Quantcast

Glasanje na temu KOCKA

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Poruka
51.012
Dobar dan!

Na konkurs je stiglo SEDAM priča. :D
Biće svakakvih iznenađenja u ovom krugu. ;)
Glasaćete do petka, 29. decembra, do 22h, po sistemu 3,2,1.

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

KOCKA

Cistio sam tavan pre neki dan i nasao dzak starih igracaka, ostavljen tu jos kad sam bio tinejdzer.
Odlicno , taman da razveselim dete, rekoh sebi u brk.
Vec je isao dve godine u vrtic a na jesen ce i u predskolsko.
Pozovem ga svecano , i kazem posto je bio dobar, Deda Mraz ga je izabrao za pomocnika.
Treba da odabere najbolje igracke za drugu decu....

I izrucim onaj dzak da uzivam malo u otvorenim ustima malishe....

Trebalo mu je dobrih 15 min da pocne da dishe.
I onda je dosao i zagrlio moje noge.
-Hajde da ih razvrstamo , rekao sam.
Hajde da skupimo sve kocke na jednu stranu, sve lopte na drugu.
I poce malisa da skuplja prvo lopte. Ostalo ga ne interesuje dok detaljno ne pretrese gomilu u potrazi za loptama, kuglicama, klikerima, i to polako , svaki pazljivo obrise i zagleda.....
Klikere ne zna da igra, danas to niko ne igra, a i uputstva drustva su da se zabetonira svaki metar zemlje u dvoristima zgrada, a onda zardinjere i slicno...
A odmah su mu oteli svu ljubav, oni dvanaestoperci sareni....jednostavno sareni.

- Eto, gotovo, rece. Lopte su bile uocene i izdvojene,
-Hocemo sad kocke?
-Hocemo.

I poce da prebira rukicama po gomili , polako i ozbiljno.
Uskoro su sve kocke bile izdvojene samo jedna drvena nije.A poveca je , od lakiranog drveta i ostrih ivica, velicine moje sake...
-Gotovo.
Pogledam, sve ostale kocke su na gomilici, samo ta nije.
-Jesi li sve pregledao , ostale si mozda ovde ispod gomile?
Bez pitanja, poce malisha da razgrce gomilu i ponovo prebira da vidi ima li jos kocaka.
- Gotovo.
Opet nije izdvojio drvenu kocku ostrih ivica.
Uzmem kocku i pitam ga , "hajde mi reci, sta je ovo?"
-Kocka.
-A sto je nisi izdvojio sa ostalima?
-Ima ostre ivice i vrh.
-Uzmi je u ruku i reci mi moze li da sluzi kao igracka.
Uze malisha kocku u ruku , ali nevoljno , predje prsticima preko ivica , sa ociglednim strahom, pipnu vrh skoro u panici, okretao pazljivo levo, desno i na kraju je spusti.
-Ne moze.
Uzeh kocku i postavim je na vrh, jer je napravljena da moze da se malo lakse dovede u ravnotezu od obicne kocke.
-Sta kazes na ovo?
-Ufffff.
Iznenadjen malisha je gledao i oprezno zagledao ali nije prilazio rukom da je dodirne.
-Slobodno je obori i namesti ponovo.
U on to ucini, obori je i poce da namesta ponovo na vrh.Ali mu ne ide od ruke.Kocka ga je plasila, a ruka nije imala osecaj za ravnotezu...
Odustah od daljeg igranja sa kockom i predjosmo na LEGO slagalice...
I tako na sve....
Dete mi je vrhunski inspektor za bezbednost, sve sto ima ostre ivice odbacuje kao igracke, cak i LEGO od stare plastike sa sitnim pinovima.
Na kraju je uzeo onu kocku doneo je meni i poklonio.
Osetio da sam ja osoba na svetu kojoj ta kocka moze najvise da znaci i resio da stvari postavi na svoje mesto....

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

ALEKSA


Ispijao sam drugog „šetača“ vrteći rezignirano čašu i gledajući kockice leda kako zveckaju o staklo i pokušavao isprati ukus minulog dana, kad su se kafanska vrata otvorila propuštajući škrto rezak vazduh da razbije dimnu zavjesu kroz koju sam nazirao figuru novog gosta. „Aleksa“ , pomislih kako ga dugo nisam sreo.
- Dobro veče – prišao je da me pozdravi, pružajući ruku.
- Dobro veče – uzvratih pitajući se kako mu uvijek polazi za rukom da ima taj dječački, nonšalantan izraz lica.
I prije nego što sam uspio izaći iz sopstvenih misli i upitati ga bilo šta, Aleksa je već sjeo za prvi slobodan sto i naručio porciju pasulja.
Znao sam da sad više ne ide prijašnja misao da ga ponudim pićem.
Ne znam ni kako mi je to palo na pamet, Aleksa to obično čini još pri rukovanju, tražeći piće za cijelu kafanu, osim ako kao večeras,
produži za prvi sto i naruči svoju porciju pasulja. Ko je bar malo poznavao Aleksu ili čuo ponešto o njemu, znao je da takvih dana u džepu ima taman za tu porciju. U tišini će završiti obrok, dostojanstveno ustati, klimnuti glavom u znak pozdrava i nestati u noć kao da nije ni dolazio.
Piće tada nije prihvatao. Bila bi za njega uvreda piti na tuđi račun.
Naslonio sam se na šank i pomislio kako ne poznajem nikog sličog njemu. „Kockar s dušom“ , osmjehnuo sam se na tu misao. Čudno je da postoji takav, a eto, Aleksa je dokaz da postoji.
Aleksa je u životu imao dvije ljubavi. Snežanu i kocku. Koja je bila prva, koja je koju potisnula i šta se uopšte zbilo, niko nikad nije saznao. Snežana se udala za advokata, a on je ostao vjeran zelenim stolovima.
Kockari za tim stolovima ne gube samo novac, imanja, porodicu,
gube čast i naposlijetku dušu. Ali ne i Aleksa. Mogao je izgubiti i kožu sa sebe, ali niko ne bi smio reći da je i dušu prokockao.
Onih dana kad je dobijao, svi oko njega su imali. Nemajući sopstvenu porodicu, sve je dao za sestrinu, nastojeći da prije nego opet izgubi bude i za njih dovoljno.
Aleksa je jedini kockar kojeg poznajem a da njegova riječ nije izgubila vrijednost. Njegov porok je štetio samo njemu. Nikad i nigdje drugima. Voljeli su ga svi, ne samo porodica, svi koji su ikad imali prilike da ga upoznaju za njega imaju samo lijepu riječ.
Imao je nešto aristokratsko u sebi, a nikad ga nisam vidio u odijelu.
Tamnokos, tamnook, uvijek odjeven s ukusom, ali ležerno, podsjećao me na Džejms Dina, djelovao je poput nekoga ko ušeta i izšeta jednako tiho i jednako glasno, ostavljajući još dugo za sobom trag.
„Kako ovo lice može da bude lice pokeraša“, pomislio sam,
posmatrajući ga preko ruba čaše. Da li zbog boje ili bog bi ga znao čega, oči su mu uvijek sjale onim, pomalo snenim, sanjaraskim pogledom iz kojeg bi povremeno izbila poneka iskra koja bi se rasplinula u očima ostavljajući iza sebe magličast trag dima praveći tako zavjesu ispod koje nisi mogao zaviriti dublje.
Oko usana mu je uvijek titrao blag smješak, a s lica nije nestajao topao sjaj čak ni nakon nebrojenih neprospavanih dana i noći provedenih po mračnim i zadimljenim kockarnicama.
„…sneg je opet Snežana…“ dopre mi kroz rasijane misli.
Bacio sam pogled ka Aleksinom stolu. Iako je bilo zadimljeno, primjetio sam sjenku koja mu je preletjela licem. Samo na djelić sekunde.
Izvadio je novac ostavljajući ga kraj nezavršene porcije, ustao
i krenuo ka izlazu klimajući glavom na usputne pozdrave.
- Čuvaj se – pozdravio me riječima i nestao u noć prije nego sam uspio išta izustiti.
„Aleksa, kockar sa dušom“ , odmahnuo sam glavom i zatražio još jedno piće.
Zajedno sa zveckanjem leda vratilo se i moje prvobitno mrzovoljno razmišljanje o proteklom danu.
„Hajde kući, čeka te žena“, rekoh sam sebi i iskapih piće.
Uzeo sam ključeve i pred očima mi je zalelujala kockica na privezku. „E moj ti, sve imaš, ali duše više nemaš“ , mrmljao sam sebi u bradu izlazeći iz kafane.
Dočekao me je rezak zimski zrak i ni dan danas ne znam da li zbog događaja tog dana, hladnoće ili susreta s Aleksom, donio sam životnu odluku.
Sjećam se samo da sam otkinuo kockicu s privezka i bacio je što sam dalje mogao. S tom bačenom kockom bacio sam i svoju advokatsku karijeru.
Sve u svemu, nekako mislim da je Aleksa najzaslužniji za to.
Ima stvari koje nisu za kockarsku čoju.
Hvala, Aleksa, kockaru s dušom.
 
Poruka
51.012
Priča br. 3

GUBITNIK

Prvi tiket sam uplatio kada sam imao 16 godina. Sećam se, nekoliko nas je pobeglo sa časa matematike i otišlo u kladionicu koja se nalazila u blizini. Pošto smo svi voleli sport, kladionica nam je vremenom postala omiljeno mesto okupljanja, kako u vreme nastave, tako i posle škole. U toku nedelje, gledali smo utakmice lige šampiona, a vikendima utakmice evropskih nacionalnih liga.
Uplate su u početku bile simbolične i sa ciljem da veče učinimo uzbudljivijom, pa smo i te retke dobitke trošili zajedno u gradu, jer smo posle kladionice najčešće išli u diskoteke i noćne klubove. Bio je to bezbrižni srednjoškolski život u kome je najveća briga bila, kako opravdati čas ili osvojiti srce neke lake devojke.

Ipak, od starta je bilo jasno da adrenalin koji kocka nosi sa sobom, posebno opija mene i mog druga Petra. Sve češće, počeli smo igrati i elektronski rulet, kombinujući ga sa sve većim uplatama na kladionici. Polako smo se otuđivali od društva koje je kladionicu doživljavalo samo kao zabavu. Mi smo u njoj vrlo brzo videli sve ono što smo želeli od života.
Petrov osamnaesti rođendan, dočekali smo u ,,Meridian“-u, čekajući da Real pobedi, Majorku u gostima. Društvo iz razreda nas je počelo izbegavati, ali mi nismo marili za to. Nama je bilo bitno samo da Raul zatrese mrežu i donese nam pare, koje bismo odmah prosledili na neki drugi tiket, najčešće NBA košarku, koja se igrala u ranim jutarnjim satima po našem vremenu.
Danju smo se kladili na fudbal i tenis, a noću na košarku. U školu smo dolazili neispavani i najčešće razočarani ishodom utakmica na koje smo uplaćivali novac. Na časovima smo, umesto poezije i proze, analizirali kladioničarske liste i predloge za siguran dobitak. U početku, do novca smo dolazili sitnom krađom od roditelja i kratkoročnim pozajmicama od drugara iz škole. Međutim, vremenom je to postalo malo.

U školi smo drastično popustili i razredna je pozvala roditelje na razgovor. Petrovi roditelji su ovaj poziv shvatili ozbiljno i učinili ono što je svaki roditelj dužan da učini u toj situaciji. Detaljno su ga ispitali, shvatili u čemu je problem i stavili ga pod danonoćnu kontrolu. Petar je vrlo brzo uspeo da se vrati u normalno stanje. Nije se više kladio i potpuno smo se udaljili.
Moji roditelji su olako shvatili problem i slepo verovali u svaku laž koju sam izgovarao.

Ostao sam sam na svom putu kocke. Bilo je to svojevrsno olakšanje jer sam konačno bio potpuno samostalan u svojim kockarskim naumima. Kocka zahteva samoću. Ljudi počinju da ti smetaju. Prosto ne želiš da svoje misli i energiju trošiš na bilo šta osim kockanja. Već tada, kocka je postala moja apsolutna opsesija. Ni na šta drugo nisam mogao, ni želeo da se skoncentrišem. Kocka mi je pružala osećaj katarze, mnogo bolji i intenzivniji od svih drugih osećaja. Svako ko je ušao u kockarske vode zna, da je kockarski adrenalin bezbroj puta jači od seksualnog koji se često spominje kao najviši i najintenzivniji.

Pošto sam oduvek voleo književnost, naročito rusku, uvek sam u Dostojevskom nalazio opravdanja za svoj porok. Rezonovao sam da je i on, kao i ja, shvatio da su sve druge strasti mnogo ispod carskog osećaja koji ti pruža kuglica na ruletu ili kada neki igrač postiže gol za dobitak tvog tiketa.

Posle nekoliko godina intenzivnog kockanja, nisam imao nijednog druga. Devojke su mi sve više predstavljale smetnju i opterećenje, tako da se oko njih više nisam ni trudio. Rodbina me je izbegavala jer se porok više nije mogao kriti. Roditelji, nisu imali predstavu šta je to kocka, i nisu bili u stanju da dopru do mene. Oslobodio sam se svih i konačno ostao potpuno sam na putu samouništenja.

Vremenom sam izgubio sposobnost da volim, da osećam empatiju, da se nečemu istinski posvetim i radujem. Moja duša postala je skrovište demona koga se više nisam mogao otarasiti. U svetlim trenucima koje sam povremeno doživljavao, jasno sam uvidjao da sam se pretvorio u ruinu i da nemam snage da se vratim na put. Medjutim, ti momenti su me brzo napuštali i vraćao sam se u svoju dobro ušuškanu samoobmanu. Postepeno sam ušao u fazu da me ni dobitak ne raduje, da mi čak postaje odvratan. Bilo mi je bitno samo da uplatim, da se igra, a neretko sam podsvesno želeo da sve izgubim, kako bih se bar na momenat smirio i prestao. No, taj mir je bio utopija. On za mene više nije postojao. Čim bih izgubio sve, morao sam momentalno doći do novca za nove uplate.

Tako sam ušao u začarani krug zelenaša.

- - - - - - - - - -

Zelenaši su posebna sorta ljudi. Po Danteovoj klasifikaciji, njima pripada samo dno 9. kruga pakla. Ne postoje reči kojima bih dovoljno jasno opisao njihovo otpadništvo od Boga. Naspram njih, ubice i razbojnici su primer časti i poštenja. Sama pomisao na zelenaše u meni izaziva osećaj mučnine i gađenja i zato ne mogu trošiti ni reči ni misli na taj talog i otpad.

Moja ličnost se raspadala. Postao sam i patološki lažov. Da bih došao do novca, smišljao sam laži u koje sam i sam počeo verovati. Sve ljude oko sebe sam doživljavao kao neprijatelje koji mi rade o glavi i žele zlo. Naročito sam prezirao one koji su znali koliko je zlo porok kocke i koje nisam mogao da lažem. Prema njima sam bivao agresivan i uvek neprijateljski raspoložen.
Moje laži postajale su toliko morbidne da će me do kraja života biti sramota kada pomislim na njih.
Roditelji su nemoćno gledali kako propadam. Izgubili su svaki autoritet nada mnom, jer je jedini autoritet, već dugo bila kocka. Konkretnije poteze, počeli su povlačiti kada je već bilo kasno. Odlasci kod psihologa, terapije i sve što ide uz to, nisu imali nikakvog efekta.

Dugovi su rasli. Obruč oko mene se stezao. Prvi veliki zelenaški dug je došao na naplatu. Zelenaš je pozvao mog oca i rekao da je visina duga procenjena na vrednost naše porodične kuće, i da bi bilo pametno da se iselimo u roku od jednog dana. U suprotnom, rekao je, -Imate vi i mlađeg sina, i ne daj Bože da mu se nešto desi, ko bi za to bio kriv?-
Majka je histerično plakala, a otac je nemo sedeo i prazno gledao u zid. Ja sam bio ravnodušan i samo sam razmišljao kako da dodjem do novca za novi tiket. Otac me je pogledao sa gadjenjem i izašao napolje. Da, ja ni u momentima najveće agonije moje porodice nisam imao nikakav osećaj stida, odgovornosti ili straha. Meni je i dalje u glavi bio samo, i isključivo tiket.
Sutradan je došao automobil sa zatamnjenim staklima i četiri ćelava čoveka u crnim jaknama. Jedan od njih je prišao ocu i upitao kako ide selidba. Otac ga je skrušeno pogledao i promrmljao nešto sebi u bradu. To je iznerviralo mrcinu pa je prišao ocu i udario ga pesnicom u glavu. Krv je odmah potekla, ali je otac zadržao prisebnost, ostao na nogama, i iz unutrašnjeg džepa, izvadio pištolj. Potpuno smireno je nanišanio i pogodio mrcinu u glavu, a zatim me je pogledao u oči, i brzo okrenuo cev ka svojoj glavi. Gledao me je par sekundi pogledom koji se gasio. Zatim je pritisnuo obarač. Taj pucanj me je probudio iz višegodišnjeg košmara i prebacio u košmar koji se dešavao na javi. Ostale mrcine su upalile auto i žurno pobegle sa lica mesta.
Prišao sam ocu, koji je krvave glave ležao na betonu i uzeo pištolj sa namerom da i ja okončam svoj život. Prineo sam pištolj slepočnici, ali umesto pucnja, osetio sam jak udarac u ruku. Pištolj je pao na pod i opalio u zid kuće. Iz ruke ga je izbio naš komšija Savo koji se vraćao sa posla i video nemili prizor.

Paradoksalno, posle ovog događaja, doživeo sam otrežnjenje. Očev pogled pred smrt i ropac koji je usledio, isterali su demona koji me je godinama držao u ropstvu i koji je razarao moju dušu.

Proces se završio, zelenaš je izgubio političku podršku koju je imao i zato je morao odustati od naše kuće. Majka i brat su otišli da žive kod moje tetke u Austriju. Ja sam ostao sam sa svojim demonima, grižom savesti i ličnim paklom koji proživljavam i danas.

Zašto me je Bog ostavio u životu? Kakve planove ima za mene? Zašto mi nije dozvolio da prekinem ovozemaljski život iodem u pakao?
Moji gresi su neoprostivi i nemam iluziju da će mi biti oprošteno. Ja samo želim da ostatak svog života posvetim iskrenom pokajanju i služenju Bogu. Znam da je jedan život malo da bih okajao sve grehe koji leže na mojoj grešnoj duši, ali drugog izbora nemam.

Zato sam i otišao u manastir u kome su me dočekali ljudi čije mudrosti i dobrote nisam dostojan. Pomažem u fizičkim poslovima, a uveče čitam knjige svetih otaca.
Očev ukočeni, mrtvački pogled mi je stalno pred očima. On se žrtvovao da bih ja progledao. Nikada me nije osuđivao i uvek je bio pun očinske ljubavi. Ja sam se poigrao sa njegovom prostodušnošću i dobrotom, podsvesno ga osuđujući, zašto me nije na vreme otrgao iz Luciferovih kandži. No, njega je vezala ljubav prema sinu i nije bio u stanju da pojmi razmere zla u koje sam ušao.

Majka i brat ne žele da me vide. Uništio sam njihove živote i tu više nema popravke.

Ipak, do kraja života, moliću se da majčino srce omekša i da me bar još jednom pomazi po kosi, kako je to radila dok još nisam postao obuzet đavolom.
 
Poruka
51.012
Priča br. 4

SUZA NA DUŠI

Krenuo sam od kuće ujutro u 7 sati. Sunčano i prilično toplo za kraj septembra. Na sto metara poviše kuće izlazim na makadamsku cestu. Ona povezuje u vodoravnoj liniji prema severu naše selo sa 3 km udaljenim manastirom. Za nekih 400 m izbijam na oštru okuku. To su Sokoline.

Sokoline su kultno počivalo. Svak ko tuda naiđe jednostavno mora zastati. Makar da baci pogled. Prizor je veličanstven. Stojim upravo na vrhu 400 m dubokog okomitog ponora. Tik ispod nogu je prekrasno zdanje železničke stanice. Od nje prema severu izvija u blagom usponu 5 km vidljiva zmija šina. Na 300 m od stanice je omanji al isto tako očaravajući tunel. Na 200 m okomito ispod njega, al na kilometar puta od stanice, je moja škola. Ona je najlepše zdanje u čitavom kraju od sedam sela. Sve po tom dnu što se pruža u pravcu sever-jug izgleda kao dugački žutozeleni tepih prošaran zakrpama vinograda, voćnjaka, bašta i krovova kuća. Pogled mi pade na manju kućicu na železničkoj stanici. To je jedina prodaonica za sva sela u okolini. Setih se da mi otac dao novac za paklicu cigareta i strogo podvukao da ne zaboravim! Moram je kupiti čim stignem na stanicu, jer u povratku prodaonica ne radi.

Krenuh dalje. Sada počinje kilometar najtežeg dela puta. Mi ga zovemo Put-slomivrat. Upravo je niz tu 90 stepeni strmu stenu. Oblika je razvučenog latinskog slova S spustajući se od juga prema severu, pa onda skreće prema jugu pa opet prema severu, sve do železničke pruge. Tu i nema pravog puta. Samo izlizan trag po kamenjaru. Ponegde prlo - klizište sitnog peska. I stariji zaziru ići tim putem. Al mi, djeca, ja tek napunio 7 godina, svikli za stokom kozjim bogazama, jednostavno smo sklizavali tom strminom. Nema koračanja. Slobodim padom dočekujemo se na jednu pa na drugu nogu, na vrhovima prstiju. Začas sjurimo do pruge. Tu prvo pogledamo desno pa levo a onda pretrčimo.

Bio sam u učionici 10 min prije početka časa u 8 sati. Škola ima samo jednu učionicu. Jedan učitelj u njoj drži nadtavu za tri razreda istovremeno. Tog jutra kad je ušao u učionicu donio je prekrasnu vagu sa tasovima, njegov ručni rad. Stavio je na pult pored školskog pribora i drvenih geometrijskih figura.

Na velikom času ja i drug smo pošli do vage. Činilo nam se da ništa divnije nismo videli. Ja izvadih paklicu cigareta iz džepa a on vrteći kažiprstom iznad geometrijskih figura uze kocku i reče:

- U bombon da je kocka teža?
- Važi.

Taman stavismo na taseve a u učionicu uđe učitelj. Mi jurnusmo u klupe.

Stigao sam kući u 5 sati popodne.

- Gde su cigarete? - upita otac.

Skamenio sam se.

- Zaboravio u učionici.

Sećam se samo njegovih iskolačenih oči, ispružene ruke i kažiprsta koji je pokazivao put. I moga leta. I paklice cigareta na nižem tasu vage.

Ne znam je li mi što rekao kad sam se vratio i da li mu je što prigovorila uplakana majka.

Al i dan-danas mi u oku zelena paklica niške 'Morave' i na duši moj prvi dobitak na kocki.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

KOCKA ŠEĆERA

Autobus je stao na ustaljeno odmorište i izašla sam da malo protegnem noge i osvježim se jednom jakom kafom.
Odmorište ko odmorište, kafana sa Balkana, miris koji izaziva mučninu, glasna muzika, spora usluga…“Kakva li je kafa“ razmišljala sam naručujući.
Iznenađujuće, kafa je stigla brzo, ni prva cigareta nije dogorjela.
Oveća bijela šolja djelovala je obećavajuće. Nozdrve je dražio miris prave, domaće kafe neutrališući sve one neprijatne mirise koji su tjerali na bjeg.
Privukle su mi pogled dvije kocke šećera postavljene na tanjiriću i poslužen ratluk na drugom. Jasan znak da prolazim Bosnom.
Nisam ni bila svjesna svojih pokreta, a među prstima mi se našla mala, bijela kocka šećera.
„Mejrema“ – prođe mi mislim a davno zaboravljeno ime i lik žene kojoj sam ostala dužna izvinjenje. Možda i jedine osobe kojoj ga dugujem.
Mogla sam u mislima jasno vidjeti njen lik, prodorne, plave oči i osmjeh koji je uvijek bio prisutan. Nestajao je kada bi mislila da je niko ne posmatra. Obično su to bili trenuci kada je ispijala svoju kafu u koju bi predhodno umakala kocku šečera. Tada je izgledala kao neko ko na svojim leđima nosi sve planine Bosne.
Mejerema, jedna od onih istrajnih, snažnih žena brdovitog i grubog Balkana. Blaga i kad kudi, široke duše i uvijek spremna na šalu pa i kad joj do nje nije.
„Bože, koliko sam je povrijedila…“ – posmislih uz oštar bol u grudima. „Moja Mejrema, oprosti ako možeš…Dok su drugi zadavali bol meni, ja sam nepromišljenošću koja se graničila s bešćutnošću, nanosila bol tebi. Ne znam može li se to i oprostiti…“
I dok su misli lutale daleko po prošlosti, pauza je završila, putnici su pozvani da uđu u autobus. Kafa je ostala nepopijena. Samo sam ustajući umočila kocku šećera u crnu tečnost i ostavljajući je na tanjirić pomislila kako je život pomalo sličan kocki šećera i gutljaju gorke kafe.
„Oprosti, Mejrema…“ – prošaputala sam odlazeći s ukusom gorčine, neprijatnih mirisa kafane i ušla u autobus nadajući se da ću s kilometrima koji prolaze daleko iza sebe ostaviti i ova sjećanja.
 
Poruka
51.012
Priča br. 6

KOCOŠ

Sto puta sam se zakleo...Ma hiljadu puta, da neću kocku ni pogledati, da se neću kladiti, da...
I ne vredi...
Kako bi i vredelo zaklinjanje ni u šta?! Jer kocka je ništa... Ninčen, nihilo, zero, ništica, njičevo!
To i jeste osnovni problem! Kad se čovek zakune da neće više piti,kune se da neće konzumirati konkretno alkoholno piće;viski, rađu batrgaču, peliš, vinčugu neku, pivkane...Kad se zakune da neće više pušiti, kune se da neće više Marlboro, Kamel, Winston ili šta već od pljuga slim ili king size džamiti...
Ili ako je napičio stodvaes kilograma žive vage pa mora da skida - zakune se da neće slatkiše i neke druge ugljene hidrate da izvinete...
A u koji moj da se zakunem da neću više đarati pokericu s onom bratijom užarenih očiju i drhtavih ruku koji se tresu dok ne sednu za sto u zelenoj čoji...A kad sednu - kao kraljevi! Taj osećaj je neopisiv!
Kakvi orgazmi i sreće dobitnika na lotou! Kakvo rođenje deteta! Kakvo zaljubljivanje i prvi poljubac!
Moždana erekcija, braćo i sestre!
I kako ja sad da se odreknem toga? Da se odreknem mozga?! Može, ali, moliću, bez lobotomije!
Ili je lobotomija obavezna?
Ma slikajte se - kocka je Zakon !!!

- - - - - - - - - -

Priča br. 7

POSLEDNJA RUKA

U krčmi je vladala neoubačjena tišina za ovo doba večeri. Svakodnevni žamor, ustupio je mesto, neprobojnom muku. Čak jei mehanički klavir ćutao u svom uglu, zaboravljen od svih. Za samo jednim stolom se igrala partija, svi drugi stolovi, bili su ostavljeni , sa sve kartama i novcem.
Barmen je mirno brisao čaše, naizgled ne obraćajući pažnju na dešavanje u njegovoj krčmi. Znao je da će, čim se partija završi, ko god pobedio, krenuti navala na njegov šank. Srećom, pa ima dovoljno piva i razblaženog viskija. Ovo će biti veče za pamćenje.
Dame noći su bezupešno pokušavale da nađu mušterije među kibicerima, ali čak ni njihove čari, nisu mogle muškarcima da skrenu pažnju sa partije.
Sto u sredini sale, bio je obavijen gustim dimom, poput sivog olujnog oblaka.
Po zelenoj čoji su se prelivale hrpe srebrenjaka i zlatnika.
Za stolom su sedeli samo njih dvojca. Celu noć su igrali sa promenjivom srećom. I sada su došli do poslednje partije, koja će odlučiti pobednika. Posmatrači su gledali u hipnotisanom transu, svako malo bi neko zaboravio da diše na nekoliko sekundi.
Jedan od njih obučen, donekle kao kicoš sa Istoka, mirno je palio tanku, dugačku cigaru, kao da nije svestan veličine uloga. Sa opasača su mu visila dva niklovana kolta, sedefastih drški, optočena srebrnim zakivcima. Otpuhnuo je dim kroz crne guste brkove. Oko njega se širio miris virdžinijskog duvana, pomešan sa blagom primesom laudanuma.
„Dve, pa jedna“ , mirno je rekao, ne pogledavši karte, koje su ležale ispred njega na stolu, okrenute licem na dole.
Njegov protivnik bledog tena, obučen u crno poput nadjublje noći, samo je ne trepćući gledao svog saigrača.
Stranca u crnom, niko nije poznavao, samo se te večeri pojavio u krčmi. Crn, poput gavranovog pera, čak su mu i nisko postavljeni pištolji bili potpuno crni, činilo se da je u sebe upio svu svetlost u krčmi.
Kicoš mu je bez reči prišao i njih dvojica su mirno seli za jedan od stolova.
Iako je skoro godinu dana živeo u Ledvilu, kicoša sugrađani nisu previše voleli. Suviše često im je praznio džepove za kockarskim stolom. A i dalje je suviše brz sa revolverima, što su na teži način utvrdile neke usijane glave, koje se nisu olako mirile sa porazom.
Međutim, sada su mnogi posmatrači imali pomešana osćenja. Želeli su da kicoš izgubi, da mu se posredno osvete za njihove izgubljene partije. Sa druge strane, želeli su da pobedi, jer im je stranac u crnom unosio neodređeni, ali vrlo prisutan nemir.
„Ni jedna“, rekao je jedva pomerajući usne. On je svoje karte držao sakrivene ispod dugačkih bledih prstiju. Na sam zvuk, njegovog glasa, mnogim posmatračima su se žmarci spustili niz kičmu. Sve vreme je pogledavao u mali crni sat, koji mu je visio okačen za crni lanac na prsluku.
Nekima se oteo uzdah uzbuđenja.
Kicoš je bez uzbuđenja podelio sebi još tri karte. Pažljivo ih je pogledao, jedva podižući njihove vrhove sa stola. Čak ni kibiceri, koji su stajali iza njega nisu mogli da vide šta je dobio.
Ispustio je još jedan oblak dima.
„Dobro“, nehajno je nastavio. „Ulažem onda sve što imam.“
Hladni došljakov glas, iako ne glasniji od šapata, ispunio je krčmu:
„Mislim da više nemaš šta da uložiš.“
Kicoš se zakašljao, brzo je prineo maramicu licu, ali nijemogao da sakrije krvave mrlje.
„Ovo je smešno“, rekao je krkljajući. Već sledećeg trenutka, ležao je nepokretan preko stola, tanak mlaz krvi, curio mu je niz usta.
Istovremno, začuo se prasak. Svi su se okranuli ka šanku iznad kog je stajalo veliko ogledalo, koje se raspalo u hiljade koamdića, zasipajući barmena krhotinama.
Kada se pažnja ponovo usmerila na sto na kome je ležao kicoš, svi su shvatili da nema stranca u crnom. Ostao je samo blagi miris truleži.
„Umro je Dok Holidej. Dok Holidej je umro za stolom“, čuo se nečiji glas i ta vest se brzo proširila gradom.
Dok su čekali šerifa i doktora , neko je pogledao karte na stolu.
Stranac je imao ful haus, a Dok Holidej – fleš rojal u srcu.

