Глобалисти нам 2025. године спремају екуменску подвалу за прославу Васкрса!

Jurisdikciju carigradskog patrijarha odredili su ekumenski sabori: Carigradski (381.), trećim kanonom, daje mu prvenstvo časti
Osim što je duhovni vođa oko 300 milijuna pravoslavnih kršćana u cijelom svijetu, on je i izravni poglavar pravoslavnih episkopija u Sjevernoj i Južnoj Americi, Zapadnoj Europi, Australiji i Novom Zelandu, Hong Kongu, Jugoistočnoj Aziji, Koreji i dijelovima današnje Grčke.
Tako je; bas iste godine je Carigrad razmenio ambasadore sa Washingtonom, Sidnejem i Welingtonom.
 
Rimokatolici su jeretici. Pravoslavci su Hriscani. Postoji samo jedan put ka ujedinjenju da se rimokatolici vrate na fabricka podesavanja tj 1054. da odbace sve sto su uradili posle toga, i zamole za oprost.
Ajde ne seri mrzitelju svega.
 
gluposti valjas

evo javice ti se @ИПХ ЗИЛОТ da ti objasni podrobnije ja nemam volje vise
Мантрашима никад ни не покушавај да објашњаваш оно што нису у стању да прихвате, док не науче о користи дијалога
 
На крају сусрета у Ватикану, папа Франциско се обратио делегацијама следећим речима: «Морамо ићи заједно, а за то ће нам помоћи пут апостола из Јерусалима, места одакле се вест о Васкрсењу проширила по целом свету. Тако ћемо се поново обратити у молитви Кнезу мира, да нам подари Свој мир».

Када би били у прилици, на овом месту би било неопходно подсетити понтифика на постојање још једног пута, а то је Апијев пут, када је апостол Петар срео Господа Исуса Христа, и упитао:

– Domine, quo vadis? Куда идеш Господе?

Eo Romam iterum crucifigi. Идем тамо где ћу поново бити разапет.

Све то наводи на закључак да је немогуће доћи до јединства без јединствене Истине, а не као сада када свако има своју «истину» која често зависи од локалних или светских моћника, личних амбиција али и партикуларних интереса. Због тога митрополит Леонид упозорава да је пре свега неопходно ујединити свој народ, своју паству, како би људи осетили црквено јединство, највишу правду и заступништво. У супротном, покушаји зашивања старог хитона новим нитима, довели би до страшних и несагледивих последица.

Насупрот томе, Цариградски патријарх Вартоломеј је наставио свој екуменистичко-папистички деструктивни ход, о чему сведочи и монах Епифаније Капсалиотис са Свете Горе, поготово када је реч о планираном заједничком прослављању Васкрса Римокатоличке цркве и Цариградске патријаршије 2025. године, као и о планираном уједињењу цркава. Монах Епифаније је за сајт Свештене епископије Горњокарловачке рекао, да је патријарх Вартоломеј доласком на Свету Гору узнемирио монашки живот, његов поредак и мир. У исто време, патријарх Вартоломеј је нагласио да монаси нису изнад цркве већ су само њени чланови, док је Црква он сам. Монах Епифаније је додао да је током боравка у манастиру Каракалу, Цариградски поглавар нагласио да се «јединство вере и Цркве налази у помињању његовог имена». Укратко, то значи да тајна вере није Христос који се отелотворио, који је страдао и био разапет, који је Васкрсао и који се Вазнео, већ је тајна вере и спасења у помињању његовог имена као Цариградског патријарха. Насупрот томе, уколико неко од монаха не буде спомињао његово име, тиме руши Цркву. Једном речју, дошао је на Свету Гору да одржи предавање монасима да су у обавези да током Божје службе помињу његово име, у смислу да је божанство.

У наставку, монах Епифаније додаје: «То што га целокупна Московска Патријаршија не помиње на службама, то не игра никакву улогу, али ако га један светогорац не спомене за време службе, онда се тиме све урушава. И наравно, сви знамо да Руси чине две трећине православног света, али њега не интересује то што га Руска црква не помиње на литургијама. То што га не помиње пар стотина милиона православаца, ни то га не интересује, али ако се усуди један светогорски монах да не помене ту ‘пресвету’ главу, онда је то катастрофа.

Пошто је таквим ставом Вартоломеј све скандализовао, наставио је да говори о Украјини, у вези са којом је нагласио да је реч о великој и праведној борби коју треба сви да помогну (на шта је монах Епифаније додао – ‘украјински нацисти су у ствари сатанисти’).

