Bombardovanje za početnike
Pogledajte prilog 637974
Piše: Miloš Cirić
Državno nasilje nad civilnim stanovništvom koje je bilo uvod u rat na Kosovu, počelo je mnogo pre mog rođenja, a sam rat, u svojim najrazličitijim oblicima, proteže se kroz ceo život moje generacije. Obeležavanje godišnjice početka bombardovanja SRJ među pripadnicima generacija rođenih osamdesetih i devedesetih, i ove će godine izazvati zbunjenost i produbiti neznanje koje mladi u Srbiji imaju o bombardovanju i o ’ratovima u bivšoj Jugoslaviji’.
Kada tim ljudima kažete rat, oni su ubeđeni da im govorite o NATO bombardovanju; malo je onih koji znaju da je pre toga uopšte bilo rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Opšti je utisak da ne postoji svest o pravim razlozima zbog kojih je do tih ratova, i na kraju bombardovanja SRJ, uopšte došlo i na koji su način ti događaji povezani. Država se trudi da ovakvo stanje svesti održi, ali ne propušta da implicira da je godišnjica bombardovanja tek jedan u nizu parastosa koji obeležavaju ’postradanja srpskog naroda’.
U tu sliku uklapaju se i ruševine u centru Beograda, pored kojih odrastaju generacije mladih prihvatajući ih kao ponosni deo nacionalnog i gradskog dekora. Spajanje nepovezanih događaja (na primer savezničkog bombardovanja Beograda 1944. i NATO intervencije 1999) i njihovo pojedinačno iskrivljeno tumačenje zasnovano na propagandi, a ne istorijskim činjenicama, pored toga što proizvodi iritirajuću kakofoniju, za posledicu ima i promovisanje teze o nedužnom srpskom narodu, nevinoj žrtvi viševekovne zavere Amerike, celog zapadnog sveta, Vatikana, engleske kraljice, itd.
Ono o čemu se u Srbiji uporno ćuti, jesu okolnosti zbog kojih je do ratova i bombardovanja SR Jugoslavije uopšte došlo. To ne čudi, jer se u domaćoj javnosti malo govori o stepenu odgovornosti koju je nekadašnje rukovodstvo ove države imalo za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, kao i za njenu dezintegraciju. To je, između ostalog, posledica činjenice da su naslednici, ideolozi, saradnici i bivši članovi tog istog rukovodstva i dalje politički aktivni i na najvišim državnim i drugim javnim funkcijama. Tako se postiže opšta konfuzija u kojoj se prosečan građanin baca u vrtlog oprečnih informacija i tumačenja, iz koga se umoran i nezaintersovan vraća svojim svakodnevnim problemima, što sve zajedno za posledicu ima uspešno zataškavanje zločina i aboliranje zločinaca.
Ćuti se, dakle, o okolnostima koje su dovele do ’svih žrtava’, kojima ovih dana beogradske vlasti dižu
spomenik, čime se generacijama koje politika ne zanima, a ratova se ne sećaju, a u koje spada i moja (rođeni u SFRJ, odrastali u SRJ), poručuje da su za ’ratove devedesetih’ zapravo krivi svi, da nemamo čega da se stidimo, naprotiv; da je istina negde tamo, daleka, nepouzdana i nedokučiva, da su istorija i politika apstraktne oblasti života i da je sve to zajedno ionako previše komplikovano da bi se razumelo. Ne propuštaju, ipak, da morbidnim ’proslavama’ ratnih godišnjica ukažu na ispravnost velikosrpske nacionalističke politike i nevinost ’naše strane’. Mnogi pojedinci i grupe, uz blagonaklonost većine medija, ni ove godine neće propustiti priliku da bombardovanje Jugoslavije predstave u kontekstu nepravedne i ničim izazvane agresije protiv Srbije i ’svega što je srpsko’. Onaj deo javnosti koji javno govori istinu o našoj ratnoj prošlosti ostaće i dalje tih, skrajnut na marginu, bez mogućnosti da utiče na javno prećutkivanje i falsifikovanje sasvim nedavne istorije.
Bombardovanje SRJ je u srpskoj javnosti godinama unazad predstavljano kao jednostrani nasilni akt, zaverenička agresija država zapadne Evrope i Amerike protiv Srbije, a sve u cilju da ’nam uzmu Kosovo’. Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije.
Kontekst
Uspostavljanje policijske države na Kosovu koju je pratio žestok državni teror, etničko čišćenje i proterivanje Albanaca, imalo je svoje faze, razvoj i posledice. Ono što se u domaćoj javnosti često percipira kao ’početak kraja kosovske krize’, a to je bombardovanje SR Jugoslavije, nedovoljno se posmatra u kontekstu događaja koji su bombardovanju prethodili i koji, u određenom smislu, predstavljaju podlogu u kojoj je bilo moguće Miloševićevo rasparčavanje Jugoslavije i masovni zločini protiv civilnog stanovništva na Kosovu – koji su na kraju doveli do intervencije NATO pakta 1999. godine.
Nakon Titove smrti, preko 77 odsto stanovništva na Kosovu činili su Albanci. Tada je još uvek važio Ustav SFRJ iz 1974, koji su mnogi srpski intelektualci smatrali ’dželatom Srbije’, jer srpskim vlastima s jedne strane nije dozvoljavao dominaciju nad Jugoslavijom, dok je s druge široka decentralizacija propisana Ustavom Vojvodini i Kosovu davala nadležnosti slične onima koje su imale ostale jugoslovenske republike, što je među političkom i intelektualnom elitom u Srbiji izazivalo frustraciju.
