Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Na ovaj konkurs stiglo je SEDAM priča. 
Glasaćete po principu 3,2, 1, do subote, 2. jula, do 20h.
Počeću sa postavljanjem priča, ali ne garantujem da ću - zbog povremenih prekida na mreži (valjda zbog nevremena) - uspeti večeras sve da postavim.
U tom slučaju, tema će biti zatvorena do ujutru.
Krećemooooo!
- - - - - - - - - -
Priča br.1
1. PROLAZ
Sudnica je, kao uvek u ovakvim prigodama, bila puna. U publici su se tiskala blistava humanoidna obličja raskošnih svetlosnih krila. Ispred njih, u ugaonoj drvenoj ogradi, stajalo je dvoje Bezimenih. Nisu se mnogo razlikovali od ostalih koji traže Prolaz, osim po tome što ih je bilo dvoje. No, ni to nije bilo sasvim neuobičajeno. Izgledali su spremno i samouvereno.
Naspram publike, gledajući Bezimene u oči, sedele su Sudije. Lica su im bila ogledala. Prvo od njih dade dopuštenje laganim klimanjem glavom.
- Mi smo jedno sa Svim i Sve se ogleda u nama – otpevaše jednoglasno Bezimeni. – Pa opet, počeli smo da osećamo svrab sebstva i molimo da nam se odobri Prolaz u Svet, zarad isceljenja, preko ostvarenja, do ispunjenja.
Sudije su ih nemo gledale, ali Bezimeni iz njihove ćutnje pročitaše pitanje.
- Ne jedan, nego dva svraba. – reče jedno od njih. – Ne jedno, nego dva postojanja. Bliska. Povezana. Nerazdvojna ili savršeno sinhronizovana, moglo bi biti. Kao delovi jednog, možda. Ali dva.
- Iako smo sa Svim jedno, iako prolazimo za-jedno, u Svetu nećemo biti jedno. – dodade drugo.
„Šta ćete biti?“, čitali su sledeće uobičajeno pitanje iz vlastitih očiju koje su ih gledale s lica Sudija.
- Biću grotlo strasti – reče prvo. – Vatra želja koja se rasplamsava iz varnica potreba.
„Čemu će služiti ta vatra?“, glasilo je pitanje.
- I sami znate da zavisi od konteksta. Od uslova. Od odnosa ograničenja i popuštanja, uspeha i osujećenja. Od ukazane ljubavi na samom početku. Od snage prihvatanja i širine razumevanja. Možda ću biti vatra koja greje, koja pokreće, u kojoj se kali čelik. Možda ću biti vatra koja guta, koja sve pred sobom sažeže i pretvori u prah. Slavni pronalazač ili zločinac koji se pamti.
Drugo, osetivši da je prvo završilo, dade svoj odgovor:
- Prema podacima o DNK koji će me udomiti, biću glasnik razuma. To je sigurno. Odatle su mogućnosti razne, kao što je rečeno, sve zavisi od konteksta. Možda ću razum koristiti daprepoznajem, tumačim, timarim i po potrebi zauzdavam ono vanrazumsko, priznajući mu značaj i svrhu. Možda ću ga negirati i progoniti stavljajući sebe na pijedestal. Možda ću hraniti mudrost, a možda sujetu. Biću donosilac balansa i mira, ili apsolutni nihilista.
Sudije ustaše, stadoše ukrug, pa se, u ritualnom njihanju, stopiše u jedan golemi svetleći oblik, oblik koji je polako poprimao formu blistavog, pulsirajućeg uterusa. Cela sudnica je bez daha i pokreta čekala u nemoj i svečanoj tišini. Zatim, sasvim lagano, pulsiranje prestade, iz obličja se ponovo izdvojiše figure Sudija, okrenuše svoja lica-ogledala prema Bezimenima i publici, a zatim se, poput zvuka kakvog savršeno izlivenog zvona, sudnicom razli jasno, iako neizgovoreno:
DA.
Na sredini kružne prostorije deo poda se zatalasa, kao da postaje tečan, a zatim se na tom mestu otvori Prolaz. Lepota plavetnila koje se kroz njega videlo natera svima suze na oči. Ono i ono* Bezimeno se uzeše za ruke i stadoše na ivicu. Odlazi se bez pozdrava, jer ovo nije rastanak.
I sada se podiže levo stopalo prvog,
a sada,
levo stopalo drugog Bezimenog.
