- Poruka
- 130.393
Dobro veče.
Stiglo je sedam priča, glasa se po sistemu 3, 2, 1
Možete glasati do utorka, 16. oktobra, do 21h.
Dakle da krenemo sa pričama:
Priča br. 1
stari svat
bio jednom jedan stari sat.bio je baš dobar. jednog dana,odluči da se oženi kazaljkom milicom putem svadbe i izabere za starog svata don djovanija bertolučija.tom prilikom je izjavio da mu je stari svat nešto najbitnije ikad.iznenadjeni ovom izjavom,okupljeni fotoreporteri ga upitaše ''što'' na šta stari sat mudro i plemenito odgovori:'' pa da kad stanemo jedna pored drugog može da se kaže ej vidi ih,stari sat i stari svat axaxaxaxax xDD''
Priča br. 2
Stari Sat
Kucati je zamorno. Naročito kada ti vreme odkucava. I na međi si između stvarnosti I magije. Ostajao je do kasno u noć, učio dosta o spiritualnim fenomenima, dok je prebacivao mnoge knjige na računar njegovog dede. Ničea je voleo, da bi kasnije, mnogo kasnije, usvojio veru, pravoslavnu, čitajući sa ekrana mobilnog telefona, učeći i naprosto uživajući pohođajući liturgije. Bradati popovi su bili strahotna pojava, naročito pri onim njihovim, jezivim proglasom “Iziđite, niko od oglašenih da ne ostane”.
Paralelno je pisao kritiku rok muzike. Kako-tako. Imao je jednog vodiča, dok nije jednog dana video znak.
Nije imao kadionicu, pa je palio tamjan u piksli. Jednog jutra dok je uživao u prvoj jutarnjoj kafi, video je ravnokraki krst, ocrtan u staklenom krajnjem stratištu svake cigarete. I trebao je da je odnese duhovniku. Dok seokrenuo, obrenuo, piksla je nestala, kao i njegova vera.
Kasnije, životni sat je zamenio stvarni, deda mu je preminuo, prijateljica-vodič se preselila, a dani su jurili ka zalasku večnog sunca, što nikad ne gasne, moj voljeni rode!
Malo toga može da stane u stih, a kamoli u priču. Negde je pročitao da ono što ne možemo izraziti rečima, stane u pesmu. A ono što ne stane u stih, postaje istorija.
Kajao se što neki od satova nije prisvojio. Jer, na kraju svih krajeva, vreme je sve. Od peščanih, do digitalnih “pametnih” satova. Od pećine-do pisaćeg stola. Od zaljubljenosti-do braka. I od interesovanja-do strastvene pasije. Stajao je ponosno, gledao ka istoku, i najzad se osećao ispunjeno.
Priča br. 3
Stari sat
Znam da je to za tebe samo stari zlatni sat koji ne radi.Isto tako znas da ga nikada necu prodati i nema potrebe da insistiras na tome.Ti si osoba kojoj je vazna materijalna strana svega,a ja trazim u svemu i onu drugu nematerijalnu stranu.I da ga prodam,necu dobiti onoliko koliko ovaj sat vredi.Niko i ne zna njegovu pravu vrednost osim mene.Ti najmanje.Tebi je vazno samo danas,eventualno sutra.Ne mnogo daleko.Vidis,taj sat je pripadao..
...zastao je na trenutak pogledavsi je..
Nezainteresovano je turpijala nokte tog popodneva.Na stolu pored nje stajala je do pola popijena kafa,a cigareta je dogorevala u pepeljari.Njihov crno beli macak dremao je na uzglavlju fotelje u kojoj je sedela.Kisa je padala neprekidno vec dva dana,a tisina se nekako uvukla izmedju njih jos od prosle godine.Bila je bila lepa zena ali je znao da nikada nije bila njegova.On je za nju bio neko ko je umeo da je zadovolji u krevetu,nabavljao sve sto im je potrebno za zivot.Kupio lepu kucu,dao joj novac da je opremi,placao fitnese,godisnje odmore,ispunjavao svaki njen hir,zelju.Sve je on to znao samo nije znao,kog on djavola vise trazi sa njom.Sve ove godine koje je proveo sa njom, zeleo je da dostigne bliskost, verujuci da ce ako to dosignu biti srecni. Ali nije tako.
Osetio je bol na dlanu dok je stezao u ruci stari dedin sat.Radio je taj sat iako joj je rekao da ne radi, samo nije navijan od dedine pogibije prilikom proboja Solunskog fronta.Sat im je doneo njegov ratni drug i saborac ,nakon oslobodjenja ,uz jos par stvari i pisma koje su i dan danas u njegovoj porodici relikvija i secanje na dedu kog nije ni upoznao a koji je sledio svoj san o slobodi.
Priča br. 4
GOSPOĐO, MOŽETE LI MI POMOĆI?
Sve je počelo jedne večeri od jednog starog džepnog sata, i to baš kad sam izašla do prvog kontejnera da izbacim đubre iz kuće.
“Polako”, rekoh sebi približavajući se kontejneru, “uvek može neka preplašena mačka da skoči na tebe”. Ali, avaj! Taman da spustim kese unutra, umesto preplašene mačke, mene uplaši nečiji dubok glas.
- Gospođo, možete li mi pomoći?
Okrenula sam se iza sebe, nema nikoga. Levo... desno... opet nikoga. Pogledala sam u kontejner, da nije neko upao, opet ništa, sem kese sa otpacima iz nečijih života. A glas je dolazio iz neposredne blizine. I tad sam videla – na kontejneru je neko okačio malu zarđalu kutiju sa debljim lancem. Uzela sam je i pažljivo je otvorila, kad ono – prelep, stari džepni sat, sa slomljenim staklom i pokvarenim mehanizmom. I onda... fijuuuuu! Ošinula me je neka jaka svetlost, kakvu do tada još nikada nisam videla, a neka čudna hladnoća opekla mi je dlan ispod sata.
Pored mene se iznenada pojavio stasit, sredovečan muškarac, sa negovanom malom bradom i još lepšim brkovima savijenih vrhova prema gore.
- Gospođo, možete li mi pomoći? Ponesite ovaj sat sutra mojoj Sonji, parcela ASD-817-M1a. Nedostajem joj, a i ona meni. Hvala unapred. - I nestao je, isto tako tajanstveno i brzo, kao što se i pojavio.
Da mi je neko do tada rekao da ću sa četrdeset i sedam leta da počnem da gledam, slušam i komuniciram sa onim realno nepostojećim, i to baš zbog jednog bačenog starog džepnog sata, samo bih mu se veselo osmehnula i rekla bih mu da ima bujnu maštu. Ali, kad bolje razmislim, nije da nisam imala to moje šesto čulo onako malo više razvijeno. Znalo je da me prodrma, kad sam najmanje očekivala. Nekada je to bilo bezazleno, kao kad čujem od nekoga ne samo ono što mi priča, već i ono što mi prećuti, i iskreno, najčešće mi se ta nepodudarnost njegovih misli i reči nije sviđala. A nekada je bilo baš neizdrživo teško, kao onda kada sam osetila maminu smrt u bolnici, i to oba puta, i onu kliničku, i onu pravu, pa sam mamu dva puta pošteno oplakala te noći, a ujutru, kad smo otišli po nju u bolnicu, ja nisam imala ni mililitar suza, toliko sam bila mirna kao da nisam ja tog jutra.
I tako, sva zbunjena, sledećeg dana sam otišla na tu parcelu. Lep nadgrobni spomenik u obliku srca, a na njemu jedna prelepa Sonja naslonjena na onog čoveka (zvao se Đorđe) koga sam ja videla prošle večeri kod kontejnera. On poginuo još davno, u ratu, a Sonju su sahranila deca, pre nekoliko dana.
Strah je ušao kroz svaku poru u moje telo i toliko me je ukočio, da sam se jedva sagla i okačila stari džepni sat na to mramorno srce. I baŠ kada sam se okrenula i brzim koracima zakoračala ka kapiji, u mestu me je ukopao mekani, dečiji glasić.
- Gospođo, a možete li i meni pomoći?
Priča br. 5
Тридесет година касније, ево ме опет испод Сахат куле у Херцег Новом. На месту где сам спалио све.
Многе слике, многа лица, улице, догађаји, одавно су већ више него бледи у ходницима моје главе, али њу и сада јасно видим.
Трчи низ те степенице, прескачући по две-три у једном даху, јасно видим немирну косу у нијанси пшенице, белу, широку ланену хаљину, очи дубље и плавље од залива Боке.
И чујем сва та имена којима ме је звала. А ни сузе нисам заборавио.
Тај сат на кули зна да пожури, зна да окасни, некада и да стане, али моје време не може нико да подеси. Да врати. Да каже - пожурио си.
Пожурио си са свим оним више него незаслуженим речима које си јој изговорио, пожурио си да је отераш од себе. А оног тренутка кад си је сопственим рукама повредио, твоје време је требало да стане.
Време...Има обичај да те кажњава, просто, тече даље, не дозвољава да се вратиш, осим у својим мислима - доживотном ропству своје врсте...
Не знам да ли више жалим што је никада касније нисам видео, или што је никада нисам чуо. Што не знам је ли се тај глас променио.
Да ли се исто смеје, да ли исто воли, или још и више, има ли кћер која има очи на мајку, усне на мајку, срце на мајку, сети ли се некад тог дана који ме опседа.
Коме сада мами осмехе.
Да ли је опростила, кад ја ни сам себи не могу.
Тридесет година касније, ево ме опет испод Сахат куле у Херцег Новом. Чекам да мој сат стане. Заувек.
Stiglo je sedam priča, glasa se po sistemu 3, 2, 1
Možete glasati do utorka, 16. oktobra, do 21h.
Dakle da krenemo sa pričama:
Priča br. 1
stari svat
bio jednom jedan stari sat.bio je baš dobar. jednog dana,odluči da se oženi kazaljkom milicom putem svadbe i izabere za starog svata don djovanija bertolučija.tom prilikom je izjavio da mu je stari svat nešto najbitnije ikad.iznenadjeni ovom izjavom,okupljeni fotoreporteri ga upitaše ''što'' na šta stari sat mudro i plemenito odgovori:'' pa da kad stanemo jedna pored drugog može da se kaže ej vidi ih,stari sat i stari svat axaxaxaxax xDD''
Priča br. 2
Stari Sat
Kucati je zamorno. Naročito kada ti vreme odkucava. I na međi si između stvarnosti I magije. Ostajao je do kasno u noć, učio dosta o spiritualnim fenomenima, dok je prebacivao mnoge knjige na računar njegovog dede. Ničea je voleo, da bi kasnije, mnogo kasnije, usvojio veru, pravoslavnu, čitajući sa ekrana mobilnog telefona, učeći i naprosto uživajući pohođajući liturgije. Bradati popovi su bili strahotna pojava, naročito pri onim njihovim, jezivim proglasom “Iziđite, niko od oglašenih da ne ostane”.
Paralelno je pisao kritiku rok muzike. Kako-tako. Imao je jednog vodiča, dok nije jednog dana video znak.
Nije imao kadionicu, pa je palio tamjan u piksli. Jednog jutra dok je uživao u prvoj jutarnjoj kafi, video je ravnokraki krst, ocrtan u staklenom krajnjem stratištu svake cigarete. I trebao je da je odnese duhovniku. Dok seokrenuo, obrenuo, piksla je nestala, kao i njegova vera.
Kasnije, životni sat je zamenio stvarni, deda mu je preminuo, prijateljica-vodič se preselila, a dani su jurili ka zalasku večnog sunca, što nikad ne gasne, moj voljeni rode!
Malo toga može da stane u stih, a kamoli u priču. Negde je pročitao da ono što ne možemo izraziti rečima, stane u pesmu. A ono što ne stane u stih, postaje istorija.
Kajao se što neki od satova nije prisvojio. Jer, na kraju svih krajeva, vreme je sve. Od peščanih, do digitalnih “pametnih” satova. Od pećine-do pisaćeg stola. Od zaljubljenosti-do braka. I od interesovanja-do strastvene pasije. Stajao je ponosno, gledao ka istoku, i najzad se osećao ispunjeno.
Priča br. 3
Stari sat
Znam da je to za tebe samo stari zlatni sat koji ne radi.Isto tako znas da ga nikada necu prodati i nema potrebe da insistiras na tome.Ti si osoba kojoj je vazna materijalna strana svega,a ja trazim u svemu i onu drugu nematerijalnu stranu.I da ga prodam,necu dobiti onoliko koliko ovaj sat vredi.Niko i ne zna njegovu pravu vrednost osim mene.Ti najmanje.Tebi je vazno samo danas,eventualno sutra.Ne mnogo daleko.Vidis,taj sat je pripadao..
...zastao je na trenutak pogledavsi je..
Nezainteresovano je turpijala nokte tog popodneva.Na stolu pored nje stajala je do pola popijena kafa,a cigareta je dogorevala u pepeljari.Njihov crno beli macak dremao je na uzglavlju fotelje u kojoj je sedela.Kisa je padala neprekidno vec dva dana,a tisina se nekako uvukla izmedju njih jos od prosle godine.Bila je bila lepa zena ali je znao da nikada nije bila njegova.On je za nju bio neko ko je umeo da je zadovolji u krevetu,nabavljao sve sto im je potrebno za zivot.Kupio lepu kucu,dao joj novac da je opremi,placao fitnese,godisnje odmore,ispunjavao svaki njen hir,zelju.Sve je on to znao samo nije znao,kog on djavola vise trazi sa njom.Sve ove godine koje je proveo sa njom, zeleo je da dostigne bliskost, verujuci da ce ako to dosignu biti srecni. Ali nije tako.
Osetio je bol na dlanu dok je stezao u ruci stari dedin sat.Radio je taj sat iako joj je rekao da ne radi, samo nije navijan od dedine pogibije prilikom proboja Solunskog fronta.Sat im je doneo njegov ratni drug i saborac ,nakon oslobodjenja ,uz jos par stvari i pisma koje su i dan danas u njegovoj porodici relikvija i secanje na dedu kog nije ni upoznao a koji je sledio svoj san o slobodi.
Priča br. 4
GOSPOĐO, MOŽETE LI MI POMOĆI?
Sve je počelo jedne večeri od jednog starog džepnog sata, i to baš kad sam izašla do prvog kontejnera da izbacim đubre iz kuće.
“Polako”, rekoh sebi približavajući se kontejneru, “uvek može neka preplašena mačka da skoči na tebe”. Ali, avaj! Taman da spustim kese unutra, umesto preplašene mačke, mene uplaši nečiji dubok glas.
- Gospođo, možete li mi pomoći?
Okrenula sam se iza sebe, nema nikoga. Levo... desno... opet nikoga. Pogledala sam u kontejner, da nije neko upao, opet ništa, sem kese sa otpacima iz nečijih života. A glas je dolazio iz neposredne blizine. I tad sam videla – na kontejneru je neko okačio malu zarđalu kutiju sa debljim lancem. Uzela sam je i pažljivo je otvorila, kad ono – prelep, stari džepni sat, sa slomljenim staklom i pokvarenim mehanizmom. I onda... fijuuuuu! Ošinula me je neka jaka svetlost, kakvu do tada još nikada nisam videla, a neka čudna hladnoća opekla mi je dlan ispod sata.
