Quantcast

Godišnjica masakra u Račku

комшија

Legenda
Poruka
55.390
https://www.danas.rs/drustvo/suocavanje/godisnjica-masakra-u-racku/

Godišnjica masakra u Račku

Na Kosovu je obeležena 21. godišnjica masakra u selu Račak, u kome su srpske snage ubile 45 Albanaca. Zločin počinjen 15. januara 1999. bio je jedan od povoda za donošenje odluke o NATO bombardovanju tadašnje SRJ.



Piše: S. B.16. januara 2020. 23.41

Počast žrtvama u memorijalnom centru u Račku odali su predsednici Albanije i Kosova Iljir Meta i Hašim Tači.

Obeležavanju je prisustvovao i bivši šef Verifikacione misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju na Kosovu, ambasador Vilijem Voker.

Zvaničnici Srbije, među kojima predsednik Aleksandar Vučić, kao i većina medija odbija zvaničnu, međunarodnu verziju o zločinu, tvrdeći da je reč o „izmišljotini“, koja je iskorišćena za početak bombardovanja.

EU je, međutim, saopštila da su zlodela počinjena u Račku u januaru 1999. godine „dobro dokumentovana“.

„Odbijanje i revizija (masakra) su u suprotnosti s vrednostima EU i suprotni projektu zapadnog Balkana o integraciji u EU“, poručeno je u saopštenju objavljenom na dan masakra.

Oglasili su se i ambasadori zemalja Kvinte (Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija i SAD) na Kosovu.




„Čuvajmo sećanje na one koji su stradali u Račku i svih drugih pokolja na Kosovu pre dve decenije, radeći zajedno na izgradnji budućnosti mira, pravde i blagostanja za buduće generacije. Vlade Kosova i Srbije moraju da osiguraju da žrtve i njihove porodice imaju potpuni pristup pravdi i informacijama o sudbini njihovih najmilijih“, navodi se u saopštenju.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Droid

Buduća legenda
Poruka
36.963
Nista cudno jos jedna laz. Bilo je uvek lazi. Ona je biblijski pojam. Zasto nasa vlada koja se zucno bori da povuce priznanja Kosova, u isto vreme ne preduzme energicnu akciju za raskrinkavanje lazi koje su dovele do osuda Srba kako na Kosovu tako i u BiH?

Iz toga bi se lakse ostvarila mogucnost za osamostaljenj Srpske a i stavljanje Kosova u neki tajvanski polozaj. A i siptariji je bolje da budu kao Tajvan nego kao Palestina.
 

Seksi Gospodin

Domaćin
Poruka
4.496
Slobodna Evropa nije navela koliko je tih istih Albanaca poginulo od strane NATO ratnih profitera tokom bombardovanja
Naročito onog koji su vodili pod "kolateralnom štetom" stručan izraz za "zabole me Stojko".

E taj broj poginulih Albanaca nek navedu kao i termin kada će bude godišnjica za njih.
 

Black Baron

Aktivan član
Poruka
1.395
Jel ti, Komšija, obeležavaš genocid u Jasenovcu? Ili ti je Račak i njegovih 45 žrtava bitniji od stotina hiljada Srba tamo pobijenih? Možda medju nama Srbima postoje neljudi, ali to su izuzeci. Kod vas je čitav narod od 1941 do 1945 bio neljudski, nakazan, demonski, krvožedan. Prolivali ste krv male dece, jedini imali logore za decu u Evropi. Čak i Nemci su se zgadili nad vašim zločinima. Što se nad time ne iščudjavaš i zapanjuješ?
 

Motorcyclist

Legenda
Poruka
63.759
Jel ti, Komšija, obeležavaš genocid u Jasenovcu? Ili ti je Račak i njegovih 45 žrtava bitniji od stotina hiljada Srba tamo pobijenih? Možda medju nama Srbima postoje neljudi, ali to su izuzeci. Kod vas je čitav narod od 1941 do 1945 bio neljudski, nakazan, demonski, krvožedan. Prolivali ste krv male dece, jedini imali logore za decu u Evropi. Čak i Nemci su se zgadili nad vašim zločinima. Što se nad time ne iščudjavaš i zapanjuješ?
I jedno i drugo je uzas. Civili su u pitanju.
 

Black Baron

Aktivan član
Poruka
1.395
I jedno i drugo je uzas. Civili su u pitanju.
Jeste užas, ali nije jednaki užas. Ne možeš da izjednačiš ubistvo 45 civila sa jednim od najkrvožednijih genocida u istoriji. To nisu iste stvari, iako bi oni (Hrvati) voleli da jesu, pa pričaju o nekakvom srpskom "genocidu" nad njima, a svoje jame i dvorišta još nisu oprali od srpske krvi i ispraznili od dečijih kostiju. Nemaju oni pravo nad bilo čim da se iščudjavaju, jer su na Balkanu po tom pitanju najgori od najgorih.
 

KESH

Buduća legenda
Poruka
36.044
Da nema govora o tome da su u Račku stradali civili, a kamoli da su bili masakrirani, objasnio je za Sputnjik i Goran Radosavljević Guri, general policije u penziji i komandant akcije „Račak“.

„Početkom januara te godine počeli su intenzivni teroristički napadi na celoj teritoriji Kosova. U Račku se, prema našim saznanjima, nalazila teroristička porodica Mujota, čiji su članovi bili odgovorni za niz terorističkih napada na policajce i civile. Zato je štab u Prištini odlučio da se izvede antiteroristička akcija kako bi se došlo do njih“, rekao je Radosavljević.

