Glasanje na temu MELANHOLIJA

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Baudrillard

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
129.651
Dobro veče.

Prvo da vas pohvalim zato što je stiglo četiri priče (nisam očekivao više od dve).
Možete glasati do petka 03.05. do 21h.
Imate 5 poena na raspolaganju. možete ih podeliti kako želite.


Priča br. 1

Stari recept

- Hvata li tebe ponekad melanholija? - upita Sandveil Agi.
- Melanholijaaaa, sa tobom došla jeee, neka tu i ostane nikom ne dam jeeeeee - otpeva Agi Jelenu Tomašević..
- Ne zezaj, ozbiljno te pitam? ...i od kad ti pevaš takve pesmice... - nasatavi ozbiljno Sandveil.
- Pevam kad sam raspoložena. Naravno da me hvata... često sam tužna samo se to ne vidi uvek. - reče Agi.
- Pa kako izlaziš sa tim na kraj? - nastavi Sandveil.
- Hmm.. ti znaš da ja volim mistične i dark stvarčice.. dok sam proučavala simbole i mitologije za koje znaš da ih obožavam.. naletela sam ne jedan staari vikingški recept.
Znaš, pošto su vikinzi su bili osvajači mnogo vremena svu provodili van svojih rodnih krajeva i porodice.. često ih je hvatala nostalgija i menanholija.. Stoga su morali da smisle neki način.
- i? .. - Sandveil je bila nestrljiva.. - šta su smislili?
- Oni su imali običaj da u noći punog meseca stave lobanju od divokoze na glavu i pokriju se vučijim krznom a onda igraju oko vatre pevaju određene pesme i piju određene napitke.. - Agi nastavi da podučava Sandveil.

Sandveil je volela da sluša Agi na ovakve teme.. sve joj je to bilo puno interesantno kao da je otkrivala jedan novi svet i nije treptala dok je upijala informacije.

- Kakve napitke? - osećala se kao da će da pukne od isčekivanja.
- Pa ono što sam ja uspela da prepoznam.. čini mi se da je tu bilo uglavnom puno alkohola.
- Ijaaao ja baš nešto i ne volim alkohol.. - razočarano će Sandveil.
- Ni ja. - Agi će solidarno a potom dodade.. - Sutra dolaziš?
- Dolazim. - Sandveil klimnu glavom iako preko telefona to Agi nije mogla da vidi.
- Posle idemo na pivo.. hahaha - nasmeja se Agi..
- hahahaha.. - nasmeja se Sandveil.

.. a potom obe odlutaše u sopstvene lavirinte...


Priča br. 2

Usamljenost

Mark je tek otvorio oči, a sve mu je delovalo kao tužna scena njegovog omiljenog filma. Neke stvari valja zaboraviti, a kažu da ne možemo govoriti o prošlosti bez određene sete, kao što ne možemo
govoriti o budućnosti bez strepnje. I uopštavati, zaboraviti na ono što čini život, te male sitnice,
bio je njegov neokaljan greh. A strast-takva kakva je, dođe i prođe. Ono što ostaje su sećanja...

Sedela je na klupi, čekala ga je, ili on nju, redovno, tog leta...to će, bar se nadao, postati njihova
stalna tradicija. Zbog nje je pronalazio stare i nove fore, i kad god bi utonuli u rutinu, desio bi
se neki sitni demonski ples, strah koji ga je obuzimao bio je vredan sreće koju je osećao u društvu sa njom.
A taj miris, polagano se pretvorio u miris očajanja, Njena pisma su bila ređa, njene želje megalomanske, njena iritiranost vidljiva. A tek kasnije je video...
Ponekad, ni piće vas ne može spasiti...a njegova tuga se lagano pretvarala u bes. Gde je i šta hoće?
Na njegove želje ni jedna nije odgovarala. Kako to opisati...osećao se, pritisnut željama okoline, i tiho uveče plakao. „Suze teku, suze teku, i ne bole više...“ pisao je u njegovu beležnicu, koja je postepeno bivala sve veća, i iako su sve te neverovatne sreće morale da ga podignu iz skrovišta, i daju mu hrabrost, one su ga obuzele, kao neka vrsta crva, koji izjeda jabuku, da bi od zdravog ploda napravio nešto neupotrebljivo.
A tuga ko tuga...rezultat je nemoći...neprekidne borbe, u kojoj sentimentalna duša uvek gubi,
boreći se kao malo dete protiv siledžija...vrati se kući sa modricom, isplače se mami na ramenu, a sutra ga čeka novi rat, nova bitka.
To malo dete imamo svi u sebi, ono se bori da izađe, a naš ego ga gura nazad, potiskivanjem
nastaju fiksacije i psihoze, mada se, kao nestručan, neću baviti ovom problematikom.
A gola tvar, bolje je da pati, nego da radi na sopstvenoj destrukciji. Opet, From je rekao da
postoje dva glavna impulsa kod čoveka-onaj ka ljubavi, stvaranju, i onaj ka razaranju, uništenju.
Da li je to opravdanje materijalista, koji su odavno zaboravili ljubav prema Bogu...ne znam.
Ono što znam je ono što se oseća, a osećam da mi se srce cepa...o moja Tango Argentino...i, da li će ikada biti celo, ponovo voleti, ponovo boleti...
A srce koje izjeda zavist...nikad ne može biti celo...njega ljubomora kida na parčiće, u njegovom
srcu sve gori, njegov semafor je uvek na crvenom, njegova ljubav je daleka.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

