Glasanje na temu ŽIVOT KAMENJA

[Baudrillard]

Dobro veče.

Stiglo je pet priča za koje možete glasati do nedelje 29.09. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.


Priča br. 1

Живот камења

Седео је на трави, ногу савијених у коленима, па прекрштених код зглобова, и посматрао га. Зурио је. Није гледао његову храпаву текстуру, ни посебно сиву боју која се преливала на бесконачно много начина, као да у себи садржи кључ тајног шаблона универзума. Није гледао ни кроз њега. Гледао је у његову суштину. Покушавао је да схвати. Летњи поветарац благо је заталасао његову дугу, седу косу, играјући се са сребрним праменовима. Леђа су му била повијена. Остарио је посматрајући га. Данима, месецима, годинама. Непомично. Човек је био жив, а он одувек мртав, али су га промене на његовом телу подсећале да ће их ускоро време, тај велики равнатељ свега, изједначити. И, у чему ће онда бити разлика?, питао се. Сунце је излазило и залазило. Дрво испод чије крошње је седео повремено га је штитило од врелих зрака сатканих светлошћу. Птице су цвркутале, понекад. Али они су увек ћутали. Човек и камен, тако исти. Уколико су и знали нешто, спознали неку мудрост, ниједан од њих не би то ни са ким поделио. И, која је онда разлика?, питао се. Камење не осећа. Таква је природа камења. Човек је осећао, некада давно. Срећа и туга избледеле су у његовом сећању, а остала је празнина. Да камен одједном, магично, стекне способност да осећа, осећао би исто што и он. Ништа. И, у чему је онда разлика?, питао се. Исти су се облаци надвијали над њима. Када би се натмурило, иста би им киша падала. Хладне капи воде би се сливале низ њих, а ни један, ни други, не би показали да им то смета. Једнако су реаговали на све што је до њих долазило, и сваког живог створа са којим би се сусрели... апатијом. Црно-наранџасти лептир слетео је, нехајно, на камен поред њега. Није уживао у његовој лепоти, нити га је радовало весело, лепршаво треперење његових танких крила. Чекао је да лептир увиди да му камен, као и он сам, може бити само успутна станица, и да престане да ремети њихов мир. Лептир је узлетео, удаљавајући се, као да је примио поруку, али је онда нагло променио правац кретања, и слетео му на раме, тик до образа. Није окренуо главу. Није се померио, ни милиметар. На крају, лептир је одлетео даље. Били су једнако корисни из угла лептира, и камен, и он. И, каква је онда разлика?, питао се. Бића долазе и одлазе, али камење остаје. Тако постојан, чврст, камен му је био својеврстан учитељ. Камен је био форма којој је тежио. Облик постојања у који ће се претворити, када не буде више дисао. Глава му је била подбочена на десну руку, а чело наборано. Размишљао је. Могао је да буде нешто друго, да је тако изабрао. Могао је да буде ратник, да неустрашиво витла мачем, и положи живот на бојном пољу. Али, храброст му није значила ништа, као ни част. Могао је да буде кукавица, препреден и подмукао, и да лукавствима долази до онога што му душа иште. Али, он није имао жеља. Могао је да буде краљ, и влада царством људи. Могао је да буде сиромах, и иде од кућног прага до кућног прага, молећи за кору хлеба. Али, зашто? Шта год да је одлучио, убрзо би било као да никада није ни био ту. Да замене места, он и камен, нико не би приметио. И, у чему је онда разлика?, питао се. Чинило му се да овај свет нуди исто и њему, и камену. Чинило му се да ту нема ничега за њега, ни за камен. И један, и други, су могли само да буду, па да не буду. Све остало њему није играло никакву улогу. Исту су судбину делили, и он и камен. Но, камен му није био ни саборац, ни сапатник, ни пријатељ. Када не буде ту, камен неће жалити. Исто као што он не би жалио да камен није ту. И, у чему је онда разлика?, питао се. Размишљао је, све док једног дана на пропланак који је угостио и њега, и камен, није дошла жена. У њеним очима, плављим од неба, и дубљим од океана, видео је смисао. Проговорила је, а он је у њеном гласу чуо наду. Додирнула га је, а он је осетио све што никада није. И коначно је схватио у чему је разлика.