После тога, патријарх Вартоломеј се осврнуо и на скопску цркву, за коју је рекао да је у реду што је овим чином ушла у шизму са Српском црквом, јер се у шизми ионако налазила још од 1967. године! После презривог тона којим је говорио о Србима који су Охридску архиепископију имали у оквиру своје патријаршије, као и омаловажавања српске патријаршије, Вартоломеј је извадио свој „ферман“ и рекао: „Пошто ја то говорим, сада сте ви (Македонска црква) у реду, прихватам вас и признајем!“ Иако се припадници такозване Македонске цркве нису покајали нити тражили опроштај, или било какву молбу поднели.

С тим у вези, монах Епифаније се упитао, због чега се све то десило? То се десило због тога што су му „газде“ са друге стране океана издале наредбу: „Види, мора да се реши питање Скопља, јер треба да видимо шта ће бити са Србијом, јер Србија квари ‘супу’ на Балкану и остаје везана за Русију“. У ствари, Вартоломеј се ангажује на задатку који од самог почетка покушава да испуни, а то је да потпуно разједини православље и да га стави под папски примат, што је коначно и била вишевековна тежња «Свете Столице».

Подсећања ради, такви покушаји су били и у прошлости, као нпр. 1274. године у Лиону и 1439 у Фиренци (Флорентинска унија). Другим речима, у суштини реч је о сједињењу цркава које подразумева покорност православне цркве папи, поготово сада када се Цариградска патријаршија са тим сагласила. То видимо и кроз бројне богословске текстове који имају заједничку теологију и еклисиологију, док носиоци екуменистичко-папистичке провенијенције сматрају да је тема «филиокве» још 1995. године завршена, када је најистакнутији теолог Цариградске патријаршије новијег времена Јован Зизијулас рекао да «начин на који западна црква сада пише ‘Филиокве’, ми православни са тим више немамо проблем«. Оцењује се да би свака црква за себе наставила да поштује своје традиције које су у складу са њеним учењем. То значи да би православни наставили да поштују своје догмате, док би католици поштовали своја застрањивања. То се канонски назива УНИЈОМ. Другим речима, православље би на тај начин постало једна велика УНИЈА, јер од оног момента када суштински признамо све јереси Ватикана, а у исто време задржимо своје спољашње карактеристике, тог момента постајемо унијатска црква.

У очекивању непријатних питања од стране верника, већ су спремљени одговори, у првом реду они, који се односе на причешће. Православци се неће причешћивати хостијом, већ ће то чинити као и до сада, само што ће бити сједињени са римском црквом. У ствари, причешћивање ће бити као што се данас причешћује један унијат, и то ће бити пуно црквено заједништво.

Сва крв Светих православних исповедника вере која је проливена против папске јереси, анатеме патријараха, синоди и наши велики светитељи који су осудили папизам, биће одбачени и проглашени за јеретике. То из разлога што по екуменистима, они сносе кривицу јер су уништили заједништво са папском црквом, тиме што су тврдили да је Православље једина Истина.

Ако буде оних који се томе буду супротстављали, то ће бити разједињена мањина и биће проглашени не само шизматицима него и јеретицима, а постоји могућност да буду и гоњени у правном и сваком другом смислу. То ће се чинити из разлога што ће се сједињење сматрати великим историјским достигнућем, тако да ће они који поново буду реализовали уједињење цркве након хиљаду година, бити сматрани светим и равноапостолним. Уједно, такав чин ће бити употребљен у сврху пропаганде ради политичког уједињења, тј. биће употребљено као идеолошко оружје за стварање будуће глобалне супер државе. Очекује се да ће многи рећи: „Ако је постојао раскол између Источне и Западне цркве више од хиљаду година, зар и ми европски народи не можемо да се ујединимо? Зар и ми који смо толико напредни и имамо тако високу културу, зар и ми не можемо да се ујединимо»?

То је управо иста она Европа која преко уједињења хришћанске Цркве тежи остварењу геополитичких циљева, док у свом Статуту не спомиње хришћанство и Господа Исуса Христа, иако знамо да Европа своје битисање заснива на трију стубова: грчка философија, римско право и хришћанство.

