3.
MARINA PRIČA
Mara je bila obična seljanka sa običnim životom. Rođena je u tradicinalnoj seoskoj porodici, poštovanoj i vrednoj, rasla srećno kao i većina dece, išla nešto malo u školu i, uprkos stidljivoj prirodi i osrednjoj lepoti, udala se na vreme za pristojnog momka iz dobre kuće. Sa njim je izrodila najpre dve kćeri, a potom i sina. Lepo su živeli gotovo dvadeset godina, kada je iznenada Marin muž umro sedeći za sofrom. Kažu da mu je samo glava klonula kraj tanjira supe sa dronjcima koja se pušila.
Elem, Mara se jedva dozvala sebi, tugovala je teško i dugo, deca, svekar, svekrva i cela familija trudili su se da joj pomognu u situaciji u kojoj se našla, ali je sve to išlo prilično traljavo. Vreme je prolazilo i tek nakon pet, šest godina počela je da prihvata sudbinu koja je snašla i da ponovo gleda svet oko sebe, da razgovara sa ljudima i da se osmehuje. U tom momentu imala je jedva 45 godina i bila još uvek lepuškasta.
I tako, jednoga dana radeći po avliji, primetila je na sebi poglede komšije Radeta. Rade je godinama bio udovac, žena mu je poodavno umrla, a u tom kratkotrajnom braku dece nisu imali. Sličnih i godina i sudbina, oboje tihi i snebivljivi po prirodi, tek, Mara je počela da primećuje Radetove poglede sve češće. U njoj se polako pojavio davno zaboravljeni nemir, hvatala je sebe da se vazda nešto maje po dvorištu i osvrće unaokolo tražeći njegove oči. Talasi uzbuđenja kada ih ugleda zbunjivali su je, pa čak i plašili. Nije joj trebalo dugo da shvati da je to ljubav ponovo ušetala u njen život, ali joj je trebalo vremena da to prihvati. Ko se, pobogu, zaljubljuje u tim godinama? Ali, kako je ljubav viša sila, a ona po pravilu uvek pobeđuje, nakon nekog vremena shvatila je da je, htela - ne htela, Rade postao važan deo njenog života, a bo'me i ona njegovog. Reči koje su međusobno razmenjivali bile su šture, uvek su to bili kratki razgovori na opšte teme, sve dok se jednog dana Rade nije odvažio i došao kod Mare na kafu, probravši vreme kada nikog nije bilo u kući osim nje.
-Maro, taka i taka stvar... , ja sam gotov, il' da te ženim il' da 'mrem, ovako ne ide.
Mara se dobro obradovala, ali i dobro uplašila.
-Kako ćemo siroti Rade, šta će mi deca reći? A selo?
U to vreme nastarije Marino dete imalo je gotovo 25 godina, najmlađe 21 i bili su već svoji ljudi. Kćeri udate i lepo situirane, sin, još mlad za ženidbu, vredno je obrađivao imanje, videlo se da će biti dobar domaćin. Poznajući svoju decu, znala je Mara da to neće ići lako, pa ona sama je uspomenu na pokojnog muža negovala brižljivo i sa puno elana. Za sve troje pokojni otac je bio muškarac nad muškarcima, domaćin nad domaćinima, čovek bez premca i kako da sada takvog muškarca zameni komšija, takav kakvog ga Bog dao, neugledan i skroz običan.
