Trazim_curu_zabrak
Domaćin
- Poruka
- 4.292
U Srbiji postoje dve grupe iz sene koje zavadjuju narod i politicare i tako zele da uniste Srbiju, privredu i da Srbi budu bez posla u gladi i bedi. A i jezuite i masone kontrolise jedan centar a to je svetska vlada satanistickog novog svetskog poretka.
Svakom inteligentnom čoveku je jasno da su političari samo pioni na političkoj sceni neke države. Oni koji vuku konce i upravljaju političarima su u pozadini nevidljivi.
U novije doba jezuiti su, da bi prikrili svoje aktivnosti, počeli da osnivaju svoje organizacije i redove u koje učlanjuju najuticajnije ljude po državama širom sveta. Neke od takvih organizacija su: Malteški red, Vitezovi Kolumba, Opus Dei i dr.
Ako čitamo jezuitsku literaturu videćemo da je kao njihov najveći neprijatelj označena masonerija. Sa druge strane, ako čitamo masonsku literaturu, videćemo da masoni označavaju katoličku crkvu svojim najvećim neprijeteljem koja ih je tokom vekovao najstrašnije proganjala nazivajući ih „satanistima“.
Dva tabora su:
1) jezuitski (rimokatolički) tabor koji kontroliše uglavnom Evropu (bez Velike Britanije) i njihove saveznike, sa sedištem u Vatikanu. Pod kontrolom imaju Vatikansku banku, Evropsku centralnu banku i mnoge druge banke.
2) masonski tabor koji kontroliše SAD, Veliku Britaniju i njihove saveznike, sa sedištem u Vašingtonu (gde je smešten Vrhovni savet 33. stepena masonerije). Masoni deluju preko svojih organizacija kao što su Bilderg grupa, Trilateralna komisija i dr, a pod kontrolom imaju američke Federalne rezerve i mnoge druge banke.
Prvu veliku pobedu u Evropi masoni su ostvarili zauzimanjem „najstarije katoličke ćerke“ – Francuske, tokom čuvene „Francuske revolucije“ krajem 18. veka. Sukob se nastavio tokom Prvog svetskog rata kada su jezuiti preko „apostolske monarhije“ (Austro-ugarske) pokušale da prošire sferu svog uticaja. Iste strane su se sukobile i u Drugom svetskom ratu kada su jezuiti potpisali Konkordant sa Hitlerom, povukli sa političke scene svoju stranu (Stranku centra koja je bila jedna od najuticajnih u Nemačkoj) i bukvalno doveli Hitlera na vlast (o čemu je detaljno pisao Džon Kornvel u knjizi „Hitlerov papa“).
Sukobi u Srbiji
Borba masonerije i jezuita u Srbiji je buknula krajem 19. veka. Dinastija Obrenović je imala „jako dobre odnose“ sa Austro-ugarskom monarhijom, dok su Karađorđevići bili miljenici masona Engleske. Veliki broj masonskih simbola, kipova i oznaka širom Beograda i Srbije nastao je upravo za vreme vladavine Karađorđevića između dva svetska rata, uključujući i satanin kip Lucifera (Svetlonoše) koji i danas stoji na zgradi Vlade Srbije, i koji je utisnut na nove lične karte državljana Srbije.
Jedan od glavnih zastupnika interesa masonerije bio je Slobodan Milošević. Najjaču podršku u Srbiji dobijao je od Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) – leglu masonerije, što oni ne kriju, već otvoreno priznaju kiteći se brojnim masonskim simbolima. Ugledni član SANU Dobrica Ćosić bio je bliski saradnik Miloševića i predsednik SR Jugoslavije.
Iz istorije je poznato, a o tome svedoči i američki ambasador u Vatikanu (od 1989. do 1993) Tomas Patrik Miledi u svojoj knjizi „Veleposlanikova priča“, da je u početku poslednjeg sukoba na Balkanu SAD branio stav da se očuva zajednička država Jugoslavija, ali da je pod velikim pritiskom Vatikana došlo do promene politike. Podsetimo da je u to vreme predsednik SAD bio Bil Klinton (koji je završio filozofiju na najvećem jezuitskom univerzitetu u Americi, u Džordž Taunu).
