Quantcast

Glasanje na temu DEO ILI CEO

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Poruka
51.006
Na ovaj konkurs stiglo je SEDAM priča. :)
Glasaćete po principu 3,2, 1, do subote, 2. jula, do 20h.

Počeću sa postavljanjem priča, ali ne garantujem da ću - zbog povremenih prekida na mreži (valjda zbog nevremena) - uspeti večeras sve da postavim.
U tom slučaju, tema će biti zatvorena do ujutru.

Krećemooooo!

- - - - - - - - - -

Priča br.1

1. PROLAZ

Sudnica je, kao uvek u ovakvim prigodama, bila puna. U publici su se tiskala blistava humanoidna obličja raskošnih svetlosnih krila. Ispred njih, u ugaonoj drvenoj ogradi, stajalo je dvoje Bezimenih. Nisu se mnogo razlikovali od ostalih koji traže Prolaz, osim po tome što ih je bilo dvoje. No, ni to nije bilo sasvim neuobičajeno. Izgledali su spremno i samouvereno.

Naspram publike, gledajući Bezimene u oči, sedele su Sudije. Lica su im bila ogledala. Prvo od njih dade dopuštenje laganim klimanjem glavom.
- Mi smo jedno sa Svim i Sve se ogleda u nama – otpevaše jednoglasno Bezimeni. – Pa opet, počeli smo da osećamo svrab sebstva i molimo da nam se odobri Prolaz u Svet, zarad isceljenja, preko ostvarenja, do ispunjenja.
Sudije su ih nemo gledale, ali Bezimeni iz njihove ćutnje pročitaše pitanje.
- Ne jedan, nego dva svraba. – reče jedno od njih. – Ne jedno, nego dva postojanja. Bliska. Povezana. Nerazdvojna ili savršeno sinhronizovana, moglo bi biti. Kao delovi jednog, možda. Ali dva.
- Iako smo sa Svim jedno, iako prolazimo za-jedno, u Svetu nećemo biti jedno. – dodade drugo.

„Šta ćete biti?“, čitali su sledeće uobičajeno pitanje iz vlastitih očiju koje su ih gledale s lica Sudija.
- Biću grotlo strasti – reče prvo. – Vatra želja koja se rasplamsava iz varnica potreba.
„Čemu će služiti ta vatra?“, glasilo je pitanje.
- I sami znate da zavisi od konteksta. Od uslova. Od odnosa ograničenja i popuštanja, uspeha i osujećenja. Od ukazane ljubavi na samom početku. Od snage prihvatanja i širine razumevanja. Možda ću biti vatra koja greje, koja pokreće, u kojoj se kali čelik. Možda ću biti vatra koja guta, koja sve pred sobom sažeže i pretvori u prah. Slavni pronalazač ili zločinac koji se pamti.

Drugo, osetivši da je prvo završilo, dade svoj odgovor:
- Prema podacima o DNK koji će me udomiti, biću glasnik razuma. To je sigurno. Odatle su mogućnosti razne, kao što je rečeno, sve zavisi od konteksta. Možda ću razum koristiti daprepoznajem, tumačim, timarim i po potrebi zauzdavam ono vanrazumsko, priznajući mu značaj i svrhu. Možda ću ga negirati i progoniti stavljajući sebe na pijedestal. Možda ću hraniti mudrost, a možda sujetu. Biću donosilac balansa i mira, ili apsolutni nihilista.

Sudije ustaše, stadoše ukrug, pa se, u ritualnom njihanju, stopiše u jedan golemi svetleći oblik, oblik koji je polako poprimao formu blistavog, pulsirajućeg uterusa. Cela sudnica je bez daha i pokreta čekala u nemoj i svečanoj tišini. Zatim, sasvim lagano, pulsiranje prestade, iz obličja se ponovo izdvojiše figure Sudija, okrenuše svoja lica-ogledala prema Bezimenima i publici, a zatim se, poput zvuka kakvog savršeno izlivenog zvona, sudnicom razli jasno, iako neizgovoreno:

DA.

Na sredini kružne prostorije deo poda se zatalasa, kao da postaje tečan, a zatim se na tom mestu otvori Prolaz. Lepota plavetnila koje se kroz njega videlo natera svima suze na oči. Ono i ono* Bezimeno se uzeše za ruke i stadoše na ivicu. Odlazi se bez pozdrava, jer ovo nije rastanak.

I sada se podiže levo stopalo prvog,
a sada,
levo stopalo drugog Bezimenog.
I sada se pedalj unapred pruža
podignuto stopalo prvog
i podignuto stopalo drugog.
I sada se odiže peta desne noge prvog,
i peta desne noge drugog,
i upire se prstima,
i kukovi se kreću unapred

I sada
Sve biva prekinuto.

Prolaz se zatvara naglo, a na mestu gde je bio, stoji Stražar.
Oboje Bezimenih, i svi u publici, uzdahnu kao jedan. Reči su već znane, ali Stražar ih svejedno, po protokolu, izgovara:
- Čeka se neki drugi prolaz. – reče. – Nesuđena majka je rešila da vaši domovi nisu zasebna bića, nego neželjen deo njenog tela.

Bezimeni se pokloniše pred Stražarom, pred publikom i pred Sudijama, a zatim laganim korakom pređoše u čekaonicu.


