Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Dobro veče!
Na ovaj konkurs stiglo je PET priča.
Glasaćete do petka, 20. jula, do 22h, po razrađenom sistemu 3,2,1.
Priča br. 1
Наш одлазак на море
Било једном једно море. Имали смо га негде у плану, у листи таскова, за крај августа-почетак септембра. Желели смо то море, ја посебно, са својим морским склоностима. Мислили смо да забодемо прстом у карту и одлетимо тамо где срећа одлучи, као дечак и девојчица из оне дечије приче.
Али, у међувремену се план изјаловио, тако да ово наше море остаје само плод маште, лепа замисао, идеја.
***
Било је речи о томе да сам ја за тебе идејална. На каквим ли је дрогама била особа која је то помислила или рекла... можда ни на каквим и баш је у томе проблем. Ми неки смо добили дијагнозу, ви неки још нисте дошли на ред, али нема разлога да ме гурате и поћушкујете. Мало стрпљења, мало добре воље и ви ћете почети да лечите своју душу, а оне "идејалне" пустите на миру да воде свој плес са валовима.
Плешем по валовима туге, грлим валове радости, гутам валове гнева... Рекла сам ти да сам сирена, али нисам ти изрецитовала песму. Убележићу је овде за јавност (ја имам свашта да изјавим за јавност):
Као Мала сирена
дошла је на овај свет
сасвим невешта и нема
али уверена
да од ње неће бити
само морска пена
Мала сирена и Мали принц – да или не? Мислила сам да... да, да, да... махала сам главом као оне климајуће куце из аутомобила. Андерсен каже не, Дизни каже да. Егзипери каже не (знаш да је Мали принц напустио своју Ружу). А ти, шта ти мислиш? Ја више не мислим, мене само боли срце. Хајде да направимо анкету!
Ти си мени раније објаснио зашто ти требам. Требам ти као нека врста намештаја – искрено си ми то рекао, знајући да ће ме мождазаболети (можда?). Па, зар не живимо у Универзуму, препуном радости, где нема туге, где нема брига? Заиста, зашто би ме болело да будем фотеља... напротив, сјајно је бити фотеља!
Тако сам се тешила, климукцајући главом, са налепљеним осмехом од порцелана. У једном тренутку, баш након заједничке посете једном чудном мору (ОК, било је језеро), где смо били само ти и ја, мени осмех спадне и разби се на парчиће, који су поцепали моје срце. У глави ми је пулсирало "Болиии!" и пуштала сам да боли, сећајући се повика своје инструкторке аеробика (стално је викала: "Пусти да болиии"), заборављајући да помогнем самој себи.
Одвели су ме у болницу. Посећивао си ме сваког дана – то је баш лепо од тебе. Донео си ми, врсно упаковане, нечије лажи са машницама; затим једну најлепшу књигу на свету, један повећи прстен од шареног злата и једну песму. Неспретним потезима си ушио моје срце, вратио ме кући.
И сада, када ми је прстен најзад таман и када ме је, напокон, нечији малтезер прихватио – дошло је време за крај. Нећемо да тугујемо, јер крај је само нови почетак. Да си наставио да читаш најлепшу књигу на свету, да си бар стигао до оног Пролога, знао би који је, најлепши, крај. Овако ћу ја морати да га напишем... Дакле, да ли су Мали принц и Мала сирена остали заједно?
***
Одговор је: ни да, ни не. Нити су постали муж и жена, нити су се разишли. Мали принц није мртав и није пронашао другу принцезу, Мала сирена неће бити морска пена, нити комад намештаја. Али, њиховом браку, Светој тајни, сједињењу човека и жене пред Богом, о чему луде сирене посебно маштају, испречио се један малтезер и неки други намештај, као и предугачак ред за дијагнозе.
Отишли су на планину – ону планину коју не могу да помере. Заједно се боре за ону суштинску радост, која припада сваком људском бићу.
Мала сирена је набавила нови, гумени, осмех. Плива кроз валове бола, сурфује (али без даске) по валовима радости, упоредо са Малим принцом.
Можда су, на крају крајева, ипак стигли на то море.
Priča br. 2
MORE
Talasi, plavetnilo, beskrajna voda. Sunčevi zraci se nežno odbijaju o površinu, koja se lagano mreška. More...
Ne mogu da ga podnesem, zapravo mrzim ga.
Postoje ljudi koji obožavaju sumce,more, pesak, slan vazduh. Nije mi jasno. Svaki dan sam na moru i ne vidim nikakvu lepotu u svemu tome. Proklinjem dan kada sam prvi put osetio morsku vodu na svojoj koži.
Svakog ko kaže da voli more, udavio bih u istom.
A tek oni koji pričaju o lepotama plovidbe. Ne znam šta bih sa njima. Možda da ih jednostavno obesim na najviši jarbol ili da ih vezane bacim u more i povlačim za brodom?
More je provod, more su koke, more je izvor života. Ma, važi...
More nije lepota, mir, sreća, izvor života, radost, zabava.
More nije ništa od nabrojanog.
Ne, nikako.
More je znoj, krv, bol, patnja, muka, bolest, smrt. More je iskonski, nezaustavljivi i nepredvidivi bes.
Za razliku od mora, planina je pravi mir.
Šta bih dao za kolibu negde u planini, hiljade kilometara udaljenoj od najbližeg mora. Čist, oštar planinski vazduh, to mi treba. Sa planinom čovek uvek zna na čemu je. Sve dok ima dovoljno zaliha hrane i drva, nema o čemu da se brine. Sloboda, tišina, iskonski mir.
Dok me talasi bacaju levo-desno, gore-dole, često zamišljam božanski mir na nekoj planini. Kada se skoncentrišem, mogu da osetim nežno pucketanje vatre u kaminu, ali i bockavu hladnoću snega na rukama.
Već sam počeo da trljam dlanove radi bolje cirkulacije, kada me iz sanjarenja prenuo pucanj iznad glave.
Čuvar je mahao bičem.
„Hajde robovi, hvatajte vesla, neće ova galija sama da plovi.“
Prihvatio sam se svog vesla, izgubljen u ritmičnom ljuljanu galije i bubnjevima koji su nam određivali brzinu zaveslaja.
________
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
MORE
Tišina, mračna tišina i savršen mir zvonili su dok se budila na uzanom krevetu jedrilice. U potpunom mraku izašla je na palubu i sudarila se sa neobičnim Mesecom. Začula je tiho šištanje i razaznala glas.
-“Dobro jutro, lepojko” - “Otkud je jutro...” - pomislila je osvrćući se, ali nikog nije bilo, a svi su spavali kada je izašla. Zagledala se u Mesec očima već naviknutim na bledu svetlost i počela da razaznaje obrise na Mesecu, belina su oblaci kroz koje se jasno videlo plavetnilo okeana, oivičeno zelenilom kopna!
- Jeste, pogledaj me, ja sam ona tačkica što ti maše. Jasno je videla tačku koja se pokreće na belini oblak. - Juče sam te tražio, nije te bilo, pa sam zavirio u oblake.
- Ko si ti i šta radiš na Mesecu?
- Ja sam ti, a ti si na Mesecu na Moru vedrine, juče si otišla i ostavila me da spavam.
- Pa da, pošla sam na more....putovala sam, bilo je tesno, ali mi nije smetalo spacvala sam...kako sam se našla ovde?
- Sanjaš još...
Uštinula se – Ništa. Mesec se nije promenio. Gde su ostali? Brzo je proverila.
- Nema nikoga, šta si mi uradio?
- Ništa, sanjaš...
- Spusti me dole ili gore, hoću na more.
- Na moru si.
Tačka je nestala. Nestali su i oblaci, mesec je svetleo jasnim sjajem, sedela je na obali
okružena mrakom, bonaca i samo je trag svetla stvarao putanju po mirnoj vodenoj površini.
- More i mesec...sanjam?