Kada je Milošević „pušten niz vodu“ jer se pokazao kao „slab pion“, jezuitska i masonska strana su započele jezivo strasnu gde su pocele da lete glave u borbu oko poziciniranja novih piona na prostoru Srbije. Jezuiti su kontrolisali Demokratsku stranku u kojoj su i masoni imali veliku uticaj. Kada masonska opcija preko Vojislava Koštunice nije uspela da preuzme primat u DS-u došlo je do formiranja DSS-a (Demokratske stranke Srbije).
Masonerija je još jednom pokušala da napravi puč u DS-u preko Slobodana Vuksanovića, ali je na izborima unutar stranke pobedu odneo jezuita Zoran Đinđić.
Treba napomenuti da je Zoran Đinđić doktorirao na jezuitskom koledžu u Konstanci, Nemačka, a njegova supruga Ružica je u intervjuu zagrebačkom „Globusu“ priznala da je Zoran „bio bliži katoličkom nego pravoslavnom mentalitetu“.
Kada je DOS preuzeo vlast od Miloševića, jezuitima je pripala uticajnija funkcija (mesto premijera Srbije za Đinđića), a masoni su dobili manje uticajno mesto predsednika SR Jugoslavije (koje je obavljao Koštunica) – države koja se raspadala. Sukob između Đinđića i Koštunice odmah je buknuo, a Đinđić je silovito preuzimao sve konce u svoje ruke.
Na vrhuncu moći Zorana Đinđića, u oktobru 2002. godine, pozvan je u policiju na „informativni razgovor“ vodeći mason Srbije –Dragan Malešević Tapi, slikar, i Suvereni Veliki Komandir srpske masonerije, mason 33. stepena (najviši stepen u masoneriji).
I gle čuda, Tapi je „preminuo prilikom saslušanja u policiji“. Odmah se oglasio Vojislav Šešelj optužujući Đinđića da je ubio Tapija, jer kao srčanom bolesniku bilo je dovoljno „da mu se stavi kesa na glavu“ i da dođe do fatalnog ishoda (i Tapi i Šešelj su imali probleme sa srcem).
Zbog velikih problema koje je pravio Đinđiću, Šešelj je ubrzo bio prebačen u Hag, a samo nekoliko meseci nakon smrti vodećeg masona Srbije – Tapija, ubijen je Zoran Đinđić, u martu 2003.
Koštunica preuzima sve dizgine vlasti u svoje ruke i postaje premijer Srbije, ali zbog velikog pritiska jezuitske EU i zbog svoje nesposobnosti, vlast u Srbiji preuzimaju „nove jezuitske snage“ na čelu sa Borisom Tadićem i njegovim saveznicima. Do smene dolazi i u G17, gde Miroljuba Labusa pučem smenjuje Mlađan Dinkić.
Jezuiti vrše veliki pritisak na Srbiju u kojoj je masonerija još uvek veoma uticajna, oduzimajući Srbiji Kosovo, i u srcu Kosova zidaju simbol svoje moći – najveću katoličku katedralu na Balkanu (iako na Kosovu živi nešto manje od 4% katolika).
Nesposobnog Koštunicu je trebao neko da zameni. Procenjeno je da su najbolja zamena za njega Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. I zaista, nakon razbijanja Srpske radikalne stranke skoro sva masonska elita je počela da se učlanjuje u Srpsku naprednu stranku – dojučerašnji najbliži saradnici Koštunice, ali i neki novi (stari) pioni od velikog uticaja, kao što je bivša savetnica Miroljuba Labusa, sada član Glavnog odbora SNS-a.
Za kratko vreme Nikolić i Vučić dobijaju veliki medijski prostor, ogromna materijalna sredstva i postaju gosti uticajnih organizacija stranih zemalja, naročito SAD.
Borba između dve sukobljene strane se nastavlja, a nisu retki slučajevi da jedna od strana otkriva „insajdera“ suprotne strane u svojim redovima.
Masoni i jezuiti trguju na svim nivoima tako da je i to dokaz da imaju istog gazdu.
