- Poruka
- 130.508
Prikazi romana „Proleće“ (Štrik, 2022, orig. Spring, 2019) i „Leto“ (Štrik, 2021, orig. Summer, 2020), poslednja dva dela tzv. „Sezonskog kvarteta“. Prevod sa engleskog: Marija Obradović
Sredovečni televizijski režiser Ričard pokušava da sačuva uspomenu na Pedi, jednu od najvažnijih žena u svom životu, tako što će adaptirati priču o Rilkeu i Ketrin Mensfild bez bljutavog, komercijalnog podilaženja publici. Florens je tajanstvena devojčica koja ga spašava samoubistva na pruzi, izbeglica s čudnim uticajem na sve oko sebe. Brit(ani) Hol, posrednica koju Florens bira u zagonetnoj misiji osvajanja slobode, radi kao čuvar u ustanovi za migrante „Proleće”. Od tri narativna toka istoimenog romana, nijedan se ne dešava u datom godišnjem dobu.
Samu Brit muče privatne nedoumice u vezi sa majkom smeštenom u starački dom, kao i Džošom, dečkom „na prekide” još od rane mladosti. Preko ovih tema provučena su socijalna pitanja, poput nezaposlenosti i nedostižnih životnih ciljeva. Ričardovi „demoni“ prisutni su u vidu unutrašnjih dijaloga sa ćerkom, jednom zamišljenom i drugom stvarnom, ali otuđenom (iz propalog braka). Drugi misaoni adresat je Pedi, nešto najbliže srodnoj duši što je ikada imao.
Proleće za sve njih dolazi u svojstvu nove prilike, metaforičnog i doslovnog buđenja, osvešćenja. Fragmentarnost teksta pojačava težinu iskazanih misli, često iznetih iz perspektive same prirode/zemlje (Brit, sem toga, ima običaj da se obraća živoj ogradi na ulazu u zgradu azila), te usmerenih ka pitanjima neslobode raznih „-anata“ (migranti, azilanti), brutalno demonstrirane deportacijama i paničnim reagovanjem domaćina umesto empatije i razumevanja.
Smitova ne propušta da se i dalje bavi Bregzitom, prošlošću, pitanjem otcepljenja Škotske, ali i skrajnutim elementima pop kulture i arhetipskim slikama kao primerom odustajanja od podnošenja žrtve tradiciji. Važnu ulogu ima mešanje fikcije (filmsko) i realnosti (dokumentarno) u podzapletu posvećenom dramatizovanju priče o Mensfildovoj i Rilkeu. Uprkos tome što su bili savremenici i povremeno boravili na istim mestima, nikada se nisu sreli. Kroz rešenja kojima reditelji priče o tom fantomskom (ne)poznanstvu pribegavaju, obrađena je tema pristupa umetnosti. Ričard ostaje veran izvorima i principima, dok bi njegovi saradnici želeli da senzacionalistički trivijalizuju istorijsku istinu. Njihova fikcija (navodna afera između dvoje pisaca) protivi se svakoj logici i ukusu (Mensfildova je te 1922. bila na samrti od tuberkuloze). Ričardova vodilja u pobunjeničkom poduhvatu protiv deformisanja činjenica je, naročito posle njene smrti, spomenuta Pedi. Fizički nestanak osobe koja ga je u prošlosti duhovno oblikovala i svojim iskustvom, uticajem, stvaralačkim načelima, kreativno usmerila, samo pojačava odlučnost onoga koji ostaje.
Roman „Proleće“ u određenom smislu predstavlja triptih: priče čoveka kome je svega dosta, žene koja ne zna gde i šta jeste, deteta koje im pomaže da se vrate sebi. Brit oseća grižu savesti jer zaposlenjem u migrantskom centru, gde strance tretiraju prilično nehumano, izdaje sopstvena moralna načela. Florens se pojavljuje kao nestvarno inteligentno, dubokoumno mlado biće koje pokazuje izlaz, a istovremeno iskorišćava odrasle (pogotovo Brit) za sopstveno bekstvo. Nije čudno što za novo poprište njegove realizacije bira mesto velikog istorijskog sukoba Škota i Engleza; uostalom, Ali Smit piše u razdoblju oživljenih polemika oko škotske autonomije.