Akcija srpske policije je, priča general, bila uspešna, a teroristi su likvidirani./

:bravo: :bravo: :bravo::bravo::bravo::bravo::bravo:
 
Jel ti, Komšija, obeležavaš genocid u Jasenovcu? Ili ti je Račak i njegovih 45 žrtava bitniji od stotina hiljada Srba tamo pobijenih? Možda medju nama Srbima postoje neljudi, ali to su izuzeci. Kod vas je čitav narod od 1941 do 1945 bio neljudski, nakazan, demonski, krvožedan. Prolivali ste krv male dece, jedini imali logore za decu u Evropi. Čak i Nemci su se zgadili nad vašim zločinima. Što se nad time ne iščudjavaš i zapanjuješ?
Комшови саплеменици из УЧК откупили контролни пакет "Крсте"! :)
Само тако је објашњиво ово пласирање одвратних лажи и манипулација.
 

Seksi Gospodin

Domaćin
Poruka
4.496
I jedno i drugo je uzas. Civili su u pitanju.
Vidi, ono što su radili "bivši Srbi" se vodi pod animalnu bestijalnost podsvesnog osećaja lične krivice zbog ličnih slabosti usled uticaja Vatikana
a ono što je radjeno po Poljskoj unutar nemačkog nacizma pod planiranom judeo-masonskom mašinerijom iz Amerike.

U oba slučaja su ginule žrtve takvih mozgova a način umiranja nije bitan koliko cilj.
Hrvati imaju čudan običaj da bacaju austrougarskim, italijanskim, nemačkim napadačima cveće na crveni tepih dok Srbe gadjaju kamenicama.

NATO nije oplakivao "kolateralnu štetu" nad Albancima jer ih je "odveo u slobodu kraćim putem".
 
Poslednja izmena:

Motorcyclist

Legenda
Poruka
63.759
Vidi, ono što su radili "bivši Srbi" se vodi pod animalnu bestijalnost podsvesnog osećaja lične krivice zbog ličnih slabosti zbog uticaja Vatikana
a ono što je radjeno po Poljskoj unutar nemačkog nacizma pod planiranom judeo-masonskom mašinerijom iz Amerike.

U oba slučaja su ginule žrtve takvih mozgova a način umiranja nije bitan koliko cilj.
Hrvati imaju čudan običaj da bacaju cveće austrougarskim, italijanskim, nemačkim napadačima cveće na crveni tepih dok Srbe gadjaju kamenicama.

NATO nije oplakivao "kolateralnu štetu" nad Albancima jer ih je "odveo u slobodu kraćim putem".
Sve je ovo ok samo sto negirati nesto kao ovo je jako velika glupost.

Ali razumem frustraciju i bes zbog nekaznjenih zlocina kao Zuta kuca i slicno, taj los pristup Zapada je i proizveo ovo.
 

veliki krang

Legenda
Poruka
54.675
Sve je ovo ok samo sto negirati nesto kao ovo je jako velika glupost.

Ali razumem frustraciju i bes zbog nekaznjenih zlocina kao Zuta kuca i slicno, taj los pristup Zapada je i proizveo ovo.
Ovo su bili teroristi presvučeni u civilnu odeću, ne postoji niti jedno istraživanje, kako sa Zapada tako i iz Srbije, koje bi potvrdilo da je reč o masakru civila. To je poznata činjenica.
 

комшија

Legenda
Poruka
55.390
1579249048200.png



Bombardovanje za početnike


1579249137700.png

Piše: Miloš Cirić


Državno nasilje nad civilnim stanovništvom koje je bilo uvod u rat na Kosovu, počelo je mnogo pre mog rođenja, a sam rat, u svojim najrazličitijim oblicima, proteže se kroz ceo život moje generacije. Obeležavanje godišnjice početka bombardovanja SRJ među pripadnicima generacija rođenih osamdesetih i devedesetih, i ove će godine izazvati zbunjenost i produbiti neznanje koje mladi u Srbiji imaju o bombardovanju i o ’ratovima u bivšoj Jugoslaviji’.

Kada tim ljudima kažete rat, oni su ubeđeni da im govorite o NATO bombardovanju; malo je onih koji znaju da je pre toga uopšte bilo rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Opšti je utisak da ne postoji svest o pravim razlozima zbog kojih je do tih ratova, i na kraju bombardovanja SRJ, uopšte došlo i na koji su način ti događaji povezani. Država se trudi da ovakvo stanje svesti održi, ali ne propušta da implicira da je godišnjica bombardovanja tek jedan u nizu parastosa koji obeležavaju ’postradanja srpskog naroda’.

U tu sliku uklapaju se i ruševine u centru Beograda, pored kojih odrastaju generacije mladih prihvatajući ih kao ponosni deo nacionalnog i gradskog dekora. Spajanje nepovezanih događaja (na primer savezničkog bombardovanja Beograda 1944. i NATO intervencije 1999) i njihovo pojedinačno iskrivljeno tumačenje zasnovano na propagandi, a ne istorijskim činjenicama, pored toga što proizvodi iritirajuću kakofoniju, za posledicu ima i promovisanje teze o nedužnom srpskom narodu, nevinoj žrtvi viševekovne zavere Amerike, celog zapadnog sveta, Vatikana, engleske kraljice, itd.

Ono o čemu se u Srbiji uporno ćuti, jesu okolnosti zbog kojih je do ratova i bombardovanja SR Jugoslavije uopšte došlo. To ne čudi, jer se u domaćoj javnosti malo govori o stepenu odgovornosti koju je nekadašnje rukovodstvo ove države imalo za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, kao i za njenu dezintegraciju. To je, između ostalog, posledica činjenice da su naslednici, ideolozi, saradnici i bivši članovi tog istog rukovodstva i dalje politički aktivni i na najvišim državnim i drugim javnim funkcijama. Tako se postiže opšta konfuzija u kojoj se prosečan građanin baca u vrtlog oprečnih informacija i tumačenja, iz koga se umoran i nezaintersovan vraća svojim svakodnevnim problemima, što sve zajedno za posledicu ima uspešno zataškavanje zločina i aboliranje zločinaca.

