Quantcast

Glasanje na temu SIMBOL

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
93.126
Dobro veče, stiglo je šest priča za koje možete glasati do 26.12. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.


Priča br. 1

Zaleđeni pupoljak kao simbol promašenog života

Stariji čovek koji bi više voleo da bude nazvan gospodinom sedeo je u dnevnoj sobi svog udobnog stana i pio popodnevnu kafu. Stariji čovek pre je bio starac po godinama jer se bližio devedesetim. Niti se ponašao, osećao, a pogotovo nije izgledao kao starac. Štaviše, bio je ponosan sto su mu ljudi davali po petnaest, dvadeset, pa i čitavih trideset godina manje. Mislio je da je to zbog mladalačkog duha koji je brižljivo održavao netaknutim sve te decenije svog života. Nikada nije ni pomislio da je njegov tobožnji mladalački duh ustvari nezrelost i da se trud da ostane isti i nepromenjen u potpunosti isplatio - isti onaj nesiguran, povučen i neiživljeni dečačić koji muca i gleda kroz debela okna naočara bio je sakriven u telu vec pohabanom i bolnom od duge upotrebe. I sam bi se začudio kad bi neočekivano ugledao svoj lik u ogledalu i video viseću kožu, tamne podočnjake, usečene bore i umorne oči koje su zurile odande. Skoro da bi poskočio i pitao – ko je to? Onda bi se setio da je to samo njegov odraz u ogledalu i još jednom bio zbunjen vremenom koje je tako brzo prolazilo. Pa još maločas bio je štrkljavi klinac koji pevušeći skakuće kroz travu na putu za školu u nestalom svetu njegovog detinjstva. Nikako mu nije bilo jasno kako su vremena unutra i spolja sve više bila udaljena. Unutar njega vladalo je zaustavljeno vreme njegove mladosti, a napolju u nemilosrdnoj opipljivoj realnosti jurilo je kao pomahnitala bujica. Kad god bi provirio iz svoje puževe kućice otkrio bi da su neočekivano protekle godine, meseci ili nedelje. Tako brzo? A kamo li samo juri to šašavo vreme? Kao da ima gde da ode ili nešto važno da uradi... E, da je samo opet mlad... Tada bi vreme nešto značilo, tada bi moglo nešto važno da mu donese. Ali sad? Tja...

Ideja da starost može da sadrži mnogo više čari nego ijedno detinjstvo ovog sveta nije ni pokušala da se izlegne u negostoljubivom okruženju njegovog mozga. Tako mu nije rekla da pupoljak ne može da se očuva ako se stavi na led. On će delovati isti, onako zaleđen, ali je već odavno mrtav. Umro je onog trenutka kad je stavljen na led u pokušaju da bude sačuvan za sva vremena. Ako je živ ostaće pupoljak samo kratko, pa onda divni mirisni cvet još kraće. Latice će se smežurati i požuteti. Otpašće otrgnute olujom i odleteti sad bezvredne i ofucane. Ostaće stomačić, isprva mali i zelen. Više nije lep i privlačan već nekako ogoljen, izložen pogledu onakav kakav jeste. Ukrasi su nestali i ostala je istina. Ali njega nije briga. On ne gleda već je zatvorio oči i sluša. Unutar njega nešto raste. Celo njegovo telo sazreva i rumeni se da bi se uskladilo sa tim sakrivenim rastom i postaje jedra jabuka. A unutra raste tajna. U jednom trenutku odvojiće se od drveta i pasti na zemlju. Ako je imao hrabrosti i dovoljno pažljivo slušao šta tajna ima da mu kaže saznaće mnogo toga o sebi, i drvetu na kome je narastao, i dvorištu u kome je drvo, i dalje, i dalje, preko svih granica prostora do dalekih galaksija. Čuće šta se dogodilo od početka vremena i šta usud donosi do kraja sveta. Dok bude slušao on će zatvorenih očiju da vidi vidom oštrijim i čistijim slike malog i ogromnog sveta. Tajna će mu se otkriti. Posle toga neće se plašiti da se kao hrana ponudi gladnim ustima čoveka, gusenice ili mrava. Njegovo seme neće biti bačeno na neplodno tle ili slučajno uništeno. O, ne! Tajna mu je rekla da će se slučaj pobrinuti da se njegovo seme zasadi u najlepšu baštu i započne život koji je novi, ali i stari ponovo rođen. Seme naraslo u srcu tajne novo je biće, ali takođe nosi zapis o svemu što je nekadašnji pupoljak video, čuo, shvatio, naučio, proživeo i doživeo. Ono nosi njegovu priču u sebi da je dopuni, proširi i upotpuni i tako od drveta do drveta u beskonačnost traje život.