Na ovaj konkurs stiglo je PET priča.
Glasaćete do petka, 20. jula, do 22h, po razrađenom sistemu 3,2,1.
Priča br. 1
Наш одлазак на море
Било једном једно море. Имали смо га негде у плану, у листи таскова, за крај августа-почетак септембра. Желели смо то море, ја посебно, са својим морским склоностима. Мислили смо да забодемо прстом у карту и одлетимо тамо где срећа одлучи, као дечак и девојчица из оне дечије приче.
Али, у међувремену се план изјаловио, тако да ово наше море остаје само плод маште, лепа замисао, идеја.
***
Било је речи о томе да сам ја за тебе идејална. На каквим ли је дрогама била особа која је то помислила или рекла... можда ни на каквим и баш је у томе проблем. Ми неки смо добили дијагнозу, ви неки још нисте дошли на ред, али нема разлога да ме гурате и поћушкујете. Мало стрпљења, мало добре воље и ви ћете почети да лечите своју душу, а оне "идејалне" пустите на миру да воде свој плес са валовима.
Плешем по валовима туге, грлим валове радости, гутам валове гнева... Рекла сам ти да сам сирена, али нисам ти изрецитовала песму. Убележићу је овде за јавност (ја имам свашта да изјавим за јавност):
Као Мала сирена
дошла је на овај свет
сасвим невешта и нема
али уверена
да од ње неће бити
само морска пена
Мала сирена и Мали принц – да или не? Мислила сам да... да, да, да... махала сам главом као оне климајуће куце из аутомобила. Андерсен каже не, Дизни каже да. Егзипери каже не (знаш да је Мали принц напустио своју Ружу). А ти, шта ти мислиш? Ја више не мислим, мене само боли срце. Хајде да направимо анкету!
Ти си мени раније објаснио зашто ти требам. Требам ти као нека врста намештаја – искрено си ми то рекао, знајући да ће ме мождазаболети (можда?). Па, зар не живимо у Универзуму, препуном радости, где нема туге, где нема брига? Заиста, зашто би ме болело да будем фотеља... напротив, сјајно је бити фотеља!
Тако сам се тешила, климукцајући главом, са налепљеним осмехом од порцелана. У једном тренутку, баш након заједничке посете једном чудном мору (ОК, било је језеро), где смо били само ти и ја, мени осмех спадне и разби се на парчиће, који су поцепали моје срце. У глави ми је пулсирало "Болиии!" и пуштала сам да боли, сећајући се повика своје инструкторке аеробика (стално је викала: "Пусти да болиии"), заборављајући да помогнем самој себи.
Одвели су ме у болницу. Посећивао си ме сваког дана – то је баш лепо од тебе. Донео си ми, врсно упаковане, нечије лажи са машницама; затим једну најлепшу књигу на свету, један повећи прстен од шареног злата и једну песму. Неспретним потезима си ушио моје срце, вратио ме кући.
И сада, када ми је прстен најзад таман и када ме је, напокон, нечији малтезер прихватио – дошло је време за крај. Нећемо да тугујемо, јер крај је само нови почетак. Да си наставио да читаш најлепшу књигу на свету, да си бар стигао до оног Пролога, знао би који је, најлепши, крај. Овако ћу ја морати да га напишем... Дакле, да ли су Мали принц и Мала сирена остали заједно?
***
Одговор је: ни да, ни не. Нити су постали муж и жена, нити су се разишли. Мали принц није мртав и није пронашао другу принцезу, Мала сирена неће бити морска пена, нити комад намештаја. Али, њиховом браку, Светој тајни, сједињењу човека и жене пред Богом, о чему луде сирене посебно маштају, испречио се један малтезер и неки други намештај, као и предугачак ред за дијагнозе.
Отишли су на планину – ону планину коју не могу да помере. Заједно се боре за ону суштинску радост, која припада сваком људском бићу.
Мала сирена је набавила нови, гумени, осмех. Плива кроз валове бола, сурфује (али без даске) по валовима радости, упоредо са Малим принцом.