Ćuti se, dakle, o okolnostima koje su dovele do ’svih žrtava’, kojima ovih dana beogradske vlasti dižu spomenik, čime se generacijama koje politika ne zanima, a ratova se ne sećaju, a u koje spada i moja (rođeni u SFRJ, odrastali u SRJ), poručuje da su za ’ratove devedesetih’ zapravo krivi svi, da nemamo čega da se stidimo, naprotiv; da je istina negde tamo, daleka, nepouzdana i nedokučiva, da su istorija i politika apstraktne oblasti života i da je sve to zajedno ionako previše komplikovano da bi se razumelo. Ne propuštaju, ipak, da morbidnim ’proslavama’ ratnih godišnjica ukažu na ispravnost velikosrpske nacionalističke politike i nevinost ’naše strane’. Mnogi pojedinci i grupe, uz blagonaklonost većine medija, ni ove godine neće propustiti priliku da bombardovanje Jugoslavije predstave u kontekstu nepravedne i ničim izazvane agresije protiv Srbije i ’svega što je srpsko’. Onaj deo javnosti koji javno govori istinu o našoj ratnoj prošlosti ostaće i dalje tih, skrajnut na marginu, bez mogućnosti da utiče na javno prećutkivanje i falsifikovanje sasvim nedavne istorije.

Bombardovanje SRJ je u srpskoj javnosti godinama unazad predstavljano kao jednostrani nasilni akt, zaverenička agresija država zapadne Evrope i Amerike protiv Srbije, a sve u cilju da ’nam uzmu Kosovo’. Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije.

Kontekst

Uspostavljanje policijske države na Kosovu koju je pratio žestok državni teror, etničko čišćenje i proterivanje Albanaca, imalo je svoje faze, razvoj i posledice. Ono što se u domaćoj javnosti često percipira kao ’početak kraja kosovske krize’, a to je bombardovanje SR Jugoslavije, nedovoljno se posmatra u kontekstu događaja koji su bombardovanju prethodili i koji, u određenom smislu, predstavljaju podlogu u kojoj je bilo moguće Miloševićevo rasparčavanje Jugoslavije i masovni zločini protiv civilnog stanovništva na Kosovu – koji su na kraju doveli do intervencije NATO pakta 1999. godine.

Nakon Titove smrti, preko 77 odsto stanovništva na Kosovu činili su Albanci. Tada je još uvek važio Ustav SFRJ iz 1974, koji su mnogi srpski intelektualci smatrali ’dželatom Srbije’, jer srpskim vlastima s jedne strane nije dozvoljavao dominaciju nad Jugoslavijom, dok je s druge široka decentralizacija propisana Ustavom Vojvodini i Kosovu davala nadležnosti slične onima koje su imale ostale jugoslovenske republike, što je među političkom i intelektualnom elitom u Srbiji izazivalo frustraciju.

Godine 1981, u Srbiji sve glasnije počinje da se govori o promeni Ustava. Istovremeno, na Kosovu, marta 1981, studenti Univerziteta u Prištini organizuju mirne demonstracije na kojima se prvi put čuo zahtev ’Kosovo Republika’. Zahtev demonstranata bio je uspostavljanje ravnopravnog položaja Albanaca u okviru Jugoslavije priznanjem albanske narodnosti, umesto dotadašnjeg statusa nacionalne manjine. Jugoslovenska vlast je na demonstracije odgovorila slanjem vojske koja se obračunala sa demonstrantima, kada je ubijeno više desetina đaka i studenata.

U godinama koje slede, počeće zavođenje vojne uprave nad Kosovom, koju su pratile masovna hapšenja i represija nad onima koji su se zalagali za nezavisnost Kosova. Paralelno sa tim, pripadnici srpske političke, intelektualne i verske elite oživljavaju kosovski mit i u javnosti počinju da šire govor mržnje prema kosovskim Albancima, uz teorije zavere o ’genocidu nad Srbima na Kosovu’.

Ilustrativni su primeri Apela za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji iz 1982, koji su uglavnom potpisala sveštena lica, među njima i Amfilohije Radović; i Peticija 2016 građana Kosova iz 1985. godine, u čijem je stvaranju učestvovao i Dobrica Ćosić. Uticaj srpske nacionalističke intelektualne elite kulminirao je godinu dana kasnije, septembra 1986, kada je objavljen Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji se smatra ideološkom osnovom, svetim pismom nacionalističke Miloševićeve politike, koja je za cilj imala etnički čistu, Veliku Srbiju. U tom se dokumentu zahtevi Albanaca za ravnopravnošću tumače kao ’fizički, politički, pravni i kulturni genocid nad srpskim stanovništvom’.

Kao jedan od rezultata višegodišnje kampanje, aprila 1987, kosovski Srbi u Kosovu Polju organizuju demonstracije protiv ’albanskog rukovodstva pokrajine’. U fingiranom sukobu sa pokrajinskom policijom, Milošević izgovara čuvenu rečenicu ’Ne sme niko da vas bije’, čime osvaja naklonost kosovskih Srba. Iste godine, dogodila se Osma sednica Saveza komunista Srbije, na kojoj je pobedila nacionalistička struja Slobodana Miloševića, kada on i faktički preuzima sav uticaj i vlast u partiji. Dve godine od tog događaja biće dovoljno vremena da se Milošević na talasu nacionalističke histerije inauguriše kao novi nacionalni lider, centralizuje vlast i početkom 1989. godine nasilno ukine autonomiju Kosova. Na Kosovu je zavedeno vanredno stanje, vojska i policija su gušile svaki vid otpora, pohapšeno je na stotine ljudi, a na demonstracijama Albanaca krajem marta 1989. policija je, prema podacima Human Rights Watch-a, ubila 24 osobe. Tri meseca kasnije, u okviru proslave 600. godina od poraza srpske vojske u Kosovskom boju, 28. juna 1989. godine, Milošević drži govor na Gazimestanu, u kome najavljuje da za ostvarenje ciljeva njegove politike ni oružani sukobi nisu isključeni. (’Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.’)

