Gledali... Obrazložili... Ocenili... :)

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Youth
http://www.imdb.com/title/tt3312830/

Film sam gledao 7 dana, tako da sam poremetio kontinuitet i time možda propustio neku genijalnu iskru, koju film eventualno sadrži.

Uglavnom, ima tu šmeka, ima stvari koje prevazilaze tipične holivudske baljezgarije, ali su pozivistička orijentacija i serviranje na tacni svakog momenta koji bi mogao da se promišlja, ono što mi uvek srozava utisak o filmu.

Ovaj film mi je ipak bolji, od, po mom mišljenju precenjene Sorentinove dosade, La grande bellezza, u kojoj nisam osetio iskrenost koja neko delo čini umetničkim. Osetio sam samo veštog zanatliju koji je sklepao nekakav predmet lepog izgleda i koji van svoje površinske lepote nema ništa.

Youth, istina, otvara neka univerzalna pitanja, kao što je traganje za smislom života pomoću umetnosti, traganje za srećom itd. i to su mu najveće vrline, ali ne volim kada mi se daju tendenciozni odgovori. I, tako, ona scena kada glumac Džimi odbija da igra Hitlera jer kaže da je umesto besmisla užasa izabrao želju. Oh, tako američki i tako pozitivistički, tako holivudski. Pa, onda ono lebdenje, ali dobro, da ne mračim suviše

No, ako zanemarimo ove elemente koji(mene) nerviraju, radi se o pristojnom filmu, koji se lepršavo, koeljovski (haha) kreće sve do samog kraja, koji je za moje pojmove toliko odvratan, da sam ga ugasio, te sam ostao uskraćen za tu grandioznu numeru, koja je gotovo lajtmotiv filma.
Majkl Kejn je imao izuzetno dobar razlog da se ta kompozicija nikada više ne izvede i kupio me je način na koji je odbio ćelavog predstavnika one engleske krvopije. I, šta uradi na kraju? Ladno izvede kompoziciju za kraljicin gušt. Opet ta, za moje pojmove, nepodnošljiva patetika i ,,sve je moguće" filozofija.
Pao si Sorentino. Razbesneo si me idiotskim i pederskim krajem.

Kafka (1991)
http://www.imdb.com/title/tt0102181/
Nije se lako uhvatiti u koštac s Kafkom, odnosno na filmskom platnu prikazati sublimaciju samog Kafke i njegovih dela. Iako je Ajrons sjajan u ovoj ulozi, Soderberg ipak, nije uspeo da utiče na gledaoca, kako Kafka utiče na čitaoca. Ima tu dobrih ideja, lepog kombinovanja Procesa, Zamka i same Kafkine ličnosti, ali nekako ostaje utisak da je moglo više i bolje.

Kafka, kao i ja, sedi u jednoj firmi sa gomilom registratora, i posmatra kako besmisao obuzima svaku poru njegovog bića. Kad sam se prvi put sreo s njim, rekao mi je da ni u kom slučaju ne krenem njegovim putem, da bežim što dalje od pravnog fakulteta i da se ni po koju cenu ne zapošljavam u firmu u kojoj se sedi i piše o nekim ništavnim stvarima koje nikoga ne interesuju, nego da pokušam da tragam za istinom, ako ona uopšte postoji. Ali, ja sam se pravio pametan i završio baš onako kao on. Doduše, ja nemam njegov talenat, ali neka razmišljanja, rezoni i manije, su nam podudarne. Zato, sam od filma, možda i očekivao više, jer ja tačno znam o čemu Ajrons, odnosno Kafka, razmišlja dok kuca na pisaćoj mašini, sedeći u kancelariji sa bezličnim masom.

Ne svidja mi se ideja filma po kojoj Kafka ulazi u Zamak i vraća se iz njega, preispitujući svoje stavove, i pitajući se da li ipak, treba da prihvati taj banalni svet oko njega i da li treba bespogovorno postati deo sistema, kad već vidiš koliko si kao pojedinac nemoćan. Mada, i sami se često preispitujemo oko ovakvih stvari, i sistem uvek pobedi. Ali, ima nešto uzvišeno i platonsko u svim tim porazima...

Ipak, preporuka za film.