 

[Baudrillard]

Priča br. 2

Jak kamen je težak kamen. Stariji od vremena. Mnogo je sunca za života video. Ne možeš ga lako okrenuti, prevrnuti, baciti.
On je prijatelj mahovini, čuvar korenja starih stabala, neretko mesto izvora žive vode ili kladenac.
Oltar, ali i spomenik vremenu koje je video, koje pamti do kraja vremena.
Može biti kameni kućni prag, večan i čvrst temelj kuće, brana klizištu i odronu.
Međa. Put. Zapis. Obeleženo mesto kakvog zakopanog ili prirodnog blaga.
Nije retkost da jak i težak kamen podupire i štiti mlado drvo sprečavajući da se savije ili slomi.
Tvrd i jak kamen teško puca. Kada pukne njegovi delovi se ničim ne mogu spojiti.
Ivice po kojima se lomi dugo ostaju oštre, povređujuće, opasne. Kamen dugo pamti silu.
U sebi čuva vatru u kojoj je stvoren i nesebično daje: mali komadi su tvrdi kremen koji nijedno ocilo ne može potrošiti.

Slab kamen je mlad kamen. Slab kamen je kao kreda, lako se oblikuje. Može se njime pisati, ali će prva kiša obrisati napisano. Kotrlja se lako i uvek nizbrdo, pa ga ima u udolinama i na mračnim mestima. Nema svoje stanište, lako se lomi i premešta, menjajući svoju namenu. Vreme ga razlaže i pretvara u pesak.
Može biti bogat rastvorljiv izvor minerala za život koji počinje.
Njegove krhotine nemaju oštre ivice. Lako se lomi, zbog rastvorljivosti lako i spaja, ali ne može biti oslonac čak ni mahovini.

Zemlja je kamen. Veliki topao plodan prijateljski. Ako je Zemlja je živa, kamenje su njena deca, deca Zemlje.
Ali gle, i mi smo deca Zemlje.
Sada znamo da nam je i kamen brat.

 

[Baudrillard]

Priča br. 3

Prvi čovek i svetlosni cvet

Šta je on zapravo niko ne zna. Zna se samo da je bio Prvi. Davno pre ljudi, pre bogova, čak i pre duhova i sila sveta, on je već postojao. Kažu da su sva bića nastala od njega, da ih je odgajio u svom rasadniku kamenih klica-duša i potom pustio da privuku zvuke, boje i oblike da ih otelotvore. Taku kažu neki, mada drugi ga nazivaju prvim čovekom. Da ne bude zabune odmah ćemo reći - Prvi nije ni muško ni žensko, štaviše on nema uvek ljudski lik kao što nema ni određeni oblik ili karakteristike već ih, kako se čini, bira po potrebi.

Ako bismo uzeli u obzir da to jeste istina i da je on zaista prvi čovek, to bi nam samo otvorilo mnoga pitanja o pravoj prirodi ljudskih bića koja je velikim delom izgubljena i zaboravljena. Razloge za ogromno razilaženje između današnjih ljudi i njega možda bi i uspeli da otkrijemo ili procenimo da li je naša vrsta od njega do danas doživela nadgradnju i uspon ili pak kvarenje, truljenje i pad, ali ni jedno od ta dva razmatranja neće biti predmet ovog teksta. Zaokupićemo se onim što do izvesne mere znamo, odnosno znamo u onoj meri u kojoj se može verovati ispričanim doživljajima, a to su zapisi o retkim susretima ljudi sa Prvim u istoriji.

Najviše ćemo se baviti doživljajem iz mlađih dana izvesne vračare, šamana i šaptačice bajki po imenu Svetla senka u kome se Prvi pojavljuje kao svetlonoša i spasitelj. Razlog što ćemo se posvetiti izučavanju ove njegove uloge i oblika je taj što su to bili poslednji koje je preuzeo i koje je zadržao do današnjeg dana. U kratkom uvodu slediće sažet opis nekoliko najupečatljivijih pređašnjih pojavljivanja.

Jedan od najranijih zapisanih susreta bilo je Suđenje Heroju. Decenijama je vođena debata u naučnim krugovima oko toga da li je to zaista bio Prvi ili samo mit o njemu. Mišljenja su i dalje podeljena, ali mi ćemo priču preneti u svakom slučaju. U drevna vremena na jednoj toliko velikoj kamenoj šaci da je u nju moglo da stane čitavo more i ostrvo obrubljeno peščanom plažom, održavala su se suđenja veća bogova smrtnicima. Čuven je slučaj Heroja koji je odbio da prihvati zadatak koji mu je bio poveren od strane bogova. Promenio je mišljenje tek kad je na optuženičkoj plaži pored sebe ugledao u crnom ovalu ceo Kosmos. Kosmos je trebalo da istrpi istu kaznu kao i on jer su im sudbine bile neraskidivo vezane. Heroj nije mogao da podnese da bude odgovoran za nanošenje patnje toliko velikom broju bića zbog čega je prihvatio zadatak bez daljeg protivljenja ili žalbe. U ovoj priči Prvi nema nikakve druge uloge sem kamene šake koja pokazuje da je on prethodio svemu postojećem, pa čak i samom Kosmosu. Međutim, mnogi misle da je upravo on prikazao sliku kažnjenig Kosmosa Heroju ne bi li mu pokazao sve posledice ljudskog odupiranja volji bogova.

