Quantcast

Glasanje na temu KRUG

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Poruka
51.006
Dobro veče!

Večeras i narednih dana čitaćete priče na temu „Krug“, koju je zadala pobednica prethodnog konkursa, sanja*.
Na ovaj konkurs stiglo je 5 priča.
Glasaćete do petka, 8. decembra, do 22h. Princip glasanja ostaje isti: 3, 2, 1.
Pa da počnemo!




Priča br. 1


KRUG

„Kuj u'vati gumenog patka, dobiva još jednu vožnju!“, čuo se glas preko razglasa.
Zadivljeno sam stajao i posmatrao vrevu ispred. Miris šećerne vune i pečenja mi je ispunjavao nozdrve. Ljudi su se vrzmali oko raznih atrakcija- automobili na sudaranje, streljana, balerina, kuća ogledala i mnogih drugih. Ali moje oči su bile tu samo za ringišpil. Mesecima sam čekao povratak vašara. Prošle godine, majka mi branila da dolazim sam, a pogotovo da se vozim.
„Suviše si mali. Videćemo sledeće godine. Nisu te vožnje za malu djecu. Vodiću te na šećernu vunu.“
Ne bi me pustila ni ove godine samog, ali sam uspeo da se izvučem kada se u našoj radnji napravila gužva. Vrebao sam čelo jutro dok nisam uočio pravu priliku. Naravno, moj nestanak neće proći nezapaženo. Kada shvati da me nema, vrlo brzo će joj biti jasno gde da me potraži. Sigurno će raditi i očev kaiš. Ali sad neću misliti o tome.
Stao sam u red za ringišpil. Oko mene su stajali momci i djevojke. Bio sam najmanji od svih,jedva sam im dosezao do pasa. Patuljak među džinovima.
Čovek, koji je prodavao karte, me sumnjičavo odmeravao, gledajući me tamnim očima.
„Koliko imaš godina, mali?“
„Deset“, kuražno sam odgovorio, iako sam drhtao kao prut.
I dalje me je svrdlao pogledom, prebacujući čačkalicu u ustima sa jedne na drugu stranu.
„Pre bih rekao da imaš sedam, osam.“
Tek sam krenuo u drugi razred, ali nisam to smeo da priznam.
„J-j-ja s-s-sam si-sitan“, počeo sam da se branim. Iznenada, oglasio se jedan mladić iz reda.
„Čiča, pusti malog. To mi je mlađi brat, vodiću ja računa o njemu“, rekao je mladić, široko se osmehujući.
Kartocepač je zavukao ruku pod svoju,nekada belu, treger majicu i češkao svoj okrugli stomak. Udaljenel gledao sa nepoverenjem.
„ Deset, kažeš? Mlađi brat? Mene ste našli,mangupi jedni. Ne bih vam bio u koži, kada vas dohvate roditelji. Hajde, prolazite i nemoj da bi mi neko povraćao odozgo“, zapretio je prstom, široko se osmehujući.
Prošao sam, pomislio sam uzbuđeno.
Seo sam na malu metalnu stolicu, koja je visila na lancima. Mladić uz čiju pomoć sam ušao na ringišpil je seo iza mene. Potapšao me po ramenu.
„Prvi put se voziš, klinac?“, upitao je široko se osmehujući.
Nisam imao snage da odgovorim, samo sam klimnuo glavom. Kada su sve stolice bile popunjene, jedan mladić je proverio da li smo svi dobro vezani. Začuo se glas preko razglasa.
„Spremite se, krećemo! Kuj u'vati gumenog patka, dobiva vožnju!“
Svi smo pogledali u gumenu lutku Paje Patka, koja je okačena na kanap, visila iznad ringišpila.
Mašina se pokrenula, stolice su se zaljuljale, srce mi je zakucalo brže. Mladić, koji je sedeo iza mene, se uhvatio za naslon moje stolice. Išli smo sve brže i brže. Ciknuo sam od uzbuđenja. Čulo se vrištanje svuda oko nas.
„Mali, drži se sad dobro“, viknuo mi je mladić na uho. Iz sve snage je odgurnuo moju stolicu. Poleteo sam brže i više. Zavriśtao sam od straha i od sreće.
„Mali, hvataj patka!“, čuo sam mladića iza sebe.
Potražio sam lutku pogledom. Pružio sam se koliko sam mogao. Zakačio sam ga prstima. Spremio sam se za novi pokušaj. Istegnuo sam se još više i ovog puta sam čvrsto uhvatio figuricu.
„Bravo, dečko, dobio si vožnju!“, vikao je glas sa razglasa.
Sav sam se naduo od ponosa. Da nisam leteo na ringišpilu, poleteo bih od sreće.
Tokom sledeće vožnje sam se smejao sve vreme. Kada se završila, nesigurno sam stao na noge. I dalje mi se sve vrtelo pred očima.
Iznenada sam osetio bol u uhu.
„Sram te bilo,vucibatino! Živa sam premrla, kada sam videla da te nema. Sad ćeš da me zapamtiš!“
Zapamtio sam i batine, ali i osećaj sreće dok sam leteo na ringišpilu.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

KAP

Stojim na žalu i posmatram poput stakla glatku površinu mora. Dani ovakvog mira spadaju u one rijetkosti koje znače dragocjenost. Puštam da mi misli klize po azurnoj plohi k liniji horizonta koja se može tek naslutiti, ali ne i jasno razaznati, jer se vodeno plavetnilo suptilno pretače u drugo, nebesko.
Meditaciju mi prekine kap, koju nehotice ugledah u trenutku kada je uletjela u more. Tko zna iz kojeg se oblaka iscijedila, s koje visine se sunovratila, nad kojim li su meridijanima lebdjele čestice pare prije nego se zgusuše u baš tu prozirnu, nježnu, savršenu kaplju. Koliko je kaplji moralo ispariti iz nekih drugih mora, iz rijeka i potoka, s listova trava i pupoljaka drveća, s leđa oznojane kobile, iz oka ptice ili s uplakanog lica djeteta; iz močvarnog blata ili s pustinjskog kamena... ispariti, s nebrojeno mjesta, ponijeti sa sobom u nebo zvuke, mirise i damare zemlje, a zatim ih sjediniti u prozirni nebeski biser. U jednoj kaplji su zgusnuta tolika sjećanja na zemlju, da je čine preteškom za nebesa.
Kaplja udara u more, kao u plavetni gong beskraja, i zvoni bešumnim zvonom.
Sve skupljena sjećanja vraća Zemlji, u krugovima valova koji se od nje šire.
Prvi je krug vidljiv, i drugi, i treći.. svaki sljedeći sve veći, ali oku dalji. I kada ih više ne vidimo, krugovi nastali malom kapljom i dalje se šire.
A sada evo i kiše. U more je uronila druga, a potom i treća, četvrta, deseta, stotinu deseta kap.
U mojim je očima odraz tisuće krugova koji se rascvjetavaju po površini vode plešući osebujan valcer.
Razmišljam kako sam j ia takva kap u svijetu, kap koja svakom gestom, svakom mišlju, rječju, dahom, odašilje u svijet vlastite krugove. Razmišljam kako se moji krugovi dotiču ili presijecaju s drugim krugovima, krugovima ljudi, životinja, ptica, bilja... s drhtajima zemlje i brujanjem kamenja.
I plešemo, plešemo, plešemo u krug...

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

NE DIRAJ MI MOJE KRUGOVE

Nisam baš neki ljubitelj splavova, naročito uveče.Uvek mi je bila privlačnija kakva bašta restorana pored šetališta ili bar trotoara kojom prolaze razne dame. Naravno da muške nisam nešto ni primećivao, ali svakako iz opravdanih razloga...
Elem, to prepodne sam se zatekao u prestonom gradu, obavio šta sam imao i to do deset, a sledeći sastanak bio tek u dva u zgradi sindikata i lepo nisam znao kuda. Dugo mi bilo da đeđim u Moskvi ili kod Taša ili tu negde...A i parkiranje katastrofa. Kad izađeš iz garaže - ući ponovo je pravi podvig. Znao sam ja parkirati kod Jugoslavije i taksijem u centar ili reći gde sam pa nek dođu po mene...
Pa baš tamo bih mogao, razrešilo se u trenu...Malo na neki splav s novinama i telefonom i to je to...
Ali i nije bilo lako naći splav koji radi pre podne - odmakao sam dobrano od parkinga uzvodno, Dunavom, naravno...Osmeh mi se navukao na lice kad sam se setio da Savu Zemunci zovu
"ona druga reka".
Kako bilo, zaseo sam na lepo uređenom splavu uz ogradu, stigla mi kafa i kisela vrlo brzo i mogao sam opušteno da posmatram kedere uz brod kako plivaju i prave povremeno krugove na površini kad s nje hvataju kakvu mušicu ili bubicu.
Par telefonskih poziva me nije ometalo u tom gledanju ribica i skoro sam i zadremao na prijatnom suncu rane jeseni kad je otac s čerkicom i mališom seo par stolova dalje...Naručio deci sladolede, a sebi je pivo.
Naravno da sam i sam zatražio od konobara pivo - kisela mi bila nešto nikakva...
Nastavio sam da posmatram ribice i baš na vreme da vidim kako je bucov iz dubine se praćaknuo na kedere koji su se razbežali! Znao sam da je jedan platio glavom dok su se ostali, tog puta, izvukli...
"Čiko,šta gledate?" Radoznali glasić onog švrće me je trgao jer mu glava bila na metar od moje -naslonio je bradu na gredu ograde i gledao me očima okruglim kao pun Mesec.
Došlo mi da mu kažem da ne dira moje krugove, ali tako se ne govori toj mladoj, radoznaloj gospodi.
"Gledam ribice kako plivaju i grabljivice kako ih love!"
Mališa se zagledao u vodu i uzviknuo: "Evo ih! Koliko ribica!" I naravno da je mahnuo rukama!
Ribice se razbežale, a mališa je otišao kod oca... Meni je, naravno, sjebao krugove...
 
Poruka
51.006
Priča br. 4

KRUG

Otvaram kapiju i Žgebonja se hitro provlači između betonskog stuba i metalnog okvira dvorišnih vrata. U nerednom trenutku obeležava kamenčinu pored kontejnera i prelazi na drvo. Saginjem se, prikačinjem uzicu na metalni prsten ogrlice. Odvlačim ga od lišća u koje je zagnjurio malu belu njušku.

„Idemo Prase, požuri“, govorim mu i cimam uzicu.

Teo zna da u ovoj varijanti ne može da gnjuri po lišću između drvoreda. Vraća se na asfalt i trči ispred mene. Povodac se izvlači i uvlači nalik gajtanu na usisivaču i dozvoljava mu da se odalji nekoliko metara. Ne pokušavam da mu stavim do znanja da sam alfa u ovom našem malom čoporu. Tu sam samo da pazim na njega, jer Prasac u zanosu šetnje pokazuje znake suženja kučeće svesti.

„Braaavo!“, hvalim ga dok đubri biljku izniklu iz trotoara. „Nema drugog objašnjenja nego da ga biljke nekako pozivaju da se pokaki po njima“, potvrđujem u sebi.

Ne skupljam za njim. Delimično zbog gladne biljke, delom zato što ne želim da ljudi koji preturaju po kontejneru nabasaju i na Teov minuli rad, a delom zato što još nisam na odgovarajućem civilizacijskom nivou nosača-kese-predviđene-za-ovakve-situacije. Teo, iako ekološki očigledno osvešćen, ponekad u neizdržu komšijama ostavlja poklon pored kapije. Dok se Patkonji pogled gubi negde u daljini ja se pravim da smo zastali jer mu vezujem povodac. Propadam od stida u zemlju. Požurujem saučesnika u eko prekršaju i bežimo sa lica mesta, ja sa izvesnom dozom „brejking d lou“ raspoloženja, on sa očiglednim olakšanjem.

Pokušava da me uhvati nespremnog i naglo kidiše ulevo.

Na vreme ga sprečavam da obeleži kamenu česmu koja se proteže dužinom jedne od ograda. Na česmi, odavno van funkcije, metalnim slovima neimar iskazuje ljubav prema zavičaju.

Hitamo uzbrdo, par puta zastajemo i na vrhu ulice nas, sa desne strane, iza kapije čeka belgijski ovčar. Teo ne mari naročito za njega, žuri mu se, često i ljubomoriše. Ja ga ipak dovlačim do kapije, u vidu neke vrste terapije resocijalizacije koju već godinama primenjujem na mog nikad-pravilno-socijalizovanog maltezera. Belgijanac pribija telo uz ogradu i izbacuje jednu šapu kroz otvor između šipki. Mazim ga, češkam i pričam mu nešto nepovezano bebećim govorom a on se topi i gricka mi ruku.

„Ćao! Vidimo se sutra!“, pozdravljam ga i primećujem široki osmeh na svom licu.

Sledi zapušteno rastinje duž obdaništa u koje sam išao samo oko mesec dana. Kažu da nisu mogli da me odvoje od moje najbolje-babe-na-svetu.

Sa desne strane na nas laju nemački ovčar i mali mešanac sa šarama indijanskog konja. Ovčar besno kidiše na kapiju a mešanac se uglavnom popne na betonsko uzvišišenje pored ograde, kako bi bio na visini situacije. Cokćem i pozdravljam i jednog i drugog. Već godinama odbijaju da se sprijatelje sa nama.

Stižemo do dna ulice i skrećemo desno. „Ne idemo levo, idemo odmah kući, hladno je, smrznućeš se“, objašnjavam. Beli se ne buni, žurno obeležava ugao dve ulice a zatim kapiju iza koje ga ponekad čeka Mrvica, po pasmini mala čivava a po karakteru tasmanijski džavol.

Još nekoliko pročitanih i ostavljenih poruka. Cokćem i iz otvora jedne od kapija njušku promalja jazavičar. Trese se i od sreće piški.

„Zbog toga sam morao da ga iz stana premestim napolje, u kućicu. Kad god ga pomaziš on se upiški“, objasnio mi je jednom njegov gazda.

Mazim ga po oštroj, neurednoj dlaci koliko mi to uski otvor kapije dozvoljava i dajem mu parčence Dentastiksa, droge za kučiće.

Penjemo se uzbrdo, sećamo se velikog belog Argentinca, prolazimo pored metalnog natpisa o zavičajnom Užicu, gledamo sa desne strane ne bi li videli crnu pudlicu i ubrzo stižemo na polazište.

„Idemo da peremo guzu“, obaveštavam ga i otključavam kapiju.
 
Poruka
51.006
Priča br. 5

TOČAK

Sedela je u uobičajenom zamračenom ambijentu vašarske šatre, s ljubičastim zavesama za leđima i ciganskom maramom na glavi, za stolom na kome su s ciljanim neukusom bile razmeštene magijske drangulije, počevši od ljubičaste staklene kugle, preko rustičnog čajnika s pozlaćenim obodima, oslikanog motivima života na selu, novčića različitih oblika, boja i porekla, prepariranog gavrana na stalku, do lule izrađene od neobično purpurnog drveta, velikog modela šake s iscrtanim poljima za gatanje i – naravno –tarot karata na dlanu.
Gledala je unervoženu mušteriju pravo u oči, sve vreme veoma polako mešajući špil.
- Mnogo si propatila – krenula je birajući standardni, oprobani šablon za uvertiru i menjajući dubinu i boju glasa. Svaki put je mogla da oseti kako ih podilazi jeza od toga, i to ju je zabavljalo. Ovaj put, međutim, s druge je strane osetila blago razočaranje, možda čak i dosadu.
Čime da nastavi? „Imaš neku ženu što ti radi iza leđa“, „ima neki što te voli ali ti za njega ne znaš“ bile su samo neke od uobičajenih varijanti koje pale u devedeset posto slučajeva.
Ali bilo je nečega u očima ove devojke što je govorilo da šablon neće proći.
„Oh, kako god“, pomislila je, zavalila se u tapaciranu stolicu s ručkama od ružinog drveta, opustila svaki mišić, i dozvolila sebi da utone u trans.
I videla je.