Njene uzgredne teme iznova obuhvataju razne vrste rasprava, od generacijskih do lingvističkih. Iako nije najbolji deo nezvaničnog sezonskog kvarteta, „Proleće” je, u skladu sa svojim naslovom, najprozračnije i u najvećoj meri ispunjeno nadom. Čak i sama Florens više deluje kao vilinska, alegorijska pojava nego „svakodnevno” ljudsko biće, a funkcija joj je upravo nenametljivo spajanje pojedinaca, kojima uporno ukazivanje na značaj sve ređe – ljudskosti.
I prolog „Proleća“ je direktniji, neuvijeniji nego drugde, ali ostatak priče, mada nastavlja da cilja na fatalne posledice predrasuda, nejednakosti i izopštavanja drug(ačij)ih, to čini sa više nade u mogućnost nerealnog. Primer je sama Florens, koja čudnom probojnošću uspeva da uđe u svaku instituciju ili bazu i izvrši pritisak na nadležne, pa glas o njenom „podvižništvu“ prerasta u legendu (npr. da je oslobodila maloletnice iz bordela, da ima hipnotizerske moći i tome slično). Ričardovo osećanje gubitka zbog Pedi korespondira sa Florensinim statusom deteta iz hraniteljske porodice i Britaninom identitetskom konfuzijom (usled koje ni junakinjino ime, naravno, nije slučajno). Svima je, u suštini, potrebno već spomenuto buđenje, novi početak.
Kao najobuhvatniji od svih tomova kvarteta, „Leto“ povezuje dotadašnje likove. Postoje tri osnovna toka radnje: prvi prati rasformiranu porodicu Grinlo, drugi se odnosi na njihove slučajne poznanike Artura i Šarlotu, a treći vodi do cilja posete starom gospodinu Danijelu Gluku. Poslednje troje čitaocu su već poznati iz „Zime“, odnosno „Jeseni“.
Ovde društveno (prenaglašeno) osvešćena tinejdžerka Saša Grinlo pokušava da se izbori sa problematičnim ponašanjem, inače intelektualno briljantnog, mlađeg brata Roberta, opsednutog Ajnštajnom i Borisom Džonsonom. Otac im se sa novom mladom partnerkom uselio u kuću prekoputa, a majka Grejs ne može da se otrgne od melanholičnih uspomena na vreme kada je u putujućoj trupi izvodila „Zimsku bajku”. Artur i Šarlota, iako više nisu u vezi (prošle su tri godine od radnje opisane u „Zimi“), zajedno kreću da ispune Sofin amanet i upoznaju Danijela. Sada u sto četvrtoj godini, on još uvek boravi u staračkom domu, gde ga, između sna/sećanja i jave posećuje ista ona Elizabet.
Njegova zaranjanja u prošlost su, baš kao i na početku ciklusa romana, najzanimljiviji i književno najvredniji delovi. Iz Danijelove perspektive posmatramo svakodnevnicu na engleskom Ostrvu Men, gde su tokom Drugog svetskog rata bili izolovani etnički Nemci, između ostalog on i njegov otac – potencijalni „neprijatelji Britanije“. Danijel je, naime, rođen u Engleskoj, ali je leta provodio sa majkom i sestrom u Nemačkoj, što ga je oduvek činilo nacionalno raspolućenim. Paralelno pratimo učešće njegove voljene mlađe sestre Hane u Pokretu otpora. „Letnji brat“ i „jesenja sestra“ jedno drugom pišu pisma koja nikada neće poslati, ali čija misaona usmerenost kao da premošćava daljine i decenijama kasnije obelodanjuje neočekivane povezanosti sa ostalim ličnostima iz priče.
Lajtmotiv romana su čiope, vesnici leta i predmet Sašine opsesije, a svaka celina se završava njenim, takođe jednosmernim, empatičnim pismima upućenim imigrantu Hiru zatočenom na aerodromu. Standardnim temama Ali Smit priključena je pandemija kovida, uz nešto isturenije pitanje klimatskih promena (ili zamešateljstva godišnjih doba, na simboličkom nivou primetna u samoj strukturi četvoroknjižja), britanske unutrašnje i spoljne politike, te njihovog dvosmernog uticaja na ljude. Posebno mesto izdvojeno je za problem medijske manipulacije nekada i sada.