Melanholija

Godinama sam se već bavio time, a da nisam imao pojma da i drugi ljudi to rade, da čak i postoje udruženja, pravila, organizovane grupe i oprema. Slučajno sam u nekoj knjizi naleteo na opis i naziv 'urbani istraživači'. Pa, pomislio sam da je naziv sasvim dobar. No, mene nisu drugi zanimali ; upadi u stare, napuštene objekte bili su nešto samo moje. To uzbuđenje kada ulazim u prostoriju koju su stanovnici davno napustili, u prašnjav, prljav, zapušten objekat, ne bih delio ni sa kim.
Imao sam svoj registar zanimljivih, napuštenih mesta u gradu u koje sam ulazio ili imao nameru da ulazim. Stare porodične kuće, propale fabrike, škole, bolnice.. Takvi prostori krili su nemerljivu lepotu i zadovoljstvo za mene. Adrenalin, pa i strah u prvom trenutku, brzo bi zamenila opčinjenost jednostavnom lepotom i estetikom haosa u kom sam se nalazio.
U ulici K., u širem centru grada, nalazila se oronula, ali ipak 'držeća' porodična vila, koju su vlasnici zaključali i ostavili tako ko zna kad. Izgledala je sablasno, kao dugogodišnji bolesnik pred smrt. Čak je i dvorište, zaraslo u visok korov i kržljavo drveće, budilo teskoban osećaj. Ljudi su prolazili pored nje i nesvesno okretali glavu na drugu stranu. Direktan pogled budio je jezu. U svom registru zvao sam je vila ' Melanholija'.
Dugo već sam se spremao da upadnem unutra, ali me je nešto uvek zaustavljalo. No, konačno sam skupio hrabrost ili je radoznalost prevladala. Jedne sveže majske večeri preskočio sam ogradu, malo zastao da osmotrim i krenuo ka ulaznim vratima. Brava je bila jednostavna, ali vremenom zapekla od prašine, kiše i sunca. Obišao sam oko ugla i našao ono čemu sam se i nadao. Polomljen podrumski prozor bio je zaklonjen nekim žbunom. Idealno za ulaz i izlaz. Lako sam se uvukao i krenuo da istražujem. U podrumu je, bar u toj prostoriji, bio stari nameštaj uništen zubom vremena. Stepenice su vodile gore, na prvi nivo. Uživao sam u pogledu, mirisu, nedefinisano teškoj atmosferi..
Gornji nivo je bio malo očuvaniji nego podrum. Dodirivao sam staru sofu, milovao naslon od trešnjevog drveta. Baš sam hteo da sednem, kad me prenu neki šum. Nije dolazio sa ulice, već iz podruma. Zastao sam u pola pokreta, prestao da dišem, ali ništa više se nije čulo. Oprezan, neko vreme se nisam pomerao,ali je vladala tišina. Razmišljao sam ko bi to ili šta moglo da bude. Nikoga nisam primetio u podrumu, niti prisustvo beskućnika ili narkomana. Iznenada, ponovo se začuo sličan zvuk.
To je to, pomislih,vreme je da idem. Dok sam polako silazio nazad, osluškivao sam i gledao, ali ničega i nikoga nije bilo. Osetio sam samo blagi miris nekog teškog ženskog parfema dok sam gotovo bežao kroz prozor, u spas dvorišta i ulice.
Ni kod kuće nisam mogao da se smirim. Razmišljao sam, kasnije, danima o tom događaju. Jedini razuman ( ili nerazuman, zavisi kako gledate) zaključak je bio da moram da se vratim nazad. Opsedala me je ta kuća, prašnjavi nameštaj, a najviše onaj parfem. Morao sam nazad, da rešim to, šta god da je.
I, vratio sam se. Oprezan, zategnut kao struna, ali ovaj put nisam ništa čuo. Samo sam na izlazu opet osetio dah onog parfema. Nekako cvetni, ali opet težak, mislio sam na putu ka kući.
Počeo sam redovno da odlazim, skoro svako drugo, treće veče. Želeo sam samo da ponovo osetim taj miris, da duboko udahnem, zadržim vazduh što duže u sebi.. Primetio sam da još neko dolazi jer su stvari, ponekad, bilo malo pomerane. Nekad bi sofa bila za par centimetara više ka prolazu, ponekad bi stočić bio primaknut.. I miris, uvek je tu bio i miris.
Odlučio sam. Ostaću unutra koliko god treba, ali otkriću tu tajnu koja me izjeda, makar mi to bilo poslednje.
Poneo sam nešto hrane i vode to veče i jedno ćebe. Zauzeo sam busiju u jednom uglu i čekao. Satima se ništa nije dešavalo. Zadremao sam, kad začuh taj zvuk iz podruma. Skočio sam i sa lampom u rukama strčao niz stepenice. Opazio sam nešto sa leve strane i baš kad sam hteo da se okrenem, osetih udarac i utonuh u mrak.
Probudio sam se i osetio da sedim na stolici. Svetlo je bilo jako, a kad sam hteo da podignem ruke, shvatih da sam vezan. Pekle su me oči i bolela me glava. Prisećao sam se šta je to moglo da mi se desi,
ali nisam mogao da otvorim oči. Muški glas, jak, dubok i neprijatan glasno reče :
' Dakle, koja je tvoja uloga u grupi?'
Ošamućen, zbunjen, nisam imao pojma šta priča. Srećom, posle nekoliko sati ubeđivanja mi je poverovao. Desilo se to da sam, ne znajući, upao u štek-kuću organizovane međunarodne bande koja je baš tu razmenjivala drogu. Držali su kuću pod prismotrom i pohapsili kriminalce, ali nisu imali pojma koju ja ulogu igram u svemu tome. Imao sam mnogo pitanja, ali nisu bili baš predusretljivi da na njih i odgovore. Samo su mi rekli da je vođa bande bila žena.
Odvezli su me kući patrolnim kolima, a ja sam svo vreme njuškao. Gotovo sam siguran da sam osetio poznati miris parfema. Da li bi me policija pustila da pomirišem zatvorenike, pitao sam se dok sam umoran ulazio u kuću. Da li je to protiv zakona?
 
Priča br. 4

Legenda o Tuzi i njenom čedu

Legenda kaže da nije bilo ničega neobičnog u vezi sa njom sve do trenutka dok je nije progutala tama. Lepuškasta, mirna, vredna devojka, udala se za dobrog čoveka i vrlo brzo mu rodila sina. Mala zajednica živela je u slozi i harmoniji i, kako to obično biva, bila pogođena bezrazložnom i nezasluženom nesrećom. Oko pete godine dete je oborila neka nepoznata groznica izvukavši život iz njega za samo tri dana. Velika žalost ophrvala je celo selo i dok se spremaše za sahranu nisu ni primetili da je Tuga nestala odnevši telo svog sina sa sobom. Tek kasnije su se prisećali da nije ni suzu pustila sedevši obamrla kao okamenjena, bezizražajnog lica i očiju širom otvorenih poput mrtvih crnih rupa.