Prvo čega se devojka sećala je bilo ljubičasto- plavo lice njenog prvog brata, dok se u golubije plavom tristaću voze k bolnici. Bio je rođen pre mesec dana, i to je bio poslednji dan njegovog života. Kada neko traje tako kratko, osuđen je na to da se sećaju po samrtnom času, a njegov je bio užasavajuć, i urezao se maloj duboko u pamćenje: zgrčeno od bola majušno modro lice, telašce koje se nemoćno trza, isprekidan plač, majčine ruke koje drhte držeći ga u naručju. To se rano sećanje kasnije stopilo sa prizorom majke koja iz porodilišta iznosi tek rođenog drugog brata – dugo je verovala da je taj drugi od nečega bio užasno bolestan, das u ga odveli u bolnicu i da je odatle istoga dana izlečen, živ i zdrav, vraćen kući, u kolevku kraj koje mu je kasnije čitala stripove o malom Vinetuu. Tek u jedanaestoj je saznala da je, u stvari, trebalo da ima dva brata. Palo joj je na pamet da pita majku od čega se to Z. razboleo kada je bio beba.

Proročica je lebdela u oblaku sive izmaglice u kojem su se nazirale figure majke i ćerke, i slušala razgovor.
- Bio je zdrav kao dren – rekla je majka, najpre zbunjena pitanjem.
- Ne, ne, jako je plakao, grčio se, trzao, povraćao… vozili smo se u nekim plavim kolima, ti si sedela nazad desno, ja kraj tebe, ujka je vozio, tata je sedeo pored njega…
Dok je opisivala svoje najranije sećanje, majka je lagano bledela.
- Nemoguće… imala si svega godinu i po!
- Sećam se – bila je uporna, a zatim nastavila s pričom o izlasku iz bolnice, o majčinom nasmejanom licu i heklanoj beloj pelerini…
- To su… dva brata. – promucala je majka. – Imala si još jednog. Ovo prvo čega se sećaš, to je S. Nije se nikada vratio iz bolnice kući. Umro je. Ovo drugo je Z. Zbog nečega si povezala u svesti ta dva događaja.

Zahtevala je da vidi grob.
Nalazio se na parceli broj deset starog gradskog groblja. Majušan, s par zasađenih cvetova. Na ploči kraj imena urezana cucla.
Majka je imala brata, mlađeg, baš kao i ona. i jednog između njih, koji nije poživeo. Baš kao ni njen S.
Baka je imala mlađeg brata, baš kao i ona, baš kao i majka. I prababi je umrlo drugo dete, sinčić. Baš kao i baki. Baš kao i mami.
Mračno pitanje joj se uvuklo u misli, u snove. Uvek je na sebe gledala kao na babušku: došla je na svet iz utrobe svoje majke, a ova iz svoje, a ona iz svoje… I tako u beskonačnost. Ćerke su postajale majke, pa bake, i tako u krug. Ali da li cena njihovih krugova uvek moraju da budu drugorođeni prvi sinovi?