Pet meseci kasnije, dolazi do pada Berlinskog zida i kraja hladnog rata. Dva dana nakon početka rušenja Berlinskog zida, na izborima za predsednika predsedništva, građani Srbije Miloševiću daju plebiscitarnu podršku i izglasavaju ga za novog nacionalnog lidera – dobio je 86 odsto glasova u Srbiji, 92 odsto u Beogradu, 98 odsto u Nišu, 99 odsto u Kuršumliji. Neposredno nakon izbora, 14. novembra 1989. godine u intervjuu Rojtersu, Milošević prvi izgovara danas svima poznatu rečenicu ’Kosovo je srce Srbije’.

U domaćim medijima nastavlja se histerija, govor mržnje i huškanje protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Građani Kosova uveliko se nazivaju separatistima, šiptarskim teroristima, zlostavljačima, ubicama. Jula 1990. godine, Milošević nasilno ukida autonomiju Kosova, a Skupština Kosova donosi Ustavnu rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnom republikom u okviru Jugoslavije. Tri dana kasnije, Srbija raspušta kosovski parlament i smenjuje glavne urednike javnih glasila na Kosovu. U to vreme, dolazi do formiranja paralelnih kosovskih institucija koje rade u ilegali. Godine 1991, kosovska Vlada u senci i Skupština raspisuju referendum o nezavisnosti, kada je proglašena nezavisna država Kosovo i formiran niz paralelnih institucija (školstvo, zdravstvo, poreski sistem itd), koje su bile direktno suprotstavljene zvaničnim institucijama pod kontrolom Srbije.

U godinama koje dolaze, Miloševićeva politika bila je fokusirana na rasparčavanje Jugoslavije i ratove u Hrvatskoj i Bosni, dok je na Kosovu zavedena policijska država. Nakon što su vlasti iz Beograda preuzele kosovske institucije, stotine hiljada kosovskih Albanaca je otpušteno iz državnih institucija i firmi. Većina škola na albanskom jeziku prestalo je sa radom, pa su se albanski đaci i studenti obrazovali na maternjem jeziku u dubokoj ilegali, po privatnim stanovima i napuštenim zgradama. Milošević se borio protiv svakog organizovanja među Albancima, pa ih je srpska policija na Kosovu godinama rutinski privodila, maltretirala i zlostavljala. Politički predstavnici kosovskih Albanaca koje je predvodio Ibrahim Rugova pružali su pasivni, nenasilni otpor srpskim vlastima odbijajući da učestvuju u zvaničnim političkim strukturama.
 

комшија

Legenda
Poruka
55.390
НАСТАВАК

Sve do okončanja rata u Bosni 1995. godine, nenasilna strategija otpora imala je široko uporište među albanskim stanovništvom. Tokom i naročito posle rata u Bosni, počinju da se formiraju paravojni odredi kosovskih Albanaca koji preduzimaju nasilne akcije prema kosovskim Srbima, predstavnicima i institucijama zvanične Srbije na Kosovu. Godine 1996, Oslobodilačka vojska Kosova (formirana 1994) počinje sve češće da se sukobljava sa srpskom policijom i civilnim stanovništvom. Sukobi OVK i srpskih specijalnih policijskih i paravojnih jedinica nastalih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, 1998. eskaliraju u tzv. Kosovski rat sa još neutvrđenim brojem žrtava. Podaci Fonda za humanitarno pravo ukazuju da je reč o preko 15.000 ubijenih i nestalih samo u periodu 1998-2000.

Miloševićeva politika je tokom 1999. sprovodila i kampanju ’brisanja identiteta’, u kojoj su kosovskim građanima albanske nacionalnosti oduzimana i uništavana lična dokumenata i drugi dokazi o državljanstvu. Uništavani su glasački spiskovi, opštinske arhive i matične knjige. Na taj način, mnogi kosovski Albanci ostali su bez ikakvih dokaza o svom identitetu. Ubistva i masovna proterivanja bila su praćena pljačkom i iznuđivanjem od strane pripadnika srpskih paravojnih formacija, koji su ’prolaskom’ kroz albanska naselja iza sebe ostavljali pustoš. Srpske snage bezbednosti primoravale su Albance na kopanje rovova, bunkera i druge teške fizičke poslove, koristili ih kao ljudski štit u sukobima, a tokom NATO intervencije na Kosovu su postavili i oko 50.000 nagaznih mina.

Preko 850.000 Albanaca proterano je iz svojih domova tokom 1998. i 1999. godine. Đinđićeva vlada objavila je 2001. podatak o otkriću masovne grobnice kod Batajnice, koju su pratila otkrića još četiri grobnice, sa ukupno oko 1.000 ubijenih kosovskih Albanaca doveženih sa Kosova i pokopanih u Srbiji, u cilju zataškavanja zločina protiv civilnog stanovništva. Sumnja se da postoji još nekoliko masovnih grobnica na teritoriji Srbije. Njihov broj i lokacija za sada su nepoznati, iako o tome postoje osnovane sumnje. Masovna kršenja ljudskih prava koje je sprovodio Miloševićev režim bila su razlog zbog kojeg se međunarodna zajednica umešala u sukob i pokušala da bude medijator u njegovom rešavanju.

