Priča br.2
Priča o jednom životu
Imaš cigaru? Molim te, pusti me da zapalim..daj upaljač..
Povukla je duboki dim i lagano ga ispuštala iz pluća. Posmatrala sam je. Mršava, uredno sređene kratke kose, bledih obraza, malo pogurena. Stajala je ispred mene sa cigaretom i rekla sam joj da sedne.
Doktorka, kad ću kući? Jel tako da sam ozdravila? Ma, šta tebe briga kako se zovem. Zovi me Milojka, Stanojka, Radojka, Stanimirka, Milomirka, Žiži, Lula, Lule..kako oćeš..
Ćutala sam. A onda je ona počela da priča. Sama, neočekivano.
****
Znam ja da imam ime a da nemam kuću. Zato sam kod vas. U jednom trenu sam psihički popustila kad je zet počeo da me tuče. Izbacili su me iz kuće i smestili kod vas, jer sam navodno pokušala da zapalim kuću, a nisam. Da jesam, kuća bi izgorela. Pa šta i da jeste? Moj pokojni Stanko i ja Živodarka, Žiži kako me je zvao Stanko, mi smo sazidali tu kuću. Ja sam..počela je da kuka.
Polako Živodarka, tako se zoveš, zar ne, polako, hoćeš kafu?
E, mogla bih…i da, zovem se Živodarka, ali ovde nemam ime, samo sam broj kartona..zajecala je.
Naručila sam dve duple kafe. Živodarka, kojoj dve pune godine nismo znali ime, jer nije imala dokumenta, konačno je progovorila.
Jednog jutra smo je našli odevenu u staru haljinu, sa kesom u kojoj su bile papuče, trenerka, bluza, paklo cigareta i dve bombone. Bez dokumenata, bez drugih stvari. Samo to. Sedela je na klupi ispred naše zgrade.
Danima je ćutala, nije htela da kaže kako je uopšte došla do naše bolnice. Direktor ustanove je kontaktirao tada sa policijom i sa Centrom za smeštaj odraslih osoba. Njen izgled nije odgovarao nijednoj osobi koja je prijavljena kao nestala, a iz Centra su preporučili da obavimo pregled. Njihova, a kasnije i naša pretpostavka je bila da je neko od porodice namerno ostavio ispred naše zgrade. Dobila je dijagnozu depresije, a pre toga je okupana i data joj je čista odeća.
*****
Za koji dan punim sedamdesetpetu. I jesam stara i nisam. Zavisi kako gledaš. Ćopam i ne mogu sa levom rukom da radim jer sam imala šlog. Imam samo tu ćerku. Ćerku koju smo moj pokojni Stanko i ja školovali. Nisam verovala da hoće da me smeste ovde. Samo im je to cilj bio. Kome, ćerki i zetu.
Nego dete, da ti sve kažem od samog početka, pa ti onda odluči šta ćeš sa mnom dalje.
Rođena sam i odrasla u jednom manjem mestu. Imala sam dva brata. Valjda su živi, ne znam o njima ništa ove dve godine. Žive u Švajcarskoj. Znali su za moje muke sa ćerkom, videli su to pre neku godinu kada su bili u poseti. Zvali su me da idem sa njima. Odbila sam. Mislila sam da mi ovo neće prirediti rođena ćerka.
Šnajderka sam i tako sam upoznala mog Stanka. On je bio vojnik u mom mestu. Jednog dana sam otišla kod neke mušterije da uzmem mere za haljinu. Tamo je bio moj Stanko. Ispostavilo se da mu je moja mušterija tetka.
A on lep. Visok, crn, zgodan. Ja lepuškasta, lepo obučena, sve sam sama sebi šila. Počesmo da se viđamo. Kad je trebao da se skine iz vojske, došao je kod mojih i zaprosio me je.
Beše lepa svadba. Tamburaši su svirali celu noć.
Dođosmo u grad. Nismo dugo živeli sa njegovima. Nismo se svađali, ali želeli smo da imamo svoj krov nad glavom. Stanko je bio šef jednog magacina. Imao je solidnu platu, ja sam šila. Uvek sam imala mušterije, nema veze što je to grad. Zaposlila sam se i ja, to je bilo srećno vreme, posla svuda. Uzesmo kredite i napravismo kuću. Pet godina smo je dograđivali i sređivali. Tada sam ostala trudna.
Rodila se Ana, moja ćerka. Nisam mogla da imam više dece. Čuvali smo Anu i držali je kao malo vode na dlanu.
Stanko je dodatno radio i kao automehaničar, pomagao je ocu. Ja sam šila i posle posla. Sve smo davali Ani i u kuću. Nikad more nisam videla, ali Ana jeste. Slali smo je sa školom, a posle je išla sa društvom.
Nismo joj branili ni da se zabavlja. Bila je dobro dete, pametno. Završila je prava i sada je advokat. Udala se i zet je bio fin u početku.
Sve se promenilo kada je Stanko umro. To je bilo one godine kada se rodio naš prvi unuk. Dočekao ga je. Dobio je ime po dedi- Stanko. Danas on studira. Rodila se posle i Katarina.
Počeli su da mi gunđaju posle ostavinske rasprave. Sve sam njima ostavila. A oni su hteli celu kuću odmah za sebe i decu. Tada su još bila mala. A nisam im smetala, kunem se dete moje. Imala sam sobicu, malu kuhinju i kupatilo u prizemlju. Oni su imali sprat, pa su dozidali još jedan. I to im je bilo malo.
Zet je stalno gunđao kako sam aljkava. Huškao je decu protiv mene. Svađao se i sa mojom Anom. Ana je tada popustila mužu. Počela je i ona da nalazi mane. Od jeda sam se možda i šlogirala. Nisu mi dolazili u posetu kada me je bolnica otpremila u banju. Jedva su došli po mene. Ćutala sam. Kako ja stara da se suprostavim?
Jednog prepodneva sam kuvala sebi ručak. Izgorelo mi je jelo i zadimila se kuhinja. Zet je to predstavio kao požar. E, tada sam podviknula. Rekla sam da ne mogu da me maltretiraju. Rekla sam i da ću ići u sud i sve opet vratiti na moje ime. I da ću onda da odem kod brata, mlađeg. A da se oni sami snađu.
Pobesnelo je njih troje. Jedino je Katarina ćutala. Ona je i plakala tog jutra kad su me spremili i doveli do vas, do ludnice. Rekli su da sam neuračunljiva baba i da im više ne trebam. Katarini su verovatno zabranili da dođe ovde. Ona ima loš odnos sa ocem jer je često bila na mojoj strani.
Eto, to je moja priča. Dojadilo mi je da sedim više sa pravim bolesnicima. Što sam ćutala? Pa šta da kažem..šta vama da kažem? Govorila sam ja sa servirkama, ali im nikad nisam pričala o sebi. I sa ponekom ženom. Nikad svoje ime i prezime nisam nikome ovde rekla. Kako svoju bruku i sramotu da pričam?
I svi ste mislili da sam nema i luda. A nisam, ja sam samo nesrećna.
***
Posle ove priče direktor i ja kao njen lekar, odlučili smo da tužimo njenu porodicu za zlostavljanje i za oduzimanje Živodarkine penzije.
Smeštena je u dom za stare, ima ponovo svoju penziju, lekare, negu. U posetu joj dolazimo mi a i videli smo i jednu lepu plavu devojku. To je Katarina. Izborila se za svoje pravo da posećuje baku.
Danas baka Živodarka ponovo ima svoje ime i srećna je sa novim prijateljima u domu. Kaže nam da ponovo nešto malo šije, tek da ne zaboravi.