I sada se pedalj unapred pruža
podignuto stopalo prvog
i podignuto stopalo drugog.
I sada se odiže peta desne noge prvog,
i peta desne noge drugog,
i upire se prstima,
i kukovi se kreću unapred
I sada
Sve biva prekinuto.
Prolaz se zatvara naglo, a na mestu gde je bio, stoji Stražar.
Oboje Bezimenih, i svi u publici, uzdahnu kao jedan. Reči su već znane, ali Stražar ih svejedno, po protokolu, izgovara:
- Čeka se neki drugi prolaz. – reče. – Nesuđena majka je rešila da vaši domovi nisu zasebna bića, nego neželjen deo njenog tela.
Bezimeni se pokloniše pred Stražarom, pred publikom i pred Sudijama, a zatim laganim korakom pređoše u čekaonicu.
_________________________________
*jer duša nema pol
- - - - - - - - - -
Priča br.2
ORA
Imao sam velike planove tog leta, ali sve se izjalovilo. Bila je to 1979. godina, imao sam 18 godina, bio sam u naponu snage, barem sam tada tako mislio, jer kasnije je ispalo da je bio dovoljan jedan jedini slučaj da se sve to, kompletna snaga, svest i sjedinjenost živih i mrtvih ćelija tela ponositog... da se sve to raspadne kao kula od karata na uraganskom vetru.
Ispalo je, te davne 1979. godine, da niko iz mog društva neće ići na more, nego došla neka čudna, okašnjela moda da se ide na radne akcije. Uvek sam se užasavao fizičkog rada, a sad su svi moji drugovi, kao i devojke na koje sam otkidao, stupali u radne brigade, nosili ofucane uniforme, znojili se, pili i ševili se po divljim livadama sve u šesnaest. Ako nisam želeo ispasti jajara morao sam se i ja prijaviti, zanemariti činjenicu da zapravo i jesam jajara...ili da ću to uskoro i bukvalno postati...
Moj otac, direktor seoske zadruge, bio je oduševljen kad sam načeo tu temu. Konačno ću postati čovek i komunista! Majka baš i nije bila presretna jer sam za nju još uvek bio njezino malo dete, ali majke su majke... dok mi se mlađi brat, koji je već njušio propast komunizma, rugao da sam fizikalac. Ali veći je problem bio taj što su gotovo sva mesta već bila popunjena. Na kraju je ispalo da ću svoju radnu akciju akcijašiti u Jajincima, jednom zabačenom selu, što je bilo dobro, ali užasno je bilo to što niko od mojih prijatelja nije išao sa mnom; svi su već našli mesta na znatno probitačnijim projektima – autocestama, nasipima i tunelima. Ali bilo me stid sad odustati, imao sam, na kraju krajeva, već osamnaest godina.
Omladinska radna akcija (skraćeno: ORA) „Bele koke“, 1979. – tako je glasilo službeno ime te moje nesretne radne akcije, proklete ORE, u koju sam neoprezno stupio i vratio se kući osramoćen, kao mladi racku na pojilu.
Brigadiri su me zamrzili već na samom početku. Brigadirke, sve neke robusne, blajhane ili pak naoksiđene, sprdale su se sa mnom na svakom koraku. Nisam imao nikakvih šansi. Kramp koji su mi dali stalno je ispadao s drške. Mislim da su mi to smestili. Od lopate sam dobio gnojne žuljeve u roku od jednog sata – mislim da mi je neko dršku namazao kiselinom. Svi bi pevali pesme tipa „bele koke s neba pale, celo selo zajebale!“, a onda bi, po dogovoru, naglo ućutali tako da se čuo samo moj kreštavi tenor. I još bi me u šali – ali gruba je to šala, gruba i nehumana – korili jer sam, eto, opsovao, a to ne priliči brigadiru!
Trećeg dana akcije komandant brigade pozvao me na razgovor:
„Jel' ti znaš šta mi ovde zapravo gradimo?“, pitao me.
„Ovo je radna akcija...“, rekao sam.
„To svi znaju, ali šta tačno gradimo? Čime se bavimo? Ne znaš... Vidiš, to nije slučajno. Ti si sasvim nezainteresovan za druge ljude, u planu imaš samo lični interes, opšta dobrobit te ni najmanje ne zanima.“
„...?“
„Farmu pilića gradimo, da bi radni ljudi imali šta jesti, znaš ti to? Sada znaš, nadam se... Farma treba biti gotova kroz tri meseca – ili koji dan ranije – i tad će sve kokoške iz okolnih sela ovde živeti i privređivati. Imaće sve što kokama treba! Ali do tada im treba pomoći...“
I, da ne dužim, jedan je seljak, neki Rajko Budak, imao neki ludi kokošinjac, koke nisu htele ležati na jajima. Izlegle bi jaje pa ga ostavili na kiši. Pričalo se da je tome tako otkako im je stari petao završio u loncu, a novi, beli, očito nije imao načina...
Svaki sam dan svojih šesnaest sati morao ležati na jajima, u složenoj i lavirintskoj građevini od slame, kojom se Budak ponosio. Da bi stvar bila sramotnija, morao sam to činiti potpuno go, dok su mi se žute slamke zabadale u slabine, a kokoši ljute zbog moga štrajkolomstva kljucale me stalno po nogama i poviše nogu...
Da se razumemo, nije tamo bilo ni loše. Stari Budak („stari“, he-he, nije imao valjda ni 40 godina, ali tada mi se činilo da je to velika starost!) stalno me nutkao rakijom, a njegova žena kolačima. A tek onaj osećaj koji čoveka obuzme kad jajetu pukne ljuska – to je nešto neopisivo, ali dalje od toga ne znam, jer bi me nakon prve napukline Budakova žena – zadužena za pilićarenje – izbacila iz proizvodnog procesa.
Da, ne bi to bilo loše, samo da je ostalo u tajnosti. Ali ovaj je ispričao onome, onaj nekom drugom i vest je stigla u moje malo mesto još i pre nego što sam se vratio s ORE – bez udarničke značke, istina, ali s usmenom pohvalom komandanta brigade.
Prvih dana niko ništa nije govorio, samo bi neko, u prolazu, zakokodakao čim bih se ja našao u blizini. Uskoro začuh i prve uzvike: jajara, kokan i slično. Sve ređe su me pozivali u društvo. Nijedna me devojka više nije pogledala u oči, a ako bi nekoj od njih okupirao vidokrug, gledala bi kroz mene kao da sam zrak, prazan zrak.
I tako je moj život završio. Onaj što je živeo dalje pod onim istim imenom, to nisam ja.
Zato ću ovde stati. Vreme je da...
Glasaćete po principu 3,2, 1, do subote, 2. jula, do 20h.
Počeću sa postavljanjem priča, ali ne garantujem da ću - zbog povremenih prekida na mreži (valjda zbog nevremena) - uspeti večeras sve da postavim.
U tom slučaju, tema će biti zatvorena do ujutru.
Krećemooooo!
- - - - - - - - - -
Priča br.1
1. PROLAZ
Sudnica je, kao uvek u ovakvim prigodama, bila puna. U publici su se tiskala blistava humanoidna obličja raskošnih svetlosnih krila. Ispred njih, u ugaonoj drvenoj ogradi, stajalo je dvoje Bezimenih. Nisu se mnogo razlikovali od ostalih koji traže Prolaz, osim po tome što ih je bilo dvoje. No, ni to nije bilo sasvim neuobičajeno. Izgledali su spremno i samouvereno.
Naspram publike, gledajući Bezimene u oči, sedele su Sudije. Lica su im bila ogledala. Prvo od njih dade dopuštenje laganim klimanjem glavom.
- Mi smo jedno sa Svim i Sve se ogleda u nama – otpevaše jednoglasno Bezimeni. – Pa opet, počeli smo da osećamo svrab sebstva i molimo da nam se odobri Prolaz u Svet, zarad isceljenja, preko ostvarenja, do ispunjenja.
Sudije su ih nemo gledale, ali Bezimeni iz njihove ćutnje pročitaše pitanje.
- Ne jedan, nego dva svraba. – reče jedno od njih. – Ne jedno, nego dva postojanja. Bliska. Povezana. Nerazdvojna ili savršeno sinhronizovana, moglo bi biti. Kao delovi jednog, možda. Ali dva.
- Iako smo sa Svim jedno, iako prolazimo za-jedno, u Svetu nećemo biti jedno. – dodade drugo.
„Šta ćete biti?“, čitali su sledeće uobičajeno pitanje iz vlastitih očiju koje su ih gledale s lica Sudija.
- Biću grotlo strasti – reče prvo. – Vatra želja koja se rasplamsava iz varnica potreba.
„Čemu će služiti ta vatra?“, glasilo je pitanje.