Godine su prošle dok nisu počele da stižu priče putnika o stravi u dubinama velike pećine na prevoju dveju planina, nekoliko dana hoda odatle. Pećina je od davnina bila poznato odmorište povorki na trgovačkom putu od grada školjki na obalama velikog mora ka bogatoj prestonici sa druge strane planinskog venca. Nekoliko puta se desilo, pa onda sve češće i češće da bi onaj ko zaluta u kamenu utrobu nestajao bez traga ili bivao pronađen hladan i taman poput mramora.

Jednom prilikom veliki karavan prodavaca svile zanoćio je kao i uvek u velikoj, prostranoj pećini kroz koju je proticao bistar i hladan potok. Već su bili upoznati sa pričama o čudnim događajima unutar stenovitog skloništa i iako samo napola verovaše u istinitost onoga što su čuli ipak su se smestili svi na gomili sa velikim vatrama i stražom na svim ulazima i izlazima. Noć je sledila za teškim, sparnim danom i veliki umor je savladao i one koji su bili izabrani da bde po deo noći. U gluvo doba jedna žena se probudi i vide da joj nema sina.

Vrlo brzo ceo kamp skočio je na noge i nakon brzog pregleda okupljenih i okoline pećine, zaključiše da mora da je dete samo odlutalo vođeno radoznalošču. O drugoj mogućnosti niko ni ne prozbori, ali se najsnažnija grupa muškaraca naoruža, uze baklje i uputi sa majkom u dubine dozivajući nesrećno dete. Pećina se sužavala i sužavala dok ne postade poput šireg hodnika. Tek tu, čitavih pola sata hoda kasnije, oni naiđoše na skriveno veliko udubljenje sa leve strane koje je verovatno imalo izlaz sa druge strane jer se osećao svež vetrić. Čim stupiše kroz otvor nešto ledeno i vlažno dunu pogasivši im svetiljke i ranivši nekolicinu njih sečivom poput malog bodeža. Oni se brzo povukoše da upale ponovo baklje i onda proviriše oprezno stavivši u prvi plan nekoliko fenjera koje su srećom poneli.

Ono što su ugledali prepričava se i do dana današnjeg. Dete je čučalo neozleđeno u dalekom dnu prostorije ispod samog otvora koji je nažalost bio samo ventilacija, ali ne i izlaz jer se nalazio na oko pet do šest metara visine i gledao ka nebu. Na velikom kamenu negde otprilike na sredini prostorije sedela je Tuga toliko mirna i nepomična da u prvom trenutku ne znaše da li je živa ili ne. Bila je sva posivela sem ogromnih očiju, crnih kao najcrnja noć koja bezosećajnom ravnodušnošću guta sve u sebe. Blizu nje na odru od upletenih trava i suvog cveća, pažljivo je bio položen raspadnut leš deteta okolo koga su bile naređane razne igračke, odevni predmeti, nakit i druge lepe stvari koje su očigledno pripadale nestalim ljudima. Iznad leša lebdela je avet, ono što bi on bio, što je mogao biti, što je trebalo da bude sakupljeno u lelujavu prikazu mladića.

Ali to čudno netelesno stvorenje, izraslo iz nataloženog, nikad ispoljenog očajanja ne postade ni malo nalik onome u šta bi dete izraslo da je poživelo, već se prozlilo u isparenjima beznađa i besmisla zavideći bujnosti i snazi života koji je posmatralo iz svoje ustajale žabokrečine nepomičnih voda smrti. I kad ugleda celu grupu krepkih, pulsirajućih, toplih i rumenih tela, ono se oseti uznemirenim i požele da im otme tu iskru što ih pokreće, da ih isisa, ohladi i učini sličnim sebi. Leteo je poput skakavca tobož se odbacujući od zidova i onda strelovito proletao gaseći im svetla i puštajući da im curi crvena tečnost kojom ih je vatra iznutra obasjavala.