_________________________________
*jer duša nema pol

- - - - - - - - - -

Priča br.2

ORA

Imao sam velike planove tog leta, ali sve se izjalovilo. Bila je to 1979. godina, imao sam 18 godina, bio sam u naponu snage, barem sam tada tako mislio, jer kasnije je ispalo da je bio dovoljan jedan jedini slučaj da se sve to, kompletna snaga, svest i sjedinjenost živih i mrtvih ćelija tela ponositog... da se sve to raspadne kao kula od karata na uraganskom vetru.
Ispalo je, te davne 1979. godine, da niko iz mog društva neće ići na more, nego došla neka čudna, okašnjela moda da se ide na radne akcije. Uvek sam se užasavao fizičkog rada, a sad su svi moji drugovi, kao i devojke na koje sam otkidao, stupali u radne brigade, nosili ofucane uniforme, znojili se, pili i ševili se po divljim livadama sve u šesnaest. Ako nisam želeo ispasti jajara morao sam se i ja prijaviti, zanemariti činjenicu da zapravo i jesam jajara...ili da ću to uskoro i bukvalno postati...

Moj otac, direktor seoske zadruge, bio je oduševljen kad sam načeo tu temu. Konačno ću postati čovek i komunista! Majka baš i nije bila presretna jer sam za nju još uvek bio njezino malo dete, ali majke su majke... dok mi se mlađi brat, koji je već njušio propast komunizma, rugao da sam fizikalac. Ali veći je problem bio taj što su gotovo sva mesta već bila popunjena. Na kraju je ispalo da ću svoju radnu akciju akcijašiti u Jajincima, jednom zabačenom selu, što je bilo dobro, ali užasno je bilo to što niko od mojih prijatelja nije išao sa mnom; svi su već našli mesta na znatno probitačnijim projektima – autocestama, nasipima i tunelima. Ali bilo me stid sad odustati, imao sam, na kraju krajeva, već osamnaest godina.

Omladinska radna akcija (skraćeno: ORA) „Bele koke“, 1979. – tako je glasilo službeno ime te moje nesretne radne akcije, proklete ORE, u koju sam neoprezno stupio i vratio se kući osramoćen, kao mladi racku na pojilu.
Brigadiri su me zamrzili već na samom početku. Brigadirke, sve neke robusne, blajhane ili pak naoksiđene, sprdale su se sa mnom na svakom koraku. Nisam imao nikakvih šansi. Kramp koji su mi dali stalno je ispadao s drške. Mislim da su mi to smestili. Od lopate sam dobio gnojne žuljeve u roku od jednog sata – mislim da mi je neko dršku namazao kiselinom. Svi bi pevali pesme tipa „bele koke s neba pale, celo selo zajebale!“, a onda bi, po dogovoru, naglo ućutali tako da se čuo samo moj kreštavi tenor. I još bi me u šali – ali gruba je to šala, gruba i nehumana – korili jer sam, eto, opsovao, a to ne priliči brigadiru!
Trećeg dana akcije komandant brigade pozvao me na razgovor:

„Jel' ti znaš šta mi ovde zapravo gradimo?“, pitao me.

„Ovo je radna akcija...“, rekao sam.

„To svi znaju, ali šta tačno gradimo? Čime se bavimo? Ne znaš... Vidiš, to nije slučajno. Ti si sasvim nezainteresovan za druge ljude, u planu imaš samo lični interes, opšta dobrobit te ni najmanje ne zanima.“

„...?“

„Farmu pilića gradimo, da bi radni ljudi imali šta jesti, znaš ti to? Sada znaš, nadam se... Farma treba biti gotova kroz tri meseca – ili koji dan ranije – i tad će sve kokoške iz okolnih sela ovde živeti i privređivati. Imaće sve što kokama treba! Ali do tada im treba pomoći...“

I, da ne dužim, jedan je seljak, neki Rajko Budak, imao neki ludi kokošinjac, koke nisu htele ležati na jajima. Izlegle bi jaje pa ga ostavili na kiši. Pričalo se da je tome tako otkako im je stari petao završio u loncu, a novi, beli, očito nije imao načina...
Svaki sam dan svojih šesnaest sati morao ležati na jajima, u složenoj i lavirintskoj građevini od slame, kojom se Budak ponosio. Da bi stvar bila sramotnija, morao sam to činiti potpuno go, dok su mi se žute slamke zabadale u slabine, a kokoši ljute zbog moga štrajkolomstva kljucale me stalno po nogama i poviše nogu...
Da se razumemo, nije tamo bilo ni loše. Stari Budak („stari“, he-he, nije imao valjda ni 40 godina, ali tada mi se činilo da je to velika starost!) stalno me nutkao rakijom, a njegova žena kolačima. A tek onaj osećaj koji čoveka obuzme kad jajetu pukne ljuska – to je nešto neopisivo, ali dalje od toga ne znam, jer bi me nakon prve napukline Budakova žena – zadužena za pilićarenje – izbacila iz proizvodnog procesa.

Da, ne bi to bilo loše, samo da je ostalo u tajnosti. Ali ovaj je ispričao onome, onaj nekom drugom i vest je stigla u moje malo mesto još i pre nego što sam se vratio s ORE – bez udarničke značke, istina, ali s usmenom pohvalom komandanta brigade.
Prvih dana niko ništa nije govorio, samo bi neko, u prolazu, zakokodakao čim bih se ja našao u blizini. Uskoro začuh i prve uzvike: jajara, kokan i slično. Sve ređe su me pozivali u društvo. Nijedna me devojka više nije pogledala u oči, a ako bi nekoj od njih okupirao vidokrug, gledala bi kroz mene kao da sam zrak, prazan zrak.