Istovremeno, poput otklona od robotizovanog i specifičnom vrstom tenzije prezasićenog „sada”, teku romantične epizode o slučajnim susretima „nekada“: Hane i ilegalca Kloda, Grejs i restauratora Džona, Artura i Elizabet. Ličnosti-lajtmotivi kao što su Šekspir, Čaplin i Lorenca Maceti, uz intertekstualne aluzije, spajaju junake u različito uspostavljanoj komunikaciji: tako zanimanje za Ajnštajna dele naizgled potpuno nepovezani likovi iz dve različite epohe i države, Hana i Robert. Umetnost koju su slavni ljudi ostavili za sobom daje smisao pretežno obeshrabrujućoj slici današnjice. A ona je do te mere porazna da Džefova (Sašin i Robertov otac) devojka Ešli, politička i društvena aktivistkinja, usred rada na rečniku upotrebe idioma u savremenom medijskom kontekstu naprasno gubi moć, ne samo govora, već stvaranja bilo kakvog zvuka.
Njena zanemelost, čiji je okidač možda i podsvesni otpor, stoji u zanimljivoj korelaciji sa značajnom temom kolektivne ravnodušnosti, odsustva reakcije na sve što se oko nas dešava. Prolozi Smitove uvek su u funkciji signala, tako da i ovaj roman otvara rečenicom: „Svi su govorili: pa?“
Ponovljenu nalazimo temu generacijskog jaza, na primer, u vidu potpuno različitih stanovišta Grejs i Saše povodom pouzdanosti citata preuzetih sa interneta za potrebe pisanja školskog referata. Drugačije su im i prve asocijacije na ime Greta, jer za Grejs, to je Garbo; Sašinim vršnjacima junakinja je drugačija i druga – Tunberg. Doduše, treba istaći da, kao i kod velikog broja savremenih književnih ili filmskih ostvarenja, ovde Arturova, Šarlotina i Sašina hipsterska „osvešćenost“ najvećim delom radnje iritira svojom izveštačenošću i nesnosnom neprirodnošću. To je posledica isforsiranosti pojedinih tema i fenomena koji se silom nameću, umesto da budu logički i uzročno-posledično uklopljeni u celinu.
S druge strane, odlično su predstavljeni Danijelovi prelazi iz lucidnosti u trenutke sna ili uspomena, pri čemu je najmanje povezan sa realnošću: taj se kontakt upadljivo gubi čak i na planu sve „iscepkanije“ rečenice. Hanina živopisna, slobodoumna, načitana i radoznala ličnost, koja u tim sećanjima zauzima povlašćeno centralno mesto, isijava kao heroina knjige. Značaj reči heroina nešto je čemu Saša na početku posvećuje naročitu pažnju. Hana je, zapravo, „samo“ i pre svega – hrabra.
Poslednja celina dolazi iz Šarlotine perspektive, otkrivajući svu složenost njenih osećanja prema Arturu (mešavina ljubomore, tuge i nedostajanja). Zbrkane emocije isplivavaju na površinu u rasulu i panici usled izolacije, koju Šarlot provodi sa Ajris u staroj kući iz „Zime“. Ako je u tom romanu i prikazana negativno, ovde nam autorka nudi pogled iz drugog, suprotnog ugla posmatranja. Pokazuje se da je u čitavoj priči loš zapravo bio Artur, naročito kada, ushićen zbog Elizabet, svojim nedefinisanim pristupom vezama počinje da ispoljava surovost prema Šarlot. Izolacija ovoj junakinji služi kao povod za preispitivanje: da li je do sada bila samo salonska, lažna onlajn aktivistkinja?
Tugu zbog sveta koji se naočigled menja i možda nepovratno gubi, Ali Smit pokušava da epilogom u vidu Hirovog uzvraćenog imejla Saši pretvori u optimizam. Ipak, čitanje i sam status njenih romana ostavljaju nas u nedoumici. Kakva je sudbina, a kakav će biti (traženi) izgled sveta, pa i proze u budućnosti? Hoće li se književnost pretežno oslanjati na ulančavanje teza o aktuelnim temama, bučnu i sve rasprostranjeniju sigurnost u „totalnu slobodu izraza i forme“, ko zna odakle nametnute ocene da je neko delo i bez vremenskog rastojanja ili vidljive stilske izuzetnosti „savremeni klasik“?
Da li je sezonski kvartet briljantno postavljanje dijagnoze, vredan hroničarski poduhvat ili samo dobro upakovan proizvod našeg dezorijentisanog, mnogim fobijama (od kojih je skučenost unutar prividne širine ubedljivo najstrašnija) opterećenog vremena?