Pokušavali su i oni da se bore sa njim što je svakako bilo uzaludno, jer nije imao telo koje bi moglo da bude povređeno ili ubijeno. Posle nekog vremena procenili su da ih je desetak već ozbiljno povređeno i da ne vide kako bi mogli da pobede u sasvim neravnopravnoj borbi. Niko ne mogaše da pogleda jadnu majku u oči, već je držaše za ramena i sa prijateljskim saosećanjem tapšaše po leđima dok su joj saopštavali da moraju da se povuku.

Krenula je sa njima nazad niz tesnac desetak metara kao omađijana, ali odjednom se okrenu i potrča kao luda pravo u mračnu prostoriju otrgavši nož jednom od muškaraca. Oni pođoše za njom, ali samo do otvora da bar dovoljno svetla puste da bi saznali šta se njom dogodilo. Videli su kako je nožem iskasapila truli leš u pokušaju da otera demona koji joj se cerio iza leđa. Nije očekivala da će probuditi Tugu koja se napokon pokrenu raspomamljena što joj je neko dotakao dete i raširi se pred njom nalik velikom crnom suncu, ili opakoj ruži tmine što u sebe usisava svo svetlo. Majka zaplaka kukajući i povika na sav glas: „Molim te, seti se, i ti si bila majka, pusti me da spasim svoje dete!“

Tog trenutka crne oči se prvi put posle mnogo godina probudiše. Suočavanje sa onim što je uradila i dozvlila da pred njom bude urađeno povuče je da se baci pravo na nož u ženinoj ruci. Kako je preminula nestade i aveti i ljudi je položiše da sa svojim čedom ostane zauvek na krevetu od mirisnog bilja. Živo dete hrabre žene se uz malo ohrabrivanja povrati od straha i otide sa majkom, a ljudi potom zazidaše odaju da nesrećne duše počivaju u miru.
 
Priča 3 - 5 poena - Odlična!
I odlično napisana i veoma interesantna.
Jedino što mi je zasmetalo, a to je pokazatelj mog ukusa a ne manjkavost priče, je sasvim racionalan kraj.
Nekako sam očekivala neku misteriju, nešto paranormalno...
Ali to sam ja, :malav:, a kraj je smislen i odličan jer je neočekivan.
Jedna od najboljih priča koje sam skoro ovde pročitala.:heart:
 
Priča broj 4 - 4 poena
Priča broj 3 - 1 poen

Dijelim mišljenje Sandveil dance, priča broj 3 je fantastačna. I izvinjavam se piscu što
sam dala samo 1 bod, kao što se izvinjavam pisacu priče broj 4 što nisam dala svih 5
jer bih najradije dala objema pričama po 5 poena, svaka je na svoj način interesantna,
dobro vođena i prikazana da čitaoc lako može da bude glavni lik i vizualizuje svaku od priča.
No...priča broj 4 je od onih priča koju kad pročitate, čitate ponovo, pa ponovo...
Od onih priča koje osjetitite svim čulima i koja vas navodi na razmišljanja i pitanja.
To su, za moj ukus, najbolje priče, one koje nas natjeraju da razmišljamo.
Svaka čast piscu.

Ne volim glasati, teško je ne nagraditi svaku priču, jer ovdje se rijetko pročita loša priča.
Zato rijetko glasam, još rjeđe komentarišem. Pozdrav svima i...pišite, ne obaziriti se na glasanja,
na ovom forumu su kvalitetni pisci, mnogo njih ...:kpozdrav:
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

vlada131
  • Zatvorena
Glasanje Glasanje za prozni konkurs na temu "Poslednje sutra"
2
Odgovora
25
Pregleda
611
lahor
L
vlada131
  • Zatvorena
Rezultati Rezultati glasanja za konkurs na temu "Poslednje sutra"
Odgovora
10
Pregleda
455
Sonatica72
Sonatica72
Mika
Rezultati Rezultati glasanja vanrednog poetskog konkursa na temu PISMO
Odgovora
11
Pregleda
394
Waterfall
Waterfall

Back
Top