I tako je moj život završio. Onaj što je živeo dalje pod onim istim imenom, to nisam ja.
Zato ću ovde stati. Vreme je da...
 
Poslednja izmena:
Poruka
51.006
Priča br.3

Sjaj ludog dijamanta

Ne volim kada me pitaju kako sam. Ne znam odgovor. Kako uostalom moze biti neko ko nije ceo? Ljudi placu od luka, a mene procvetala lipa uvek jako rasplace. Lekari kazu da sam alergican na polen.
-Sedamdeset.
-Sedamdeset? Podigao sam pogled i ugledao kasirku koja mi je iz ruke izvlacila zguzvane novcanice i ispravljene i sklopljene ih stavljala u moju ruku, a zatim mi zatvorila saku.
-Cuvajte novac, izgubicete.
Dala mi je polupraznu kesu, a ja sam se pitao sta jos mogu izgubiti.
Trenutak ranije sam sedeo na nasoj klupi cekajuci. „Doci ce“, glasno sam sebe hrabrio, „sigurno ce doci. I ranije se desavalo da kasni, i da me potom nevino i veselo poljubi, umesto izgovora.“
Zaslo je iza crvenog solitera i senke su nestale. Pamtim davni prvi maj kada solitera nije bilo, nocu su zapalili veliku vatru i oko nje igrali kozaracko kolo. Star sam, sigurno, cim se toga secam. Vreme je iluzija, samo secanja su stvarna. Terase solitera su se sarenile od prostrtog vesa.
Neko je zaboravio basketaru ispod kosa. Ubacio sam nekoliko i vratio loptu na resetke. Procvetale lipe su jako mirisale, kao da im je poslednje.
Dosla je i kada su njeni prodali klavir. Dosla je i kada joj je umrla baka. Dosla je i kada je upoznala njega, na koncertu u Dadovu.
-Doci ce opet, sigurno ce doci.
Volela je osmehe. Brojala ih je dok smo hodali Terazijama, i svaki put kada bi videla neciji osmeh poljubila bi me. Moj se nije racunao, njega je trazila na kraju dana.
Razmisljao sam o stanu, poslu, novcu, karijeri. O tome sta ce reci svet, onaj u prvom krugu, najblizi.
Kada bi me videla zamisljenog, pevala bi mi "sunshine reggae" i terala da sa njom pevam, a onda se smejala. Taj osmeh je ikona.
-Doci ce, kasni kao i obicno, sigurno ce doci. Narucicemo kesten pire za poneti, i onda ga, u nasoj sobi, gasiti rizlingom, uz sjaj ludog dijamanta na gramofonu. Zajedno sa nama taj sjaj je cinio smislenu celinu. Kupovali smo istu plocu nekoliko puta i poklanjali je onima kojima je nedostajao sjaj da bi bili celi.
Radio sam na vojnim projektima i cesto putovao. Samo tada, tokom dugih telefonskih razgovora, me je oslovljavala sa "ljubavi". Na putovanja sam nosio knjigu koju mi je kupila, i pred san dugo posmatrao posvetu. U knjizi sam uporno trazio nas slucaj, nasu pricu. Delovi su bili prepoznatljivi, ali to su univerzalni delovi koji se svakome mogu uciniti poznatim.
Nasi dani su bili kratki, noci jos krace. Sanjali smo san koji nikada niko nije ostvario, a koji su oduvek samo hrabri sanjali.
-Doci ce.
Sabirao sam nase dane. Da li da sabiram moje i njene, ili je to jedan ceo broj? Dodacu i danasnji dan, doci ce, sigurno.
Ne okrecem se za bacenim. Ne okrecem se ni za proslim, proslost uvek stoji ispred nas i pokazuje nam da je vreme iluzija. Kazu da se zelje ostvaruju tek kada prestanes da zelis, dakle nikada. Poslednji potpis u indeksu je njen, desetka sa srcem, polozio.
-Dobro vece, licnu kartu, sta radite na klupi u ovo doba?
-Cekam. Nju cekam. Doci ce, sigurno ce doci, uvek kasni.
-Obustavi cekanje i podji dalje, rekao je strogo, znas li koje je doba noci? Drugi je mrdajuci usnama i sa vidljivim naporom upisivao moje podatke.
-Kreni!
Mislim da sam tada ustao i krenuo, a veci deo mene je ostao na toj klupi. I danas ga ponekad ugledam, mlad je kao tada, sedi, ceka.
Ziv je vise nego ja.
On zna da ce doci.

Lipa je procvetala.

- - - - - - - - - -

Priča br. 4

DVA OKA VIDE JEDNO

Te noći bejah umoran i oči mi se sklapaše i ubrzo utonuh u dubok san. Nije prošlo mnogo vremena kad osetih da me neko drmusa i ja otvorih oči ne znajući šta se dešava.

- Sine, sine, ustaj, požuri... - panično je govorio neki glas.

Lagano sam se vukao po obroncima svesti sve dok nisam otvorio preteške mi kapke. Bio je mrak i ja osetih ruku koja me je stezala.

- Ustaj sine, jednom u milion godina deševa se ovo čudo, propustićeš ga... požuri. - nepoznat glas je bio uporan.

Ko si ti? - upitah - ti nisi moj otac, moj otac je odavno umro, zašto me zoveš sine?

- Ooo nesreće, moj sin je poludeo. Zar ne prepoznaješ i ne vidiš rođenog oca?