- I sami znate da zavisi od konteksta. Od uslova. Od odnosa ograničenja i popuštanja, uspeha i osujećenja. Od ukazane ljubavi na samom početku. Od snage prihvatanja i širine razumevanja. Možda ću biti vatra koja greje, koja pokreće, u kojoj se kali čelik. Možda ću biti vatra koja guta, koja sve pred sobom sažeže i pretvori u prah. Slavni pronalazač ili zločinac koji se pamti.
Drugo, osetivši da je prvo završilo, dade svoj odgovor:
- Prema podacima o DNK koji će me udomiti, biću glasnik razuma. To je sigurno. Odatle su mogućnosti razne, kao što je rečeno, sve zavisi od konteksta. Možda ću razum koristiti daprepoznajem, tumačim, timarim i po potrebi zauzdavam ono vanrazumsko, priznajući mu značaj i svrhu. Možda ću ga negirati i progoniti stavljajući sebe na pijedestal. Možda ću hraniti mudrost, a možda sujetu. Biću donosilac balansa i mira, ili apsolutni nihilista.
Sudije ustaše, stadoše ukrug, pa se, u ritualnom njihanju, stopiše u jedan golemi svetleći oblik, oblik koji je polako poprimao formu blistavog, pulsirajućeg uterusa. Cela sudnica je bez daha i pokreta čekala u nemoj i svečanoj tišini. Zatim, sasvim lagano, pulsiranje prestade, iz obličja se ponovo izdvojiše figure Sudija, okrenuše svoja lica-ogledala prema Bezimenima i publici, a zatim se, poput zvuka kakvog savršeno izlivenog zvona, sudnicom razli jasno, iako neizgovoreno:
DA.
Na sredini kružne prostorije deo poda se zatalasa, kao da postaje tečan, a zatim se na tom mestu otvori Prolaz. Lepota plavetnila koje se kroz njega videlo natera svima suze na oči. Ono i ono* Bezimeno se uzeše za ruke i stadoše na ivicu. Odlazi se bez pozdrava, jer ovo nije rastanak.
I sada se podiže levo stopalo prvog,
a sada,
levo stopalo drugog Bezimenog.
I sada se pedalj unapred pruža
podignuto stopalo prvog
i podignuto stopalo drugog.
I sada se odiže peta desne noge prvog,
i peta desne noge drugog,
i upire se prstima,
i kukovi se kreću unapred
I sada
Sve biva prekinuto.
Prolaz se zatvara naglo, a na mestu gde je bio, stoji Stražar.
Oboje Bezimenih, i svi u publici, uzdahnu kao jedan. Reči su već znane, ali Stražar ih svejedno, po protokolu, izgovara:
- Čeka se neki drugi prolaz. – reče. – Nesuđena majka je rešila da vaši domovi nisu zasebna bića, nego neželjen deo njenog tela.
Bezimeni se pokloniše pred Stražarom, pred publikom i pred Sudijama, a zatim laganim korakom pređoše u čekaonicu.
_________________________________
*jer duša nema pol
- - - - - - - - - -
Priča br.2
ORA
Imao sam velike planove tog leta, ali sve se izjalovilo. Bila je to 1979. godina, imao sam 18 godina, bio sam u naponu snage, barem sam tada tako mislio, jer kasnije je ispalo da je bio dovoljan jedan jedini slučaj da se sve to, kompletna snaga, svest i sjedinjenost živih i mrtvih ćelija tela ponositog... da se sve to raspadne kao kula od karata na uraganskom vetru.
Ispalo je, te davne 1979. godine, da niko iz mog društva neće ići na more, nego došla neka čudna, okašnjela moda da se ide na radne akcije. Uvek sam se užasavao fizičkog rada, a sad su svi moji drugovi, kao i devojke na koje sam otkidao, stupali u radne brigade, nosili ofucane uniforme, znojili se, pili i ševili se po divljim livadama sve u šesnaest. Ako nisam želeo ispasti jajara morao sam se i ja prijaviti, zanemariti činjenicu da zapravo i jesam jajara...ili da ću to uskoro i bukvalno postati...
