Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.012
Dobar dan!
Na konkurs je stiglo SEDAM priča.
Biće svakakvih iznenađenja u ovom krugu.
Glasaćete do petka, 29. decembra, do 22h, po sistemu 3,2,1.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
KOCKA
Cistio sam tavan pre neki dan i nasao dzak starih igracaka, ostavljen tu jos kad sam bio tinejdzer.
Odlicno , taman da razveselim dete, rekoh sebi u brk.
Vec je isao dve godine u vrtic a na jesen ce i u predskolsko.
Pozovem ga svecano , i kazem posto je bio dobar, Deda Mraz ga je izabrao za pomocnika.
Treba da odabere najbolje igracke za drugu decu....
I izrucim onaj dzak da uzivam malo u otvorenim ustima malishe....
Trebalo mu je dobrih 15 min da pocne da dishe.
I onda je dosao i zagrlio moje noge.
-Hajde da ih razvrstamo , rekao sam.
Hajde da skupimo sve kocke na jednu stranu, sve lopte na drugu.
I poce malisa da skuplja prvo lopte. Ostalo ga ne interesuje dok detaljno ne pretrese gomilu u potrazi za loptama, kuglicama, klikerima, i to polako , svaki pazljivo obrise i zagleda.....
Klikere ne zna da igra, danas to niko ne igra, a i uputstva drustva su da se zabetonira svaki metar zemlje u dvoristima zgrada, a onda zardinjere i slicno...
A odmah su mu oteli svu ljubav, oni dvanaestoperci sareni....jednostavno sareni.
- Eto, gotovo, rece. Lopte su bile uocene i izdvojene,
-Hocemo sad kocke?
-Hocemo.
I poce da prebira rukicama po gomili , polako i ozbiljno.
Uskoro su sve kocke bile izdvojene samo jedna drvena nije.A poveca je , od lakiranog drveta i ostrih ivica, velicine moje sake...
-Gotovo.
Pogledam, sve ostale kocke su na gomilici, samo ta nije.
-Jesi li sve pregledao , ostale si mozda ovde ispod gomile?
Bez pitanja, poce malisha da razgrce gomilu i ponovo prebira da vidi ima li jos kocaka.
- Gotovo.
Opet nije izdvojio drvenu kocku ostrih ivica.
Uzmem kocku i pitam ga , "hajde mi reci, sta je ovo?"
-Kocka.
-A sto je nisi izdvojio sa ostalima?
-Ima ostre ivice i vrh.
-Uzmi je u ruku i reci mi moze li da sluzi kao igracka.
Uze malisha kocku u ruku , ali nevoljno , predje prsticima preko ivica , sa ociglednim strahom, pipnu vrh skoro u panici, okretao pazljivo levo, desno i na kraju je spusti.
-Ne moze.
Uzeh kocku i postavim je na vrh, jer je napravljena da moze da se malo lakse dovede u ravnotezu od obicne kocke.
-Sta kazes na ovo?
-Ufffff.
Iznenadjen malisha je gledao i oprezno zagledao ali nije prilazio rukom da je dodirne.
-Slobodno je obori i namesti ponovo.
U on to ucini, obori je i poce da namesta ponovo na vrh.Ali mu ne ide od ruke.Kocka ga je plasila, a ruka nije imala osecaj za ravnotezu...
Odustah od daljeg igranja sa kockom i predjosmo na LEGO slagalice...
I tako na sve....
Dete mi je vrhunski inspektor za bezbednost, sve sto ima ostre ivice odbacuje kao igracke, cak i LEGO od stare plastike sa sitnim pinovima.
Na kraju je uzeo onu kocku doneo je meni i poklonio.
Osetio da sam ja osoba na svetu kojoj ta kocka moze najvise da znaci i resio da stvari postavi na svoje mesto....
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
ALEKSA
Ispijao sam drugog „šetača“ vrteći rezignirano čašu i gledajući kockice leda kako zveckaju o staklo i pokušavao isprati ukus minulog dana, kad su se kafanska vrata otvorila propuštajući škrto rezak vazduh da razbije dimnu zavjesu kroz koju sam nazirao figuru novog gosta. „Aleksa“ , pomislih kako ga dugo nisam sreo.
- Dobro veče – prišao je da me pozdravi, pružajući ruku.
- Dobro veče – uzvratih pitajući se kako mu uvijek polazi za rukom da ima taj dječački, nonšalantan izraz lica.
I prije nego što sam uspio izaći iz sopstvenih misli i upitati ga bilo šta, Aleksa je već sjeo za prvi slobodan sto i naručio porciju pasulja.