Можда су, на крају крајева, ипак стигли на то море.
Priča br. 2
MORE
Talasi, plavetnilo, beskrajna voda. Sunčevi zraci se nežno odbijaju o površinu, koja se lagano mreška. More...
Ne mogu da ga podnesem, zapravo mrzim ga.
Postoje ljudi koji obožavaju sumce,more, pesak, slan vazduh. Nije mi jasno. Svaki dan sam na moru i ne vidim nikakvu lepotu u svemu tome. Proklinjem dan kada sam prvi put osetio morsku vodu na svojoj koži.
Svakog ko kaže da voli more, udavio bih u istom.
A tek oni koji pričaju o lepotama plovidbe. Ne znam šta bih sa njima. Možda da ih jednostavno obesim na najviši jarbol ili da ih vezane bacim u more i povlačim za brodom?
More je provod, more su koke, more je izvor života. Ma, važi...
More nije lepota, mir, sreća, izvor života, radost, zabava.
More nije ništa od nabrojanog.
Ne, nikako.
More je znoj, krv, bol, patnja, muka, bolest, smrt. More je iskonski, nezaustavljivi i nepredvidivi bes.
Za razliku od mora, planina je pravi mir.
Šta bih dao za kolibu negde u planini, hiljade kilometara udaljenoj od najbližeg mora. Čist, oštar planinski vazduh, to mi treba. Sa planinom čovek uvek zna na čemu je. Sve dok ima dovoljno zaliha hrane i drva, nema o čemu da se brine. Sloboda, tišina, iskonski mir.
Dok me talasi bacaju levo-desno, gore-dole, često zamišljam božanski mir na nekoj planini. Kada se skoncentrišem, mogu da osetim nežno pucketanje vatre u kaminu, ali i bockavu hladnoću snega na rukama.
Već sam počeo da trljam dlanove radi bolje cirkulacije, kada me iz sanjarenja prenuo pucanj iznad glave.
Čuvar je mahao bičem.
„Hajde robovi, hvatajte vesla, neće ova galija sama da plovi.“
Prihvatio sam se svog vesla, izgubljen u ritmičnom ljuljanu galije i bubnjevima koji su nam određivali brzinu zaveslaja.
________
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
MORE
Tišina, mračna tišina i savršen mir zvonili su dok se budila na uzanom krevetu jedrilice. U potpunom mraku izašla je na palubu i sudarila se sa neobičnim Mesecom. Začula je tiho šištanje i razaznala glas.
-“Dobro jutro, lepojko” - “Otkud je jutro...” - pomislila je osvrćući se, ali nikog nije bilo, a svi su spavali kada je izašla. Zagledala se u Mesec očima već naviknutim na bledu svetlost i počela da razaznaje obrise na Mesecu, belina su oblaci kroz koje se jasno videlo plavetnilo okeana, oivičeno zelenilom kopna!
- Jeste, pogledaj me, ja sam ona tačkica što ti maše. Jasno je videla tačku koja se pokreće na belini oblak. - Juče sam te tražio, nije te bilo, pa sam zavirio u oblake.
- Ko si ti i šta radiš na Mesecu?
- Ja sam ti, a ti si na Mesecu na Moru vedrine, juče si otišla i ostavila me da spavam.
- Pa da, pošla sam na more....putovala sam, bilo je tesno, ali mi nije smetalo spacvala sam...kako sam se našla ovde?
- Sanjaš još...
Uštinula se – Ništa. Mesec se nije promenio. Gde su ostali? Brzo je proverila.
- Nema nikoga, šta si mi uradio?
- Ništa, sanjaš...
- Spusti me dole ili gore, hoću na more.
- Na moru si.
Tačka je nestala. Nestali su i oblaci, mesec je svetleo jasnim sjajem, sedela je na obali
okružena mrakom, bonaca i samo je trag svetla stvarao putanju po mirnoj vodenoj površini.
- More i mesec...sanjam?