Mediji u Srbiji potpuno potpadaju pod kontrolu dve "sukobljene" strane i naravno da se patriotske snage i organizacije potpuno ignorišu, ili ismejavaju, i guraju po strani.
Stanje se svakim danom pogoršava. Jakim igračima je u interesu da sa ljudima što bolje manipulišu, da ih uvere u svoja lažna obećanja, dok naivni narod ne vidi da mu se sprema afrički scenario. Da podsetimo da u Africi pre pola veka niko nije umirao od gladi, a sada svakoga dana oko 40.000 dece umire od gladi. Šta se desilo? Odgovor je: Došle su „strane investicije“ (čitaj: okupacija države).
Narod u Srbiji oseća da živi sve teže, da glad kuca na mnoga vrata, ali agresivna medijska masinerija uverava mnoge da će „stanje biti bolje“ i da „treba izdržati trenutnu krizu“. Tako se ljudi još dublje zakopavaju u živo blato. U najgoroj situaciji su zaposleni u državnim službama i oni koji se finansiraju iz budžeta (penzioneri, prosvetari, policajci, medicinari, pravosudni radnici…) jer njihove plate direktno zavise od stranih pozajmica (čitaj: novca bez pokrića). Spoljni faktor može u svakom trenutku da zavrne slavinu zajmova, kao u slučaju Grčke (u Grčkoj protestvuju upravo oni koji su se navukli na nerealan život zavistan od državnih pozajmica).
Postavlja se pitanje: Kako izbeći grčki ili, još gore, afrički scenario u Srbiji? Postoji samo jedan realan odgovor: vraćanje tradicionalnim vrednostima i životu u prirodi, po ugledu na naše slavne pretke. Osposobljeni za život nezavisno od robovlasničkog sistema, postajemo imuni na sve oblike ucenjivanja i pritisaka, naročito onog „da ne možemo ni da kupimo, ni da prodamo“. Takođe, treba raditi na povezivanju svog zdravog tkiva u otadžbini i dijaspori, stvarati mrežu dobrih, vrednih i poštenih ljudi, i verovati da biblijski scenario pobede Davida nad Golijatom može da se ponovi. Bog je obećao da će se taj scenario ponoviti. Pitanje je samo na kojoj strani ćemo mi biti.
Izvori:
Svakom inteligentnom čoveku je jasno da su političari samo pioni na političkoj sceni neke države. Oni koji vuku konce i upravljaju političarima su u pozadini nevidljivi.
U novije doba jezuiti su, da bi prikrili svoje aktivnosti, počeli da osnivaju svoje organizacije i redove u koje učlanjuju najuticajnije ljude po državama širom sveta. Neke od takvih organizacija su: Malteški red, Vitezovi Kolumba, Opus Dei i dr.
Ako čitamo jezuitsku literaturu videćemo da je kao njihov najveći neprijatelj označena masonerija. Sa druge strane, ako čitamo masonsku literaturu, videćemo da masoni označavaju katoličku crkvu svojim najvećim neprijeteljem koja ih je tokom vekovao najstrašnije proganjala nazivajući ih „satanistima“.
Dva tabora su:
1) jezuitski (rimokatolički) tabor koji kontroliše uglavnom Evropu (bez Velike Britanije) i njihove saveznike, sa sedištem u Vatikanu. Pod kontrolom imaju Vatikansku banku, Evropsku centralnu banku i mnoge druge banke.
2) masonski tabor koji kontroliše SAD, Veliku Britaniju i njihove saveznike, sa sedištem u Vašingtonu (gde je smešten Vrhovni savet 33. stepena masonerije). Masoni deluju preko svojih organizacija kao što su Bilderg grupa, Trilateralna komisija i dr, a pod kontrolom imaju američke Federalne rezerve i mnoge druge banke.
Prvu veliku pobedu u Evropi masoni su ostvarili zauzimanjem „najstarije katoličke ćerke“ – Francuske, tokom čuvene „Francuske revolucije“ krajem 18. veka. Sukob se nastavio tokom Prvog svetskog rata kada su jezuiti preko „apostolske monarhije“ (Austro-ugarske) pokušale da prošire sferu svog uticaja. Iste strane su se sukobile i u Drugom svetskom ratu kada su jezuiti potpisali Konkordant sa Hitlerom, povukli sa političke scene svoju stranu (Stranku centra koja je bila jedna od najuticajnih u Nemačkoj) i bukvalno doveli Hitlera na vlast (o čemu je detaljno pisao Džon Kornvel u knjizi „Hitlerov papa“).