- Mrak je i ne vidim ništa..

- Nebesa! Osim što je moj sin poludeo i oslepeo je. Avaj, kakva nesreća..

Rukom sam opipavao zid dok je moj „otac“ jadikovao sve dok nisam našao prekidač... Kad sam upalio svetlo shvatio sam da nisam bio slep i da nisam poludeo ali sam ostao šokiran prizorom koji sam ugledao.

Ispred mene je stajao čovek koji se predstavljao da mi je otac a koji je imao jedno oko jednu ruku i jednu nogu. Ukratko bio je pola od čoveka.

Kad sam se približio ogledalu na moju totalnu zaprepašćenost video sam da i ja izgledam isto. Uhvati me panika.

- Požuri sine.. - bio je uporan otac - propustićemo čudo - reče i uhvati me za ruku i nas dvoje krenusmo da skakućemo na jednoj nozi.

Ubrzo smo se našli na ulici gde su svi skakutali na jednoj nozi i svi treptali jednim okom.

- Kuda idemo? - upitao sam još zbunjen..
- Brzo, brzo... - odgovorio je moj takozvani otac i uveo me u gužvu..

Nakon probijanja kroz gomilu stali smo na obodu nekog proplanka. Nad nama je pucao neverovatan prizor. Stotine i stotine ovih stvorenja čekalo je mirno u redu da im se neko obrati. Ispred okupljenog naroda tad se pojavi neki čovek koji je bio ceo. Tačnije imao je dve ruke i dve noge i dva oka...

- Šta se dešava? Ko je ovaj čovek? – upitah najbližeg pola do mene.
- Zar ne znaš? Kako je to moguće? Gde is bio do sad? – odgovori mi pola i nastavi – Ovo je „Dva oka vide jedno“ čuveni mudrac koji je dostigao savršenstvo. Poslušaj njegove mudre reči...

Žamor umuknu i „Dva oka koje vide jedno“ progovori.

- Neka vas ne brine to što imate po jedno od svega. Jednim jezikom vam govorim i jednim uvom čujete sve što mislim jednom umom. No da bi bili jedno... obe vaše polovine koje lutaju moraju da se ujedine. Put do tog ujedinjena nije lak. Svaki čovek je podeljen na pola. On traga za svojom drugom polovinom. Kad je pronađe to se zove duševna sreća. Ali ta druga polovina se ne nalazi među vama već... U vama. Pažnja je kapija koja mora da se prođe ne bi li se dospelo u vrt istine u kojem se nalazi ruža duševne sreće. Kapiju možete pronaći jedino u vašem srcu. Jednom kad prekoračite kapiju potrebno je samo slediti slavuja poverenja i on će vam pokazati ružu, a kad se ona otvori prepoznaćete miris jedine cele stvari na svetu. Miris sveobuhvatne ljubavi.

- Dakle volite jednim srcem...

Ove reči duboko dotaknuše moje srce. Kakav neobičan čovek, pomislih, kad me je ovakvog nesavršenog i ovakvog pola učinio kompletnim... Panika me lagano napusti i osetih neki čudan mir...

U tom trenutku otvorih oči i postadoh svestan da je sve ovo bio samo san i da sam ponovo ceo i ugledah dva najdublja plava oka iza kojih je pevao hor slavuja i igrale balerine uz Debisijevu muziku...

- Dobro jutro ljubavi? Kako si spavao? Može kafica?
 
Poruka
51.006
Priča br. 5

Пепео пепелу, прах праху

- Блажени Пјетро!
На помен имена, Пјетро отвори очи.
- Блажени Пјетро, тражили сте да чујем вашу исповест.
- Времена је мало да би разумео оно што хоћу рећи - проговори одајући озбиљност и разборитост, што је било несвојствено његовој природи. За двадесет година колико га Аугустино зна, од монаха Пјетра је махом слушао бесмислице.
- Ако не разумем ја, разумеће Господ Бог.
- Тражиш истине које твоје уши чуле никада нису?
- Не устручавај се, блажени, говори слободно јер се у смртном часу исповедају најразноврснији греси. Много сам их се наслушао и ништа ме из људских уста не саблажњава.
- У младости сам преписивао паганске књиге.
- Опроштено ти је, Пјетро. Наша Света инквизиција је све безбожничке књиге спалила, а провинције очистила од јеретика - изусти Аугустино уздржавајући се да не прасне у смех јер је Пјетро био неписмен. Његов исувише сиромашни дух није могао да савлада свети латински језик, па је на миси држао Псалатир и мумлао нешто правећи се да чита из њега.

Ипак, сви су га волели јер је дирљив био његов труд буде добар монах. Желео је да попут друге браће доминиканског реда преписује Свето писмо, али успевао је само да ишкраба усправне црте и кружиће по делићима папируса који су остајали у скриптарници. Није умео да лаже, не памте се ни његови греси, па Аугустино закључи да та невина, малоумна душа реда ради жели да исповеда нешто у својим последњим овоземаљским данима. Измишљао је грехе јер је било нескромно устврдио да је безгрешан.

