Quantcast

Glasanje na temu Lice

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
95.401
Dobro veče, stiglo je šest priča za koje možete glasati do 27.07. do 21h.
Imate 10 poena na raspolaganju, koje možete podeliti kako želite, s tim da jednoj priči ne možete dati više od 5 poena.
I potreban je komentar uz poene.


Priča br. 1

Обећана бајка



Очи су му плаве
а гледа је зелено
веђе су му посветлеле
и образи препланули
од гледања у Њу
усне баштине превоје Њеног тела
и имају укус Њене коже.
Име му је Обећани.





Препознао је на први поглед.
Она њега није, неповерљива стандардно..


Помислио је како је лепа а хладна и неприступачна, касније је испричао..
Коса јој је била мокра и чупава, умотала се у огроман пешкир за плажу и тако разговарала са њим.Неповерљиво, преко капије.А онда га је пустила да уђе и после једне кафе и пар сати ћаскања осећала као да се одувек знају. Причала му је о својој земљи, свом животу, о стварима које се не причају странцу, тек касније је схватила.. Али, тај осећај да се познају.. као давно раздвојени другари из детињства. Рођен је два дана после ње, поверовала да је то разлог преплитања.

Наредних дана је посматрао како поправља старе столице, јурца босонога по дворишту, топио се од укуса јела које је спремила, упијао сваку реч коју му је упутила, смејао се њеним шалама са конобарима у ресторану...


Једном је онако успут док је нешто радила рекла да цео дан није јела,хтео је да јој помогне, да пре заврши и пошто је одбила отишао је и донео је тањир гулаша који је кувао и две кришке хлеба, натерао остави посао, да седне и вечера.
И задовољан посматрао како једе.

Седми дан је рекао :
- Два дана размишљам како ово морам, морам да урадим..
И пољубио је.
Тек тада је помислила да је Он. Већ је била престала да се нада, а онда...
Све је било као у њеној песми.. пољубац и загрљај и осмех.
Дошао је?


Ноћ коју је једном давно сањала.
Те прве ноћи питао је шта је помислила кад је пољубио?
Изненадио си ме, а помислила сам.. овај решио да ме кресне, зашто да не пробам...
Зар не може да буде више од тога, зар не осећеш?
Пред зору му је рекла да је чудно и питала да ли га је она наручила за себе?
Смејао се.. Коме је наручила и како се то ради...
Са осмехом му је рекла да ће му једном објаснити.


Шест ноћи касније рекао је да је сигуран да је воли. Невероватно, али сигуран је. Наручила си ме,стално о томе мислим, сад знам да сам морао да дођем.
Рекао је још много тога и другима не би поверовала, али разумеју сваку реч једно другом,сваку мисао. Лутао је овим просторима као магнетом привучен док није језик савршено научио.
Расплакао је речима.
Далеко од првог, а први по много чему.
Планира како ће да је размази, она га саботира.. Алергична је на јагоде, од шампањца је боли грло.. не подноси излежавање и да једе у кревету..
Запуши јој уста пољупцем,она наставља, он је љуби одлучније, чвршће, забрањује да све квари.
Потпуна преплетеност, савршено ткање.


Ноћу је љубио је сваки милиметар њене коже..
После се посматрала у огледалу, видела стрије и целулит и ништа јој није било јасно..
Рекао је да је прелепа, узбудљива..
Она је видела боре на свом лицу и чудила се..
Рекао је да не схвата и не верује да некоме није ваљала тако савршена..
Огледало је показивало све само не савршенство.
Рекао је да од тренутка кад је пољубио, једино што жели је она.
Ништа не жели, само њу.
Помислила је.. могла би да побаца огледала, огледаће се само у његовим очима, у његовим речима..
Рекла му је.. досадићу ти, видећеш!
Ти?! Нема шансе да ми досадиш!
Превише причам!
Могао бих да те слушам непрестано..
Питала је.. шта би мењао на мени, поправљао?
Ништа, баш ништа. Само остани таква какву сам те упознао..


Речи..Ах, она је та која зна са речима и не би им веровала да нису додири, погледи, решеност да је усрећи говорили да је то Он.
Миловао је неуморно, доводио до лудила и кад је мислила да више не може, он је настављао..
И миловањем је расплакао..
Речима и пољупцима нежно додирнуо сваку рану, савршено свестан колико је рањива и одлучан да их залечи.
Дане је једва подносио без ње, зато су ноћи биле прекратке.
Рекла му је.. плашим се, можда хоћеш да ми узмеш бубрег!
Бубрег? Шта ће ми твој бубрег? Срце хоћу! Хоћу све..
Није јој дао времена да размишља, ни простора да побегне, а није ни пожелела.

Одлучила је.
Пустиће се, полетеће...
Ако Он није лице среће, лице љубави..
Ако не буде снажних руку да је ухвати... нека падне...
Нека се разбије у хиљаду комада, нека се никад не састави, нека је више нема, ако он није Обећани.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
95.401
Priča br. 2

Njeno lice je bilo na zalasku sunca obasjano srebrnom bojom od okeana, stajala je visoko na planini Frekure u Kini.
Drevna predavanja su odvajkadeka govorila o tome...
O tome kako zlo se sprema svetu, i kako pripitomiti zmaja.

Alejflija, najmladja cerka rudarskog sluzbenika Geopolisa, bila je medju svojih petoro sestara najlepsa, najmudrija i najdivnija.
Umela je sa vrhova Frekure da ubere najlepse cvece preko trnja i zbunja vodile su je zvezde.

Geopolis u rudniku je svakodnevno provodio po dva tri sata, trazeci najfinije dijamante, jednog dana je pronasao najjristalniji dijamant kojeg je ikad video.
Sjajio je tamno zeleno-svetloplavom bojom.
U nekradici ga je stavio u dzep, govoreci da ce ga potrositi na probuktavanje svojega jarganika, uceci o tome kako da zmaja prititomi.
Tog dana se nakopao dosta, legoh on u krevet ali drsgulj stavih u zaseobence od kvadrata na sifonjercetu.
Draguljce mu progovarah u snu, ces imades dvae izbora, jedno izborce izvire kraj reke zvane Kramuklija, njome okupaj lice, kraj drugog izvora kanduj se za prosvosladeslinika ces kindujes mnoge.
U jutar se probudih taj Geopolce, i kako mu kaxah san ode na izvorce Kramuklija i kako mu rekoh san ce se umije od svoje lice.
Na drugog izvora, on se prvoshlodno okupa kako mu govorese sance, posle toga to on ti dodje u veliko grada gde zaprepasti mnogo, u velika coveka bez grama od zudara, svi primetih toje lepo mirence, sto mirisah od Geopolis.
Ali tada dodje zmajce izazvano od miris, ce ga pece od zarulju, a on uzmace, uzmsce jer mu draguljce rece ces pripitomis zmajce od toliko zloga.
A zloga, bijase i bijase tko da neznadem ni ja sto velim.
Zmajce kad gs pritomce dragoljupce sto kazah Geopolisu, kunde se u nepovrat a Geopolice ce spase seoce.
I kako vele sviju u zadovoljni i sviju ga srecni kraj.
Cer mu se udade, udade ali ne od zmajce vec od Karambabu, uglednoga li gospodina sto li ga drzah lokvance od tipisariju, on uvek vele u mene pjance i naftace.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
95.401
Priča br. 3

Ostavio sam je. Opet.... Ali ovo nije jedno od onih ostavljanja „vrati mi se“. Zauvek sam je napustio.
Nije se zbunila. Nikad nisam video ravnodušnije to lice, koje je inace bilo pravi kaleidoskop. Tuzno- kad se smeje, neodoljivo-kada se ljuti, preljepo- cak i kada place... Uvek tako jedinstveno. Sada je bilo ravnodušno. Kao da joj nije stalo. Bilo je to kao da je pakovala kofere prašinom koju sam ostavljao, svaki put kad sam je napustio.
Kao da je cekala ovaj trenutak. Nije se ni okrenula...dugo sam je gledao. Nije se okrenula da vidi pogled za koji je nekad zivela.
...Još je sama, čujem. I još ne pita za mene. Ide njoj, onako. Ja sam sa drugu...jbg, morao sam nekako da zakrpim pocepani džep, da nahranim ego.
Samo sam hteo da vidi da sam srećan bez nje. A nisam je zaboravio. Prokletstvo, šta sam očekivao?
Ostavio sam je, očekivao sam da će plakati, moliti me...da će me potražiti noću, kao nekada.
Samo sam joj dao krila da poleti.
I sad boli, što leti bez mene, boli hladnoća u njenim očima. Najviše boli to ravnodušno lice, koje sam nekad, nasmejano, čuvao među dlanovima.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
95.401
Priča br. 4

Crte lica

Bio je suton. Prolazila sam hodnikom ispod jedne zgrade kad ugledah lice čoveka koji je zurio u mene… On beše nesmiren, uznemiren, sa krupnim očima koje su odavale strah i istovremeno veliku pažnju. Nije mi bio prijatan pa sam žurnim korakom nastavila ići ka ulazu zgrade. Da li je nešto hteo od mene taj stranac?

A pre toga… Na klupi je sedeo stariji čovek, zamišljenog lica, ali lepo obučen, doduše prema nekoj starijoj modi. Nije ništa primećivao oko sebe, ni prolaznike kako prolaze, već je bio zadubljen u neku daleku tačku, zamišljen. I nije se moglo videti da li je tužan, već je naprosto bio skoncentrisan na neku svoju misao ili doživljaj.

Dva dečaka vozila su rolere. Smejali su se, prošli su bili pored mene, a lice im je bilo ozareno ! Vidi se po njima da vole da voze, da su išli negde gde su mogli da razviju brzinu i komentarisali su uz osmeh kako su naučili lepo da koče i da skreću.

Popela sam se u stan svoje prijateljice i videla njeno razdragano lice. Užurbano mi priča kako je tog jutra imala odličan sex sa svojim mužem i svršila je par puta… pita me da li hoću danas kafu sa mlekom ili čaj. Ne stižem, čekam, ne želim još da joj pričam šta se meni dešavalo prethodnog dana. No, ona u jednom momentu pogleda moje lice i reče mi: “izgleda da si se lepo provela na odmoru, pocrnela si i… kao da si upoznala nekog, a?” smešeći se. Razgovarale bi nas dve duže nego nas prekinu zvuk sirene koji je dopirao od vozila ispred zgrade. Bila je policija. Tražili su nekog.

Našla sam se u policijskoj stanici. Naime, pozvali su svakog ko je tuda prolazio da opiše koja su se sva lica nalazila u blizini zgrade pre 10tak minuta. Opisala sam čoveka na klupi, dva dečaka, i onda sam se setila i čoveka u hodniku koji im je bio najzanimljiviji… pokušala sam ga opisati, ali mi nije išlo. Rekla sam da je bio uznemiren, ali na pitanje kakve su mu bile oči, nos, usta, kosa, ja ništa nisam mogla opisati… naime, sećala sam se samo da je intenzivno gledao u mene, da je bio napet i skoncentrisan, ali spoljašnje crte lica ništa nisam zapamtila… pokušavali smo jednom, dvaput , treći put sa crtanjem lica ali ja na kraju nisam mogla da odaberem ni jednu valjanu… iza koje bi stajala. Inspektor se nervirao, ali ja izgleda da nisam bila od pomoći… Budući da u tom hodniku nije bilo baš puno svetla, nisam videla ni šta je imao obučeno osim da je bilo nešto tamno, takođe visinu sam procenila sa plus minus 20 cm, srednje građe… ništa posebno. Svi su bili razočarani. Izgleda da sam ja jedina “videla” to lice, ali ja sam videla samo njegovo unutrašnje stanje.

Uznemirilo me sve to. Zapravo, već odavno znam o sebi da kada gledam lice da zapažam najviše karakter koji stoji iza. Da li neko ima lepe crte lica ili sasvim obične igra sporednu ulogu u odnosu na govor tela i govor lica… I tako ispade da umem da opišem samo unutrašnja svojstva ličnosti koje posmatram, a da crte lica ostaju nejasne i… gube se u gomili nepotrebnih informacija koji se ostavljaju u zaboravu. Setim se tako da volim da gledam i “lica” na forumu na koji dolazim da pišem. Najčešće ne poznajem crte njihovih lica, ali se kao na dlanu vide obrisi unutrašnjeg lica, tj ličnosti.

Uhvatili su, piše u novinama, jednog čoveka optuženog za pljačku. Prikazana je i njegova fotografija, mada ne bi smelo. Lice na fotografiji odaje utisak nekoga ko je pun sebe, bezbrižan, hvalisav, tipa “šta mi ko može”. Iako se ne sećam da li je to onaj isti čovek iz hodnika ispod zgrade, njegov izraz lica otkriva da to nije ista ličnost kao ona koju sam videla… Ne, čovek kog sam ja videla je dubok, nije površan, uplašen je, ali složena ličnost. Nazvala sam policiju, međutim, budući da nisam imala nikakve opipljive dokaze osim da mi se njegova ličnost ne uklapa u osećaj koji sam imala tada, ništa se to nije uzelo u obzir. Ostalo je tako… da su policiji potrebni čvrsti dokazi, izgled lica, a ne moji dojmovi o ličnostima. Ono što sam uvek smatrala da je moja prednost za policiju je bila mana, nešto nebitno, nedokazivo.

Ljudi grade maske ili ličnost za spoljašnju upotrebu, ali ni sami nisu svesni koliko se i u tim maskama otkrivaju i… da se ništa suštinski ne može sakriti. Svakako, nije reč o crtama lica.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
95.401
Priča br. 5

LICE I OPACINA


U ponedeljak Lice nije moglo da veruje sta je sve bilo receno, pa se odjednom okamenilo. Postalo je belo, kao krec, svi misici na njemu su otkazali, nista se nije pomeralo, mrtvacko bledilo se rasulo za tili cas i do najudaljenije borice. Za to vreme, Opacina je samo cula kako je srce jednom preskocilo, glasno, a posle utisalo ritam i stidlivo otkucavalo svu tu zbunjenost.

U utorak, Lice je jos bilo belo, okamenjeno, mrtvo. Kao da nije ni prespavalo jucerasnjeg dana. A Opacina je i dalje slusala taj tihi, stidljivi, zbunjeni, hipnoticki ritam srca i cekala je buru, nakon zatisja.

U sredu, Lice se pokrenulo. Nesto je iz oka krenulo po njega. Neki vodeni trag ceskao je misice sporim silaskom te slane, bistre, sicusne loptice, od oka ka vratu. Tog dana je Opacina dobila neki cudan udarac od srca, pa se zapitala da li je to isto ono srce koje je do juce poznavala.

U cetvrtak, Lice je bilo poplavljeno nekom slanom bujicom, vise nije bilo belo kao krec i okamenjeno, vec crveno, pulsirajuce i poteceno. Nije smelo ni da bude svesno sebe. Opacina je tog dana bila zbunjena – cula je srce kako se svadja samo sa sobom, toliko glasno, da je uplaseno pozelela prvi put da ne bude Opacina.

U petak se Lice polako osusilo od slane bujice, cak su se sitni misici oko usana pokrenuli u mali osmehcic, a oci pocele da sire horizont. Tog dana, Opacina je usla u pakao – dobijala je jake udarce od srca, vreli ujedi, kao vatra koja nervozno i ljutito grize i guta sve ispred sebe.

U subotu, Lice je vratilo svoju boju, svezinu, vedrinu, osmeh. Opacina je klela trenutak kada je mislila da je blagoslov biti uz srce. Ne, to je bilo prokletstvo sudbine, biti tako blizu sustine zivota - biti sama sustina zivota.

U nedelju, kao da se nista nije ni desilo - Lice je opet bilo Lice za sve, za svakoga isto, kao sto je i bilo pre ponedeljka, maskirano osmesima i treptavim iskricama iz ociju, za sutrasnji ponedeljak. Ali, u nedelju, Opacina je, ljuta sebi i ljuta srcu, krpila svoje rupe, obnavljala svoje savove, lecila svoje opekotine. Tog dana kada se i Bog odmara, Opacina je pozelela da bude Lice, jedino naizgled vazno i glavno, sa prokletstvom da ga svi vide u svakom trenutku kakvo je, ali i sa blagoslovom da nikada nije tako blizu srca, nikada tako blizu sustine, nikada stvarno vazno i glavno. Nikada Opacina, nikada sama sustina.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
95.401
Priča br. 6

“Subjekt K223-Y2043 probuđen je iz indukovane hibernacije.Vreme buđenja 12:30 časova. Vitalni znaci stabilni. Disanje na momente isprekidano. Svest prisutna”. Čovek u belom mantilu zastao je na trenutak sa diktiranjem kompjuteru i obratio se kolegi.
“Mislim da možemo da počnemo”.
Mladić od oko 25 godina, takođe u belom mantilu klimnu glavom i obrati se nagom starcu, koji ga je ležeći u otvorenoj hibernacionoj komori posmatrao, pokušavajući da umiri trzaje tela.
“Dobro nam došli! Ne brinite, kao što znate drhtanje će ubrzo proći. Ovo je vaše četvrto buđenje, ne bi trebalo da bude iznenađenja, pa ipak ukoliko imate bilo kakvo pitanje slobodno nam se obratite... čim se osetite sposobnim za to”.
Čovek u komori klimnu glavom.
U međuvremenu medicinski radnik ga je podsetio da je u pitanju standardno “malo” buđenje, prilikom kojeg se telo ne odvaja od komore za hibernaciju a koje se zbog specifičnosti ljudskog tela, pre svega mozga, moralo izvoditi na svakih 20 godina. Nakon petnaestak minuta od buđenja trzaji vilične kosti gotovo da su prestali a nakon nepunih pola sata mišići usana i jezika bili su dovoljno opušteni da bi se njima mogao služiti.

“Spreman sam, mislim...” progovori starac.

“U redu, počnimo”, obrati se medicinski radnik kompjuteru. Usledio je niz standardnih pitanja sastavljenih sa ciljem ispitivanja kognitivnih sposobnosti subjekta.

Kako se zovete?

Daniel.

A prezivate.

“Filips”, reče starac posle pauze od par sekundi. Medicinski radnici se pogledaše i nešto uneše na displej obmotan oko podlaktice.
Gde ste rodjeni?

“Sjedinjene američke države”, zadrža se na prvom slovu koji trenutak, “Minesota”.

Koje godine ste ušli u hibernaciju?

“Bilo je to”, starac poče da kupuje vreme, “bilo je to dvehiljadešezdeseti...neke, bio je rat?” upitno pogleda.

Ne, tada ste imali prvo malo buđenje. Dvadeset godina pre toga ste započeli saradnju sa našom Kompanijom.

“Moguće”, promrlja starac, prebirući po sećanjima. “Dakle ovo je onda dvehiljade...

“2123. godina, tako je”, završi rečenicu umesto njega medicinski radnik i utipka nešto na podlakticu.

Da li se sećate razloga zbog kojih ste ušli u program hibernacije?

“Naravno”, sada već odlučnije, sa vidim olakšanjem odgovori starac. “Bio je rat, u bombardovanju sam zadobio teške povrede kičme, lice mi je unakaženo...”

“ Da”, potvrdi, medicinski radnik, “Vaš ugovor sa Kompanijom zaključen je na period od 160 godina, tako da ste sada na pola puta. Kao što znate prilikom svakog malog buđenja možete se odlučiti za raskid ugovora. Ja ću se sa svoje strane potruditi da vam odgovorim na sva vaša pitanja o stanju u sadašnjem svetu.

“Zanimaju me dostignuća sadašnje medicine”, poče starac. “Može li da me izleči?”

“Zavisi kako na to gledate, medicina je u stanju da vam nadomesti nedostatke odgovarajućim zamenskim delovima ali su vaše potrebe tako obimne da se postavlja pitanje isplativosti. Iako ste u banku položili, po standardima vašeg vremena, veliki novčani fond, po proceni naše kompanije isti trenutno nije dovoljan da pokrije sve potrebne intervencije.”

“A lice, može li se ono zameniti?”

“Zamenski delovi za lice naročito su skupi, naravno ako želite kvalitet, ali to više i nije tako važno.”

“Kako to mislite?” začudi se starac.
“Prilikom prethodnih malih buđenja informisani ste o tome da se čovečanstvo opredililo za totalnu virtuelizaciju, odnosno neizlaženje iz svojih ćelija. U vaše vreme vi ste ih nazivali domovima. Celokupna komunikacija obavlja se virtuelno, digitalno, da se poslužim rečima vašeg vremena, ili da budem jasniji, ljudi više ne ostavaruju međusobni fizički kontakt. U prošlom buđenju informisani ste o tome da skupine ljudi, tj. ono što bi se moglo najpribližnije uporediti sa pojmom porodice iz doba vašeg ulaska u hibernaciju, ostvaruju međusobni fizički kontakt ali da različite porodice međusobno komuniciraju samo digitalno. Novina u odnosu na prethodno malo buđenje je da je došlo i do potpune izolacije jedinki te niko ni sa kim više fizički ne kontaktira. Razlika izmedju vas i nekog zdravog čoveka više skoro da i ne postoji jer i zdravi žive u specijalnim izolovanim prostorijama - ćelijama. Razlika je jedino u tome što nemaju bolove kao vi i budni su, virtuelno budni da budem precizan.”
“Dakle, vi niste fizički pored mene?”

“Ne, ovo je samo naša projekcija. Eto, sada shvatate zašto je pitanje vašeg lica potpuno izgubilo značaj.”

“Onda”, zapita starac uzbuđeno, “ja bih se u virtuelnom kontaktu sa ljudima prikazivao likom koji izaberem? Mogao bih da budem ponovo mladić?”

“Nažalost ne. Manipulacije projekcijama nakon virtuelizacije imale su takav obim i pojavne oblike da je Senat Severnog svetskog carstva, čiji ste i Vi podanik, u cilju dobrobiti čovečanstva morao da donese niz odluka sa ciljem sprečavanja korupcije među ljudima. Imajući tom prilikom u vidu i skoro opšteprihvaćen stav o nekorektnosti ispoljavanja prevelikih razlika među ljudima Senat je naložio podanicima Carstva da upotrebljavaju unapred generisane projekcije, koje će odražavati njihov profesionalni, finansijski, staleški i klanovski status. Starosna i polna obeležja proglašena su irelevantnim i postala su stvar izbora, nalik nakitu. Vidite, imajući u vidu specifičnosti uticaja hibernacije na naše klijente ja Vam se sada, na osnovu posebne dozvole koju je od Visoke uprave izdejstvovala naša kompanija, prikazujem u projekciji iz doba navedene odluke. Otud beli mantil kao pokazatelj moje medicinske profesije, jednostavna sivo plava košulja i bronzane manžetne odraz su mog trenutnog finansisjkog statusa, a kravata koju vidite, način na koji je vezana i simbol na njoj pokazatelji su staleža i klana kojem pripadam. Ipak, po mišljenju Senata, a s obzirom na nedovoljno smanjenu pretnju koju je za čovečanstvo predstavljao virtuelni kriminal, doneta je odluka o potpunoj zabrani korišćenja ljudskih likova kao projekcija.”

Medicinski radnik zastade sa izlaganjem beležeći promene u pulsu i moždanim talasima starca.

“Kako se onda prikazujete?”

“Kao životinje”, odgovori medicinski radnik. “Obrazloženje za ovakvu odluku Senata podanicima kompleksno je i možete ga pročitati ako budete raskinuli ugovor. Kao jedan od zanimljivih razloga naveo bih pijetet prema životinjskom carstvu koje je, kao što ste informisani prilikom prethodnog buđenja, uz određene izuzetke izumrlo.”

“Mogu li da vidim vašu projekciju?“

“Svakako”, reče medicinski radnik i umesto mladića pred starcem se stvori humanoidna zmija.

Starcu navreše sećanja na jezerske zmije, koje je kao dete umeo da sretne na putu do škole. Sivoplava krljušt presijavala se pod svetlošću prostorije koju je mladić izgleda pojačao i usmerio kako bi proizveo takav efekat. Na žućkastom trbuhu primetni su bili razni simboli, a najuočljivije se crneo iznad očiju zmije.

“Na određenim delovima tela obavezan je prikaz odgovarajućih simbola i brojeva koji informišu sagovornike i vlast o najvažnijim aspektima ličnosti” reče zmija kao da mu je čitala misli.

“Dakle svi medicinski radnici su zmije?”

“Tako je, razne vrste i različite grandioznosti projekcije.”

“A pravnici? Koja je životinja njima dodeljena?”

“Glodari, pravnici se prikazuju kao glodari.”

“Oh”, nezadovoljno se namršti starac, “zašto glodari?”

“O tome ćete morati da pročitate Objavu Velikog veća, ako budete odlučili da raskinete ugovor. Ono što ja znam jeste da pravnici počinju kao kućni mišssssevi, zapalaca jezikom zmija i oči joj se zacakliše. Zatim napreduju ka poljsssskim, šumsssskim i pussstinjssskim slatkim mišićima, nakon toga su hrčci, a najgrandioznija projekcija najuspešnijih advokata i sudija je pacov.

“Pacov!” zgroženo uzviknu starac.

Zmija ga začuđeno pogleda. “Ali projekcije su zaista grandiozne, boja i kvalitet krzna, držanje i veličina, sve to jaaako lepo izgleda.”

“Dakle koja bih ja životinja konkretno onda bio?”

“Samo trenutak, kompjuter će izvršiti kalkulaciju. Evo, s obzirom na to da je Senat jednom od odluka dao parametre za izračunavanje statusa hibernisanih lica, prema kojima ste vi zadržali pravo na status advokata srednjeg ranga i lice čiji novčani fond odgovara sadašnjem nižem srednjem staležu, vaša početna projekcija bi bila zlatni hrčak. Pogledajte u model.” Pored zmije pojavi se humanoidni hrčak, svilenkaste bele dlake na trbuhu i prednjim humanoidnim šapama i riđim prelivima po leđima i ljudskim nogama. Na beloj dlaci jasno se ocrtavao niz simbola od kojih su najuočljiviji bili simbol iznad njuškice i tik iznad očiju.

“O Bože”, izusti starac, “nadam se da je ovo samo još jedan košmar.”

“Sanjate košmare?”, zapita zmija.

“Da, često...” odgovori starac. “Nego... pređimo na stvar, želim da raskinem ugovor!”

“Oh, zanimljivo”, uzvrati zmija, “sviđa Vam se naš svet?”

“Ne, ni malo, ali mislim da ću morati da izadjem iz hibernacije. Za početak želim Vaše izuzeće iz mog lečenja.”

“Ne razumem”, začudi se zmija.

“Mislite da nisam video kako Vam cakle oči, i kako palacate jezikom, naročito dok ste govorili o šumskim miševima.”

“Ja Vas uveravam”, poče da se pravda zmija, “nisam tako mislio”, istina je da projekcija utiče povratno na čoveka i da on poprima neke njene arhetipske osobine ali Vi ste naš klijent, uostalom svi medicinski radnici Kompanije su zmije.”

“A direktor?”

“On je lav, naravno…”

“U tom slučaju insistiram da se moj zahtev prosledi direktoru Kompanije, kao i da me po hitnom postupku odvedete u najbližu glodarsku ambasadu, Hrčkograd ili gde god obitavaju pripadnici moje vrste.”

“Ova plata je suviše mala da bih slušao ovakve stvari”, prosikta zmija tiho i obrati se kompjuteru: “dana 20.07.2123. godine izvršeno je treće po redu malo budjenje subjekta K223-Y2043...”
 

86bogomoljka

Buduća legenda
Poruka
42.054
6- 5 поена, толико застрашујуће, али шта све није било па нас сустигло
4- 5 поена, оригинална идеја, мада фали више шлифа, могло је бити питкије без тих наглих прелаза
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.