Isidora Đolović
Sredovečni televizijski režiser Ričard pokušava da sačuva uspomenu na Pedi, jednu od najvažnijih žena u svom životu, tako što će adaptirati priču o Rilkeu i Ketrin Mensfild bez bljutavog, komercijalnog podilaženja publici. Florens je tajanstvena devojčica koja ga spašava samoubistva na pruzi, izbeglica s čudnim uticajem na sve oko sebe. Brit(ani) Hol, posrednica koju Florens bira u zagonetnoj misiji osvajanja slobode, radi kao čuvar u ustanovi za migrante „Proleće”. Od tri narativna toka istoimenog romana, nijedan se ne dešava u datom godišnjem dobu.
Ali Smit i u drugoj polovini svog književnog kvarteta koristi ukršteno pripovedanje, kako bi progovorila o pružanju otpora opštoj banalizaciji i prilagođavanju (primer je scenario koji Ričard odbija). Dotle u pozadinu suptilno, ali još utemeljenije postavlja priču o migrantskoj krizi, obespravljenosti lica druge nacionalnosti, veroispovesti ili boje kože. Baš kao Luks iz prethodnog toma, Florens je pojava koja deluje nestvarno, naročito po razboritosti i uticaju, više figurirajući kao anđeosko priviđenje sa zadatkom da osvesti odrasle koji je okružuju. Veoma je zanimljivo i znakovito poigravanje njenim imenom putem asocijacije na bend Florence + The Machine, jer Brit sebe doživljava kao automat u službi sistema, a devojčica je tu da je ponovo očoveči.
Samu Brit muče privatne nedoumice u vezi sa majkom smeštenom u starački dom, kao i Džošom, dečkom „na prekide” još od rane mladosti. Preko ovih tema provučena su socijalna pitanja, poput nezaposlenosti i nedostižnih životnih ciljeva. Ričardovi „demoni“ prisutni su u vidu unutrašnjih dijaloga sa ćerkom, jednom zamišljenom i drugom stvarnom, ali otuđenom (iz propalog braka). Drugi misaoni adresat je Pedi, nešto najbliže srodnoj duši što je ikada imao.
Proleće za sve njih dolazi u svojstvu nove prilike, metaforičnog i doslovnog buđenja, osvešćenja. Fragmentarnost teksta pojačava težinu iskazanih misli, često iznetih iz perspektive same prirode/zemlje (Brit, sem toga, ima običaj da se obraća živoj ogradi na ulazu u zgradu azila), te usmerenih ka pitanjima neslobode raznih „-anata“ (migranti, azilanti), brutalno demonstrirane deportacijama i paničnim reagovanjem domaćina umesto empatije i razumevanja.
Smitova ne propušta da se i dalje bavi Bregzitom, prošlošću, pitanjem otcepljenja Škotske, ali i skrajnutim elementima pop kulture i arhetipskim slikama kao primerom odustajanja od podnošenja žrtve tradiciji. Važnu ulogu ima mešanje fikcije (filmsko) i realnosti (dokumentarno) u podzapletu posvećenom dramatizovanju priče o Mensfildovoj i Rilkeu. Uprkos tome što su bili savremenici i povremeno boravili na istim mestima, nikada se nisu sreli. Kroz rešenja kojima reditelji priče o tom fantomskom (ne)poznanstvu pribegavaju, obrađena je tema pristupa umetnosti. Ričard ostaje veran izvorima i principima, dok bi njegovi saradnici želeli da senzacionalistički trivijalizuju istorijsku istinu. Njihova fikcija (navodna afera između dvoje pisaca) protivi se svakoj logici i ukusu (Mensfildova je te 1922. bila na samrti od tuberkuloze). Ričardova vodilja u pobunjeničkom poduhvatu protiv deformisanja činjenica je, naročito posle njene smrti, spomenuta Pedi. Fizički nestanak osobe koja ga je u prošlosti duhovno oblikovala i svojim iskustvom, uticajem, stvaralačkim načelima, kreativno usmerila, samo pojačava odlučnost onoga koji ostaje.
Roman „Proleće“ u određenom smislu predstavlja triptih: priče čoveka kome je svega dosta, žene koja ne zna gde i šta jeste, deteta koje im pomaže da se vrate sebi. Brit oseća grižu savesti jer zaposlenjem u migrantskom centru, gde strance tretiraju prilično nehumano, izdaje sopstvena moralna načela. Florens se pojavljuje kao nestvarno inteligentno, dubokoumno mlado biće koje pokazuje izlaz, a istovremeno iskorišćava odrasle (pogotovo Brit) za sopstveno bekstvo. Nije čudno što za novo poprište njegove realizacije bira mesto velikog istorijskog sukoba Škota i Engleza; uostalom, Ali Smit piše u razdoblju oživljenih polemika oko škotske autonomije.