Оцењује се да би црквено сједињење подстакло друго, тј. политичко. Такође, разматрано је и питање оних који би се овоме противили, и дошло се до закључка да би били у знатној мањини као и да већина обичног света недељом иде у цркву на Свету литургију, коју прати као позориште. Након литургије одлазе кући на ручак са породицама, где се завршава њихов црквени живот, јер их не занима шта се дешава унутар Цркве, шта каже папа или било који епископ, да ли је у питању јерес или не! Обичан свет мисли – „Шта год да буде, ја ћу да идем у цркву“, а тамо му се, на жалост, све своди на обичај што ће рећи, Свето причешће му је исто као кад испија чашу вина или воде. Сада не постоји као некада лаос (народ), који је реаговао чим је приметио било каква одступање од православља међу духовним вођама, од којих се одмах дистанцирао. Њима је била важна ортодоксија која их је интересовала исто колико и вера. Данас, велика већина одлази у цркву само због тога што се тако „ваља“ – да би послови добро ишли, да би се деца венчавала, ћерка нашла доброг мужа, син добру снају…

Понашају се као да је наша Црква некаква кафана у којој треба само добро да пролазиш и уживаш, према томе, неће ту бити никаквих реакција од стране верујућег народа, што значи да је екуменистима терен потпуно отворен.

Овде има и симболике са Првим васељенским сабором који је 325. године одржан у Малоазијској Никеји, а коју паписти и екуменисти желе да злоупотребе. Заправо, на Првом васељенском сабору је осуђен Арије и његова јерес, на којем су присуствовали Свети Оци попут Св. Николаја, Св. Спиридона, Св. Ахилија и други.

Пошто се сада приближава 2025. година што је 1700 година од Првог васељенског сабора, Ватикан и Цариград желе да ту годишњицу прогласе годишњицом сједињења цркава, а што значи, потпуно игнорисање постојања раскола и јереси Римокатоличке цркве. Насупрот томе, као што је 325. године Црква осудила раскол и јерес, сутра ће се благосиљати раскол и јерес Латина, и на неистини засновати лажно уједињење. Такав чин превазилази свако лицемерје и лукавство.

Актери оваквог плана, сматрају да би то јединство „обновило“ цркву, коју ће признати свих пет патријаршија – Пентархије (Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), које ће Римском епископу дати примат и призанти папу као врховног поглавара. Већ је договорено да сви западни унијати припадну Цариградској патријаршији, где има пуно богатих људи нарочито у Америци и Канади. Очигледно је да се иза свега крије новац, за шта је нарочито заинтересован похлепни цариградски поглавар.

На жалост, морамо да констатујемо да су се екуменизам и папизам данас приширили као заразна болест, од које су оболели многи великодостојници помесних православних цркава. Како малих тако и великих. Међутим, већина православних патријаршија то прикрива, покушавајући да се сами излече од јереси у коју су запали, док је мали број оних које то не скривају.

Једна од њих је и Српска православна црква, коју је најбоље представио проф. др Миодраг Петровић, историчар канонолог и научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности, у чланку под насловом: „Аутокефалија ‘Македонске православне цркве – Охридске архиепископије’ као неканонски производ црквенодржавне сарадње“, који је објављен на сајту Стање ствари 12. фебруара 2024. године. У тексту пише: „Епископ бачки др Иринеј помоћу патријарха Порфирија поступа слично патријарху Вартоломеју. Они томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве“.

Такође, један од највећих теолога, мислилаца и философа Српске православне цркве, Св. Владика Николај Жички је рекао:

«Македонску народност» може да призна само неки суновраћени свештеник.

Завршићу речима највећег духовника Српске православне цркве аве Јустина Поповића, који је рекао:

«Причешће од јеретика отуђује од Бога и предаје ђаволу… хлеб јеретички није тело Христово. Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између Православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија. Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб“.

Аутор текста Диогенис Валаванидис je председник Центра за заштиту хришћанског идентитета и председник Одбора за религијска питања Центра за геостратешке студије





https://srbin.info/pocetna/aktuelno...remaju-ekumensku-podvalu-za-proslavu-vaskrsa/


Strasno sta rade ovi globalisti hoce da uniste Pravoslavlje
ne seri
 
Treba hriscani da se ujedine, suvise dugo su nas svadjali
Православци су уједињени исповедањем
исте вере, а не политичким змијама и лагаријама о "јединству", којем можете да обришете тур или причате вицеве, а не верске теме...
 
Ajde ne seri mrzitelju svega.

To su cinjenice druze . I to ti je zvanican stav pravoslavlja uopste.