Rambuje, bombardovanje, Kumanovo

Tokom čitave 1998, međunarodna zajednica, sada sa već višegodišnjim iskustvom u mirovnim pregovorima sa Miloševićevim režimom, pokušava na brojne načine da zaustavi divljanje nad civilnim stanovništvom i etničko čišćenje na Kosovu, koje je u državnim medijima u Srbiji predstavljano kao ’rat srpskih snaga protiv terorističke OVK’. Protesti na ulicama Prišine početkom marta 1998. bili su uvod u razbuktavanje rata na Kosovu. Ubijanje albanskih i srpskih civila širom Kosova se nastavlja u otvorenom sukobu srpskih snaga i OVK tokom čitave godine.

Septembra 1998. godine, Savet bezbednosti UN usvaja Rezoluciju 1199, kojom se od Srba i Albanaca traži da obustave borbe i otpočnu pregovore. Paralelno sa tim, NATO saopštava da je podignuta borbena gotovost alijanse i donosi Akt upozorenja, kao najavu za vazdušne operacije na Kosovu. Kada je u oktobru akcija NATO alijanse već postala izvesna, delegacija predvođena specijalnim izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom dolazi u Beograd, u poslednjem pokušaju da ubedi Miloševića da se povinuje Rezoluciji 1199. Posle nekoliko dana intenzivnih pregovora, 13. oktobra 1998. sporazum je postignut, čime je bila odložena vojna intervencija NATO. Prema sporazumu, Milošević je trebalo da sa Kosova povuče specijalne i policijske jedinice. Beograd se složio da dozvoli pristup 2.000 civilnih OEBS-ovih posmatrača sa zadatkom da nadgledaju i potvrde sprovođenje sporazuma.

Iako su američki predstavnici naglašavali da sporazum Holbruk-Milošević otvara mogućnost za neku vrstu autonomije Kosova, Milošević je sporazum opisao kao garanciju srpske teritorijalne celovitosti i nastavak njene kontrole nad Kosovom. Predstavnici kosovskih Albanaca izražavali su sumnju u to da će dovođenje međunarodnih posmatrača sprečiti dalje sukobe, a Ibrahim Rugova je pozivao NATO da odmah pošalje trupe na Kosovo, što je smatrao jedinom mogućnošću da se kosovski Albanci odbrane od srpskih specijalnih jedinica. Prvi put posle Drugog svetskog rata, 5. oktobra 1998. u SRJ je proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti.

Sredinom meseca u Beograd dolaze predstavnici NATO radi potpisivanja konačnog sporazuma utvrđenog tokom razgovora Milošević-Holbruk. Međutim, Milošević tada sa njima ne zaključuje dogovor, već pokušava da izbegne sprovođenje pojedinih odredbi iz sporazuma. U to vreme, na sednicama Generalštaba Vojske Jugoslavije govori se i o toku pregovora sa Holbrukom, a načelnik generalštaba Momčilo Perišić javno izjavljuje da opasnost od strane vojne intervencije na teritoriji SRJ ’još uvek nije otklonjena’. Krajem godine, dolazi do nove eskalacije sukoba na Kosovu, komandant snaga NATO za Evropu Vesli Klark dolazi ponovo u Beograd, razgovori sa Miloševićem završavaju se bez konkretnih rezultata.

Petnaestog januara 1999. godine u kosovskom selu Račak otkriveno je 45 tela ubijenih kosovskih Albanaca. Petnaest dana kasnije, Savet NATO izdaje saopštenje u kome insistira na nastavku pregovora i prekidu nasilja, istovremeno dajući ovlašćenje generalnom sekretaru da ’odobri vazdušne udare po ciljevima u Jugoslaviji, radi sprečavanja humanitarne katastrofe’. To su okolnosti u kojima počinju srpsko-albanski pregovori u zamku Rambuje kod Pariza u februaru 1999. godine.

Pregovore je inicirala Kontakt grupa za Balkan (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Rusija) i trajali su 17 dana. Međunarodni posrednici bili su Kristofer Hil (SAD), Boris Majorski (Rusija) i Volfgang Petrič (EU). Srpska delegacija u Rambujeu imala je 13 članova koje je predvodio potpredsednik vlade Ratko Marković. Na čelu delegacije kosovskih Albanaca bio je Hašim Tači, sadašnji kosovski premijer, a u toj delegaciji je sedela i Edita Tahiri koja je danas zadužena za pregovore sa Beogradom. Delegacija Srbije odbila je da direktno ’razgovara sa teroristima’, pa se u Rambujeu pregovaralo iz različitih prostorija, pisanim porukama i preko posrednika. Priština je potpisivanje sporazuma uslovljavala referendumom o samoopredeljenju, a Beograd je odbijao dolazak stranih trupa, kao i referendum o samoopredeljenju Kosova. Pregovori su završeni uslovnim prihvatanjem sporazuma, uprkos tome što se strane nisu saglasile o najvažnijim pitanjima. Beograd je načelno prihvatio široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacio vojni aneks sporazuma, čija bi primena ’praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ’.

Petnaestog marta 1999. u Parizu je počeo još jedan krug pregovora o rešenju kosovske krize, ali posle nekoliko dana i ti pregovori su propali. Holbruk po poslednji put dolazi u Beograd. Razgovori sa Miloševićem ovoga puta su trajali kratko, a sam Holbruk je posle razgovora na konferenciji za novinare saopštio da je odgovor jugoslovenske strane negativan. Holbruk je najavio da iz Beograda putuje u Brisel da generala NATO Vesli Klarka obavesti o sadržaju razgovora sa Miloševićem, što je značilo da je početak bombardovanja pitanje dana. Na kraju konferencije za novinare, Holbruk je rekao da je njegov telefon ’i dalje dostupan i da vlasti u Beogradu znaju njegov broj’. Predsednik Srbije Milan Milutinović ranije je u Parizu na pitanje novinara da li je Beograd svestan da odbijanje sporazuma SRJ vodi u rat sa NATO odgovorio: „Que sera, sera.“