Аугустино је знао зашто је кротка душа изабрала грех јереси. Остао је у добродушном Пјетру страх из дана кад су на сваком тргу гореле ломаче. Читава Кастиља, па и Авињон, имали су период помаме за паганским лажима, па је инквизиција темељно радила на чишћењу јеретичке мисли. На Пјетра је све то оставило трага и зато умислио да је начинио грех такве природе. Пустио га је Аугустино да лаже себе:

- Настави, добри мој Пјетро, исповедај се - рече му прикривајући осмех. Са дотад невиђеном озбиљношћу, болесник се исповедао:

- Занат писара био ми је тада посебно плаћен јер сам приликом преписивања уједно и преводио са грчког на латински – направио је паузу да би прикупио снагу, а фра Аугустино за то време погледа мало боље и мутне сумње му замрачише лице.
- Мој матерњи грчки је наишао на препреке јер је текст са кога сам преводио био архаичан, неразумљив јонски дијалекат.

Чувши све то, Аугустино у страху устаде са столице. Однекуд му дође на памет да он то не исповеда Пјетра, већ неког ко је запосео његову душу. Толико је та особа била другачија и разборитија од умоболника каквог је познавао.

- Седи, Аугустино, не одлази док не чујеш исповест до краја - нареди Пјетро и уз уздах настави :
- Господар је књигу купио од Хакима, извесног Арапина из Кордобе, математичара и мага, власника паганских заоставштина због којих се глава губи. Од тог човека је научио записивање цифара и унео ознаку за ништа, за небиће, празнину.
- Али, за Бога милога, шта ти причаш? И како причаш? Ко си ти?
- Слушај ме пажљиво. Хаким је мом господару дао списе извесног философа Демокрита. Тај философ, за кога се тврди да се много смејао, а то је својство махнитих и умом посрнулих, тврдио је да се сва материја своди на низ недељивих честица тако да су човек, биљке, животиње, минерали, ваздух, па и ватра, вода, саздани од тих недељивих, и оку невидљивих твари.
- Јерес!
- Не прекидај исповест - заповеди му Пјетро – Даље, док сам радио, господар је долазио да надзире мој посао и мешао се у превођење. Наредио је да недељиве честице оставим под називом у оригиналном облику - атоми.
- Опомени се божје речи! У теби је сотона!
- Како је рад на превођењу одмицао, атоми су ми обузимали ум и заиста сам мислио да ме запоседа сотона. Али, сотона те не може учинити срећним, нее. А ја сам био срећан! Лице ми се зарило осмехом спознаје. Атоми су, драги мој, непроменљиви и недељиви, материјални су и имају различите облике и тежину - почео је да пада у говорнички жар, као да га је нека снага понела, чак се и придизао са лежаја - Они су права бића и њихово кретање је могуће ако има празног простора. Празан простор је небиће и исто тако реално постоји као и атоми.
- Vede retro, Satana - поче да га шкопи светом водом - non suade mihi vana - преплашени Аугустино је истеривао ђавола, али Пјетро није марио него је у последњим часима живота дао себи на вољу да говори о свему што је годинама тајио:
- Замисли, брате Аугустине, замисли! Човек је цео, али у њему је мноштво целина, атома, који су опет цели, али су у једном сталном кретању као и све око човека. Хаа. Хааа, хаа, а човек, како човек удише ваздух, структура атома се у њему мења - смејао се и подигао победнички песницу у зрак - И тежи атоми падају на доле, брзо - спуштао је руку – а лакши падају полако, деклинирају се, и човек никада није исти, никада, никада довршен и цео, него у сталној промени унутар себе што је резултат спајања атома различитог или идентичног облика у празном простору.
- У паклу ћеш горети кад ниси на мојој ломачи горео! Хуљо безбожничка!
- Појаве које настају спајањем атома, спознајемо чулима и у уму их доживљавамо као слике. Ти си, Аугустине, цела слика коју сам спознао чулима, али твоја права природа је спој атома и празног простора.
- Причаш нешто што ум не може примити!
- Тачно! И да би то учење јасније приказао, господар се послужио се арапским бројевима научених од Хакима. За ознаку атома, употребио је арапски знак за јединицу. За ништа, за празно, користио је арапски кружић, такозвану нулу. Ми смо спој неизбројивих и невидљивих делића који могу имати различите комбинације јединица и нула. Човек је део свеопшете материје, али је и као биће цео, јер све атоме у споју чувају силе привлачења. С друге стране, раздвајају их силе одбијања и све се то смењује, сједињава, разара, разграђује и гради, а мени је време да ми буде разграђена материја од које сам створен - тихо рече, затвори очи, па као за себе додаде:
- Остаће ти само представа о једном Пјетру који се лукаво сакрио у манастиру, хааа, хаа, ха и правио се луд да би преживео ватре твоје инквизиције. Ето ти га на! - показа ми шипак и рука му паде на постељу.

Сутрадан су јеретика покопали ван манастирског гробља. Фратар Аугустино наложио је да се окречи, очисти и окади покојникова ћелија. Избацише лежај и истресоше садржај из сламарице. На ветру се заједно са сламом разлете мноштво комадићима папируса. На њима је Пјетро, умачући писаљку у чађ, шарао усправне црте и кружиће. Аугустино приђе, подиже једно писаније са земље, загледа се у њега и докучи да је реч о арапским цифрама, цртицама и кружићима. Дао је све да спале.
- Ватра чисти сваку поган – говорио је.