Ti i svaki drugi rimokatolik si jeretik burazeru.

I to nije moje misljenje vec misljenje i vidjenje citavog pravoslavnog sveta.

Zato vi rimokatolici nas toliko mrzite i vrsite genocide nad nama vekovima i nasilna prevodjenja u rimokatolicku jeres.

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ (грч: Ρωμαιοκαθολική αίρεση - Римокатоличка јерес); латинска јерес - најмасовнија јерес која се икада појавила у историји Хришћанства; узрок пада древне апостолске катедре Рима и одвајање од истинске вере сачуване у Православљу; узрок отпада Римске Патријаршије од Цркве и пада у таму јереси које траје и данас.

Развој јереси и отпад од Цркве​

Некада помесна црква свеколике Божије Цркве - Римска црква, са седиштем у Риму, која је у време првих векова уживала велики углед и заузимала прво место по части међу пет апостолских катедри (пентархија), већ у IV веку почиње да застрањује у теолошком и догматском погледу, почевши са радовима Св. Амвросија Миланског и његовог ученика Св. Августина Блаженог, који се и сматра оцем римокатолицизма. Догматске погрешке Римске цркве су неминовно довеле до увођења погрешне црквене праксе. Та одступања од Православља је Црква вековима толерисала зарад очувања јединства, које је одувек било веома важно. До отвореног сукоба римокатоличке јереси и Православља је дошло 867. године, у време римског папе Николе I (857-867) и цариградског Патријарха Фотија (857-867 и 877-886), а коначно је завршен 16. јула 1054. године, за време папе Лава IX (1002-1054) и цариградског Патријарха Михаила Керуларија (1043-1058).

Непосредни повод за озваничење већ фактичког стања отпада од Цркве било је папско гушење Православне литургичке праксе у јужној Италији и потискивање погрешне латинске праксе која је почела да продире и на Исток, од стране цариградског Патријарха, као и покушај наметања јеретичког исповедања вере Римске цркве Православном Истоку - филиокве. Међутим, поред тих повода, у то време је Римска црква већ толико одступила од Православља у многим својим учењима и пракси, да је разлаз био неминован и по многим другим основама.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Римокатолицизам#:~:text=РИМОКАТОЛИЦИЗАМ (грч: Ρωμαιοκαθολική αίρεση -,таму јереси које траје и
 
Tako je; bas iste godine je Carigrad razmenio ambasadore sa Washingtonom, Sidnejem i Welingtonom.
Заборављају екуменисти да Цариград не постоји већ 6 векова, и да је Турска робљанска касаба из Фанара изгубила примат председавања ( а не власт, која ни не постоји као примат у православљу), који је преузела царска Москва - највећа православна држава - икад..

Примат већ 6 векова држи Москва, све до пада и њих под Робство бољшевика 1917те...

Суштински, робље се спори ко има примат, а и једни и други служе робовласницима...
 
почевши са радовима Св. Амвросија Миланског и његовог ученика Св. Августина Блаженог, који се и сматра оцем римокатолицизма.
Ово је ноторнА глупост... Ти свети оци су живели у 5 и 6 веку, а папизам је из 9тог и 11тог...

Дуга прича, оно горе је укратко објашњење...

Свети Амвросије није имао никаквих застрањења, јер се борио против паганске Римске државе и Јевреја у њој, а не против или за црквених јеретика из Рима...

Свети Августин Ипонијски је имао апологетска застрањења, а не догматска, јер није на прецизан начин бранио православне догме које је одувек исповедао... Био је невеш апологета догми против лукавих јеретика Пелагијанаца - који си оци папизма на западу, а одличан излагач светих догми кад се није упуштао у тешке битке исправака речима, где један зарез и јота, могу да те учине губитником у битци...
 
Samo ime kaze, cim nije pravoslavac nego nesto drugo
ZIlot je nesto drugo
Ћути незналицо, појма немаш шта је зилотски покрет из 20тог века у Грчкој, која се изборила против Цариградске гамади у мантијама
 
Ма кога брига шта се уцењени Вартоломеј договара са папом. Може да се договара у своје име шта год хоће. Али то не важи за све православне.
Брига вас унијате и папске привеске у СПЦ
 
Ћути незналицо, појма немаш шта је зилотски покрет из 20тог века у Грчкој, која се изборила против Цариградске гамади у мантијама
Pokret iz 20-og veka
Jel vam to direktno isus propovedao?
 

Back
Top