Njene uzgredne teme iznova obuhvataju razne vrste rasprava, od generacijskih do lingvističkih. Iako nije najbolji deo nezvaničnog sezonskog kvarteta, „Proleće” je, u skladu sa svojim naslovom, najprozračnije i u najvećoj meri ispunjeno nadom. Čak i sama Florens više deluje kao vilinska, alegorijska pojava nego „svakodnevno” ljudsko biće, a funkcija joj je upravo nenametljivo spajanje pojedinaca, kojima uporno ukazivanje na značaj sve ređe – ljudskosti.
I prolog „Proleća“ je direktniji, neuvijeniji nego drugde, ali ostatak priče, mada nastavlja da cilja na fatalne posledice predrasuda, nejednakosti i izopštavanja drug(ačij)ih, to čini sa više nade u mogućnost nerealnog. Primer je sama Florens, koja čudnom probojnošću uspeva da uđe u svaku instituciju ili bazu i izvrši pritisak na nadležne, pa glas o njenom „podvižništvu“ prerasta u legendu (npr. da je oslobodila maloletnice iz bordela, da ima hipnotizerske moći i tome slično). Ričardovo osećanje gubitka zbog Pedi korespondira sa Florensinim statusom deteta iz hraniteljske porodice i Britaninom identitetskom konfuzijom (usled koje ni junakinjino ime, naravno, nije slučajno). Svima je, u suštini, potrebno već spomenuto buđenje, novi početak.
Kao najobuhvatniji od svih tomova kvarteta, „Leto“ povezuje dotadašnje likove. Postoje tri osnovna toka radnje: prvi prati rasformiranu porodicu Grinlo, drugi se odnosi na njihove slučajne poznanike Artura i Šarlotu, a treći vodi do cilja posete starom gospodinu Danijelu Gluku. Poslednje troje čitaocu su već poznati iz „Zime“, odnosno „Jeseni“.
Ovde društveno (prenaglašeno) osvešćena tinejdžerka Saša Grinlo pokušava da se izbori sa problematičnim ponašanjem, inače intelektualno briljantnog, mlađeg brata Roberta, opsednutog Ajnštajnom i Borisom Džonsonom. Otac im se sa novom mladom partnerkom uselio u kuću prekoputa, a majka Grejs ne može da se otrgne od melanholičnih uspomena na vreme kada je u putujućoj trupi izvodila „Zimsku bajku”. Artur i Šarlota, iako više nisu u vezi (prošle su tri godine od radnje opisane u „Zimi“), zajedno kreću da ispune Sofin amanet i upoznaju Danijela. Sada u sto četvrtoj godini, on još uvek boravi u staračkom domu, gde ga, između sna/sećanja i jave posećuje ista ona Elizabet.
Njegova zaranjanja u prošlost su, baš kao i na početku ciklusa romana, najzanimljiviji i književno najvredniji delovi. Iz Danijelove perspektive posmatramo svakodnevnicu na engleskom Ostrvu Men, gde su tokom Drugog svetskog rata bili izolovani etnički Nemci, između ostalog on i njegov otac – potencijalni „neprijatelji Britanije“. Danijel je, naime, rođen u Engleskoj, ali je leta provodio sa majkom i sestrom u Nemačkoj, što ga je oduvek činilo nacionalno raspolućenim. Paralelno pratimo učešće njegove voljene mlađe sestre Hane u Pokretu otpora. „Letnji brat“ i „jesenja sestra“ jedno drugom pišu pisma koja nikada neće poslati, ali čija misaona usmerenost kao da premošćava daljine i decenijama kasnije obelodanjuje neočekivane povezanosti sa ostalim ličnostima iz priče.
Lajtmotiv romana su čiope, vesnici leta i predmet Sašine opsesije, a svaka celina se završava njenim, takođe jednosmernim, empatičnim pismima upućenim imigrantu Hiru zatočenom na aerodromu. Standardnim temama Ali Smit priključena je pandemija kovida, uz nešto isturenije pitanje klimatskih promena (ili zamešateljstva godišnjih doba, na simboličkom nivou primetna u samoj strukturi četvoroknjižja), britanske unutrašnje i spoljne politike, te njihovog dvosmernog uticaja na ljude. Posebno mesto izdvojeno je za problem medijske manipulacije nekada i sada.