Udahnula je vazduh kao da su je upravo izvukli iz vode u kojoj se davila. Zvučno, halapljivo, razrogačivši oči i tresnuvši dlanovima o sto.
Devojka se od straha trznu zaljulja u svojoj stolici. Zamalo da padne.
- Krug! – viknu ka njoj. – Tvoj život je krug.
Gledala ju je zainteresovano, verovatno ne zbog rečenog, nego više zbog malopređašnje iznenadne reakcije buđenja iz transa.
- Krug je večnost – nastavila je. – U tvojoj se porodici obrasci ponavljaju: tako je, dete moje, manje više u svakoj porodici. Nasleđujemo kobi i nesreće svojih predaka, svesno ih prihvatajući kao svoj usud.
Mala ju je gledala ne trepćući, bez reči. Prepoznala se. Prepoznala je svoju priču, a to je temelj na kome svaka iskusna vračara dalje gradi.
- Drugo dete, prvi sin – taj te krug plaši, devojko! – namerno je spustila glas još dublje, odmeravajući ritam slogova kao otkucaje metronoma. Sad ju je imala!
Elegantnim, lakim pokretom svoje tamne ruke pružila joj je špil.
- Preseci.
Devojka odvoji deo karata palcem i kažiprstom, a vračara ga preuze i podmetnu pod prvi deo, a zatim odozdo izvuče kartu i položi je na sto, pred mušteriju.
- Točak. – promrmlja devojka.
- Točak – klimnu glavom veštica. – Kako bi ti to tumačila?
- Krug mi je sudbina. – odgovori mala u pola glasa.
- Hm. – hmnu matora, zavali se ponovo u stolicu, i dohvati lulu sa stola. Nije joj se žurilo. Pripalila ju je lagano, a zatim jednako polako povuče prvi dim.
- Šta se vidi na slici, hm? Dve zverčice, jedna se uspinje, jedna sunovraćuje, tko bi doli sad je gori, kolo sreće večno se okreće, je li tako, dušo moja?
Mala nemo klimnu glavom.
- Nije! Nije tako, sunce li mu poljubim! Svi zanemaruju ključni deo slike. Vidi ovo! – reče, i ubode kažiprstom mesto na karti. Tačno iznad točka, na postolju koje ga nije doticalo, ali je bilo vezano za njegovu osovinu, sedela je sfinga.
- Krug je večnost – ponovila je. – Ali je i van kruga večnost, I te su dve večnosti različite. U krugu je večnost ponavljanja, van kruga je beskraj izbora u nepoznatom. Odluka je na tebi.
Devojčine oči su se raširile. “Eto je, dala sam joj nadu”, pomisli vračara. Odmahnula je rukom kada je mala htela da plati.
- Dođi opet, kad budeš znala za šta plaćaš. – rekla je.
Gledala ju je kako odlazi nasmejana, ohrabrena, sve dok nije zamakla iza velikih šarenih kolica sa šećernom vunom.

- - - - - - - - - -




***
GLASANJE MOŽE DA POČNE!
 

sanja*

Drevna Kornjača
Poruka
8.929
Zanimljiv mi je ovaj krug zbog ponavljanja motiva u pričama. Mislim da nam se to još nije dešavalo. Imamo dvaput motiv vašara, i dvaput motiv krugova na vodi :)

Ja ću pri glasanju paziti da ne glasam dvaput za isti motiv :)

Dakle...

1 - 3 poena
poznajem pisca po zarezima :D i radujem se novini (nabolje) u stilu. Posebno mi se dopao način na koji je prikazan kartocepač.

3 - 2 poena
Puna priča krugova: te krugovi na površini vode, te ciklus života ispod vode, te krug kafe pa krug piva :mrgreen:, te okrugle oči ovog malog, a ima i sunca i meseca :D

4 - 1 poen
Opuštajuće nonšalantan opis jednog kruga šetnje. :hvala:
 

BlacknessNine

Početnik
Poruka
1
Ne znam da li imam pravo glasa sad, pošto sam nov, ali evo, u svakom slučaju. ((:

Priča 5 - 3 poena - fenomenalne filozofske misli na kraju, odlični opisi, osećanje atmosfere, mistika, smrt, ma sve je tu, odlična priča
Priča 2 - 2 poena - duboko i setno, lepo, zaista fino napisan misaoni traktat na datu temu
Priča 1 - 1 poen - priča koju smo svi bar jednom proživeli, kartocepač je izgleda svuda bio isti xd
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top