Hiljadama godina kasnije, Kiparu koji je putovao da pronađe inspiraciju i izgubio se u divljini predstavio se u obliku Starice planine. Njeno kameno lice nenadano se pojavilo na okomitoj strani padine izronivši iz neuglednog krša, otvorilo je krečnjačke oči i obratilo mu se. Umirila ga je nežnim rečima kojima mu je iznela neulepšanu istinu i ugasila je ljuti žar očajanja izgubljenosti. Sam je bio kriv za promašen pravac. Hteo je da ide lakšim putem, prečicom i nije stigao nikuda. Pokazala mu je da je ona iz svog središta kroz vulkanoliko grotlo uvek rađala raznobojne mehurove koje su umetnici morali da prate makar ih vodili i kroz same paklene muke. Samo tako nisu mogli da izgube svoj put. Šapnula mu je da izuzetno hrabri i odlučni ponekad dobijaju neočekivanu pomoć. Godinama nakon toga, i dalje sledeći mehurove, Kipar je trebalo da prođe kroz crnu gustu baru veličine jezera u kojoj se migoljilo ko zna koliko prastarih čudovišta. Zakoračio je teška srca, ali bez oklevanja, a Starica planina je sa velike daljine prizvala svoje sinove, kamene kosti zemlje, da se uzdignu u vidu okruglih ploča i pomognu mu da bezbedno pređe.

Na drugom kraju sveta, devojčici koja je ostala bez porodice, neutešnoj i samoj, u snu se obratila majka čiji lik se ocrtao na uglačanoj površini velikog kristala. Rekla joj je da uzme kamen na kome joj je počivala glava i na koga su pale njene suze pre nego što je zaspala i da tako uradi i sledeća tri dana. Kada bude imala četiri suzna kamena trebalo je da prstom nacrta prozorsko okno na mokrom pesku pored okeana i stavi po jedan kamen na svaki ćošak. Četvrtog dana devojčica je to i uradila i pesak je oživeo izvajavši lik njene majke koja ju je slušala i mnogo godina bodrila, učila, hvalila, savetovala, vaspitavala, ponekad grdila i korila, ali joj uvek pružala mio pogled pun topline poput snažnog zagrljaja. Mogla je da priziva majku sve dok nije izrasla u mladu ženu, udala se i dobila svoju decu.

Još mnogo stotina godina nakon toga, duhovniku koji je pokušavao da pronađe pravi hram za sebe i koji je pao je u duboku tugu kada mu baš nijedan postojeći nije pasovao, pojavio se Drevni hram iscrtan u vazduhu oko njega u obliku okrugle stene koja je imala s jedne strane udubljenje kao ulaz i unutra veoma malu prostoriju tek da u nju stane jedna osoba. Hram je rekao Duhovniku da ga mora upravo tog trenutka sazidati oko sebe. Na Duhovnikovo silno čuđenje kako hram može biti drevan ako će ga on sad sazidati i kako i od čega da oko sebe sazida monolitnu stenu, hram mu je odgovorio da je on Drevni hram koji se uvek ponovo zida sa onim čovekom koji ga pronađe. Pronalazili su ga samo duhovnici koji se nisu plašili da ostanu sami dok ne nađu hram stvarno po svojoj meri. Trebalo je da ga sazida u viziji, što je Duhovnik i uradio i otada ga je uvek sa sobom nosio kuda kod da je išao i bilo šta da je radio. On je živeo u svom hramu.

Svetla senka živela je u okolini jednog velikog grada skoro na samoj obali mora. Bila je opterećena neukrotivom tamom koju je viđala kako se razgranato širi i prekriva ceo grad i prepredeno se uvlači u tela njenih sugrađana kvarivši im srca i umove. Jednom prilikom kada je sedela na litici boje olova zagledana u razigrane zapenjene talase, ne znajući ni sama zašto, obratila se moru. Ispričala mu je šta je sve videla i koliko se plašila da će tama progutati sve dobro što je postojalo na ovom svetu. Tada joj se prikazala jedna boginja sačinjena od zlataste magle koja je bila toliko velika da je Svetla senka videla samo njena stopala i deo nogu dok se ostalo gubilo u magli oblaka. Boginja je obećala da će joj dati jedno čarobno malo svetlo koje će joj pomoći da se odbrani od tame, a možda će moći i druge da leči sa njim. Sve što je trebalo da radi bilo je da rešava zagonetke snova i izvršava veoma neobične zadatke.