Ветар донесе честицу пепела и прилепи му је за рукав мантије. Запита се фратар колико је таквих, и још мањих честица, за живота удахнуо. Забрину се.
Од тада је ноћу почео да сања како удише пепео, прах сачињен од бескрајних низова јединица и нула.
10000000111000010000111110100001001000011100000110 00001111111100100010000111110111011011110111101111 01111100000001000100001010010110111101101010111101 111000000101001000010111001011010001
 
Poruka
51.006
Priča br. 6

Бити део или бити цео

Пошто су дрвореди дуж шеталишта Бјелске улице били распоређени тако да су се ниске крошње вешто поигравале са суграђанима, скидајући им шешире, цепајући жакете или, не дај ти боже, своје пернате становнике гостиле добрим оброком, а они тако немарни за људске проблеме немилосрдно испуштали своје остатке на тек очишћене капуте, хаљине и ћеле фине господе, грађани једногласно одлучише да градоначелнику Стефану М. (нећемо писати пуно презиме јер неко се и на помен свог имена снажно увреди) напишу проглас о томе да се оборе ти беспотребни редови зеленог шуштавог циркуса.

Стефан, већ годинама ревни градоначелник тог малог, тихог и безбрижног места, благе нарави и спорих покрета, полако придиже писмо ближе носу јер је наочари заборавио на ноћном сточићу, загледаше га лево десно, ћошкове, ивице и мастилом замрљан папир са танко написаним словима и мислио је у себи: „Боже, Боже, какав скандал! Да ово неко не збија шале самном?“ затим се нагло придиже, вртећи папир око руке и туробно пушући себи у браду шеткао се око своје канцеларије. „Дрворед, наш понос града, наш бојни савезник у врелим данима, не не, ово мора бити грешка“ те згужва папир и деликатним покретима одложи у канту за отпатке. Пролазише тако дани, а грађани видеше да од градоначелника никаква одговора не добијају, те се помало зачудише тој незгоди па се са тим свим како то иде, раширише приче. Једни су га бранили да му није стигло писмо, други да се одао коцки и нема да плати тако нешто него градски буџет трошкари на баханалије, стигоше до тога и да вара своју Милену са тротоаркама, а народ мало конзервативнијег кова се крстио по четри пута, те левом те десном јер тако нешто у њихово време није смело ни да се изговори. Одлуче они да пошаљу још једно такво писмо, овога пута са печатом и потписом грађанског заступника веома оштро повучених слова који је давао на озбиљности. Стефан, овога пута са наочарима јасно видевши сва та претећа слова, трљајући потиљак и даље није веровао да нешто тако може да се догоди, и мада је први април већ одавно прошао, гледао је у календар вртео га наопачке и попреко, мрмљао „смешно, заиста смешно, дрворед, рај на Земљи...“ те остави онај папир на столу и упути се у Бјелску улицу како би избацио вишак тежине са душе кроз тај расхладни, кривудави врт. И док су његове ноге сад енергичније правиле замахе широком стазом дрвореда однекле се зачу глас: „ЕНО ГА!“ и за тили час маса људи га претећи окружи. „Пу издајице“ па све пљујући настранце жене су викале „на коцку, на жене...“ док су мушкарци разуларене сујете показивали своје жуте од бурмута зубе. „Полако господо, полако, да се све решити.“ „Да се све решити?“ подвикну један из масе, а други се само надовеза „а то што наша плата иде на коцку и алкохол?“. „Ја вас ништа не разумем господо, а дрвореди?“ „Даћемо ми теби дрвореде, шчепај га“ те га двојица снажнијих ухватише за ревере, ускочише и још двојица па за ивичне панталоне и однеше до првог дрвета и обесише.

Ето видите господо, некад вас могу и без речи обесити, и мада свакаве пијачаре и трачаре причају да се то никад никоме и нигде није десило, неки само климају главом и потврђују да јесте, и да чак још виси као помен осталим на том дрвореду, ал знајте, можда се и тако нешто и није десило, али десило се...