Прячься!
http://www.kinopoisk.ru/film/437448/
Pošto je ruski, uz kineski, jezik budućnosti, sudeći po krupnim geopolitičkim promenam kojima svedočimo poslednjih meseci, opet ulazim u fazu gledanja ruskih filmova, da me promene, ne bi zatekle na krivoj nozi. Zato sam metodom slučajnog izbora nabasao na ovaj, sasvim solidan film.

Meteorološka stanica negde u ruskoj bestragiji, i tamo posada od 2 iskusna meteorologa i jednim klipanom od nekih 19 godina, koji im je pomoćno osoblje. Nesrećnik je detinjstvo proveo u sirotištu, jer je ostao bez roditelja, koji su na njegove oči ubijeni, a on se siroče sakrio, negde u kupatilo i sve to gledao iz neposredne blizine.

Ovoj čudnoj ekipi, na kratkotrajno gostovanje dolazi egzotični, avanturistički, bračni par koji želi da obilazi nekakve pećine po tom kraju. Tu, počinje radnja, malo netipična za ruske filmove. Netipična, jer videh kasnije, da je režiser nekakav Džon o Rajli. I, dobro je to Džon osmislio. U igru se ubacuju i 2 detektiva koji ispituju misteriozni nestanak posade i bračnog para. Postaje to, onako sasvim solidan triler, sa momentom žene kao zmije, koja preko onih ženskih atributića, totalno poremeti poredak stvari, a naročito napaljenog klipana od 19 leta.

Krajolik u kome je sniman film je prelep i opušta. Garmaš je standardno dobar i definitivno jeste jedan od najboljih ruskih glumaca. Džonova režija, uz neke omanje previde, solidna, radnja interesantna, na momente konfuzna, ali inspirativna.

Sasvim dovoljno elementa za pozitivnu ocenu filma.
 
Poslednja izmena:
I girasoli (1970)
http://www.imdb.com/title/tt0065782/

Posle nekoliko meseci, uspeo sam da uskladim prevod sa ovim filmom, te ga sinoć, konačno i pogledah.
Vitorio De Sika je režiser, glavne uloge Mastrojani i energična Sofija Loren. Ljubavni film, sa dobrom premisom i bez neke nepotrebne patetike.

Antonio i Djovana se upoznaju u toku rata u mestu gde je Antonio na vojnoj službi. Njega ne interesuje rat, nego samo ženske, kao i svakog pravog Italijana na filmu. I tako su se njih dvoje malo valjali po pesku napuljske obale, te se rodila ljubav, koja je krunisana i venčanjem. Pošto po ratnim pravilima mladoženja dobija odsustvo od nekoliko dana, njih dvoje ne izlaze iz sobe i rade one stvari, po ceo dan, ne znajući ni koliko je sati ni koji je dan.

Međutim, ratni vihor odvodi Antonija u Rusiju, gde su Italijani krenuli na stenu bez opreme i gde su ih Rusi, naravno, deklasirali na Donu, tako da je nastala opšta bežanija. Medju onima koji su se vratili nije bilo Antonija i Djovana je, po Staljinovoj smrti krenula u Rusiju da ga traži, jer nije želela da veruje da je mrtav. Uspela je usvom naumu, ali ono što je videla, porazilo ju je i kao Italijanku i kao ženu. Njen ljubljeni Antonio je napravio dete nekoj Ruskinji.

Povredjena, ona je pobegla nazad u Italiju, ne želeći da prozbori ni reč sa njim.

I, eto tako, vrlo zanimljiv film.

Za preporuku.
 
Cicka, a ovaj?:zstidljivko:

Изгнание (2007)
http://www.kinopoisk.ru/film/225011/

Četvoročlana porodica sa dominantnim ocem Aleksom, krhkom, lepuškastom majkom Verom, i dvoje dece, odlazi na selo, na nekoliko dana. Na selu majka otkriva ocu da je trudna i da dete nije njegovo. Taj momenat pokreće lavinu događaja, od kojih je svaki tragičniji od prethodnog, onako baš po ruski. Iako film pretenduje da bude mnogo dubok, nisam oduševljen. Daleko od toga da je loš, ali nekako me nije ni oborio s nogu.

Uglavnom, radi se o otuđenju izmedju muža i žene. Muž je ona stara škola, ćutljiv, zajeban, prek, a ona onako, prava ruska, nežna lepotica kojoj fali malo više intime. I, tako, kada se ljudi otuđe, najčešće povratka nema, osim, naravno, ako muža ne glumi Brus Vilis. On je u stanju da od izgubljene životne situacije napravi nešto mnogo lepo, nešto romantično, jako, ludo, brzo...