Sukobi u Srbiji
Borba masonerije i jezuita u Srbiji je buknula krajem 19. veka. Dinastija Obrenović je imala „jako dobre odnose“ sa Austro-ugarskom monarhijom, dok su Karađorđevići bili miljenici masona Engleske. Veliki broj masonskih simbola, kipova i oznaka širom Beograda i Srbije nastao je upravo za vreme vladavine Karađorđevića između dva svetska rata, uključujući i satanin kip Lucifera (Svetlonoše) koji i danas stoji na zgradi Vlade Srbije, i koji je utisnut na nove lične karte državljana Srbije.
Jedan od glavnih zastupnika interesa masonerije bio je Slobodan Milošević. Najjaču podršku u Srbiji dobijao je od Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) – leglu masonerije, što oni ne kriju, već otvoreno priznaju kiteći se brojnim masonskim simbolima. Ugledni član SANU Dobrica Ćosić bio je bliski saradnik Miloševića i predsednik SR Jugoslavije.
Iz istorije je poznato, a o tome svedoči i američki ambasador u Vatikanu (od 1989. do 1993) Tomas Patrik Miledi u svojoj knjizi „Veleposlanikova priča“, da je u početku poslednjeg sukoba na Balkanu SAD branio stav da se očuva zajednička država Jugoslavija, ali da je pod velikim pritiskom Vatikana došlo do promene politike. Podsetimo da je u to vreme predsednik SAD bio Bil Klinton (koji je završio filozofiju na najvećem jezuitskom univerzitetu u Americi, u Džordž Taunu).
Kada je Milošević „pušten niz vodu“ jer se pokazao kao „slab pion“, jezuitska i masonska strana su započele jezivo strasnu gde su pocele da lete glave u borbu oko poziciniranja novih piona na prostoru Srbije. Jezuiti su kontrolisali Demokratsku stranku u kojoj su i masoni imali veliku uticaj. Kada masonska opcija preko Vojislava Koštunice nije uspela da preuzme primat u DS-u došlo je do formiranja DSS-a (Demokratske stranke Srbije).
Masonerija je još jednom pokušala da napravi puč u DS-u preko Slobodana Vuksanovića, ali je na izborima unutar stranke pobedu odneo jezuita Zoran Đinđić.
Treba napomenuti da je Zoran Đinđić doktorirao na jezuitskom koledžu u Konstanci, Nemačka, a njegova supruga Ružica je u intervjuu zagrebačkom „Globusu“ priznala da je Zoran „bio bliži katoličkom nego pravoslavnom mentalitetu“.
Kada je DOS preuzeo vlast od Miloševića, jezuitima je pripala uticajnija funkcija (mesto premijera Srbije za Đinđića), a masoni su dobili manje uticajno mesto predsednika SR Jugoslavije (koje je obavljao Koštunica) – države koja se raspadala. Sukob između Đinđića i Koštunice odmah je buknuo, a Đinđić je silovito preuzimao sve konce u svoje ruke.
Na vrhuncu moći Zorana Đinđića, u oktobru 2002. godine, pozvan je u policiju na „informativni razgovor“ vodeći mason Srbije –Dragan Malešević Tapi, slikar, i Suvereni Veliki Komandir srpske masonerije, mason 33. stepena (najviši stepen u masoneriji).
I gle čuda, Tapi je „preminuo prilikom saslušanja u policiji“. Odmah se oglasio Vojislav Šešelj optužujući Đinđića da je ubio Tapija, jer kao srčanom bolesniku bilo je dovoljno „da mu se stavi kesa na glavu“ i da dođe do fatalnog ishoda (i Tapi i Šešelj su imali probleme sa srcem).