Nažalost, ovaj stariji čovek ne vidi život na taj način. Ne, ne vidi i ne veruje da je iko tako živeo. Smatra sve to nabujalom maštom narasloj na nezdravoj pameti ženske sentimentalnosti. On je, nesumljivo, zdrav i ispravan. Ako je nervozan, razdražljiv, nesrećan, neispunjen, usamljen i dosađuje se do smrti za to su krivi sam život, koji je besmislen, i drugi ljudi. Sa njima nešto nije u redu i nerviraju ga samim svojim prisustvom. Pogotovo njegova žena i deca. Kao što je uvek govorio - ako oženiš ludu ženu onda imaš i ludu decu. Mada su žene sve lude. Na tren se zaustavio u neizgovorenom monologu jer se prisetio da nije oduvek o njima loše mislio. Nekada davno, kada ih je gledao samo izdaleka, divio se savršenstvu gracioznosti i blagosti, nekakvoj magičnoj čari koju je nazirao u njima. Čeznuo je da ih vidi izbliza i dodirne. Želeo je da ih zadivi, fascinira, osvoji svojim vrlinama i zadobije ljubav takvog uzvišenog bića. Šta se dogodilo? Zašto je njegova slika o ženama pretrpela toliku promenu? Otkrio je da nisu onakve kakvim ih je zamišljao. Da li su one bile previše prizemne i proste ili je njegova anđeoska zamisao bila na previsokom pijedestalu, tek rascep se proširio previše za premošćenje čak i u mašti. Da li je više bio ogorčen, razočaran ili povređen nije znao. Najviše od svega se osećao opustošeno. Njegov svet je osiromašio, presušio i prestao da se vrti u unutrašnjem kruženju koje rađa život. Boje su izbledele, zanos posustao. Otad mu je sve smetalo, sve ga je remetilo. Povukao se i sagradio je debele zidine unutar kojih je umro, sahranio se i mumificirao dok je još živ. Još samo kad bi sve htelo da stane sa njim, pogotovo ta besomučna svetina. Galami, kreće se, diše, jede, pije, govori... Remeti teško postignuto mrtvilo groblja koje on smatra unutrašnjim mirom i, najgore od svega, hoće i dalje da nastavi da živi! Eto tuge njegove! Nije da ih ne razume. Seća se kako je i sam imao zabluda i nežnih maštanja, zamisli na čiju pomisao bi mu srce jače zakucalo. Eh, njegovo srce sad jedva da uopšte kuca, a zašto ne zna ni samo. Shvatio je odavno da je nada glupa i besmislena. Ni do čega se zaista ne dolazi u životu. Život je samo vreme koje protiče i nikad ne donosi ništa novo. Čak i svetska istorija se svodi večito na ponavljanje istovetnih obrazaca. Kad je već tako, onda je bar naučio da se održi što je duže moguće. Trajaće koliko god bude mogao i posmatraće sve što je već video mnogo puta. Mladi to ne znaju. Ne vide. Oni hrle naglavačke da otmu i uhvate nešto što ako im promakne biće grehota velika! Ne kaže se bez razloga mladost – ludost. Niko njega ne bi saslušao, a imao bi šta da ih poduči. Uostalom, zar bi on ostao još uvek pupoljak da je dozvolio sebi da se izloži suncu, vetru, oluji ili, ne-daj-bože, pčelama! A oni sve to hoće. Kao da je potrebno?!

Čudio bi se silno stariji čovek kad bi saznao da jeste potrebno. Potrebno je da otpadne mnogi cvet, a oni što ostanu i istraju uprkos suncu, vetru, oluji, pčelama, čak i preranom mrazu, narastu u najlepše, najsnažnije, najmirisnije cvetove iz kojih izrastu jabuke kao iz Hesperidinih vrtova koje se ponovo rode u telu najzdravijeg drveća. Još više će se čuditi kad ga sustigne konačna zima i iznenadi činjenicom da sa novim prolećem i buđenjem cele prirode on nije ponovo rođen.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
93.126
Priča br. 2

Simbol

Nakon svetlosti,tu je bio mrak.Tama u kojoj nista ne zivi,nikoga nema,nista ne postoji.
Sve sto daje nadu je nestalo u razbijenim staklicima saznanja da se tama vratila.Ostale su bol,tuga,patnja,agonija kao
podsetnici da ne treba verovati bezuslovno drugima.Ni kada govore da ce zauvek biti tu,naci se kada zatreba,ostati dokle treba - nece,nestace.Svetlost se vratila iznenada u obliku jednog novog malog srca koje ce kucati uz moje dok sam ziva kao simbol novog zivota.Simbol nade da ce ipak sve krenuti na bolje,da ce tu biti drugo srce,trece srce koje ce zajedno kucati u ritmu vecne povezanosti.Simbol toga da se mrak koji si doneo nece ponoviti,vatra koju si ugasio nece ugasiti,ljubav za zivotom nece proci.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
93.126
Priča br. 3

U tom trenutku smo bili zaista ozbiljna grupa. Nas trojica kao prva postava, plus par proverenih ' mišića' za povremene poslove, plus štek kuća u Meljaku sa garažom i par sigurnih, čistih vozila i, kao šlag na tortu, kombi Hitne pomoći za operacije po gradu. Čudo jedno kako beli kombi sa rotacijom prolazi svuda i niko ga ništa ne pita.
Poslove sam, uglavnom, ja ugovarao, prosleđivao vruću robu i uzimao pare ; samim tim bio sam i nezvanični vođa grupe. Kažem ' nezvanični' jer se nikad nismo mnogo opterećivali takvim ego tripovima. Mi smo profesinalci i samo je posao bitan. Organizacija i disciplina, to nam je uvek bio kredo. Da smo imali firmu, to bi nam i pisalo na fasadi.
Miloša i Peru poznajem ceo život i to je mnogo olakšavalo funkcionisanje. Mogu ponosno da kažem da nikad nismo omanuli svojom krivicom. Verovao sam im i, bukvalno, sam im poveravao svoj život.
Mi smo lopovi. Ulazimo, uzimamo, izlazimo. Mi smo lopovi i mnogo smo dobri u svom poslu. Zato su naši honorari tako visoki. Specijalnost su nam nakit i umetničke zbirke i obično radimo po porudžbini. To funkcioniše tako što bogataš vidi nešto što želi, angažuje nas i vuk sit i ovce na broju. Pa, bar je vuk sit..
Ovaj posao je izgledao prilično uobičajeno. U obnovljenom i konačno otvorenom Narodnom muzeju izlagali su zbirku predmeta od zlata i žada, kao poklon izložbu Kineske ambasade. Našem klijentu je zapalo za oko nekoliko broševa i jedna statua, svi sa neobičnim simbolom kineskog zmaja izvijenog gotovo u spiralu. Nikad tako nešto nisam video ranije, ali vrlo je upečatljiv, sa tri znaka kineskog pisma na vrhu. Nekoliko puta sam ulazio, naravno maskiran, kao tobožnji posetilac izložbe, memorisao detalje, fotografisao i razradio ceo plan u glavi.
Ne volim komplikovane operacije, verujem u jednostavnost. Dakle, u gluvo doba noći, Miloš parkira kombi sa bočne strane muzeja, ka Knez Mihajlovoj i čeka u uniformi bolničara. Za to vreme Pera šetka po Trgu, nadgleda situaciju i drži spreman telefon da javi eventualnu uzbunu. Ja ulazim u knjižaru koja se naslanja na muzej i u to vreme je zatvorena. Proverio, nema alarmni sistem. Idem u njihov magacin u podrumu, skalpelom režem gipsani zid i ulazim u donji nivo muzejskog arhiva. Od ulaska u muzej pa do skupljanja robe i izlaska trebaće mi desetak minuta. Ona dva portira iz FTO će do tad već da spavaju u prijavnici na ulazu. Alarm iz prošlog veka, sečem crvenu žicu i ode napajanje. Piece of cake, što bi rekli Ameri..
Na žalost, u životu nikada ne možeš da isplaniraš svaku moguću situaciju. Ko je mogao da predvidi da će blesavi portir da šetka po muzeju u pola 4 ujutru? Ili da će budala odmah da potegne oružje? Sigurno je gledao mnogo filmova.. U svakom slučaju, sada ležim na hladnom, mermernom podu sa dva metka u grudima i, dok mi život ubrzano ističe iz tela zajedno sa krvlju, poslednje što vidim je čudni kineski simbol i zmaj koji se uvija i uvija.. i uvija..
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
93.126
Priča br. 4

SIMBOL KRUGA... I JOS PO NEŠTO


- Kiss, lak san... - šapnuo mi je, naginjajući se polako iznad mog lica, pre nego što je tog jutra neuobičajeno rano ustao iz kreveta i krenuo u osvajanje sivila dana.

Poljubio mi je nežno obraze - prvo jednu jagodicu, pa drugu... tako blago, da me ne probudi, jer, ...ona još spava... neka je još malo..., verovatno je pomislio sa osmehom koji nisam videla, ali sam ga osetila, isto onako kao što i proleće ne vidi, ali oseća jutarnje lepršanje leptirovih krila.

Ah! Kad bi neko samo znao kako sam volela taj blagi dodir njegovih usana! Naročito kad se spuste na moje jagodice!

Otvorila sam oči sneno. Videla sam kako je već bio okrenuo svoja velika leđa mome snu, ali me to nije sprečilo, pa sam mu pospanim glasom rekla:

- Mmm... nacrtaj mi krug.

Nije rekao da nema vremena, jer je znao da se dužina vremena meri ritmom srca, a širina njegova - ritmom strasti.

Jutro se još nije bilo probudilo. Tek smo ga mi budili...

Košulja mu još nije bila zakopčana..
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
93.126
Priča br. 5

СИМБОЛ


Пламен свеће чији се восак никада није топио, ни фитиљ изгорео, треперећи је обасјавао камене зидове воденице. Слабо, жуто светло било му је довољно да разазна предмете у њеној унутрашњости. Млин, бурад, дрвени сточић и столицу, полице и грнчарију вешто је обилазио док је нервозно ходао у круг, као каква звер у кавезу. Михаило је био посебно немиран те ноћи. Ту нелагодност нису узроковали мештани, они су се воденице клонили. Говорили су међу собом да је уклета. Легенда је казивала да су ту долазили мртви. Легенда је била тачна. Његова магија није била његова, а његова тескоба била је узрокована тиме што му се господар обратио у сну. Он је био одабран, и није могао ништа да уради поводом тога. Наиме, неки чудни људи преплавили су просторе где је обитавао, и стали терорисати становништво. На главама су носили турбане, а њихови мачеви били су закривљени. Господар је тражио њихову крв. Знао је да ће осетити његову жеђ, жеђ страшну, вучију, и да ће морати да је угаси својим уснама, кроз своје грло. Након тога ће клонути, и спавати годинама. Добро познати глас зачуо се у Михаиловом уму. Шапутао му је, наговарао га да оде у шуму. Његово тело невољно је прешло праг. Иако старо више од два века, било је мишићаво, у напону снаге. И док је висока прилика у црном огртачу ходала крупним корацима међу дрвећем, у тишини коју су реметили само зрикавци и повремени хук понеке сове, сенке прошлости су је бесомучно нападале. Догађаји из прохујалих времена указивали су му се пред очима. Тајновити пољупци младих, дечји несташлуци, разноврсна дешавања. Видео је жене из села како сакупљају гљиве, гласнике који су јахали, носећи важне вести, дрвосече са запрегама... Одједном је застао. Уочио је борбу. Видео је људе које истрчавају из заседе, машући топузима и мачевима, и чуо их како урлају. Видео је војнике у колони, како се спремно бране копљима и стрелама. У глави су му одзвањали ударци метала о метал, и крици рањеника. Видео је трупла опружена на земљи. Потом је видео како их војници набијају на кочеве, за пример. Чуо је јецаје док су одметнике оплакивали, и закопавали у земљу, у сред ноћи. Знао је да је на правом месту. Једино што је недостајало био је знак. Без знака је био немоћан. Стаде га тражити у мраку, више прстима него погледом. Тумарао је кроз таму, час се усправљајући, час падајући ничице. Хтео је да се све што пре заврши. Клечећи је разгртао суво лишће на тлу испред себе, готово очајнички. А онда га је угледао. Обрнути крст, урезан у кору, на стаблу липе. Помиловао га је. Био је врео, као да је направљен ватреним сечивом. Топлота га није пекла, напротив... напајала га је. Окренуо се, и испружио руке испред себе, са длановима окренутим ка небу. У Михаиловим очима више није било зеница. Биле су чисто беле. „Устајте!“, повикао је. „Довољно сте се одмарали. Устаните. Ваша освета вас чека“, рекао је. Земља се затресла. Ситни комади блата разлетели су се унаоколо, као да их избацује неки вулкан, и пред њим се створила пукотина. Затим је кроз пукотину прошла трула рука којој су фалили делови меса, избијајући на површину скоро до лакта. Мртва шака се згрчила, тражећи буздован.
 
Poslednja izmena:

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
93.126
Priča br. 6

Simbol

Zateturao se ustajući iz kreveta i krenuo ka kupatilu, usput dohvativši daljinski da pojača ton na televizoru. Dovukao se do lavaboa, pustio vodu i sačekao da krene malo topliji mlaz da bi mogao da se umije. Uvek mu je bilo hladno ujutru. Iako već podne, njemu je bilo jutro i prošla noć mu je predugo trajala. Pljusnuo se vodom po licu nekoliko puta i podigao pogled ka ogledalu ispred sebe. "Trebalo bi da se obrijem", pomisli. "Sutra ću."
Sa televizora je u pozadini čuo glas tv voditeljke koja je najavljivala prijatan dan sa temperaturom do 17 stepeni. Prevrnuo je očima. Obukao se, sišao niz stepenice na prvi sprat, uzeo bajati komad pice iz kuhinje i gurnuo ga u usta ne bi li "ućutkao" kiselinu u želucu i već je bio na putu ka izlaznim vratima.
Zakoračio je napolje i zaškiljio zbog svetlosti, namrštio se i odmah je počela da ga boli glava. Bio je peti jul, veoma sunčan dan u Esbjergu, gradu na jugu Danske, koji u proseku ima oko sto sedamdeset kišnih dana godišnje.
Na pola puta do stanice zazvonio mu je mobilni. Detektiv Kristof Torning je bio preki usamljenik. Nije imao ženu, nije imao decu, nije se mogao pohvaliti ni nekim manjim krugom prijatelja, samim tim, znao je šta znači kada njegov telefon zvoni. "Torning na vezi", rekao je promuklim glasom u trenutku kad se zaustavio ispred crvenog svetla na semaforu. "Razumem, tu sam za deset minuta"

Esbjerg je najvažnija danska luka na zapadnoj obali Jilanda. U nju svakodnevno pristane na stotine brodova raznih namena. Danas je, pak, vrvela od policijskih automobila. Baš danas, kad Torningu nije bilo ni do čega, kad je proklinjao sebe zbog koje čašice previše od noćas, kad mu je glava zvonila kao da u sebi ima koncert nekog udaračkog orkestra, baš danas je u luci na jednom od dokova ležalo beživotno telo. U pitanju je bila mlada žena. Kristof je prišao telu, i osetio kako mu se sadržaj želuca penje u grlo. Progutao ga je nazad s velikom mukom. Prizor je bio stravičan. Žena je ležala na leđima, potpuno naga, u nekakvom gvozdenom krugu na čiji obod su joj bile vezane raširene ruke i noge. Čitavo telo je bilo neprirodno belo. I nije imala lice. Koža lica je bila potpuno oguljena. Patolog je rekao nešto o tome kako je mrtva približno već 12 sati, kako dokovi sigurno nisu primarno mesto zločina jer u telu uopšte nema krvi i da je to moralo biti urađeno na nekom drugom mestu, a telo naknadno doneto ovde, ali Kristof skoro da nije slušao. Svi zvuci oko njega su postali pozadinski. Bilo je kao da je uronio u vodu, skoro da je mogao da čuje sopstvene misli. Nešto sa ovom scenom, osim što je tu ležao leš, nije bilo kako treba. Taj položaj. Taj...gvozdeni krug. Nešto mu je govorilo da je ovo već negde video. Sagnuo se i uhvatio ženu za ruku pre nego što se naglo uspravio nazad i požurio ka kolima.
Dobacio je patologu da mu pošalje izveštaj što pre, seo u auto i uputio se ka stanici. Trebalo mu je više vremena nego obično, saobraćaj je bio gust, kao da su baš svi ljudi danas svuda krenuli u isto vreme.
Kad je konačno stigao, pritrčao je svom stolu i mahnito počeo da tipka po tastaturi računara. Posle par minuta imao je vrlo zabrinutu facu.
Upade u glavnu kancelariju vrlo bled. "Komesare, mislim da ćemo zbog današnjeg slučaja morati da pozovemo Interpol u pomoć". Komesar je zaustio da nešto kaže ali Kristof ga je prekinuo.
"Taj položaj tela, ta nameštena scena...kao Vitruvijev čovek...znao sam da sam to negde video. Pretražio sam nerešene slučajeve u internacionalnoj bazi podataka, ovo isto se desilo još dva puta. Pre šest godina na Islandu, i pre tri godine u Norveškoj".
"To može biti puka slučajnost, Torning, ne možeš biti siguran da su ti slučajevi povezani", odvrati Komesar, "Vitruvijev čovek je svetski poznati crtež, to ne dokazuje ništa. Osim, možda, da više psihopata voli Da Vinčija".
"Da, komesare, ali nije samo to. Oguljena lica na sva tri tela. Isceđena krv iz sva tri tela. Isti položaj. I ono krucijalno što povezuje sva tri slučaja - sve žrtve imaju isti minijaturni simbol urezan na jagodici malog prsta desne ruke. U izveštajima piše da je to ćirilično slovo đ".
Komesar je razmišljao par minuta pre nego što je progovorio. "U redu, Torning, obaviću par poziva. Kontaktiraću Interpol, kao i norvešku i islandsku policiju, radije bih ipak da rizikujemo da ne budemo u pravu nego da nam promakne da imamo serijskog ubicu."

Torning izađe iz kancelarije i uputi se ka toaletu. Pustio je vodu da teče dok nije postala skroz vrela. Para je ispunila mali prostor i zamaglila iskrzano ogledalo. Detektiv nažvrlja kažiprstom jedno malo ćirilično đ na ogledalu, potom ga obrisa rukavom, pogleda svoj odraz u ogledalu, istovremeno rukom tražeći nešto po džepu, i reče sam sebi naglas: "Trebalo bi da se obrijem...Sutra ću.". izvadi iz džepa krvavi žilet, opra ga, pogleda se još jednom i široko se nasmeja sopstvenom liku u ogledalu i potom izađe napolje. Igra je počela.
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.