- - - - - - - - - -

***

Glasanje može da počne!
 

ristob

Veoma poznat
Poruka
12.339
Priča 7 za mene nabolja. Ali... Inspirisana petparckim romanima o Divljem Zapadu ovdje mi djeluje deplasirano. Sorry.

Priča 6 Ocjena - nedovoljan (ne trudiš se!)

Priča 3 ima dobru fabulu o surovim kockarskim sudbinama, ali... nedostaje književnih elemenata.

Zato:

Priča 2 - 3 poena
Priča 5 - 2 poena
Priča 1 - 1 poen
 

sanja*

Drevna Kornjača
Poruka
8.823
Zanimljivo da je većinu kocka asocirala na kockanje :D

Kocku šećera sam i sama nameravala da napišem, ali nisam imala vremena, nažalost. Dve sam imala u glavi, ne napisah ni jednu.

Elem... lak izbor, ovaj put.


Tri boda za priču loše odabranog naslova. Suza na duši.
Iako je naslov neprimereno patetičan (jer priča to nije), iako autor proklizava iz ijekavice u ekavicu i obrnuto, opisi su raskošni a priča najoriginalnija od svih sedam.
Dva boda za kocku zrelosti iz priče broj jedan kao i za malog inspektora bezbednosti :) Kako starimo, tako više shvatamo da teške i oštre stvari moramo postaviti na pravo mesto.
Jedan za priču broj sedam i Doka Holideja s fleš rojalom u srcu. Napisano u maniru starih dobrih petparačkih Dok Holidej vikend romana.

Ukratko:
4 - 3 poena
1 - 2 poena
7 - 1 poen


Ostale su ostale iza ove tri ili zbog šablona (pogotovo treća, koja je prosto jedan kolaž već viđenog), ili zbog patetike, ili zbog, u jednom slučaju, onog: "hajd da udenem nešto za konkurs, sa'ću ja to nabrzaka, tehnikom orflje" :malav:
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Top