ГОДИШЊИЦА СМРТИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

МАЧАК

Buduća legenda
Poruka
25.542
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/217526/Godisnjica-smrti-patrijarha-Pavla
SEĆANJE NA BIVŠEG POGLAVARA SPC
Godišnjica smrti patrijarha Pavla

Danas se navršava godina dana od smrti patrijarha srpskog Pavla, koji će u istoriji srpskog naroda ostati upamćen po svojim delima, skromnosti i životu koji je u potpunosti bio posvećenom Jevandjelju.
Njegovo službovanje na mestu prvog među jednakim arhijerejima, dugo gotovo dve decenije, posebno je obeležilo ratne godine na prostoru nekadašnje Jugoslavije kada je poručivao da su "svi ljudi deca Božja".
1959_0820-patrijarh-pavle-foto-fonet_ff.jpg

Ostaće upamćeno da se krajem 90-tih godina stavio na čelo nekoliko protestnih marševa protiv Slobodana Miloševića koga je SPC 2000. godine, odbacivši tradicionalnu političku neutralnost, pozvala da se povuče, a opozicione stranke da pronadju zajednički jezik. Bio je veoma popularan u narodu, koji ga je mogao videti kako pešači od Kalemegdana prema Slaviji, ili kako se vozi javnim prevozom.

"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", poručivao je patrijarh Pavle, ali i savetovao "čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade".

Patrijarh Pavle je osuđivao svako nasilje i zločine, bez obzira na to ko ih je činio, bez obzira na to kom narodu su činjeni i kojoj veri. Ustajao je vrlo rano, živeo je u potpunosti po Jevnadjelju i u skladu s onim što je govorio. Nije gledao televiziju, nije slušao radio, niti je čitao novine jer znao je da su prilike takve da će ono što je važno i do njega doći. Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele ili naočare… Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.
Uzrečica mu je bila "Bog te video…".

Protivio se svakom luksuzu, bio je, kažu, štedljiv, ali nikako škrt. Priča se da je patrijarh jednom prilikom ispred Patrijaršije video puno luksuznih automobila upitao čiji su. Kada je dobio odgovor da su to vozila njegovih vladika patrijarh je uzviknuo: "Bog te video…. A čime bi se tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost". Njegova soba u Patrijaršiji bila je do te mere skromna da je u potpunosti podsećala na monašku keliju.
Patrijarh Pavle je gotovo tokom čitave godine bio na postu na vodi, ribu je jeo veoma retko, a meso gotovo nikad. Govoreći na patrijarhovom odru ispred Hrama Svetog Save na Vračaru pred više stotina ljudi koji su se tu sabrali da bi patrijarha ispratili na poslednji počinak, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije poručio je da je patrijarh Pavle "sveti starac" koji je budio skrivenu dobrotu, čovekoljublje, bogoljublje, bratoljublje u ljudima koji su ga preopoznali kao svog najrođenijeg.

"Kada se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače, ali treba živeti tako, da kada se on upokoji, ceo svet plače, a samo se on raduje", kazao je mitropolit.
Iako je bio star i bolestan i, iako je poslednje dve godine proveo na Vojno-medicinskoj akademiji, vest da ga više nema rasplakala je Srbiju.

I dok je Srbija plakala, nebo se radovalo zato što je dobilo sveca, govorili su njegovi saradnici.

Patrijarh Pavle preminuo je u snu, u 10.45 sati, u 95. godini, na VMA, gde je od 13. novembra 2007. godine bio na lečenju. Kao 44. srpski patrijar je izabran 1. decembra 1990. godine kao naslednik patrijarha Germana. Po sopstvenoj želji sahranjen je u manastiru Rakovica, u Beogradu.

