,, Хало, ваша мајка ми је дала број да могу да дођем код вас. Да јавим да ме сачекате на станици. " - говори непознат женски глас, смушен и тих.
Нешто неразумљиво ми прича, неповезано. Покушавам да схватим, присећам се да ми мајка јесте помињала да је дала мој број телефона и адресу некоме, али у моменту не могу да се сетим детаља.
,, У реду, чекаћу" - одговарам.
Прекидам везу и покушавам да добијем болницу у Немачкој где ми мајка лежи после операције. Док окрећем број, почињем да се нервирам шта ми је то сад натоварила, ко је та жена..
Успевам да се споразумем са сестром да ми је хитно да чујем мајку и коначно се јавља.
И она је збуњена, жена која је са њом била у болници, питала је да ли би ја могла и хтела да сачекам њену ћерку са децом и да је их испратим за Мостар. Рекла јој је да ће ме питати и дала је мој број, рачунајући да ће имати времена да ми објасни. Покушавам да сазнам сад, пре него што стигну шта да очекујем.
Сазнајем да заправо бежи са Косова од мужа и да треба негде да се склони док не добије папире из Босне. Ок, видећемо.
Већ ми расте тензија, смишљам шта сад да радим. Муж ми је на послу, немам кола. Зовем оца да ме одвезе на станицу. Решено.
Шта да кажем мужу кад дође са посла? Доводим непознату жену са децом у кућу ко зна одакле и ко зна на колико. Помишљам и да не одем на станицу, али не.. не могу. Милион питања ми пролази кроз главу. Где да их сместим, да децу преместим и да им ослободим ту собу..
Док излази из аутобуса, непогрешиво знам да је то она. Мршава, немарно ошишана, отечене једне стране лица, у неприкладно лакој и старомодној гардероби, стиска просту торбу уз себе, два дечака исто ошишана типично за то поднебље, у истим џемперима исплетеним од остатака вунице или преплетених од нечега старог. Немају пртљаг.
Поздрављамо се, упознајемо, деца прескачу преко седишта да седну позади у ауто...
Док кувам кафу, покушавам да сазнам шта се десило, она је тиха, једва изговара штура објашњења.
Схватам да је требала да сачека мајку да донесе пасоше за њу и децу и да их поведе, али... муж ју је по ко зна који пут истукао, с тим што је овај пут имао намеру да је убије, морала је да побегне и ето је сад ту. Код мене.
Дечаци се отимају око даљинског, скачу по гарнитури, мислим да неће преживети, моја деца су мала, помажу им да буде комплетан циркус. Муж стиже са посла. Упитно ме гледа док се поздравља, одводим га у купатило и шапатом му причам шта сам до сад сазнала и одакле код нас.
,, Не можемо да их избацимо.. " више питам.
,, А где ћеш их и колико ће да остану?", пита.
" У дечију собу, преместићу децу. Па остаће недељу, две најдуже. Шта сад да радим? ******, жао ми их. Преживећемо, шта сад.", смирујем себе и њега.
Јављамо њеној мајци да је код мене. Она је неизмерно захвална што су на сигурном. Моли да их прихватимо док она не успе да све среди и дође. Нуди новац, било шта само да остану код нас. Наравно да ће остати, не треба новац, снаћи ћемо се.
Провели су код нас шест недеља. Кувале смо наизменично, она њене специјалитете, ја моје. Док сам била на послу она је све сређивала по кући да ми олакша. Деца су се уклопила. Она се после недељу дана опустила, почела да разговара, спласнуо јој је оток, освежила се, почела је чак и да се смеје. Тада сам је питала, зашто се удала за њега.
Одрасла је уз два брата и оца тихог и повученог човека, православца и мајке доминантне, јаке и способне жене, католкиње. У тинејџерским годинама домаћинство препуштају њој, јер мајка налази посао у Немачкој. Васпитана је у духу католичанства, свикнута да слуша и поштује мушкарце. Заљубљује се у момка који је ко зна чиме вођен са Косова дошао у Мостар, албанац и муслиман. Она не зна ништа о животу у његовом завичају, само зна да је добар према њој, пружа јој пажњу коју не добија од својих најближих, чак ни захвалност за све што чини за њих.