No, od Zvjaginceva mi je ostao još Levijatan, ali mi teško pada to što traje 3 sata, pa se nikako ne usudjujem. No, ima vremena.


The last supper
http://www.imdb.com/title/tt0113613/

Solidan film o nekoliko razmaženih američkih bogataša koji su se istripovali da su levičari i kao neki, šatro liberali. Oni tradicionalno održavaju večere i tu mlate praznu slamu o boljem svetu, uz skupo vino i porculanski escajg. Igrom slučaja, na večeru pozivaju jednog pravog, istinskog američkog rodoljuba i patriotu, bivšeg marinca, koji im onako, otvoreno, saspe u lice svoju istinu o njihovim ispraznim životima uz poneki kjuklaksklanovski i naci argument. Ovi levičari se mnogo potresu zbog toga i ubodu ga satarom.

Od tog momenta kreće poluuspešno režiserovo ismevanje kako lažne levice, tako i svih onih idiotskih stavova koji stoje na drugoj strani zamišljene transferzale, i koji se obično karakterišu kao desni. Onako, nije to bilo loše, ali daleko od nekog epohalnog projekta.


Oslo, 31. august (2011)
http://www.imdb.com/title/tt1736633/

Depresivan i težak film, kao i prethodni film ovog režisera, koji sam gledao (Reprise).

Anders, bivši heroinski zavisnik, posle 10 meseci u rehabilitacionom centru, izlazi napolje. Ovaj film prikazuje njegov prvi dan na slobodi, kao i demone koji su ostali u njemu, uprkos tome što je već skoro godinu dana čist.

Narkomanija je problem, koji je masovan, ne samo u ovim banana državama, nego i u takozvanim razvijenim zemljama zapadne demokratije. Nekada je droga uzrok, nekada posledica, ali rezultat zavisnosti je uvek isti. Pustoš, zgarište, razorena familija i uništeni životi. Anders je kako iz filma možemo saznati, nekoliko godina bio u toj horor priči, pre nego što je smogao snage za lečenje. E sad, te godine koje su pojeli skakavci, finansijski i psihički su uništile njegovu porodicu, a od njega načinile ruiniranog čoveka koji je izgubio smisao postojanja. Postavlja se pitanje, da li se upravo zbog besmisla dotadašnjeg života Anders i upustio u ovaj porok, ili je droga ta koja je bespovratno pojela njegov smisao života. Verovatnija je prva varijanta, jer je Anders bio mladi, obrazovani i talentovani intelektualac, kome na prvi pogled ništa nije nedostajalo. Ali, eto, dešava se to često, da čovek jednostavno ima prevelika očekivanja od sebe i života, i onda se nikako ne uklapa u sredinu u kojoj živi, pa se odaje porocima, do svog konačnog kraha, do samouništenja, do bekstva, u kome vidi jedini smisao svog besmislenog života.

Njegov prvi susret po izlasku iz cetra je sa prijateljem koji živi jedan uobičajen život, ima ženu i dvoje dece i uspešno igra ulogu koju mu je život dodelio. Iz njihovog razgovora se vidi da je Anders od života očekivao nešto drugo. Ali, šta je to drugo? To ni on sam ne zna.

Svako od nas ima potrebu da se povremeno iskrade iz tih uloga koje nam je život dodelio. Ja, na primer te uloge oteram u tri lepe, zloupotrebom alkohola i onda se sastanem sa svojom suštinom kao izduvnim ventilom. Ta suština se ne može napiti, ona je esencija našeg bića, i iako je malo sirova, naporna, često i rušilački nastrojena, čovek ne sme izgubiti svaki kontakt s njom. Ne sme, međutim, ni da se zaljubi u nju, pa da joj se bezuslovno prepusti, jer će onda završiti neslavno, kao Anders ili komšija iz Dunavskog parka koji samo sa svojom suštinom, vodi dijaloge i monologe.


Uglavnom film je za svaku preporuku, a ja ću budnim okom pratiti ovog režisera i u narednom periodu.
 
Poslednja izmena:
Irrational Man (2015)
http://www.imdb.com/title/tt3715320/

Vudi Alen u punoj snazi. Možda čak i dobije Oskara za scenarijo, za ovu njegovu egzistencijalističku zajebancu zasnovanu na knjizi Zločin i Kazna od F.M. Dostojevskog, uz korišćenje tvista iz filma Stranci u vozu od Hičkoka. Joakin Finiks je dobro odglumio glavnog protagonistu, možda mu je ovo i najbolja uloga još od Gladijatora. Saundtrek je instrumental od Rej Čarlsa, jedina možda slaba tačka je gluma Eme Stoun. Ocena: 4/5
 
The End of the Tour (2015)
http://www.imdb.com/title/tt3416744/

Da li položaj Marsa prema Saturnu, Venere prema Jupiteru ili kakva druga kosmička sila, pre neki dan mi je javila da pustim ovaj film.

Novinar i pisac u pokušaju, dobija ideju da intervjuiše jednog pisca koji je napisao neki bestseler i postao popularan širom Amerike. Pojavio se u Time magazinu, i kako to već ide kod njih. Intervju je zamišljen da traje par dana uz sve diktafon, koji će beležiti sve mudrosti koje naš pisac Dejvid Valas ima da rekne.
Za moj ukus, naravno, film je previše američki, iako ima izlete u nešto više od isprazne američke budalaštine. U tom piscu, kao i u svakom čoveku, odvija se unutrašnja borba s vukom, koja je kod umetničkih duša, ipak izraženija u odnosu na one, čiji je ideal gostovanje kod Opre Vinfri i ručak u KFC. Ta borba, može se definisati i kao borba američkog čoveka protiv američkog u sebi. Slika Klintona okačena u wc, Pepsi i američka zastava na zidu, protiv dubokih razmišljanja o tome kako američki način života ubija čoveka, kako ga pretvara u idiota navučenog na Umri muški, televiziju i gledanje kako raketa probija torzo Džona Travolte u bioskopu. Rezultat ove borbe mora biti tragičan po onog u kome se ona odvija, ali nekada je gađenje prema svetu u kome živiš, toliko, da se samoubistvo nameće kao spasonosno rešenje. Tako kaže Dejvid, i za to mu skidam kapu. Koliko otuđenje i užas moraš osetiti kad poželiš umreti, samo da više ne bi bio deo tog sistema? Dejvid se neko vreme borio, ali na kraju je ipak izgubio meč, ili je pobedio, stvar je percepcije.

Dakle, ima tu elemenata da se kaže da je film solidan, ali daleko je to od nekog vanvremenskog filma kojeg bi pamtili ceo život.

Uglavnom, američki pozeraj će biti razduševljen ovim filmom, a, oni drugi, zahtevniji gledaoci, naći će se tek nešto iznad nivoa ravnodušnosti.
 
predsednik odeljenja:
The End of the Tour (2015)
http://www.imdb.com/title/tt3416744/

Da li položaj Marsa prema Saturnu, Venere prema Jupiteru ili kakva druga kosmička sila, pre neki dan mi je javila da pustim ovaj film.

Novinar i pisac u pokušaju, dobija ideju da intervjuiše jednog pisca koji je napisao neki bestseler i postao popularan širom Amerike. Pojavio se u Time magazinu, i kako to već ide kod njih. Intervju je zamišljen da traje par dana uz sve diktafon, koji će beležiti sve mudrosti koje naš pisac Dejvid Valas ima da rekne.
Za moj ukus, naravno, film je previše američki, iako ima izlete u nešto više od isprazne američke budalaštine. U tom piscu, kao i u svakom čoveku, odvija se unutrašnja borba s vukom, koja je kod umetničkih duša, ipak izraženija u odnosu na one, čiji je ideal gostovanje kod Opre Vinfri i ručak u KFC. Ta borba, može se definisati i kao borba američkog čoveka protiv američkog u sebi. Slika Klintona okačena u wc, Pepsi i američka zastava na zidu, protiv dubokih razmišljanja o tome kako američki način života ubija čoveka, kako ga pretvara u idiota navučenog na Umri muški, televiziju i gledanje kako raketa probija torzo Džona Travolte u bioskopu. Rezultat ove borbe mora biti tragičan po onog u kome se ona odvija, ali nekada je gađenje prema svetu u kome živiš, toliko, da se samoubistvo nameće kao spasonosno rešenje. Tako kaže Dejvid, i za to mu skidam kapu. Koliko otuđenje i užas moraš osetiti kad poželiš umreti, samo da više ne bi bio deo tog sistema? Dejvid se neko vreme borio, ali na kraju je ipak izgubio meč, ili je pobedio, stvar je percepcije.

Dakle, ima tu elemenata da se kaže da je film solidan, ali daleko je to od nekog vanvremenskog filma kojeg bi pamtili ceo život.

Uglavnom, američki pozeraj će biti razduševljen ovim filmom, a, oni drugi, zahtevniji gledaoci, naći će se tek nešto iznad nivoa ravnodušnosti.
Kliknite za proširenje...

Nisu Mars i Saturn. Oni dovode do samoubistva.
 
krenuo sam da gledam iracionalnog vudijevog covjeka, ali ono profesor filozofije, pomalo luckast, vole ga zene, vjerovatno se smuva s onom lijepom emom stoun, pa jos prvo predavanje i pocne da prica o kategorickom imperativu.. Eh, da mi je vidjet na filmu nekog profesora fizike koji na faksu ne predaje e=mc2 ili profesora matematike koji govori o broju PI pa jebemmumater na fakultetu si, govori o necemu sto se ne uci u osnovnoj :(((
tako da sam odustao, dakle kad krenete da gledate film i onda profesor fizike pocne da predaje o ajnstajnu odma, prekidajte..
salim se, prvih 10 minuta je dosta da vidis da alen snima stono se kaze da oproste djevojcice na forumu 'prekokurca', a i stanca ih braco mila i vise no treba

- - - - - - - - - -

ali to nije sve odgledao sam i jedan fantastican dokumentarac koji se zove The salt of the earth 2014. O brazilskom fotografu Salgadu, ko-rezirao Wenders.
 
AllEyesOnMe:
krenuo sam da gledam iracionalnog vudijevog covjeka, ali ono profesor filozofije, pomalo luckast, vole ga zene, vjerovatno se smuva s onom lijepom emom stoun, pa jos prvo predavanje i pocne da prica o kategorickom imperativu.. Eh, da mi je vidjet na filmu nekog profesora fizike koji na faksu ne predaje e=mc2 ili profesora matematike koji govori o broju PI pa jebemmumater na fakultetu si, govori o necemu sto se ne uci u osnovnoj :(((
tako da sam odustao, dakle kad krenete da gledate film i onda profesor fizike pocne da predaje o ajnstajnu odma, prekidajte..
salim se, prvih 10 minuta je dosta da vidis da alen snima stono se kaze da oproste djevojcice na forumu 'prekokurca', a i stanca ih braco mila i vise no treba

- - - - - - - - - -

ali to nije sve odgledao sam i jedan fantastican dokumentarac koji se zove The salt of the earth 2014. O brazilskom fotografu Salgadu, ko-rezirao Wenders.
Kliknite za proširenje...

Gledala sam te filmove. I jedan i drugi. Vudi Alen onako, a ovaj drugi je glup.
 
tumblr_n3kqisvtTn1t1g01wo1_1280.jpg
Gotivan stari, prilično uvrnut...Ali cice pravez:mrgreen: Ne k'o danas plastika...8/10
 
Sa drugom iz sasvim drugog grada delim interesantnu zajedničku aktivnost.
Odaberemo film i gledamo ga, svako iz svog doma, u toku filma ili nakon gledanja razmenjujući utiske o njemu.
Tako već godinu dana, sa većim ili manjim prekidima, budući da nismo ljuti filmofili.

Večeras smo, tako, odgledali Zgarišta (http://www.imdb.com/title/tt1255953/?ref_=nv_sr_2)
Film koji nas uvodi u priču time što umire majka blizanaca Žane i Simona.
Njena smrt za njenu decu postaje put upoznavanja nje, žene koju su mislili da znaju, i za čiji su život mislili da je tekao prosečno i obično.
Međutim, klupko misterije kreće da se odmotava.
Radnja teče sporo, napeto, i nekako, sve to itekako drži pažnju.
Koraci se čuju snažno, a priča se odvija malo u prošlosti, u majčinom življenju i odrastanju, potom u sadašnjosti, koja je fokusirana na istrazi, specifičnoj istrazi majčinog života.
Dopao mi se film, i ocenila bih ga najvišom ocenom.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top