Dva dana po Holbrukovom odlasku iz Beograda, 24. marta 1999. počela je intervencija NATO-a pod nazivom Operacija savezničkih snaga, koju su srpski režimski mediji nazvali Operacija milosrdni anđeo. Bombardovanje SRJ trajalo je 78 dana. Tokom 11 nedelja ratnog stanja u SRJ, Miloševićev režim je organizujući javne skupove, tzv. mitinge slobode i zloupotrebom medija, vodio kampanju o ’uspesima jugoslovenske vojske nad NATO snagama’, slavio ’pobede nedužnog srpskog naroda’ vodeći svojevrstan medijski rat protiv celog sveta. U nastojanjima da još više učvrsti podršku među građanima, a istovremeno u pokušaju da obmane međunarodnu javnost vestima o ’masovnom ubijanju civila od strane NATO-a’, pored svakodnevne žestoke propagande, Miloševićev režim je žrtvovao i 16 radnika RTS-a krajem aprila 1999. Prema dostupnim informacijama, zvanični Beograd je bio obavešten da će zgrada RTS-a biti bombardovana, ali je uprkos tome nije evakuisao. Porodice žrtava godinama se bore za istinu o smrti radnika RTS-a. To nije jedini pokušaj Miloševićevog režima da sopstvene zločine pripiše NATO; jedan od primera je i masovno ubijanje zatvorenika u zatvoru Dubrava aprila 1999. Neposredno pre i tokom bombardovanja, kampanja Miloševićevog režima etničkog čišćenja kosovskih Albanaca koja se može sažeti u tri reči – proterati ili ubiti – u javnosti je bila poznata kao Operacija potkovica.

U intervenciji NATO, teško je uništena infrastruktura zemlje, žrtve nikada nisu pobrojane, a prema procenama FHP stradalo je preko 9.000 ljudi. Oni su se pridružili stotinama hiljada stradalih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Bombardovanje je okončano 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, razmeštanje vojnih NATO snaga na celoj teritoriji Kosova i postavljanjem UNMIK, civilne misije Ujedinjenih nacija. Milošević je, međutim, ovaj mirovni sporazum koji je široko ocenjen kao njegova kapitulacija i otvaranje puta ka nezavisnosti Kosova, ocenio kao pobedu SRJ i njegove politike. Sledećeg dana, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244.

Tokom naredne godine Miloševićev režim beleži pad u podršci građana Srbije, što je bio uvod u njegov poraz na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine. Za Slobodana Miloševića tada je glasalo preko milion i osamsto dvadeset hiljada građana Srbije, dok je Vojislav Koštunica, predsednički kandidat opozicije, imao 640 hiljada glasova više. Zbog Miloševićevog odbijanja da prizna rezultate izbora, celu Srbiju zahvata talas demonstracija koji kulminira u Beogradu, 5. oktobra 2000. godine. Tada je i zvanično okončana Miloševićeva vladavina koja je iza sebe ostavila razbijenu Jugoslaviju, četiri rata u deset godina, stotine hiljada ubijenih, neutvrđeni broj zlostavljanih, raseljenih i prognanih, dok se, prema podacima Međunarodne komisije za nestale osobe, oko 14 hiljada ljudi još uvek vodi kao nestalo.

1579249352800.png
 

Emihs

Buduća legenda
Moderator
Poruka
26.509
Има ту један веома логичан проблем а који се документацијом може лако доказати на сваком суду па и у Хагу.
Зато је Хаг и одустао од случаја Рачак.
Проблем је што је цијели тај рејон био укопан да може примити неколико хиљада терориста а оружје које је нађено комотно да покрије неколико година рата.Шта ће фамозним цивилима толико оружја,укопани ровови и слично?Друго питање зашто у фамозном масакру немамо нити једну жену или дијете?Зато што су цивили или онај ко не може да носи пушку одавно пре акције напустили фамозни рејон.И тако даље и тако ближе.
Комшија сваким даном показујеш-доказујеш колико немаш такта,више практично не кријеш колико мрзиш Србију и колико си уображен човјек а живиш у тој истој Србији.Туга...
 

Motorcyclist

Legenda
Poruka
63.759
Ovo su bili teroristi presvučeni u civilnu odeću, ne postoji niti jedno istraživanje, kako sa Zapada tako i iz Srbije, koje bi potvrdilo da je reč o masakru civila. To je poznata činjenica.
Pa i to je moguce ali opet to nije bas poznata cinjenica, ne znam na koji nacin je dokazano da je to poznata cinjenica, gde su te cinjenice?

Ne kazem da nije moguce da su bili ali nisu ni cinjenice.
 

veliki krang

Legenda
Poruka
54.675
Pa i to je moguce ali opet to nije bas poznata cinjenica, ne znam na koji nacin je dokazano da je to poznata cinjenica, gde su te cinjenice?

Ne kazem da nije moguce da su bili ali nisu ni cinjenice.
To je nedavno izjavila, čini mi se, i šefica međunarodnog tima forenzičara koji je poslat od strane UN da ispita navodni masakr. Njihovi nalazi nikada nisu objavljeni, ali je zato ona rekla da sve do skoro nije smela ni reč da progovori o svemu tome. Uostalom, čak ni Tribunal u Hagu ne vodi proces za Račak, nigde to nije okvalifikovano kao zločin.
 

Seksi Gospodin

Domaćin
Poruka
4.496
Bombardovanje za početnike


Pogledajte prilog 637974
Piše: Miloš Cirić


Državno nasilje nad civilnim stanovništvom koje je bilo uvod u rat na Kosovu, počelo je mnogo pre mog rođenja, a sam rat, u svojim najrazličitijim oblicima, proteže se kroz ceo život moje generacije. Obeležavanje godišnjice početka bombardovanja SRJ među pripadnicima generacija rođenih osamdesetih i devedesetih, i ove će godine izazvati zbunjenost i produbiti neznanje koje mladi u Srbiji imaju o bombardovanju i o ’ratovima u bivšoj Jugoslaviji’.