Moj otac, direktor seoske zadruge, bio je oduševljen kad sam načeo tu temu. Konačno ću postati čovek i komunista! Majka baš i nije bila presretna jer sam za nju još uvek bio njezino malo dete, ali majke su majke... dok mi se mlađi brat, koji je već njušio propast komunizma, rugao da sam fizikalac. Ali veći je problem bio taj što su gotovo sva mesta već bila popunjena. Na kraju je ispalo da ću svoju radnu akciju akcijašiti u Jajincima, jednom zabačenom selu, što je bilo dobro, ali užasno je bilo to što niko od mojih prijatelja nije išao sa mnom; svi su već našli mesta na znatno probitačnijim projektima – autocestama, nasipima i tunelima. Ali bilo me stid sad odustati, imao sam, na kraju krajeva, već osamnaest godina.
Omladinska radna akcija (skraćeno: ORA) „Bele koke“, 1979. – tako je glasilo službeno ime te moje nesretne radne akcije, proklete ORE, u koju sam neoprezno stupio i vratio se kući osramoćen, kao mladi racku na pojilu.
Brigadiri su me zamrzili već na samom početku. Brigadirke, sve neke robusne, blajhane ili pak naoksiđene, sprdale su se sa mnom na svakom koraku. Nisam imao nikakvih šansi. Kramp koji su mi dali stalno je ispadao s drške. Mislim da su mi to smestili. Od lopate sam dobio gnojne žuljeve u roku od jednog sata – mislim da mi je neko dršku namazao kiselinom. Svi bi pevali pesme tipa „bele koke s neba pale, celo selo zajebale!“, a onda bi, po dogovoru, naglo ućutali tako da se čuo samo moj kreštavi tenor. I još bi me u šali – ali gruba je to šala, gruba i nehumana – korili jer sam, eto, opsovao, a to ne priliči brigadiru!
Trećeg dana akcije komandant brigade pozvao me na razgovor:
„Jel' ti znaš šta mi ovde zapravo gradimo?“, pitao me.
„Ovo je radna akcija...“, rekao sam.
„To svi znaju, ali šta tačno gradimo? Čime se bavimo? Ne znaš... Vidiš, to nije slučajno. Ti si sasvim nezainteresovan za druge ljude, u planu imaš samo lični interes, opšta dobrobit te ni najmanje ne zanima.“
„...?“
„Farmu pilića gradimo, da bi radni ljudi imali šta jesti, znaš ti to? Sada znaš, nadam se... Farma treba biti gotova kroz tri meseca – ili koji dan ranije – i tad će sve kokoške iz okolnih sela ovde živeti i privređivati. Imaće sve što kokama treba! Ali do tada im treba pomoći...“
I, da ne dužim, jedan je seljak, neki Rajko Budak, imao neki ludi kokošinjac, koke nisu htele ležati na jajima. Izlegle bi jaje pa ga ostavili na kiši. Pričalo se da je tome tako otkako im je stari petao završio u loncu, a novi, beli, očito nije imao načina...
Svaki sam dan svojih šesnaest sati morao ležati na jajima, u složenoj i lavirintskoj građevini od slame, kojom se Budak ponosio. Da bi stvar bila sramotnija, morao sam to činiti potpuno go, dok su mi se žute slamke zabadale u slabine, a kokoši ljute zbog moga štrajkolomstva kljucale me stalno po nogama i poviše nogu...
Da se razumemo, nije tamo bilo ni loše. Stari Budak („stari“, he-he, nije imao valjda ni 40 godina, ali tada mi se činilo da je to velika starost!) stalno me nutkao rakijom, a njegova žena kolačima. A tek onaj osećaj koji čoveka obuzme kad jajetu pukne ljuska – to je nešto neopisivo, ali dalje od toga ne znam, jer bi me nakon prve napukline Budakova žena – zadužena za pilićarenje – izbacila iz proizvodnog procesa.
Da, ne bi to bilo loše, samo da je ostalo u tajnosti. Ali ovaj je ispričao onome, onaj nekom drugom i vest je stigla u moje malo mesto još i pre nego što sam se vratio s ORE – bez udarničke značke, istina, ali s usmenom pohvalom komandanta brigade.
Prvih dana niko ništa nije govorio, samo bi neko, u prolazu, zakokodakao čim bih se ja našao u blizini. Uskoro začuh i prve uzvike: jajara, kokan i slično. Sve ređe su me pozivali u društvo. Nijedna me devojka više nije pogledala u oči, a ako bi nekoj od njih okupirao vidokrug, gledala bi kroz mene kao da sam zrak, prazan zrak.
I tako je moj život završio. Onaj što je živeo dalje pod onim istim imenom, to nisam ja.
Zato ću ovde stati. Vreme je da...
Poslednja izmena:
(Špadalo!)