Šta će, kako će, dogovoriše da ljubav taje, viđaće se krišom, dok Mara ne pripremi decu i saopšti im da bi se udala. Rade bi sačekao da svi poležu i onda se polako došunjavao do Marine kuće. Neprekidno ju je nagovarao da ubrza stvar i govorio da su njegove namere časne, ali je ona stalno sve odlagala. Neko vreme im je lepo išlo, ljubav je cvetala, ali svi znaju da se takva rabota ne da dugo kriti. Ostale komšije su primetile Radetova šunjanja i ubrzo se sve saznalo. Selo je, u nedostatku drugih dešavanja, raspredalo razne priče, čak je bilo i onih koji su tvrdili da je Mara živela sa Radetom mnogo pre muževljeve smrti. Uglavnom, svet se podelio na one za i one protiv te ljubavi. Ispostavilo se da su Marina deca, kao što je i očekivala, bila apsolutno protiv. Ljuti na majku prebacivali su joj koješta, smatrali su da je voditi ljubav u njenim godinama velika sramota, čak su i pomalo verovali besmislenim glasinama. Sama pomisao na mati u zagrljaju nekog muškarca bila im je potpuno neprihvatljiva. Malo, pomalo, došlo je do toga da su joj zabranili da se viđa sa Radetom, uslovili su prekid njene "nedolične" veze svojim dolascima, viđanjem sa unučićima i sl. Za to vreme svekar i svekrva su se trudili da ne staju ni na čiju stranu. Znali su da ružne glasine nisu istinite i šta znači drug u starosti, ali nisu želeli da se zameraju unucima.
Ovakav razvoj događaja je od napokon sretne Mare ponovo napravio duboko nesretnu i rastrzanu ženu, koja se lomila između svojih osećaja ljubavi prema muškarcu i ljubavi prema deci. Mučila je svoju dušu, mučila Radeta i na kraju mu zabranila da dolazi. Nesrećni ljubavnik se nije lako predavao, molio je, uveravao u svoju ljubav, govorio kako deca već sada imaju svoje živote i da mora da gleda sebe i sa kim će ostariti, da ne uskraćuje sebi sreću koju su oboje zaslužili, da ne čine ništa loše, da će ljutnja njene dece vremenom prestati... nije pomoglo. Mara je bila nepokolebljiva, neće ona da je se deca odreknu, ugušiće ljubav i gotovo. To gotovo i nije baš bilo gotovo, viša sila je viša sila, te je i dalje često privirivala u komšijsko dvorište i povremeno, uz ogroman osećaj krivice i kajanja, puštala ljubavnika sebi. I tako, dugih i mučnih pet godina. U tom začaranom krugu niko nije bio zadovoljan, ni ljubavnici, ni Marina deca.
A Mara je vremenom bivala sve nesrećnija i sve bleđa što su njena deca, sada starija i zrelija, najzad primetila.
Dogovor je, na kraju, relativno lako postignut, neka je, neka se uda kad joj je baš toliko stalo.
I bi... Posle toliko vremena ode Mara u Radetovu kuću. Sve je bilo kako joj je obećao, oženio je pred matičarem, ne samo pred Bogom, skromno, samo uz kumove. Ona se, uprkos svojih pedesetak godina, još uvek pomalo snebivala, ali je zajednički život napokon mogao da počne. Međutim, sreća koju je toliko čekala nije vratila rumenilo u Marine obraze. Osmeh na licu su polako oterali najpre mali, a zatim sve veći bolovi. Kada se obratila lekaru već je bilo kasno. Metastaze su se proširile po celom telu i nije prošlo ni cele dve godine od ulaska u novi život, a Mara se ugasila.
Sahranili su je u Radetovoj porodičnoj grobnici uz silne suze i ogromno i gorko kajanje njene dece. Selo je posle pričalo da je, u stvari, umrla od ljubavi.
- - - - - - - - - -
4.
NEŠTO KAO LJUBAV
Nije bila nepromišljena kada se prepustila osećanjima, samo joj je bilo dosta da bude razumna,racionalna i odmerena.Od malih nogu,naučena na dobar dan,hvala i dovidjenja, dobrog držanja i hoda,vazda vesela i raspoložena prema okolini, nije dozvoljavala da joj pridju oni koji za sobom ostavljaju pustoš, dok nije upoznala Njega.Da li je sudbina bila ili taj trenutak u njoj, tek, morala je saznati da postoje i takvi i da se teško prepoznaju. Koliko je prošlo od tada? Mesec,dva, godina ili ceo život?