Kada tim ljudima kažete rat, oni su ubeđeni da im govorite o NATO bombardovanju; malo je onih koji znaju da je pre toga uopšte bilo rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Opšti je utisak da ne postoji svest o pravim razlozima zbog kojih je do tih ratova, i na kraju bombardovanja SRJ, uopšte došlo i na koji su način ti događaji povezani. Država se trudi da ovakvo stanje svesti održi, ali ne propušta da implicira da je godišnjica bombardovanja tek jedan u nizu parastosa koji obeležavaju ’postradanja srpskog naroda’.

U tu sliku uklapaju se i ruševine u centru Beograda, pored kojih odrastaju generacije mladih prihvatajući ih kao ponosni deo nacionalnog i gradskog dekora. Spajanje nepovezanih događaja (na primer savezničkog bombardovanja Beograda 1944. i NATO intervencije 1999) i njihovo pojedinačno iskrivljeno tumačenje zasnovano na propagandi, a ne istorijskim činjenicama, pored toga što proizvodi iritirajuću kakofoniju, za posledicu ima i promovisanje teze o nedužnom srpskom narodu, nevinoj žrtvi viševekovne zavere Amerike, celog zapadnog sveta, Vatikana, engleske kraljice, itd.

Ono o čemu se u Srbiji uporno ćuti, jesu okolnosti zbog kojih je do ratova i bombardovanja SR Jugoslavije uopšte došlo. To ne čudi, jer se u domaćoj javnosti malo govori o stepenu odgovornosti koju je nekadašnje rukovodstvo ove države imalo za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, kao i za njenu dezintegraciju. To je, između ostalog, posledica činjenice da su naslednici, ideolozi, saradnici i bivši članovi tog istog rukovodstva i dalje politički aktivni i na najvišim državnim i drugim javnim funkcijama. Tako se postiže opšta konfuzija u kojoj se prosečan građanin baca u vrtlog oprečnih informacija i tumačenja, iz koga se umoran i nezaintersovan vraća svojim svakodnevnim problemima, što sve zajedno za posledicu ima uspešno zataškavanje zločina i aboliranje zločinaca.

Ćuti se, dakle, o okolnostima koje su dovele do ’svih žrtava’, kojima ovih dana beogradske vlasti dižu spomenik, čime se generacijama koje politika ne zanima, a ratova se ne sećaju, a u koje spada i moja (rođeni u SFRJ, odrastali u SRJ), poručuje da su za ’ratove devedesetih’ zapravo krivi svi, da nemamo čega da se stidimo, naprotiv; da je istina negde tamo, daleka, nepouzdana i nedokučiva, da su istorija i politika apstraktne oblasti života i da je sve to zajedno ionako previše komplikovano da bi se razumelo. Ne propuštaju, ipak, da morbidnim ’proslavama’ ratnih godišnjica ukažu na ispravnost velikosrpske nacionalističke politike i nevinost ’naše strane’. Mnogi pojedinci i grupe, uz blagonaklonost većine medija, ni ove godine neće propustiti priliku da bombardovanje Jugoslavije predstave u kontekstu nepravedne i ničim izazvane agresije protiv Srbije i ’svega što je srpsko’. Onaj deo javnosti koji javno govori istinu o našoj ratnoj prošlosti ostaće i dalje tih, skrajnut na marginu, bez mogućnosti da utiče na javno prećutkivanje i falsifikovanje sasvim nedavne istorije.

Bombardovanje SRJ je u srpskoj javnosti godinama unazad predstavljano kao jednostrani nasilni akt, zaverenička agresija država zapadne Evrope i Amerike protiv Srbije, a sve u cilju da ’nam uzmu Kosovo’. Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije.

Kontekst
Uspostavljanje policijske države na Kosovu koju je pratio žestok državni teror, etničko čišćenje i proterivanje Albanaca, imalo je svoje faze, razvoj i posledice. Ono što se u domaćoj javnosti često percipira kao ’početak kraja kosovske krize’, a to je bombardovanje SR Jugoslavije, nedovoljno se posmatra u kontekstu događaja koji su bombardovanju prethodili i koji, u određenom smislu, predstavljaju podlogu u kojoj je bilo moguće Miloševićevo rasparčavanje Jugoslavije i masovni zločini protiv civilnog stanovništva na Kosovu – koji su na kraju doveli do intervencije NATO pakta 1999. godine.

Nakon Titove smrti, preko 77 odsto stanovništva na Kosovu činili su Albanci. Tada je još uvek važio Ustav SFRJ iz 1974, koji su mnogi srpski intelektualci smatrali ’dželatom Srbije’, jer srpskim vlastima s jedne strane nije dozvoljavao dominaciju nad Jugoslavijom, dok je s druge široka decentralizacija propisana Ustavom Vojvodini i Kosovu davala nadležnosti slične onima koje su imale ostale jugoslovenske republike, što je među političkom i intelektualnom elitom u Srbiji izazivalo frustraciju.

Godine 1981, u Srbiji sve glasnije počinje da se govori o promeni Ustava. Istovremeno, na Kosovu, marta 1981, studenti Univerziteta u Prištini organizuju mirne demonstracije na kojima se prvi put čuo zahtev ’Kosovo Republika’. Zahtev demonstranata bio je uspostavljanje ravnopravnog položaja Albanaca u okviru Jugoslavije priznanjem albanske narodnosti, umesto dotadašnjeg statusa nacionalne manjine. Jugoslovenska vlast je na demonstracije odgovorila slanjem vojske koja se obračunala sa demonstrantima, kada je ubijeno više desetina đaka i studenata.