Znao sam da sad više ne ide prijašnja misao da ga ponudim pićem.
Ne znam ni kako mi je to palo na pamet, Aleksa to obično čini još pri rukovanju, tražeći piće za cijelu kafanu, osim ako kao večeras,
produži za prvi sto i naruči svoju porciju pasulja. Ko je bar malo poznavao Aleksu ili čuo ponešto o njemu, znao je da takvih dana u džepu ima taman za tu porciju. U tišini će završiti obrok, dostojanstveno ustati, klimnuti glavom u znak pozdrava i nestati u noć kao da nije ni dolazio.
Piće tada nije prihvatao. Bila bi za njega uvreda piti na tuđi račun.
Naslonio sam se na šank i pomislio kako ne poznajem nikog sličog njemu. „Kockar s dušom“ , osmjehnuo sam se na tu misao. Čudno je da postoji takav, a eto, Aleksa je dokaz da postoji.
Aleksa je u životu imao dvije ljubavi. Snežanu i kocku. Koja je bila prva, koja je koju potisnula i šta se uopšte zbilo, niko nikad nije saznao. Snežana se udala za advokata, a on je ostao vjeran zelenim stolovima.
Kockari za tim stolovima ne gube samo novac, imanja, porodicu,
gube čast i naposlijetku dušu. Ali ne i Aleksa. Mogao je izgubiti i kožu sa sebe, ali niko ne bi smio reći da je i dušu prokockao.
Onih dana kad je dobijao, svi oko njega su imali. Nemajući sopstvenu porodicu, sve je dao za sestrinu, nastojeći da prije nego opet izgubi bude i za njih dovoljno.
Aleksa je jedini kockar kojeg poznajem a da njegova riječ nije izgubila vrijednost. Njegov porok je štetio samo njemu. Nikad i nigdje drugima. Voljeli su ga svi, ne samo porodica, svi koji su ikad imali prilike da ga upoznaju za njega imaju samo lijepu riječ.
Imao je nešto aristokratsko u sebi, a nikad ga nisam vidio u odijelu.
Tamnokos, tamnook, uvijek odjeven s ukusom, ali ležerno, podsjećao me na Džejms Dina, djelovao je poput nekoga ko ušeta i izšeta jednako tiho i jednako glasno, ostavljajući još dugo za sobom trag.
„Kako ovo lice može da bude lice pokeraša“, pomislio sam,
posmatrajući ga preko ruba čaše. Da li zbog boje ili bog bi ga znao čega, oči su mu uvijek sjale onim, pomalo snenim, sanjaraskim pogledom iz kojeg bi povremeno izbila poneka iskra koja bi se rasplinula u očima ostavljajući iza sebe magličast trag dima praveći tako zavjesu ispod koje nisi mogao zaviriti dublje.
Oko usana mu je uvijek titrao blag smješak, a s lica nije nestajao topao sjaj čak ni nakon nebrojenih neprospavanih dana i noći provedenih po mračnim i zadimljenim kockarnicama.
„…sneg je opet Snežana…“ dopre mi kroz rasijane misli.
Bacio sam pogled ka Aleksinom stolu. Iako je bilo zadimljeno, primjetio sam sjenku koja mu je preletjela licem. Samo na djelić sekunde.
Izvadio je novac ostavljajući ga kraj nezavršene porcije, ustao
i krenuo ka izlazu klimajući glavom na usputne pozdrave.
- Čuvaj se – pozdravio me riječima i nestao u noć prije nego sam uspio išta izustiti.
„Aleksa, kockar sa dušom“ , odmahnuo sam glavom i zatražio još jedno piće.
Zajedno sa zveckanjem leda vratilo se i moje prvobitno mrzovoljno razmišljanje o proteklom danu.
„Hajde kući, čeka te žena“, rekoh sam sebi i iskapih piće.
Uzeo sam ključeve i pred očima mi je zalelujala kockica na privezku. „E moj ti, sve imaš, ali duše više nemaš“ , mrmljao sam sebi u bradu izlazeći iz kafane.
Dočekao me je rezak zimski zrak i ni dan danas ne znam da li zbog događaja tog dana, hladnoće ili susreta s Aleksom, donio sam životnu odluku.
Sjećam se samo da sam otkinuo kockicu s privezka i bacio je što sam dalje mogao. S tom bačenom kockom bacio sam i svoju advokatsku karijeru.
Sve u svemu, nekako mislim da je Aleksa najzaslužniji za to.
Ima stvari koje nisu za kockarsku čoju.
Hvala, Aleksa, kockaru s dušom.
Na konkurs je stiglo SEDAM priča.
Biće svakakvih iznenađenja u ovom krugu.
Glasaćete do petka, 29. decembra, do 22h, po sistemu 3,2,1.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
KOCKA
Cistio sam tavan pre neki dan i nasao dzak starih igracaka, ostavljen tu jos kad sam bio tinejdzer.
Odlicno , taman da razveselim dete, rekoh sebi u brk.
Vec je isao dve godine u vrtic a na jesen ce i u predskolsko.
Pozovem ga svecano , i kazem posto je bio dobar, Deda Mraz ga je izabrao za pomocnika.
Treba da odabere najbolje igracke za drugu decu....
I izrucim onaj dzak da uzivam malo u otvorenim ustima malishe....
Trebalo mu je dobrih 15 min da pocne da dishe.
I onda je dosao i zagrlio moje noge.
-Hajde da ih razvrstamo , rekao sam.
Hajde da skupimo sve kocke na jednu stranu, sve lopte na drugu.
I poce malisa da skuplja prvo lopte. Ostalo ga ne interesuje dok detaljno ne pretrese gomilu u potrazi za loptama, kuglicama, klikerima, i to polako , svaki pazljivo obrise i zagleda.....
Klikere ne zna da igra, danas to niko ne igra, a i uputstva drustva su da se zabetonira svaki metar zemlje u dvoristima zgrada, a onda zardinjere i slicno...
A odmah su mu oteli svu ljubav, oni dvanaestoperci sareni....jednostavno sareni.
- Eto, gotovo, rece. Lopte su bile uocene i izdvojene,
-Hocemo sad kocke?
-Hocemo.
I poce da prebira rukicama po gomili , polako i ozbiljno.
Uskoro su sve kocke bile izdvojene samo jedna drvena nije.A poveca je , od lakiranog drveta i ostrih ivica, velicine moje sake...
-Gotovo.
Pogledam, sve ostale kocke su na gomilici, samo ta nije.
-Jesi li sve pregledao , ostale si mozda ovde ispod gomile?
Bez pitanja, poce malisha da razgrce gomilu i ponovo prebira da vidi ima li jos kocaka.
- Gotovo.
Opet nije izdvojio drvenu kocku ostrih ivica.
Uzmem kocku i pitam ga , "hajde mi reci, sta je ovo?"
-Kocka.
-A sto je nisi izdvojio sa ostalima?
-Ima ostre ivice i vrh.
-Uzmi je u ruku i reci mi moze li da sluzi kao igracka.
Uze malisha kocku u ruku , ali nevoljno , predje prsticima preko ivica , sa ociglednim strahom, pipnu vrh skoro u panici, okretao pazljivo levo, desno i na kraju je spusti.
-Ne moze.
Uzeh kocku i postavim je na vrh, jer je napravljena da moze da se malo lakse dovede u ravnotezu od obicne kocke.
-Sta kazes na ovo?
-Ufffff.
Iznenadjen malisha je gledao i oprezno zagledao ali nije prilazio rukom da je dodirne.
-Slobodno je obori i namesti ponovo.
U on to ucini, obori je i poce da namesta ponovo na vrh.Ali mu ne ide od ruke.Kocka ga je plasila, a ruka nije imala osecaj za ravnotezu...
Odustah od daljeg igranja sa kockom i predjosmo na LEGO slagalice...
I tako na sve....
Dete mi je vrhunski inspektor za bezbednost, sve sto ima ostre ivice odbacuje kao igracke, cak i LEGO od stare plastike sa sitnim pinovima.
Na kraju je uzeo onu kocku doneo je meni i poklonio.
Osetio da sam ja osoba na svetu kojoj ta kocka moze najvise da znaci i resio da stvari postavi na svoje mesto....
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
ALEKSA
Ispijao sam drugog „šetača“ vrteći rezignirano čašu i gledajući kockice leda kako zveckaju o staklo i pokušavao isprati ukus minulog dana, kad su se kafanska vrata otvorila propuštajući škrto rezak vazduh da razbije dimnu zavjesu kroz koju sam nazirao figuru novog gosta. „Aleksa“ , pomislih kako ga dugo nisam sreo.
- Dobro veče – prišao je da me pozdravi, pružajući ruku.
- Dobro veče – uzvratih pitajući se kako mu uvijek polazi za rukom da ima taj dječački, nonšalantan izraz lica.
I prije nego što sam uspio izaći iz sopstvenih misli i upitati ga bilo šta, Aleksa je već sjeo za prvi slobodan sto i naručio porciju pasulja.
Znao sam da sad više ne ide prijašnja misao da ga ponudim pićem.