Nije znala tačno, osim da je sve ukazivalo da može biti neverovatno,neponovljivo,intrigantno, strastveno,sexi,drugačije od svega. Mada, razumela je ona njega i više nego sto je on mogao da pretpostavi.Malo je njemu svega u životu.Taman toliko, koliko mu je malo srce.
- - - - - - - - - -
5.
PISMO
"Najdraža,
Trebalo mi je puno snage i hrabrosti da započnem ovo pismo. Ne znam ni da li ćeš ga pročitati do kraja. Možda ćeš pobeći, onako kako si činila u poslednje vreme, onako kako te nikad nisam učio. Sećaš li se onoga o čemu smo pričali ne tako davno? Pitala si se - zar i muškarci umeju da plaču? Da, umeju, zbog sebe, zbog drugih, zbog nečeg ličnog, nečeg uopštenog, nečeg skrivenog i tajnog, plaču u samoći, onda kada ih niko ne vidi, kada su sigurni da ih niko ne čuje. Onda smo plakali zajedno i nije me bilo stid. Brisali smo jedno drugom suze poljupcima pokušavajući da speremo neodredjenu tugu i teskobu. Milovala si mi lice, mrsio sam ti kosu, utapali smo umirućim šapatom neko beznadje bez povoda i smisla. Poznavao sam te ali nekako osećao da postoji nešto što nisi dopuštala da se vidi i čuje. I toliko sam želeo da razumeš da ja mogu sve da nosim. Otišla si umirena a da nisam znao koliko je to bio samo privid. Nisi se javljala danima. Zažalio sam što su me suze izdale, možda umanjile u tvojoj duši. Prokleo sam svoju trenutnu slabost i nemoć, poželeo da nestanem ali da ti najpre tražim izvinjenje.
Pobegla si a da nisam znao kuda. Čekao sam, sludjen. Onda si se pojavila, pomalo uplašena ko zna od i zbog čega, čudno daleka, nedokučiva. Molila si me da te razumem, da te pustim od sebe, da ti oprostim. Oprostim?! To što si me učinila ljudskim bićem, ranjivim, svesnim sebe i drugih? To što sam baš zahvaljujuči tebi uspeo da postanem manje sebičan, zaista zavolim život, ljude i ponajviše tebe - inspiraciju svega najboljeg u meni, onu koja se iz nekog razloga, najednom potpuno promenila? Nisam čak ni stigao da te pitam šta bi to trebalo da ti oprostim jer mi je bilo najvažnije što si opet tu. A onda si opet otišla i više te nisam video.
Čekam te, vrati se, molim te. Život je lep, i ti to znaš, i ne dam da to zaboraviš. Ne možeš zaboraviti ono što si znala pre mene a najednom ...
Želeo bih da barem još jednom dodirnem tvoje ruke, promrsim kosu, da ti poljupcem zapušim usta i ne dozvolim im nikada više nijednu ružnu reč protiv sebe same, i ako mogu, da nekako izazovem one lepe upućene sebi, i ako možeš...meni. Dozvoli mi da barem još jednom zaplivam kroz modrinu tvojih očiju, da te stegnem, zaštitim od sveta. Dozvoli mi da se umesto tebe sunovratim u tvoje najmračnije kutke, makar se pretvorio u paramparčad! Pusti me da razgrnem oblake i oluju, poplavu i pustinju koja te guši. Samo mi daj jedan dan, jedan tren a onda idi...nezaboravna, jedina, samo moja. Ljubim te. I Volim. Zauvek.
Večni čuvar tvoje duše "
...spusti umornu ruku sa poluizgužvanim i požutelim od stajanja pismom na mršava kolena. Niz njen bledi, usahli obraz skliznu biser. Drhtavo sklopi papir i gurnu ga u džep, tupo zureći u prozor sa rešetkama.
- Vreme je za lek a onda u krevet na zasluženi odmor. Laku noć - promrmlja osoba u belom iza njenih ledja, gurnuvši joj tabletu u poluzgrčenu šaku, a onda tihim korakom izadje i zaključa vrata sobe bez izlaza.