Zbog velikih problema koje je pravio Đinđiću, Šešelj je ubrzo bio prebačen u Hag, a samo nekoliko meseci nakon smrti vodećeg masona Srbije – Tapija, ubijen je Zoran Đinđić, u martu 2003.
Koštunica preuzima sve dizgine vlasti u svoje ruke i postaje premijer Srbije, ali zbog velikog pritiska jezuitske EU i zbog svoje nesposobnosti, vlast u Srbiji preuzimaju „nove jezuitske snage“ na čelu sa Borisom Tadićem i njegovim saveznicima. Do smene dolazi i u G17, gde Miroljuba Labusa pučem smenjuje Mlađan Dinkić.
Jezuiti vrše veliki pritisak na Srbiju u kojoj je masonerija još uvek veoma uticajna, oduzimajući Srbiji Kosovo, i u srcu Kosova zidaju simbol svoje moći – najveću katoličku katedralu na Balkanu (iako na Kosovu živi nešto manje od 4% katolika).
Nesposobnog Koštunicu je trebao neko da zameni. Procenjeno je da su najbolja zamena za njega Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. I zaista, nakon razbijanja Srpske radikalne stranke skoro sva masonska elita je počela da se učlanjuje u Srpsku naprednu stranku – dojučerašnji najbliži saradnici Koštunice, ali i neki novi (stari) pioni od velikog uticaja, kao što je bivša savetnica Miroljuba Labusa, sada član Glavnog odbora SNS-a.
Za kratko vreme Nikolić i Vučić dobijaju veliki medijski prostor, ogromna materijalna sredstva i postaju gosti uticajnih organizacija stranih zemalja, naročito SAD.
Borba između dve sukobljene strane se nastavlja, a nisu retki slučajevi da jedna od strana otkriva „insajdera“ suprotne strane u svojim redovima.
Masoni i jezuiti trguju na svim nivoima tako da je i to dokaz da imaju istog gazdu.
Mediji u Srbiji potpuno potpadaju pod kontrolu dve "sukobljene" strane i naravno da se patriotske snage i organizacije potpuno ignorišu, ili ismejavaju, i guraju po strani.
Stanje se svakim danom pogoršava. Jakim igračima je u interesu da sa ljudima što bolje manipulišu, da ih uvere u svoja lažna obećanja, dok naivni narod ne vidi da mu se sprema afrički scenario. Da podsetimo da u Africi pre pola veka niko nije umirao od gladi, a sada svakoga dana oko 40.000 dece umire od gladi. Šta se desilo? Odgovor je: Došle su „strane investicije“ (čitaj: okupacija države).
Narod u Srbiji oseća da živi sve teže, da glad kuca na mnoga vrata, ali agresivna medijska masinerija uverava mnoge da će „stanje biti bolje“ i da „treba izdržati trenutnu krizu“. Tako se ljudi još dublje zakopavaju u živo blato. U najgoroj situaciji su zaposleni u državnim službama i oni koji se finansiraju iz budžeta (penzioneri, prosvetari, policajci, medicinari, pravosudni radnici…) jer njihove plate direktno zavise od stranih pozajmica (čitaj: novca bez pokrića). Spoljni faktor može u svakom trenutku da zavrne slavinu zajmova, kao u slučaju Grčke (u Grčkoj protestvuju upravo oni koji su se navukli na nerealan život zavistan od državnih pozajmica).
Postavlja se pitanje: Kako izbeći grčki ili, još gore, afrički scenario u Srbiji? Postoji samo jedan realan odgovor: vraćanje tradicionalnim vrednostima i životu u prirodi, po ugledu na naše slavne pretke. Osposobljeni za život nezavisno od robovlasničkog sistema, postajemo imuni na sve oblike ucenjivanja i pritisaka, naročito onog „da ne možemo ni da kupimo, ni da prodamo“. Takođe, treba raditi na povezivanju svog zdravog tkiva u otadžbini i dijaspori, stvarati mrežu dobrih, vrednih i poštenih ljudi, i verovati da biblijski scenario pobede Davida nad Golijatom može da se ponovi. Bog je obećao da će se taj scenario ponoviti. Pitanje je samo na kojoj strani ćemo mi biti.
Izvori:
Poslednja izmena:
