- Poruka
- 130.389
Dobro veče.
Stigle su četiri priče za koje možete glasati do četvrtka 28.02. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.
Priča br. 1
Retko se viđa na tvom licu ta mešavina "ups" i "hahaha" i one najslađe radosti. Možda je i prvi put vidim. Nisam znala da umeš da budeš baš toliko divan. Centar si mog sveta, sve si najlepše moje ovozemaljsko. Baš zato što sa mnom gledaš u Nebo.
"Crkva Svetog Trifuna" – papirić s tvojim rukopisom mi stoji na stolu. Ko bi rekao da će se tog dana sve preokrenuti... i da ću nedugo potom ja čuti te tvoje čarobne reči i videti tu neobičnu, lepu, slatku, smešnu mešavinu.
Ne šališ se...? Ili da? Ili pola-pola? Ja sam sušta radost! Već vidim vrteške. Za početak jednu. Možda je čak i sama napravim po uputstvu. Vozićemo se na vrtešci sa zvezdicama, mesecom i možda ponekim vukom... pevaćemo uspavanke... ima li ičeg lepšeg?
Sve počinje da ima smisla, sve počinje da se uklapa. Dok god si ti srećan biću i ja.
Možda ću stvarno jednog dana napraviti ili kupiti tu vrtešku. I u nju će gledati dva oka koja sasvim liče na tvoja. A ja ću imati sve više i više parova očiju da ljubim. Daće Bog!
Priča br. 2
Sa R. je proveo lepih petnaest godina. Stvorio dom. Da je đavolu to bilo malo, shvatio je kad mu je, kao u šali, M. sela u krilo. Njegove ruke oko njenih bokova izazvaše nemir kakav nikad nije osetio. Nije više mogao da je pusti. Probudila je sve zaboravljeno, zaspalo. Osećao se ponovo mlad, i živ, i to je bilo jače od svega na šta ga je pozivala svest. I savest.
Predavala mu se potpuno, utapala se u njega, bez pitanja i bez uzmicanja, grabeći uvek dublje i ne gaseći njegovu žeđ zbog koje joj se vraćao.
A onda je R. saznala. Ćutao je. Pa je počeo da laže. Ne zbog nje. Bol koju je prouzrokovao ga je tek ovlaš dotakla. Ali lažući nju, zadržavao je osećaj ugode koji mu je bio potreban zbog M.
Deo sebe je nastavio davati R. Ono što je preostajalo. Svađali su se, mirili. Sumnja ju je izjedala i pokazala deo nje koji mu je bio nepoznat. Privukla ga je novom strašću. Voleli su se na mestima na kojima to ranije nikad ne bi pomislili. Uzimala je ostatke njega i od njih , kao u glini, vajala ga ponovo, celog.
Vrteo se u njihovim rukama, prepušten, dok su ga oblikovale po svojoj meri. Vajale su ga, pa ga prstima drobile, u grču želje i očaja žene koja deli. Uzimale su ga jedna drugoj, bez povlačenja, bez predaje.
Noćima je zatvarao oči, prepušten rukama i usnama. Vrteška bi ubrzala...R...M...R...M...usne...suze...uzdasi...laži...ruke...usne...R...M...
Priča br. 3
Gospodin Pjer, ugledni nantski advokat, mnogo je voleo svog sinčića Žila. Sve bi taj dobrodušni, visoki čovek uradio za mališu. A, mali Žil je to svakako i zasluživao. Bio je to pametan i zreo dečak za svoje godine. Mnogo je čitao i mnoge stvari su ga zanimale.
Nova vrteška u dvorištu je, međutim, bila ideja gospođe Sofi, Žilove majke. Ona je smatrala da bi mali trebalo više vremena da provodi na svežem vazduhu, ne samo da čita, crta, razmišlja..
U početku je Žil izbegavao novu igračku, ali, kasnije je počeo sve više vremena da provodi na njoj. Gospođica Eliza, guvernanta, je imala grdnih muka gurajući i okrećući đavolsku spravu, gunđajući na nemačkom u pola glasa,dok ju je mlađani Žil podsticao da nastavi. Jer, to je radilo samo ako se sprava dovoljno brzo okretala..
Naravno, sve je otkrio sasvim slučajno, kako to i inače biva. Jednog dana, dok je Eliza naročito poletno okretala vrtešku, iznenada je bljesnulo. Prvo sa leve strane, ispod grma ruže, a kasnije je mogao da vidi svuda oko sebe. Ponekad je izgledalo kao da je na vrhu planine, nekada kao da leti iznad oblaka, a jednom, čak, kao da je ispod mora. Nisu to bile slike; on je BIO tamo, gde god da je to TAMO. Čitavi novi svetovi su se otvarali oko njega dok se vrteo u krug. A, kad bi Eliza posustala, Žil bi trčao da nacrta slike, da ne zaboravi.