U sredu u manastiru u Rakovici parastos patrijarhu Pavlu

U manastiru Svetog Arhangela Mihaila u sredu će biti služen parastos povodom godišnjice smrti patrijarha Pavla, objavljeno je na sajtu SPC. Drugo redovno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora SPC u ovoj godini svečano će započeti u devet časova sabornim služenjem liturgije u tom manastru, nakon koje će biti služen parastos patrijarhu Pavlu.
Једна цела година..
А СВЕТАЦ је сво време међу нама.
 
Превели губитак за све нас, али славићемо његово име докле год смо живи. Поносан сам што сам живео у његовом времену.
Одлете последњи орао крсташ наших гора...

Нек' му је вечна слава и хвала!
 
Srbija je izgubila dragog nam Patrijaha ali je dobila jos jednog sveca koji ce da se moli za nas...

У време када је изабран за Патријарха, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је:
-Какав си ти Патријарх кад имаш само једну мантију?
На то ће новоизабрани Патријарх:
-Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!
 
Patrijah Pavle
Боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди.

Један београдски боем истрчао је из кафане "?" кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву. Преплићући језиком рекао му је:
-Нас двојица смо најбољи људи на свету!
Ппатријарх му је на то одговорио:
-Јесмо, ал' кад попијемо ништа не ваљамо.

Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

Патријарх Павле je доста полагао на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у цркви и на литургији, када се човек преда духовној музици. Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали – Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму била омиљено место. Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:
- Синко, обратите мало више пажње…, чини ми се да то не радите баш како би требало!
Овај одговори, помало увређено:
- Па, знате, Ваша светости, свака птица пева својим гласом.
Патријарх ће на то:
- Јесте, синко, али у шуми. Ово је црква!

Један новинар, који станује близу Патријаршије, често је у џепу јакне свога сина налазио бомбоне. Знајући да му их није купио, питао је сина одакле му. Малишан је одговорио:
-Дао ми мој друг Паја.
После неког времена оцу је већ то постало чудно јер није могао да се сети ниједног друга свога сина по имену Паја, па је упитао: -Који ти је то друг?
Дечак је ко из топа одговорио:
-Па наш Патријарх. Кад год пролази поред паркића у ком се ми играмо, он купи бомбоне па нам подели. А ми га волимо јер нам је другар, па га зовемо Паја.
Далеке 1962. године, на захтев неких епископа да им се повећа плата, ондашњи владика рашко-призренски Павле одговорио је питањем:
-А зашто, кад не можемо ни ово што смо имали до сада да потрошимо?
Док се једном, трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је било необично за то време. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти:
-Ево га Патријарх!-и крену да затражи благослов.
Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди:
-А сад један по један…
И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од Патријарха.

Једном је Патријарх летео негде авионом. Када су летели над морем, авион је ушао у зону турбуленције и било је труцкања. Млади архијереј који је седео поред патријарха питао га је шта он мисли о томе ако се авион сада сруши. Патријарх је без збуњености рекао: „У односу на себе примићу то као акт праведности јер сам у животу појео толико риба, да би било чудно кад оне мене сад не би појеле“.

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а Патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао:

У време кад је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, Патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко груди, паде на колена и завапи:

- Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим.

Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена, и гледајући га право у очи, прозбори:

- Синко мој, не тражи од српског Патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш...

- Морам, Ваша Светости, погледајте - рече и из џепа војничке блузе извуче фотографију. - Ово су моја унакажена деца...

- Ужас, ужас! - изусти Патријарх загледајући стравичан призор. - Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље - пресуди сам...

„А мени није имало шта да се смрзне."

У доба побуне Албанаца, прате двојица дечака владику на прелазу моста у Призрену. Осећа владика да ни деца не презају од зла, да нешто припремају... Чује лепо како се дечаци договарају да му жилетом исеку мантију.

- Сад! - викну један бодрећи другог.

- Сад, не види нико!

Владика, који помало разуме албански језик, застаде, прикупи мантију и рече:

- Види, децо, види! Види Бог!

Дечаци се дадоше у бег.

Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца:
-Чија су то толика луксузна кола паркирана?
- Наших владика. Дошли су њима на Сабор- одговорио је пратилац.
-О, Бог их видео! Шта ли би тек возили да нису дали завет скромности?!- духовито је прокоментарисао Патријарх Павле.

Београђани су Патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу. Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса“, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се Патријарху:
- Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба.
Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га Патријарх:
- А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?
- Мој, Ваша Светости! - као да се похвали протојереј
- Станите! - заповеди Патријарх Павле.
Изађе, прекрсти се и рече свештенику:
- Нека вам је Бог на помоћи!

Kaда су га, као надлежног епископа монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе „фићу“ (у то време најмањи аутомобил), да би се њиме допремале потрепштине за манастир, и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је: „Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!“

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже:
- Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак.

У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.
-Како ћемо да идемо? Колима? - пита ђакон, сугеришући одговор.
-Аутобусом! - одлучно ће Патријарх.
А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.
-Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу… - настоји да убеди патријарха.
-Идемо! - кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов штап одсечно одзвањао од удара о асфалтну подлогу.
-Али… - идући за њим, ђакон потеже нови аргумент - Ваша Светости, лето је, доста света иде да се купа на Ади циганлију, аутобуси су пуни разголићеног света. Није згодно…
Патријарх накратко застаде, окрете се и одговори ђакону:
-Знате, оче, свако види оно што хоће!

Остао је упамћен и један случај из времена када је Павле био у Благовештењу. Крене неколико њих монаха чамцем да обрађују манастирску земљу с друге стране Западне Мораве. Чамац се под теретом накриви, а отац Антоније падне у реку. Павле скочи у воду и извуче Антонија на обалу. Када је после више од четри деценије Антонију, као благочестивом архимандриту манастира Троноша, припала част да извуче коверту са именом новог српског патријарха, и пошто је извукао управо коверту са Павловим именом, то је онима који су знали за случај са Западне Мораве био повод за овакав коментар:
„Павле је извукао Антонија из реке, а Антоније Павла за патријарха!“

„Читавог живота се потрудио да никоме не згази на сенку, да никога не оптерети собом, па је сам правио и своје ципеле, сам кувао, сам шио своју мантију. Чак и одежду коју је припремио кад дође дан да се упокоји, шио је заједно са једном од сестара из манастира Девича. Његова пензија не верујем да је премашила девет хиљада. То је он добио на Косову и Метохији и откад је постао патријарх ни динара више није хтео да прими као поглавар, од тога је своје потребе подмиривао.“
Митрополит Амфилохије
 
Ovde ima dva problema: DA BI NEKO POSTAO SVETAC, MORA DA URADI NESTO ZNACAJNO ZA VERU I CRKVU....

A Paja nije uradio AMA BAS NISTA ZNACAJNO....



I drugi problem je sto price o Pavlu pripadaju ili podforumi Istorija ili Religija, ali NIKAKO Politika!

http://4.***************/_4ixr6jwEER4/TJMjsu_sO3I/AAAAAAAAAgo/fKs1ncc0qGQ/s640/Gojko+i+Franjo.jpg

"Латинство се одцепило од Цркве и пало у бездан јереси и заблуда и лежи у њима без икакве наде да устане... Латини нису хришћани".


Преподобный Пајсије (Величковски) (†1794)
(Дела о знамењу Часног и Животворног Крста)
 
Вечна му слава и велико хвала.

Доказ више да је стварно изузетан је и то што је једна од врло ретких личности из српске историје око које су скоро сви Срби сложни.

Stavljajuci Patrijarha Pavla u podforum Politika, svesno ili nesvesno se stavlja znak jednakosti izmedju patrijarha i SM (on ga nikada nije direktno ukorio za sve sto je ucinio Srbima i drugim narodima), nego je bio na GUBITNICKOJ STRANI...

Patrijarh_Pavle_Karadzic_Mladic.jpg
 

Back
Top