Он јој нуди излаз, обећава, обећава обећава..
Удаје се за њега и изазива бес породице. Зато што их је напустила, зато што је он треће вере, из другог света, зато што се и плаше за њену будућност.
Ипак, све се стишава. Она рађа два сина, муж ради и добар је према њој, задовољна је. Причао јој је о свом завичају све најлепше, али једном су отишли у посету и она је видела само беду и робовласнички однос према женама. Обећао је да тамо никад неће живети. У Мостару се осећала сигурно. Онда је почео рат и он је убедио да морају да оду. Отишли су у Црну Гору на пар месеци, а онда ипак на Косово. Обећао је да је привремено док не нађе посао негде другде, наравно да је лагао.
Нећу да описујем начин живота у који је одвео, али тотална немаштина, беда у којој као да је намерно држао и њу и децу уз психичку и физичку тортуру као да су биле освета за оних срећних пар година.
Њени родитељи, браћа немају никакав контакт, нити успевају да је пронађу. Мајка после годину и по дана упознаје албанца који ради у Немачкој и пристаје да сазна нешто о њој, то је околина његовог града. Мајка успоставља контакт а онда и непозвана долази да види ћерку и унучиће. Доживљава тотални шок стањем у којем их затиче и одмах одлучује да је извуче. Не задржава се дуго, оставља јој новца да сакрије ако затреба да бежи, купује им најосновније за живот и одлази. Покушава да им обезбеди хрватске пасоше, споро иде, у међувремену заврши у болници где упознаје моју мајку.Променила је план и узела им босанска документа, некако..
Када је дошла код нас, са документима, да их води, ми смо већ живели као велика породица.
Нећу да патетишем, да пишем о њиховој захвалности и растанку..
Није прича о томе, већ о преплетеним судбинама.
Нешто неразумљиво ми прича, неповезано. Покушавам да схватим, присећам се да ми мајка јесте помињала да је дала мој број телефона и адресу некоме, али у моменту не могу да се сетим детаља.
,, У реду, чекаћу" - одговарам.
Прекидам везу и покушавам да добијем болницу у Немачкој где ми мајка лежи после операције. Док окрећем број, почињем да се нервирам шта ми је то сад натоварила, ко је та жена..
Успевам да се споразумем са сестром да ми је хитно да чујем мајку и коначно се јавља.
И она је збуњена, жена која је са њом била у болници, питала је да ли би ја могла и хтела да сачекам њену ћерку са децом и да је их испратим за Мостар. Рекла јој је да ће ме питати и дала је мој број, рачунајући да ће имати времена да ми објасни. Покушавам да сазнам сад, пре него што стигну шта да очекујем.
Сазнајем да заправо бежи са Косова од мужа и да треба негде да се склони док не добије папире из Босне. Ок, видећемо.
Већ ми расте тензија, смишљам шта сад да радим. Муж ми је на послу, немам кола. Зовем оца да ме одвезе на станицу. Решено.
Шта да кажем мужу кад дође са посла? Доводим непознату жену са децом у кућу ко зна одакле и ко зна на колико. Помишљам и да не одем на станицу, али не.. не могу. Милион питања ми пролази кроз главу. Где да их сместим, да децу преместим и да им ослободим ту собу..
Док излази из аутобуса, непогрешиво знам да је то она. Мршава, немарно ошишана, отечене једне стране лица, у неприкладно лакој и старомодној гардероби, стиска просту торбу уз себе, два дечака исто ошишана типично за то поднебље, у истим џемперима исплетеним од остатака вунице или преплетених од нечега старог. Немају пртљаг.
Поздрављамо се, упознајемо, деца прескачу преко седишта да седну позади у ауто...
Док кувам кафу, покушавам да сазнам шта се десило, она је тиха, једва изговара штура објашњења.
Схватам да је требала да сачека мајку да донесе пасоше за њу и децу и да их поведе, али... муж ју је по ко зна који пут истукао, с тим што је овај пут имао намеру да је убије, морала је да побегне и ето је сад ту. Код мене.
Дечаци се отимају око даљинског, скачу по гарнитури, мислим да неће преживети, моја деца су мала, помажу им да буде комплетан циркус. Муж стиже са посла. Упитно ме гледа док се поздравља, одводим га у купатило и шапатом му причам шта сам до сад сазнала и одакле код нас.
,, Не можемо да их избацимо.. " више питам.
,, А где ћеш их и колико ће да остану?", пита.
" У дечију собу, преместићу децу. Па остаће недељу, две најдуже. Шта сад да радим? ******, жао ми их. Преживећемо, шта сад.", смирујем себе и њега.
Јављамо њеној мајци да је код мене. Она је неизмерно захвална што су на сигурном. Моли да их прихватимо док она не успе да све среди и дође. Нуди новац, било шта само да остану код нас. Наравно да ће остати, не треба новац, снаћи ћемо се.
Провели су код нас шест недеља. Кувале смо наизменично, она њене специјалитете, ја моје. Док сам била на послу она је све сређивала по кући да ми олакша. Деца су се уклопила. Она се после недељу дана опустила, почела да разговара, спласнуо јој је оток, освежила се, почела је чак и да се смеје. Тада сам је питала, зашто се удала за њега.
Одрасла је уз два брата и оца тихог и повученог човека, православца и мајке доминантне, јаке и способне жене, католкиње. У тинејџерским годинама домаћинство препуштају њој, јер мајка налази посао у Немачкој. Васпитана је у духу католичанства, свикнута да слуша и поштује мушкарце. Заљубљује се у момка који је ко зна чиме вођен са Косова дошао у Мостар, албанац и муслиман. Она не зна ништа о животу у његовом завичају, само зна да је добар према њој, пружа јој пажњу коју не добија од својих најближих, чак ни захвалност за све што чини за њих.
Он јој нуди излаз, обећава, обећава обећава..
Удаје се за њега и изазива бес породице. Зато што их је напустила, зато што је он треће вере, из другог света, зато што се и плаше за њену будућност.
Ипак, све се стишава. Она рађа два сина, муж ради и добар је према њој, задовољна је. Причао јој је о свом завичају све најлепше, али једном су отишли у посету и она је видела само беду и робовласнички однос према женама. Обећао је да тамо никад неће живети. У Мостару се осећала сигурно. Онда је почео рат и он је убедио да морају да оду. Отишли су у Црну Гору на пар месеци, а онда ипак на Косово. Обећао је да је привремено док не нађе посао негде другде, наравно да је лагао.
Нећу да описујем начин живота у који је одвео, али тотална немаштина, беда у којој као да је намерно држао и њу и децу уз психичку и физичку тортуру као да су биле освета за оних срећних пар година.
Њени родитељи, браћа немају никакав контакт, нити успевају да је пронађу. Мајка после годину и по дана упознаје албанца који ради у Немачкој и пристаје да сазна нешто о њој, то је околина његовог града. Мајка успоставља контакт а онда и непозвана долази да види ћерку и унучиће. Доживљава тотални шок стањем у којем их затиче и одмах одлучује да је извуче. Не задржава се дуго, оставља јој новца да сакрије ако затреба да бежи, купује им најосновније за живот и одлази. Покушава да им обезбеди хрватске пасоше, споро иде, у међувремену заврши у болници где упознаје моју мајку.Променила је план и узела им босанска документа, некако..
Када је дошла код нас, са документима, да их води, ми смо већ живели као велика породица.
Нећу да патетишем, да пишем о њиховој захвалности и растанку..
Није прича о томе, већ о преплетеним судбинама.