Ne znam ni kako mi je to palo na pamet, Aleksa to obično čini još pri rukovanju, tražeći piće za cijelu kafanu, osim ako kao večeras,
produži za prvi sto i naruči svoju porciju pasulja. Ko je bar malo poznavao Aleksu ili čuo ponešto o njemu, znao je da takvih dana u džepu ima taman za tu porciju. U tišini će završiti obrok, dostojanstveno ustati, klimnuti glavom u znak pozdrava i nestati u noć kao da nije ni dolazio.
Piće tada nije prihvatao. Bila bi za njega uvreda piti na tuđi račun.
Naslonio sam se na šank i pomislio kako ne poznajem nikog sličog njemu. „Kockar s dušom“ , osmjehnuo sam se na tu misao. Čudno je da postoji takav, a eto, Aleksa je dokaz da postoji.
Aleksa je u životu imao dvije ljubavi. Snežanu i kocku. Koja je bila prva, koja je koju potisnula i šta se uopšte zbilo, niko nikad nije saznao. Snežana se udala za advokata, a on je ostao vjeran zelenim stolovima.
Kockari za tim stolovima ne gube samo novac, imanja, porodicu,
gube čast i naposlijetku dušu. Ali ne i Aleksa. Mogao je izgubiti i kožu sa sebe, ali niko ne bi smio reći da je i dušu prokockao.
Onih dana kad je dobijao, svi oko njega su imali. Nemajući sopstvenu porodicu, sve je dao za sestrinu, nastojeći da prije nego opet izgubi bude i za njih dovoljno.
Aleksa je jedini kockar kojeg poznajem a da njegova riječ nije izgubila vrijednost. Njegov porok je štetio samo njemu. Nikad i nigdje drugima. Voljeli su ga svi, ne samo porodica, svi koji su ikad imali prilike da ga upoznaju za njega imaju samo lijepu riječ.
Imao je nešto aristokratsko u sebi, a nikad ga nisam vidio u odijelu.
Tamnokos, tamnook, uvijek odjeven s ukusom, ali ležerno, podsjećao me na Džejms Dina, djelovao je poput nekoga ko ušeta i izšeta jednako tiho i jednako glasno, ostavljajući još dugo za sobom trag.
„Kako ovo lice može da bude lice pokeraša“, pomislio sam,
posmatrajući ga preko ruba čaše. Da li zbog boje ili bog bi ga znao čega, oči su mu uvijek sjale onim, pomalo snenim, sanjaraskim pogledom iz kojeg bi povremeno izbila poneka iskra koja bi se rasplinula u očima ostavljajući iza sebe magličast trag dima praveći tako zavjesu ispod koje nisi mogao zaviriti dublje.
Oko usana mu je uvijek titrao blag smješak, a s lica nije nestajao topao sjaj čak ni nakon nebrojenih neprospavanih dana i noći provedenih po mračnim i zadimljenim kockarnicama.
„…sneg je opet Snežana…“ dopre mi kroz rasijane misli.
Bacio sam pogled ka Aleksinom stolu. Iako je bilo zadimljeno, primjetio sam sjenku koja mu je preletjela licem. Samo na djelić sekunde.
Izvadio je novac ostavljajući ga kraj nezavršene porcije, ustao
i krenuo ka izlazu klimajući glavom na usputne pozdrave.
- Čuvaj se – pozdravio me riječima i nestao u noć prije nego sam uspio išta izustiti.
„Aleksa, kockar sa dušom“ , odmahnuo sam glavom i zatražio još jedno piće.
Zajedno sa zveckanjem leda vratilo se i moje prvobitno mrzovoljno razmišljanje o proteklom danu.
„Hajde kući, čeka te žena“, rekoh sam sebi i iskapih piće.
Uzeo sam ključeve i pred očima mi je zalelujala kockica na privezku. „E moj ti, sve imaš, ali duše više nemaš“ , mrmljao sam sebi u bradu izlazeći iz kafane.
Dočekao me je rezak zimski zrak i ni dan danas ne znam da li zbog događaja tog dana, hladnoće ili susreta s Aleksom, donio sam životnu odluku.
Sjećam se samo da sam otkinuo kockicu s privezka i bacio je što sam dalje mogao. S tom bačenom kockom bacio sam i svoju advokatsku karijeru.
Sve u svemu, nekako mislim da je Aleksa najzaslužniji za to.
Ima stvari koje nisu za kockarsku čoju.
Hvala, Aleksa, kockaru s dušom.
Kako starimo, tako više shvatamo da teške i oštre stvari moramo postaviti na pravo mesto.