Godine 1981, u Srbiji sve glasnije počinje da se govori o promeni Ustava. Istovremeno, na Kosovu, marta 1981, studenti Univerziteta u Prištini organizuju mirne demonstracije na kojima se prvi put čuo zahtev ’Kosovo Republika’. Zahtev demonstranata bio je uspostavljanje ravnopravnog položaja Albanaca u okviru Jugoslavije priznanjem albanske narodnosti, umesto dotadašnjeg statusa nacionalne manjine. Jugoslovenska vlast je na demonstracije odgovorila slanjem vojske koja se obračunala sa demonstrantima, kada je ubijeno više desetina đaka i studenata.
U godinama koje slede, počeće zavođenje vojne uprave nad Kosovom, koju su pratile masovna hapšenja i represija nad onima koji su se zalagali za nezavisnost Kosova. Paralelno sa tim, pripadnici srpske političke, intelektualne i verske elite oživljavaju kosovski mit i u javnosti počinju da šire govor mržnje prema kosovskim Albancima, uz teorije zavere o ’genocidu nad Srbima na Kosovu’.
Ilustrativni su primeri Apela za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji iz 1982, koji su uglavnom potpisala sveštena lica, među njima i Amfilohije Radović; i Peticija 2016 građana Kosova iz 1985. godine, u čijem je stvaranju učestvovao i Dobrica Ćosić. Uticaj srpske nacionalističke intelektualne elite kulminirao je godinu dana kasnije, septembra 1986, kada je objavljen
Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji se smatra ideološkom osnovom, svetim pismom nacionalističke Miloševićeve politike, koja je za cilj imala etnički čistu, Veliku Srbiju. U tom se dokumentu zahtevi Albanaca za ravnopravnošću tumače kao ’fizički, politički, pravni i kulturni genocid nad srpskim stanovništvom’.
Kao jedan od rezultata višegodišnje kampanje, aprila 1987, kosovski Srbi u Kosovu Polju organizuju demonstracije protiv ’albanskog rukovodstva pokrajine’. U fingiranom sukobu sa pokrajinskom policijom, Milošević izgovara čuvenu rečenicu ’Ne sme niko da vas bije’, čime osvaja naklonost kosovskih Srba. Iste godine, dogodila se Osma sednica Saveza komunista Srbije, na kojoj je pobedila nacionalistička struja Slobodana Miloševića, kada on i faktički preuzima sav uticaj i vlast u partiji. Dve godine od tog događaja biće dovoljno vremena da se Milošević na talasu nacionalističke histerije inauguriše kao novi nacionalni lider, centralizuje vlast i početkom 1989. godine nasilno ukine autonomiju Kosova. Na Kosovu je zavedeno vanredno stanje, vojska i policija su gušile svaki vid otpora, pohapšeno je na stotine ljudi, a na demonstracijama Albanaca krajem marta 1989. policija je, prema podacima Human Rights Watch-a, ubila 24 osobe. Tri meseca kasnije, u okviru proslave 600. godina od poraza srpske vojske u Kosovskom boju, 28. juna 1989. godine, Milošević drži
govor na Gazimestanu, u kome najavljuje da za ostvarenje ciljeva njegove politike ni oružani sukobi nisu isključeni. (’Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.’)
Pet meseci kasnije, dolazi do pada Berlinskog zida i kraja hladnog rata. Dva dana nakon početka rušenja Berlinskog zida, na izborima za predsednika predsedništva, građani Srbije Miloševiću daju plebiscitarnu podršku i izglasavaju ga za novog nacionalnog lidera – dobio je 86 odsto glasova u Srbiji, 92 odsto u Beogradu, 98 odsto u Nišu, 99 odsto u Kuršumliji. Neposredno nakon izbora, 14. novembra 1989. godine u intervjuu Rojtersu, Milošević prvi izgovara danas svima poznatu rečenicu ’Kosovo je srce Srbije’.
U domaćim medijima nastavlja se histerija, govor mržnje i huškanje protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Građani Kosova uveliko se nazivaju separatistima, šiptarskim teroristima, zlostavljačima, ubicama. Jula 1990. godine, Milošević nasilno ukida autonomiju Kosova, a Skupština Kosova donosi Ustavnu rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnom republikom u okviru Jugoslavije. Tri dana kasnije, Srbija raspušta kosovski parlament i smenjuje glavne urednike javnih glasila na Kosovu. U to vreme, dolazi do formiranja paralelnih kosovskih institucija koje rade u ilegali. Godine 1991, kosovska Vlada u senci i Skupština raspisuju referendum o nezavisnosti, kada je proglašena nezavisna država Kosovo i formiran niz paralelnih institucija (školstvo, zdravstvo, poreski sistem itd), koje su bile direktno suprotstavljene zvaničnim institucijama pod kontrolom Srbije.
U godinama koje dolaze, Miloševićeva politika bila je fokusirana na rasparčavanje Jugoslavije i ratove u Hrvatskoj i Bosni, dok je na Kosovu zavedena policijska država. Nakon što su vlasti iz Beograda preuzele kosovske institucije, stotine hiljada kosovskih Albanaca je otpušteno iz državnih institucija i firmi. Većina škola na albanskom jeziku prestalo je sa radom, pa su se albanski đaci i studenti obrazovali na maternjem jeziku u dubokoj ilegali, po privatnim stanovima i napuštenim zgradama. Milošević se borio protiv svakog organizovanja među Albancima, pa ih je srpska policija na Kosovu godinama rutinski privodila, maltretirala i zlostavljala. Politički predstavnici kosovskih Albanaca koje je predvodio Ibrahim Rugova pružali su pasivni, nenasilni otpor srpskim vlastima odbijajući da učestvuju u zvaničnim političkim strukturama.