Baš ti crteži kasnije su odigrali odlučujuću ulogu, kao podloga za razvoj novih ideja. A jadna Eliza je zbog proklete vrteške i napornog trčanja tog leta zauvek napustila porodicu Vern.
Priča br. 4
Duga vožnja kući
Znam ovo drvo. Kao lice negdašnjeg dobrog prijatelja prepoznajem prugastu koru, grozdove listova kako vise poput japanskih lepeza između kojih vire izvijene izdignute debele i spuštene tanke grane. Radujem se kao dete čekajući novi okret da vidim šta još poznajem. Da li je ista šarena senka koja pod njim leluja, oštro zelenilo krošnje da li se još ističe crvenim ciglama zida, da, da, i vitka svetiljka napravljena po ugledu na gasne lampe iz devetnaestog veka. Ali ne znam ovu masivnu mrku drvenu klupu. Načisto me je zbunila. Gledam na sve strane u blagoj panici jer nešto nije u redu. Ta klupa nije bila tu. Onda polako uviđam da je i drvo bilo dalje, skoro sasvim priljubljeno uz cigleni zid i pored njega, a ne ispod, nalazila se gvozdena bela klupa koja je izdaleka ličila na čipku. Do pola klupe i iza nje sa suprotne strane od drveta izdizao se veliki narandžast i žut grm Pirakante. Ni njega više nema.
Ko zna koliko vremena je prošlo. Drvo koje vidim sigurno je potomak pređašnjeg, neka od mladica koje su opstale uprkos mnogim silama koje se trude da zatru sve ono mlado što pokušava da izraste. U vreme njegovog pretka, i ja sam bio mlad, u svojim prvim sezonama zašrafljen u spoljnjem redu do same ivice. O, sećam se, kakav sam bio divan crni konj! Kako sam uživao da letim velikom brzinom koja je rastapala boje i mešala ih u mutnom trakastom premazu! Topio sam se u zvonkom smehu dece koja su me jahala i povicima odraslih da se dobro drže da ne padnu, bivao uznošen do neba radošću pevušeći uz preglasnu vašarsku muziku nalik pokvarenom verglu; mahao ušima usamljenom drvetu pri svakom okretu, a ono mi je odpozdravljalo blagim njihanjem grana; namigivao veselo klupi, grmlju, uličnoj svetiljci, ograđenom veštačkom jezercetu sa labudovima, patkama i kornjačama koje sam sve razlikovao i imenovao najrazličitijim imenima; uživao u mirisnom tragu ruža ispred aleje breza, čak i buci derana koji su virili preko zida i preskakali kad su mislili da ih niko nije video.
Postepeno sam se pomerao u dubinu kruga i budio se kao foka, automobil, nilski konj, slon i motocikl, jednom na kratko čak sam bio i poštanske kočije kao iz vestern filma. Brzina se smanjivala kao i uzbuđenje koje je izgrickala nagomilana dosada tolikog broja pređenih krugova, smene sezona, dece na mojim leđima kao i odraslih koji su ih pratili, istih reči, povika, okoline koju nisam mogao da zaustavim da se skoro neprimetno ali nazaustavljivo ne menja, i muzike, grozne, otrcane muzike koja mi je tada već parala uši i brazdala svest beskonačnim ponavljanjem. Kako je moguće da mi se nekada sviđala?
Nisam se ni sećao događaja iz prethodna dva leta sem da sam bio žirafa, pa potom čamac. Utisci su se izlili u magleno sivilo koje mi je zatiralo vidik, upadalo finim šumom u sluh, rasprostiralo se po mom svetu brišući sve pred sobom. Beskrajno ništa spolja, iznutra, gore, dole, napred, nazad i u sredini.
A onda je i to prošlo. Ne znam šta sam. Nije ni bitno. Nalazim se u poslednjem redu uz sam centar. Krećem se sasvim polako. Počeo sam opet da uživam u vožnji na neki miran, posmatrački način. Nema zamućenosti, savršeno dobro vidim, pa opet sve to me vrlo malo dotiče iako mi je veoma drago i verovatno ga i više volim nego ikada pre. Ovo je poslednji krug. Ne znam šta dolazi posle. Šta se postaje u centru kruga kada se više ništa ne vrti i kada vreme ne protiče? Da li ću postati onaj koji pokreće vrtešku? Ili ću biti jedan od malih ili velikih gostiju?
Možda tada shvatim zašto se rado vraćaju kada ne moraju jer nisu zašrafljeni za pod kao mi sužnji. Možda je doživljaj sasvim drugačiji kada se dođe slobodno, svojom voljom. A moguće je i da ne znaju da ne moraju više da se vrate.