Istovremeno, poput otklona od robotizovanog i specifičnom vrstom tenzije prezasićenog „sada”, teku romantične epizode o slučajnim susretima „nekada“: Hane i ilegalca Kloda, Grejs i restauratora Džona, Artura i Elizabet. Ličnosti-lajtmotivi kao što su Šekspir, Čaplin i Lorenca Maceti, uz intertekstualne aluzije, spajaju junake u različito uspostavljanoj komunikaciji: tako zanimanje za Ajnštajna dele naizgled potpuno nepovezani likovi iz dve različite epohe i države, Hana i Robert. Umetnost koju su slavni ljudi ostavili za sobom daje smisao pretežno obeshrabrujućoj slici današnjice. A ona je do te mere porazna da Džefova (Sašin i Robertov otac) devojka Ešli, politička i društvena aktivistkinja, usred rada na rečniku upotrebe idioma u savremenom medijskom kontekstu naprasno gubi moć, ne samo govora, već stvaranja bilo kakvog zvuka.
Njena zanemelost, čiji je okidač možda i podsvesni otpor, stoji u zanimljivoj korelaciji sa značajnom temom kolektivne ravnodušnosti, odsustva reakcije na sve što se oko nas dešava. Prolozi Smitove uvek su u funkciji signala, tako da i ovaj roman otvara rečenicom: „Svi su govorili: pa?“
Ponovljenu nalazimo temu generacijskog jaza, na primer, u vidu potpuno različitih stanovišta Grejs i Saše povodom pouzdanosti citata preuzetih sa interneta za potrebe pisanja školskog referata. Drugačije su im i prve asocijacije na ime Greta, jer za Grejs, to je Garbo; Sašinim vršnjacima junakinja je drugačija i druga – Tunberg. Doduše, treba istaći da, kao i kod velikog broja savremenih književnih ili filmskih ostvarenja, ovde Arturova, Šarlotina i Sašina hipsterska „osvešćenost“ najvećim delom radnje iritira svojom izveštačenošću i nesnosnom neprirodnošću. To je posledica isforsiranosti pojedinih tema i fenomena koji se silom nameću, umesto da budu logički i uzročno-posledično uklopljeni u celinu.
S druge strane, odlično su predstavljeni Danijelovi prelazi iz lucidnosti u trenutke sna ili uspomena, pri čemu je najmanje povezan sa realnošću: taj se kontakt upadljivo gubi čak i na planu sve „iscepkanije“ rečenice. Hanina živopisna, slobodoumna, načitana i radoznala ličnost, koja u tim sećanjima zauzima povlašćeno centralno mesto, isijava kao heroina knjige. Značaj reči heroina nešto je čemu Saša na početku posvećuje naročitu pažnju. Hana je, zapravo, „samo“ i pre svega – hrabra.
Poslednja celina dolazi iz Šarlotine perspektive, otkrivajući svu složenost njenih osećanja prema Arturu (mešavina ljubomore, tuge i nedostajanja). Zbrkane emocije isplivavaju na površinu u rasulu i panici usled izolacije, koju Šarlot provodi sa Ajris u staroj kući iz „Zime“. Ako je u tom romanu i prikazana negativno, ovde nam autorka nudi pogled iz drugog, suprotnog ugla posmatranja. Pokazuje se da je u čitavoj priči loš zapravo bio Artur, naročito kada, ushićen zbog Elizabet, svojim nedefinisanim pristupom vezama počinje da ispoljava surovost prema Šarlot. Izolacija ovoj junakinji služi kao povod za preispitivanje: da li je do sada bila samo salonska, lažna onlajn aktivistkinja?
Tugu zbog sveta koji se naočigled menja i možda nepovratno gubi, Ali Smit pokušava da epilogom u vidu Hirovog uzvraćenog imejla Saši pretvori u optimizam. Ipak, čitanje i sam status njenih romana ostavljaju nas u nedoumici. Kakva je sudbina, a kakav će biti (traženi) izgled sveta, pa i proze u budućnosti? Hoće li se književnost pretežno oslanjati na ulančavanje teza o aktuelnim temama, bučnu i sve rasprostranjeniju sigurnost u „totalnu slobodu izraza i forme“, ko zna odakle nametnute ocene da je neko delo i bez vremenskog rastojanja ili vidljive stilske izuzetnosti „savremeni klasik“?
Da li je sezonski kvartet briljantno postavljanje dijagnoze, vredan hroničarski poduhvat ili samo dobro upakovan proizvod našeg dezorijentisanog, mnogim fobijama (od kojih je skučenost unutar prividne širine ubedljivo najstrašnija) opterećenog vremena?
Isidora Đolović