- - - - - - - - - -
 
Poslednja izmena:
Poruka
51.006
Priča br. 7

Krivi smo mi

Nedavno sam bio na godišnjici mature. Većinu tih ljudi nisam video još od prošle proslve, što će reći pre deset godina, a sigurno postoji i dobar razlog zašto je to tako. Da smo trebali da se družimo, verovatno bi se sreli ranije, ne bi čekali godišnjicu mature…
Posle nekoliko pića, kada smo se dovoljno opustili, prepustili smo se malo analizi stanju u u zemlji. Uobičajeno za one koji i nemaju mnogo drugih zajedničkih tema za razgovor.
Vlada je između dva gutljaja nastavio diskusiju.
„Upropastiše nas ovi na vlasti, a i ove moje gazde u fabrici. Srećom pa mogu da donesem po malo kabla koji pravimo. Kada ga uvaljam preko oglasa, taman se malo izvučem, šta ću kada su plate niske.“
„Upravu si.“, dodao je Milan konobar. „Da ne kratim pića i ne prijavim svako koje prodam, ne bih mogao da izađem na kraj. Jesi li ti čuo da je ministar Čupković, koji i drži restoran gde radim, državnim parama, asfaltirao sam sebi put u vikendicu tamo negde u nedođiji.“
„Ma, da stoka su oni neopisiva. Šta bih ja sa platom učiteljice?“ , ubacila se Vesna. „Ja, naravno, nikad ne bih ništa tražila, ali ne mogu da odbijem ljude, kada mi donesu poklončić.“
„Potpuno te razumem, tako je i meni kada mi dođu u opštinu.“, rekao je Stevica. „Pokušavao sam da im objasnim da je to moj posao i da ne treba ništa, ali džaba, daju ljudi sami. Kad već spomenuste političare, ovaj moj predsednik opštine se nafatirao za dva života.“
„To stvarno nije u redu“, dodala je Mica, naša sudijica. „za poklone i čast će nas optužiti kao da je ne znam koji zločin i staviće nas u novine kao korumpirane kriminalce. A oni sa vrha otimaju milione i nikom ništa. E, tužna si, Srbijo.“
„Skroz si u pravu. Meni su nedavno odbili deset posto od plate samo zato što sam pomogao kumu da povoljnije preveze jedan kamiončić sa malo tehnike iz Nemačke. “, progunđao je Ivan carinik. „A ovo moji šefovi propuštaju šlepere i šlepere i, kao niko nije video.“
„To je strašno. I mene su sklonili iz upravnog odbora jer me tamo neki optužio da sam ušao u stranku samo iz lične koristi. Budalaština, naravno da sam u stranku ušao zbog ideala koji zastupa. Nsaim ja kriv što sam se našao u okruženju ljudi na raznim pozicijama. Pa normalno je da se međusobno pomažemo. Ko će kome, ako ne svoj svome.“, rekao je Marko, večiti preletač.
„Potpuno si u pravu. Stvarno ne znam da li će se pojaviti neko pošten na vlasti, odmah bih glaso za njega. Da malo dovede stvari u red. Ovde svi kradu i krajnje je vreme da se tome stane na put.“, dodao je Milan konobar. „Ovako nemaš za koga da glasš. Ma krivi smo mi što smo ih pustili da kradu, uzimaju mito i da nas upropašćavaju.“
„A i narod krade toliko da je to neverovatno. Da kraduckaju, pa da ih čovek još razume, ali ovako...“, prokomentarisala je Mica.
Svi su ćutke klimali glavama.
Nisam progovarao, imao sam sreću da nisam imao probleme kao moji bivši školski drugovi. Niko mi nikad nije nudio da napišem posebno pohvalan članak, valjda me svi smatraju za ludaka.
U pravu je Milan, stvarno smo krivi mi...

- - - - - - - - - -

Glasanje može da počne!
 

Lord Gledston

Iskusan
Poruka
5.846
Draga koleginice "Borac za prava zivotinja". Tvoji postovi su toliko nedopustivo dugi,da to niko nema zivaca ni da procita,do polovine.Na ovakvim mestima,kao sto je ovaj forum,treba pisati kratke

sastave.Ti veoma retko pises,ali kada napises,to je sacuvaj boze.Steta.NI ja,ali mislim,ni bilo ko drugi,nije nista procitao,od tvog "Balzakovskog" nagvazdanja. Nemoj to da radis u buduce.Samo kratko

ali pametno.To se cita.Ovo ti je sve u "vetar" baceno sto si napisala.
 

hakim bej

Elita
Poruka
16.680
Draga koleginice "Borac za prava zivotinja". Tvoji postovi su toliko nedopustivo dugi,da to niko nema zivaca ni da procita,do polovine.Na ovakvim mestima,kao sto je ovaj forum,treba pisati kratke

sastave.Ti veoma retko pises,ali kada napises,to je sacuvaj boze.Steta.NI ja,ali mislim,ni bilo ko drugi,nije nista procitao,od tvog "Balzakovskog" nagvazdanja. Nemoj to da radis u buduce.Samo kratko

ali pametno.To se cita.Ovo ti je sve u "vetar" baceno sto si napisala.
Imamo pobednika! Ukoriciti i uramiti.
 
Poslednja izmena:

Dragoljub69

Buduća legenda
Banovan
Poruka
26.834
Draga koleginice "Borac za prava zivotinja". Tvoji postovi su toliko nedopustivo dugi,da to niko nema zivaca ni da procita,do polovine.Na ovakvim mestima,kao sto je ovaj forum,treba pisati kratke

sastave.Ti veoma retko pises,ali kada napises,to je sacuvaj boze.Steta.NI ja,ali mislim,ni bilo ko drugi,nije nista procitao,od tvog "Balzakovskog" nagvazdanja. Nemoj to da radis u buduce.Samo kratko

ali pametno.To se cita.Ovo ti je sve u "vetar" baceno sto si napisala.
:hahaha::rotf: (Špadalo!):mrgreen:
 

Vasilij Zajcev

Veoma poznat
Poruka
12.915
Draga koleginice "Borac za prava zivotinja". Tvoji postovi su toliko nedopustivo dugi,da to niko nema zivaca ni da procita,do polovine.Na ovakvim mestima,kao sto je ovaj forum,treba pisati kratke

sastave.Ti veoma retko pises,ali kada napises,to je sacuvaj boze.Steta.NI ja,ali mislim,ni bilo ko drugi,nije nista procitao,od tvog "Balzakovskog" nagvazdanja. Nemoj to da radis u buduce.Samo kratko

ali pametno.To se cita.Ovo ti je sve u "vetar" baceno sto si napisala.
Ko dir'o? :hahaha:
 

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.089
evo i moja priča. nisam imao strpljenja da čekam konkurs, pa sam okačio na blog.

Buntovnik

Dečak je bio sam, a njih je bilo tri, četiri. Udarao je pesnicama po njima. Iako ih je bilo više, uspevao je da izađe na kraj. Prilazili su mu sa leđa, i udarali ga mučki, ali on se borio kao lav. Devojčice su stajale okolo, i navijale protiv njega. Ipak, niko mu nije mogao ništa. Kakvo srce, pomislih. U tom trenutku naišao je jedan stariji čovek. Prvo je pokušao da razdvoji dečake koji su se tukli, ali njihov konflikt je bio previše snažan. Kada je video da lepa reč ne pomaže, čovek je primenio silu. Ošamario je najnemirnijeg, dečaka koji je bio sam protiv gomile. Devojčice su i dalje navijale, a ostalo društvo se smejalo. Dečak je zaplakao.