Stigle su četiri priče za koje možete glasati do četvrtka 28.02. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.
Priča br. 1
Retko se viđa na tvom licu ta mešavina "ups" i "hahaha" i one najslađe radosti. Možda je i prvi put vidim. Nisam znala da umeš da budeš baš toliko divan. Centar si mog sveta, sve si najlepše moje ovozemaljsko. Baš zato što sa mnom gledaš u Nebo.
"Crkva Svetog Trifuna" – papirić s tvojim rukopisom mi stoji na stolu. Ko bi rekao da će se tog dana sve preokrenuti... i da ću nedugo potom ja čuti te tvoje čarobne reči i videti tu neobičnu, lepu, slatku, smešnu mešavinu.
Ne šališ se...? Ili da? Ili pola-pola? Ja sam sušta radost! Već vidim vrteške. Za početak jednu. Možda je čak i sama napravim po uputstvu. Vozićemo se na vrtešci sa zvezdicama, mesecom i možda ponekim vukom... pevaćemo uspavanke... ima li ičeg lepšeg?
Sve počinje da ima smisla, sve počinje da se uklapa. Dok god si ti srećan biću i ja.
Možda ću stvarno jednog dana napraviti ili kupiti tu vrtešku. I u nju će gledati dva oka koja sasvim liče na tvoja. A ja ću imati sve više i više parova očiju da ljubim. Daće Bog!
Priča br. 2
Sa R. je proveo lepih petnaest godina. Stvorio dom. Da je đavolu to bilo malo, shvatio je kad mu je, kao u šali, M. sela u krilo. Njegove ruke oko njenih bokova izazvaše nemir kakav nikad nije osetio. Nije više mogao da je pusti. Probudila je sve zaboravljeno, zaspalo. Osećao se ponovo mlad, i živ, i to je bilo jače od svega na šta ga je pozivala svest. I savest.
Predavala mu se potpuno, utapala se u njega, bez pitanja i bez uzmicanja, grabeći uvek dublje i ne gaseći njegovu žeđ zbog koje joj se vraćao.
A onda je R. saznala. Ćutao je. Pa je počeo da laže. Ne zbog nje. Bol koju je prouzrokovao ga je tek ovlaš dotakla. Ali lažući nju, zadržavao je osećaj ugode koji mu je bio potreban zbog M.
Deo sebe je nastavio davati R. Ono što je preostajalo. Svađali su se, mirili. Sumnja ju je izjedala i pokazala deo nje koji mu je bio nepoznat. Privukla ga je novom strašću. Voleli su se na mestima na kojima to ranije nikad ne bi pomislili. Uzimala je ostatke njega i od njih , kao u glini, vajala ga ponovo, celog.
Vrteo se u njihovim rukama, prepušten, dok su ga oblikovale po svojoj meri. Vajale su ga, pa ga prstima drobile, u grču želje i očaja žene koja deli. Uzimale su ga jedna drugoj, bez povlačenja, bez predaje.
Noćima je zatvarao oči, prepušten rukama i usnama. Vrteška bi ubrzala...R...M...R...M...usne...suze...uzdasi...laži...ruke...usne...R...M...
Priča br. 3
Gospodin Pjer, ugledni nantski advokat, mnogo je voleo svog sinčića Žila. Sve bi taj dobrodušni, visoki čovek uradio za mališu. A, mali Žil je to svakako i zasluživao. Bio je to pametan i zreo dečak za svoje godine. Mnogo je čitao i mnoge stvari su ga zanimale.
Nova vrteška u dvorištu je, međutim, bila ideja gospođe Sofi, Žilove majke. Ona je smatrala da bi mali trebalo više vremena da provodi na svežem vazduhu, ne samo da čita, crta, razmišlja..
U početku je Žil izbegavao novu igračku, ali, kasnije je počeo sve više vremena da provodi na njoj. Gospođica Eliza, guvernanta, je imala grdnih muka gurajući i okrećući đavolsku spravu, gunđajući na nemačkom u pola glasa,dok ju je mlađani Žil podsticao da nastavi. Jer, to je radilo samo ako se sprava dovoljno brzo okretala..
Naravno, sve je otkrio sasvim slučajno, kako to i inače biva. Jednog dana, dok je Eliza naročito poletno okretala vrtešku, iznenada je bljesnulo. Prvo sa leve strane, ispod grma ruže, a kasnije je mogao da vidi svuda oko sebe. Ponekad je izgledalo kao da je na vrhu planine, nekada kao da leti iznad oblaka, a jednom, čak, kao da je ispod mora. Nisu to bile slike; on je BIO tamo, gde god da je to TAMO. Čitavi novi svetovi su se otvarali oko njega dok se vrteo u krug. A, kad bi Eliza posustala, Žil bi trčao da nacrta slike, da ne zaboravi.