Celih dvadeset godina, Svetla senka se predano i poslušno trudila da udovolji boginjinim zahtevima. Bilo je tu raznoraznih zadataka, čak i onih zbog kojih je ispadala smešna i budalasta u očima ljudi koji su je poznavali, teških i napornih koji su tražili da zbog njih oskudeva u hrani i drugim životnim potrepštinama, da se potuca po udaljenim pustarama ili ukletim zabitima na obodima Zemlje mrtvih, upoznaje opasne i moralno posrnule ljude i upušta se u brojne dogodovštine koje su lako mogle da je koštaju glave. Pa opet, nije odustala svih tih godina. I onda, odjednom, boginja ju je poslala da položi poslednji test. Sa samog kraja sveta Svetla senka donela je okrugli kamen žigosan posebnim znakom. Godine je potrošila dok nije uspela da uradi skoro nemoguće i zasluži da je daruju tim veoma retkim kamenim darom.

Stajala se pred boginjom na tamnoj steni pred skoro sasvim crnim morem pod krvavo crveno-ljubičastim nebom i suncem boje nara koje tek što nije zaronilo svoj donji luk. Pružila je boginji kamen i veoma srećno zatražila da boginja ispuni ono što je bila obećala. Ali malo je ona znala o bogovima i njihovoj samovolji! Boginja se zasmejala grohotom puštajući da se vrtložni vihor njenog smeha spušta i kao orkanski vetrovi rasrđuje more. Malo svetlo? Ako bude uspela da pronađe Prvog koji živi na dnu mora i to ne ovog mora nego nekog dalekog, iza okeana, iza planina, i pustinja, i gustih vlažnih šuma, onda će zaslužiti da dobije malo svetlo. Ali mora da ga nađe baš sad pre nego što sunce dotakne vodu i pokvasi svoj vatreni rub.

Svetla senka je odustajući sela na ivicu stene i zagledala se u vodu. Očekivala je da će biti razočarana, ljuta, očajna ili potištena. Ali začudo nije bila. Osećala se napokon oslobođenom od prinude i straha. Uradila je sve što je mogla. Zaista, baš sve što je bilo u ljudskoj moći. Nije imala ni najmanju nameru da žali što je čovek ili da nekako priziva moći i na sebe preuzima svojstvenosti koje su pripadale drugačijim stvorenjima.

- „Ja sam upoznala svoju granicu, granicu ljudskosti i neću pokušati da je pređem. Ako to znači da neću dobiti malo svetlo, neka tako bude!“, pomisli ona spokojno.

Tog trenutka voda pod njenim nogama se ustalasala, uzdigla i iz nje polako izađe čovek-stena. Bio je nalik na praistorijske ljude ispupčenog čela, guste zamršene kose i jakog tela sav prekriven morskim algama, sasama, koralima i kojekakvim morskim rastinjem. Svetloj senci je bez reči na dlanu pružio cvet sačinjen od čistog svetla, kao malo rascvetano sunce. Platila ga je svojim okruglim kamenom, a boginja je zauvek zaćutala.

 

[Baudrillard]

Priča br. 4

Газили су ме, ја ништа нисам осећао.
Падао сам, није ме болело.
Спотицали су се о мене, нисам марио.
Одбацивали су ме, није ме повредило.
Старио сам, нисам се мењао.
Користили су ме да друге повреде, ја нисам крварио.

Прошле су године. Колико тачно, не знам. Камење нема свест о времену.
Некако, успут, нешто се променило. Нешто ме је преобликовало. Заоблило ми ивице, уздрмало ми свет.
Одједном, осећао сам пулсирање. Чуо сам откуцаје у себи. Нека...сила? Да, нека сила ме је смекшала.
Ништа више није било исто.

Осећао сам топлоту, осећао сам додир, ветар, струју. Болела ме је киша. Било ми је хладно на сунцу. Чуо сам боје, видео сам мелодије, желео сам да вичем, да се смејем, да плачем, да пишем приче, да пишем стихове, да се надам, да учим, да дубоко и полако дишем, да ленчарим, да дајем све од себе, желео сам да спавам а још више и да се будим, желео сам да посматрам, дотакнем, ћутим, шетам, штитим...