Pored mene se iznenada pojavio stasit, sredovečan muškarac, sa negovanom malom bradom i još lepšim brkovima savijenih vrhova prema gore.
- Gospođo, možete li mi pomoći? Ponesite ovaj sat sutra mojoj Sonji, parcela ASD-817-M1a. Nedostajem joj, a i ona meni. Hvala unapred. - I nestao je, isto tako tajanstveno i brzo, kao što se i pojavio.
Da mi je neko do tada rekao da ću sa četrdeset i sedam leta da počnem da gledam, slušam i komuniciram sa onim realno nepostojećim, i to baš zbog jednog bačenog starog džepnog sata, samo bih mu se veselo osmehnula i rekla bih mu da ima bujnu maštu. Ali, kad bolje razmislim, nije da nisam imala to moje šesto čulo onako malo više razvijeno. Znalo je da me prodrma, kad sam najmanje očekivala. Nekada je to bilo bezazleno, kao kad čujem od nekoga ne samo ono što mi priča, već i ono što mi prećuti, i iskreno, najčešće mi se ta nepodudarnost njegovih misli i reči nije sviđala. A nekada je bilo baš neizdrživo teško, kao onda kada sam osetila maminu smrt u bolnici, i to oba puta, i onu kliničku, i onu pravu, pa sam mamu dva puta pošteno oplakala te noći, a ujutru, kad smo otišli po nju u bolnicu, ja nisam imala ni mililitar suza, toliko sam bila mirna kao da nisam ja tog jutra.
I tako, sva zbunjena, sledećeg dana sam otišla na tu parcelu. Lep nadgrobni spomenik u obliku srca, a na njemu jedna prelepa Sonja naslonjena na onog čoveka (zvao se Đorđe) koga sam ja videla prošle večeri kod kontejnera. On poginuo još davno, u ratu, a Sonju su sahranila deca, pre nekoliko dana.
Strah je ušao kroz svaku poru u moje telo i toliko me je ukočio, da sam se jedva sagla i okačila stari džepni sat na to mramorno srce. I baŠ kada sam se okrenula i brzim koracima zakoračala ka kapiji, u mestu me je ukopao mekani, dečiji glasić.
- Gospođo, a možete li i meni pomoći?
Priča br. 5
Тридесет година касније, ево ме опет испод Сахат куле у Херцег Новом. На месту где сам спалио све.
Многе слике, многа лица, улице, догађаји, одавно су већ више него бледи у ходницима моје главе, али њу и сада јасно видим.
Трчи низ те степенице, прескачући по две-три у једном даху, јасно видим немирну косу у нијанси пшенице, белу, широку ланену хаљину, очи дубље и плавље од залива Боке.
И чујем сва та имена којима ме је звала. А ни сузе нисам заборавио.
Тај сат на кули зна да пожури, зна да окасни, некада и да стане, али моје време не може нико да подеси. Да врати. Да каже - пожурио си.
Пожурио си са свим оним више него незаслуженим речима које си јој изговорио, пожурио си да је отераш од себе. А оног тренутка кад си је сопственим рукама повредио, твоје време је требало да стане.
Време...Има обичај да те кажњава, просто, тече даље, не дозвољава да се вратиш, осим у својим мислима - доживотном ропству своје врсте...
Не знам да ли више жалим што је никада касније нисам видео, или што је никада нисам чуо. Што не знам је ли се тај глас променио.
Да ли се исто смеје, да ли исто воли, или још и више, има ли кћер која има очи на мајку, усне на мајку, срце на мајку, сети ли се некад тог дана који ме опседа.
Коме сада мами осмехе.
Да ли је опростила, кад ја ни сам себи не могу.
Тридесет година касније, ево ме опет испод Сахат куле у Херцег Новом. Чекам да мој сат стане. Заувек.
Poslednja izmena:
)
