он би дођи (он би честог долазио), он би плачи (он би често плакао) итд. То је баш источнобосански спецификум.
 
Poruka
8.860
Ваља и бацит поглед на овај цитат. Јосип Лисац нигдје не каже да је то тако, него да ПРЕТПОСТАВЉА да је то тако. Дакле, он се пита одакле сад ти Срби који говоре источнобосанским дијалектом, а онда износи претпоставку да су то можда Власи (Румуни) који су од локалних католика и муслимана словенског поријекла преузели дијалект.

Источнобосански се више нигдје не говори као цјелина, свугдје је изгубио већи дио својих црта, али његови репови продиру свукуда: у Славонију и централну Херцеговину, па и Семберију, гдје су све Срби скоро. Нпр. Срби из Семберије имају хабитуал као глаголски облик, нпр. Он би дођи (он би честог долазио), он би плачи (он би често плакао) итд. То је баш источнобосански спецификум.
No istočnobosanske oaze su sve hrvatske- u Pecsu, kod Kostajnice i kod Virovitice.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Istočnobosanski_dijalekt
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.