Прогледао сам. Дуго сам гледао тај свет око себе осликан неким новим нијансама.
Погодила ме једна проста спознаја. Једна проста истина.
Све што је у животу потребно једном камену јесте још један такав, исти камен.
Још један исти, да схватимо да можда никад нисмо ни били камење.

 

[Baudrillard]

Priča br. 5

TRI ZIVOTA KAMENA

Jednom davno davno, kada ljudi nisu bili pismeni, postojalo je kamen-pismo.
Kada bi neko hteo nekome da posalje neku vest, krenuo bi u potragu za svojim kamenom. Ako su on i njegovi voljeni zdravi i srecni, ako je sve dobro, a dani teku kako valja, ili ako mu se desilo nesto lepo, covek bi pronasao neki lep, velik, obli, mazan kamen, lepe boje, bez pukotine i ogrebotine i dao bi nekome ko ide na to mesto, gde bi on hteo da posalje svoju vest. Taj koji bi primio kamen, uzeo bi ga u ruku, osetio bi njegovu velicinu, oblinu, maznocu i osmehnuo bi se kad bi ga procitao – njegovi voljeni na daljini su zdravi, srecni i dobro.

U to vreme, kamen je ziveo u reči.

Jednom davno, upoznala sam jednog coveka, koji je umesto srce imao kamen.
Voleo me je mnogo, ali jezivo hladno. Reci su mu bile mazne, a dah krut. Cak ni moja ljubav ga nije raspucala, jer u njegovom zagrljaju, vrelina moja je bila okovana u sante leda, plutajuce po njegovoj zili kucavici. Otisla sam, pre no sto sam se smrzla od ljubavi, jer voleti za dvoje niti je lako, niti je lepo. To je besomucno, besmisleno tesko.

U to vreme, kamen je ziveo u srcu.

Jednom ne tako davno, setajuci pored jedne velike reke, nasla sam jedan mali kamen, koji je licio na srce.
Na tom kamencicu sve je bilo isto, kao I kod srca. Forma stisnute pesnice, sa malim varovnickim zilama po rapavoj povrsini, sa tu i tamo malecnim udubljenjima. Drzala sam ga na sredini otvorenog dlana I razmisljala o kamen-pismu. Elem, ako taj kamen posaljem coveku sa kamenim srcem, da li ce on da razume da mu ismejavam srce tim kamenom, ili ce shvatiti da mu saljem svoje srce, koje je, posle toliko vremena samoce I na ovoj daljini, postalo kamen, pa nasa ljubav sad moze iznova da pocne, ali sad kao kamena?
Kamen je i dalje kod mene, na jednoj polici, prepunoj knjiga i prasine.

U to vreme, ljubav je zivela u kamenu.

 

[Wuka]

Priča br. 4 - 5

 

[Lunja*]

sve su mi price lepe, neke mastovitije od drugih, ali je mene svojski dodirnula cetvrta prica, pa zato i ja cu za br. 4 - 5 poena

 

[Selkhet]

Ja dajem 5 poena priči br. 3.

 

[gost 124731]

1 - 3 поена
5 - 2 поена

 

[Lada]

5 - 2 points
4 - 2 p.
3 - 1 p.


Tako su sve dobre price,daa je tesko odluciti se...i sad mislim ogresila sam se o neku...Dragi pisci d i v n i s t e!

 

[FataMorgen]

4. - 5

 

[Snowqueen]

Priča br. 3 - 5 poena

 

[Konj_na_belom_princu]

pr.br.4 --- 4p
pr.br.5 --- 1p

 

[Sandveil dance]

Priča broj 2 - 5 poena

 

[Moghrion]

мени је прва сасвим фина...
1-4
3-1

 

[Atomic™]

Priča broj 2 - 3 p

Priča broj 4 - 2 p

 

[acabg]

Прича број 1 5 поена

 

[Zauz]

4 -

Drago mi je da ima toliko talentovanih ljudi na forumu - pisana rec je dar koji malo ljudi ima - hvala vam sto ga delite sa nama na forumu,hvala na privilegiji da uzivamo u lepim pricama.

 

[Salvatore__]

1.
2.
4.

 

[Restricted Area]

1. 1
3. 2
4. 2

 

[Danjuška]

Priča br. 1
Priča br. 4
Priča br. 5

 

[Napast]

Priča br. 1
Priča br. 4
Priča br. 5

 

[*Hannah*]

Priča broj 1 - 1 poen
Priča broj 4 - 2 poena
Priča broj 5 - 2 poena

 

[Baudrillard]

Glasanje je završeno.
Sledi proglašnje pobednika.