U nastupu besa sišao sam dole, i uhvatio starca za vrat. Bacio sam ga na zemlju, i šutirao sam ga u glavu dok nije prestao da se miče. Devojčice su prestale da navijaju, ostala deca su prestala da se smeju, a dečak je prestao da plače. Neka čudna snaga je protutnjila kroz sve nas. Ja sam gledao decu, oni su gledali mene, i starca, koji je ležao na zemlji.

Malo kasnije, došli su i odveli me.

Tri meseca kasnije, dok sam posmatrao dugačke senke septembra kroz rešetke, stražar mi je rekao da imam posetu. Ko li je sad, pomislih. Na vratima se pojavio onaj dečak. Oho – ho!, pomislio sam u sebi, i zasijao od zadovoljstva. Već sam u glavi počeo da smišljam priču koju ću mu ispričati. Kako sam oduvek bio buntovnik. Kako sam mrzeo, na primer, da idem u školu. Kako se nisam uklapao. Drugi su bili, ili bolji đaci, ili snažniji i lepši, veći mangupi. I da ne žalim zbog onog što sam učinio. Treba biti svoj i protiv gomile, čak iako te to strpa u ćeliju. Slobodan čovek je slobodan i u zatvoru, Platon za kraj, finiširaću sa tim. Dečak će to razumeti, mislio sam.

Ono što je izgovorio, međutim, nisam očekivao.

Taj čovek, rekao je, to je bio moj deda.

...

priča 3 – 3
priča 5 – 2
priča 7 – 1
 
Poslednja izmena:

gost 382857

Aktivan član
Poruka
1.915
Priča broj 3 - 3 poena
Priča broj 5 - 2 poena
Priča broj 6 - 1 poen

- - - - - - - - - -

Draga koleginice "Borac za prava zivotinja". Tvoji postovi su toliko nedopustivo dugi,da to niko nema zivaca ni da procita,do polovine.Na ovakvim mestima,kao sto je ovaj forum,treba pisati kratke

sastave.Ti veoma retko pises,ali kada napises,to je sacuvaj boze.Steta.NI ja,ali mislim,ni bilo ko drugi,nije nista procitao,od tvog "Balzakovskog" nagvazdanja. Nemoj to da radis u buduce.Samo kratko

ali pametno.To se cita.Ovo ti je sve u "vetar" baceno sto si napisala.
Ovaj komentar mi je ukrasio dan.

Ne sećam se kad sam se poslednji put ovoliko smejala...

Trebalo bi Lordu neke počasne bodove da damo... :mrgreen:
 

sanja*

Drevna Kornjača
Poruka
8.932
Malo ste dosadni s neglasanjem i neobrazlaganjem, pa ću ja ipak sad :D

Dakle, ovako:

Tri poena za priču broj 5 - Višeznačnost i slojevitost uvek daju priči na kvalitetu. Dopada mi se kako je autor obradio temu na više nivoa: najpre, Petro je naizgled deo crkvene zajednice, dok je zaista zasebna celina, jeretik skriven na mestu na kojem je najmanje verovatno da će ga tražiti; No i sama priroda njegove jeresi se tiče pitanja odnosa dela i celine - univerzum kao celina, pa i svaki zasebni entitet u njemu se sastoji od atoma; A zatim se i u atomu uočava odnos dela i celine; pa onda imamo postojanje i nepostojanje kao delove celine (i kao zasebne celine).
I na kraju promenu kao binarnost, kao dinamiku odnosa između delova i celine. Time je ova priča najpotpunije odgovorila na temu. Osim toga, dopada mi se stil pisanja. Jako lepo.

Dva poena za priču broj 4 - opet je slojevitost značenja ono čemu dajem poene:dvoznačnost koju nalazimo u onom delu junaka koji se predstavlja kao otac, ideja o podeljenosti čoveka na celine i o težnji da se celine objedine, ideja da su te celine unutra, u čoveku i da ih čovek u sebi treba pronaći, uskladiti i objediniti - a zatim, nakon budjenja, ukazivanje na svakodnevnu, uobičajenu i banalniju ideju traženja i nalaženja "svoje druge polovine.

Oko trećeg mesta sam se kolebala između treće i sedme, i sedma je i razlog zašto sam se ustručavala da komentarišem - jer autor piše po šablonu pa je prepoznatljiv, a jednom mi je rekao da se štrecne svaki put kad dođem da komentarišem priču :D Elem, sedma je otpala upravo zbog šabloniziranosti, iako mi je ok ideja da se ukaže na to da su sitni lopovi deo istog problema kao i veliki lopov i da jednako snose odgovornost za stanje na koje se žale.

Dakle, tri poena idu trećoj priči - iako mi lično smeta patetičnost ideje da nismo čitavi bez partnera koji je naša druga polovina, dopada mi se lirski prikaz čoveka koji ceo život provodi nesrećan i nepotpun, jer ne može da se vidi drugačije nego kao deo jedne prohujale ljubavi. A i
:mrgreen:


...............................................................................

Razlog zašto je wirdzova sjajna (i što bi dobila dva poena od mene da je učestvovao, mada, kad razmislim, možda i tri, ipak) je ta što snažno probija horizont očekivanog i nameće promenu perspektive. Fenomenalno.
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.