U godinama koje slede, počeće zavođenje vojne uprave nad Kosovom, koju su pratile masovna hapšenja i represija nad onima koji su se zalagali za nezavisnost Kosova. Paralelno sa tim, pripadnici srpske političke, intelektualne i verske elite oživljavaju kosovski mit i u javnosti počinju da šire govor mržnje prema kosovskim Albancima, uz teorije zavere o ’genocidu nad Srbima na Kosovu’.

Ilustrativni su primeri Apela za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji iz 1982, koji su uglavnom potpisala sveštena lica, među njima i Amfilohije Radović; i Peticija 2016 građana Kosova iz 1985. godine, u čijem je stvaranju učestvovao i Dobrica Ćosić. Uticaj srpske nacionalističke intelektualne elite kulminirao je godinu dana kasnije, septembra 1986, kada je objavljen Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji se smatra ideološkom osnovom, svetim pismom nacionalističke Miloševićeve politike, koja je za cilj imala etnički čistu, Veliku Srbiju. U tom se dokumentu zahtevi Albanaca za ravnopravnošću tumače kao ’fizički, politički, pravni i kulturni genocid nad srpskim stanovništvom’.

Kao jedan od rezultata višegodišnje kampanje, aprila 1987, kosovski Srbi u Kosovu Polju organizuju demonstracije protiv ’albanskog rukovodstva pokrajine’. U fingiranom sukobu sa pokrajinskom policijom, Milošević izgovara čuvenu rečenicu ’Ne sme niko da vas bije’, čime osvaja naklonost kosovskih Srba. Iste godine, dogodila se Osma sednica Saveza komunista Srbije, na kojoj je pobedila nacionalistička struja Slobodana Miloševića, kada on i faktički preuzima sav uticaj i vlast u partiji. Dve godine od tog događaja biće dovoljno vremena da se Milošević na talasu nacionalističke histerije inauguriše kao novi nacionalni lider, centralizuje vlast i početkom 1989. godine nasilno ukine autonomiju Kosova. Na Kosovu je zavedeno vanredno stanje, vojska i policija su gušile svaki vid otpora, pohapšeno je na stotine ljudi, a na demonstracijama Albanaca krajem marta 1989. policija je, prema podacima Human Rights Watch-a, ubila 24 osobe. Tri meseca kasnije, u okviru proslave 600. godina od poraza srpske vojske u Kosovskom boju, 28. juna 1989. godine, Milošević drži govor na Gazimestanu, u kome najavljuje da za ostvarenje ciljeva njegove politike ni oružani sukobi nisu isključeni. (’Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.’)

Pet meseci kasnije, dolazi do pada Berlinskog zida i kraja hladnog rata. Dva dana nakon početka rušenja Berlinskog zida, na izborima za predsednika predsedništva, građani Srbije Miloševiću daju plebiscitarnu podršku i izglasavaju ga za novog nacionalnog lidera – dobio je 86 odsto glasova u Srbiji, 92 odsto u Beogradu, 98 odsto u Nišu, 99 odsto u Kuršumliji. Neposredno nakon izbora, 14. novembra 1989. godine u intervjuu Rojtersu, Milošević prvi izgovara danas svima poznatu rečenicu ’Kosovo je srce Srbije’.

U domaćim medijima nastavlja se histerija, govor mržnje i huškanje protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Građani Kosova uveliko se nazivaju separatistima, šiptarskim teroristima, zlostavljačima, ubicama. Jula 1990. godine, Milošević nasilno ukida autonomiju Kosova, a Skupština Kosova donosi Ustavnu rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnom republikom u okviru Jugoslavije. Tri dana kasnije, Srbija raspušta kosovski parlament i smenjuje glavne urednike javnih glasila na Kosovu. U to vreme, dolazi do formiranja paralelnih kosovskih institucija koje rade u ilegali. Godine 1991, kosovska Vlada u senci i Skupština raspisuju referendum o nezavisnosti, kada je proglašena nezavisna država Kosovo i formiran niz paralelnih institucija (školstvo, zdravstvo, poreski sistem itd), koje su bile direktno suprotstavljene zvaničnim institucijama pod kontrolom Srbije.

U godinama koje dolaze, Miloševićeva politika bila je fokusirana na rasparčavanje Jugoslavije i ratove u Hrvatskoj i Bosni, dok je na Kosovu zavedena policijska država. Nakon što su vlasti iz Beograda preuzele kosovske institucije, stotine hiljada kosovskih Albanaca je otpušteno iz državnih institucija i firmi. Većina škola na albanskom jeziku prestalo je sa radom, pa su se albanski đaci i studenti obrazovali na maternjem jeziku u dubokoj ilegali, po privatnim stanovima i napuštenim zgradama. Milošević se borio protiv svakog organizovanja među Albancima, pa ih je srpska policija na Kosovu godinama rutinski privodila, maltretirala i zlostavljala. Politički predstavnici kosovskih Albanaca koje je predvodio Ibrahim Rugova pružali su pasivni, nenasilni otpor srpskim vlastima odbijajući da učestvuju u zvaničnim političkim strukturama.
Momak odlično vlada materijom pre svog rodjenja, kako onda objašnjava da su mnogi NATO piloti odbijali gadjanje "poslovnih" ciljeva i bivali sankcionisani?
Kako objašnjava pomoć francuskog NATO radnika koji je javljao Srbiji blagovremeno kuda idu formacije?
Nešto ne štima jel da?
 

fobos11

Ističe se
Poruka
2.827
Fenomenalna akcija srpskih specijalaca koji su ocistili jos jedno teroristicko leglo. Ima opisana akcija kako je tekla. Njeni elementi se cak izucavaju u mnogim vojnim skolama. Besprekorno izvedena akcija gde su pobijeni teroristi na cast srpskoj vojsci. Sve ostalo je samo agresivna propaganda SAD koju cak ni neki od saveznika niisu podrzali.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.