Baš ti crteži kasnije su odigrali odlučujuću ulogu, kao podloga za razvoj novih ideja. A jadna Eliza je zbog proklete vrteške i napornog trčanja tog leta zauvek napustila porodicu Vern.
Priča br. 4
Duga vožnja kući
Znam ovo drvo. Kao lice negdašnjeg dobrog prijatelja prepoznajem prugastu koru, grozdove listova kako vise poput japanskih lepeza između kojih vire izvijene izdignute debele i spuštene tanke grane. Radujem se kao dete čekajući novi okret da vidim šta još poznajem. Da li je ista šarena senka koja pod njim leluja, oštro zelenilo krošnje da li se još ističe crvenim ciglama zida, da, da, i vitka svetiljka napravljena po ugledu na gasne lampe iz devetnaestog veka. Ali ne znam ovu masivnu mrku drvenu klupu. Načisto me je zbunila. Gledam na sve strane u blagoj panici jer nešto nije u redu. Ta klupa nije bila tu. Onda polako uviđam da je i drvo bilo dalje, skoro sasvim priljubljeno uz cigleni zid i pored njega, a ne ispod, nalazila se gvozdena bela klupa koja je izdaleka ličila na čipku. Do pola klupe i iza nje sa suprotne strane od drveta izdizao se veliki narandžast i žut grm Pirakante. Ni njega više nema.
Ko zna koliko vremena je prošlo. Drvo koje vidim sigurno je potomak pređašnjeg, neka od mladica koje su opstale uprkos mnogim silama koje se trude da zatru sve ono mlado što pokušava da izraste. U vreme njegovog pretka, i ja sam bio mlad, u svojim prvim sezonama zašrafljen u spoljnjem redu do same ivice. O, sećam se, kakav sam bio divan crni konj! Kako sam uživao da letim velikom brzinom koja je rastapala boje i mešala ih u mutnom trakastom premazu! Topio sam se u zvonkom smehu dece koja su me jahala i povicima odraslih da se dobro drže da ne padnu, bivao uznošen do neba radošću pevušeći uz preglasnu vašarsku muziku nalik pokvarenom verglu; mahao ušima usamljenom drvetu pri svakom okretu, a ono mi je odpozdravljalo blagim njihanjem grana; namigivao veselo klupi, grmlju, uličnoj svetiljci, ograđenom veštačkom jezercetu sa labudovima, patkama i kornjačama koje sam sve razlikovao i imenovao najrazličitijim imenima; uživao u mirisnom tragu ruža ispred aleje breza, čak i buci derana koji su virili preko zida i preskakali kad su mislili da ih niko nije video.
Postepeno sam se pomerao u dubinu kruga i budio se kao foka, automobil, nilski konj, slon i motocikl, jednom na kratko čak sam bio i poštanske kočije kao iz vestern filma. Brzina se smanjivala kao i uzbuđenje koje je izgrickala nagomilana dosada tolikog broja pređenih krugova, smene sezona, dece na mojim leđima kao i odraslih koji su ih pratili, istih reči, povika, okoline koju nisam mogao da zaustavim da se skoro neprimetno ali nazaustavljivo ne menja, i muzike, grozne, otrcane muzike koja mi je tada već parala uši i brazdala svest beskonačnim ponavljanjem. Kako je moguće da mi se nekada sviđala?
Nisam se ni sećao događaja iz prethodna dva leta sem da sam bio žirafa, pa potom čamac. Utisci su se izlili u magleno sivilo koje mi je zatiralo vidik, upadalo finim šumom u sluh, rasprostiralo se po mom svetu brišući sve pred sobom. Beskrajno ništa spolja, iznutra, gore, dole, napred, nazad i u sredini.
A onda je i to prošlo. Ne znam šta sam. Nije ni bitno. Nalazim se u poslednjem redu uz sam centar. Krećem se sasvim polako. Počeo sam opet da uživam u vožnji na neki miran, posmatrački način. Nema zamućenosti, savršeno dobro vidim, pa opet sve to me vrlo malo dotiče iako mi je veoma drago i verovatno ga i više volim nego ikada pre. Ovo je poslednji krug. Ne znam šta dolazi posle. Šta se postaje u centru kruga kada se više ništa ne vrti i kada vreme ne protiče? Da li ću postati onaj koji pokreće vrtešku? Ili ću biti jedan od malih ili velikih gostiju?
Možda tada shvatim zašto se rado vraćaju kada ne moraju jer nisu zašrafljeni za pod kao mi sužnji. Možda je doživljaj sasvim drugačiji kada se dođe slobodno, svojom voljom. A moguće je i da ne znaju da ne moraju više da se vrate.
