Glasanje na prozni konkurs "ČEŽNJA" (rok: 12. novembar do 23.30h)

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Borac za prava zivotinja

Borac za prava zivotinja

Legenda
Poruka
51.037
Na konkurs je pristiglo pet priča. :)
Rekla bih, ukratko: odličnih!
Biće ovo zanimljivo takmičenje. ;)

Pa da počnemo ....


Priča br. 1

***

Čeznem da te meznem – šapnu buckasti stomak jagnjećem butu sa ruzmarinom, uz asistenciju perifernog oka koje mu prosledi divan prizor stidljivog ramsteka u lisnatom testu, sosa od šampinjona okupanih u pavlaci, zapečenih tikvica u bešamelu, vatrene gaspačo čorbe, tatarskog krvničkog bifteka, nevine srnetine ispod sača, uvijajućih lignji sa pirinčem, svetlucave pekinške patke, teletine opijene belim vinom sa zrnima graška zbog kojih ni princeza ne može da spava, užarenog brancina, hobotnice višeručice, otmenih paradajzičnih brusketa, pogačica sa mrsovitim kajmakom, asparagusa sa mrdajućim algama, mesnim rolatom i okatim jajima u sredini, ćufti punjenih osunčanim maslinama, sedefnim školjkama bez bisera, kačkavaljem pritisnutim zrnevljem groždja, bademima sakrivenim u avokadu i pite zeljanice, što su iz prikrajka merkala brdašca jagoda uz prohladjeni šampanjac, rizična čokoladna bomba, banana split bez deljenja i Dalmacije, promrzla dinja, arabesna lubenica, i Maher, i Dobošarska, i Rozenina, i Rumorska, i Mokina, i Reformatorska, i Milkina torta uz kotrljajuće kugle umetnika Rafaela, flambirane pijane palačinke, i karamelisane kocke, i višebojni tiramisu, i vatrenu Madjaricu, i štrudlu sa opakim makom, i marcipan sa principom, i ...

Ako, samo ti mezni pa me zezni! - vrisnu uznemireni holesterol džin koji povuče za rukav suženi, zamašćeni krvni sud, što talasasto poremeti ritam tromih srčanih zalistaka koji zadrhtaše od naleta straha, pa u panici odaslaše S.O.S. signal mozgu da nekako spreči već podignutu ruku da napuni tanjir.

Što ne možeš da pojedeš sutra, ostavi za danas – odgovori ona mozgu i primače se švedskom stolu.

- - - - - - - - - -

Priča br.2

POSLEDNJE JUTRO


Lepa su jutra u dolini podno Orhamove stene, gde se sneni seljani raduju novom danu, budeći život u mestu..
Celu noć sedi kao isklesan posmatrajući selo u izmaglici. Već godinama pitanje mu ispija um, pitanje na koja nema odgovora. Ovog jutra, potražiće ga.

Pogledi meštana mu žare leđa dok gazi putem krčme. Otvara vrata i stupa u polutamu. Ne skida kapuljaču a ni rukavice kao što red nalaže, zna da bi ono što skriva unelo nemir i strah. Žamor seoskih danguba se stišava na tren pa nastavlja, ali se pogledi, oprezni i podli, otimaju ka pridošlici. Smešta se na klupu u tami ugla, glavu ostavlja oborenu. Tek, krčmar spušta toplo pivo ispred njega i seda preko, zaklanjajući poglede svojim plećima.

- Kojim dobrom, neznanče?- pita, uvrćući smele brkove.

Diže glavu da senka oslobodi lice koje u krčmaru zapali radoznalost. Pušta brke i naginje se, da čuje odgovor.

- Došao sam izdaleka, da umrem- šapuće da dangubama izmakne, i nastavlja:
- Ali pre toga, moram da znam.
Strah i radoznalost izmiču pred toplinom koje obuzima krčmara. Žamor mehane se udaljava u neki drugi svet. Postoje samo neznanac i on.
- Pre tebe su dolazili, iskali su život cvileći kao psi a umirali proklinjući dolinu.
Uzima krčag i halapljivo ispija. Naposletku, trlja lice rukavom i tresnu krčag, koji prazninom odzoni, na astal.

- Nisam kao oni jer znam da nema leka. Ne postoje trave i mađije za bolest. Ali, pre nego što skončam, želeo bih da znam.
- Onda znaj, tajna ne postoji!- krčmar povisi glas a kafanski žamor se iznebuha stiša.
- Ne verujem ti!- šapuće strastveno.
- Zar je bitno verovanje, neznanče, kada si našao mir u spoznaji pred neumitnim?
Zamišljeno posmatra pauka na obodu krčaga.

- Umoran sam – konačno će.
- Pođi za mnom dete, odmor ti je potreban.

Krčmar ustaje i kreće ka stubištu.
Neznanac skida ogrtač. Leđima je okrenut ogledalu, da se odrazu sakrije. Željno upija miris sveže postelje, koja ga odvodi putem sećanja, dragih lica i mesta.
Snažan kašalj iznebuha obuzima. Krv, koju ispljunu, ga otima u sadašnjost a treptaj sveće nagoveštava nečiji dolazak.
Hitro grabi ogrtač, da sakrije lice u kapuljači. Vrata se otvaraju, kao što je slutio.
U tavanski sobičak stupa žena, noseći ibrik i peškir. Čutke sipa vodu u lavor.

- Sedi, da ti operem rane! – zapoveda, kvaseći peškir.
Nelagoda koju oseća ne dozvoljava prkos. Opčinjen je njenim rečima pa čini kako mu je rečeno. U njenim očima ne nalazi gađenje, već trunku sažaljenja koje se namah izgubi. I prisnost uspomene.
Znao je da će rane na licu žariti, ali šta je bol u ovome trenutku, kada će nakon toliko vremena iskusiti nežan dodir? Zatvara oči, da sakrije ukus radosti. Udiše ženin miris, natenane, čudeći se izostanku bola. Ponovo kreće u susret dragim licima i mestima.

- Završila sam, odmori se - ponovo zbori i nestaje iz sobička kao proletni lahor.
Opipava lice. Gonjen nevericom, okreće se ogledalu i u njemu zatiče ono što mesecima nije video. Gnojne rane su nestale, njegovo iskonsko lice ga posmatra. Ipak, patnje nije mogla da spere, duboko su urezane ispod očiju.
Začuđen, leže na krevet i pokušava da odgovori na pitanja koja ga zapljuskuju kao talasi obalu. Kakva je ovo opsena koja budi nadu? Kakva to voda beše koja rane i bol odagnaše?
Sklapa oči, prepušta se dremežu ali san nikako da dođe, nešto mu greje lice i titra obraze.

Skače iz kreveta i prilazi oknu. Otvara usta u iznenađenju i razrogačenim očima gleda u jutarnje sunce. Izdržava da ne trepne, ali na kraju, suznih očiju, odvraća pogled.
Čudna je dolina podno Orhamove stene koliko i lepa. Zar na svetu sunce samo nad njom probija teške oblake?
Nedra mu se ispunjavaju voljom, a sve je manje vremena. Posle će da odmori, kada ga večnost prigrli, ali sunce će samo ovaj dan da greje.
Stepenice cvile pod užurbanim koracima; ponovo je u mehani. Dangube još uvek sede za stolom i nude ga jelom. Odavno zaboravljeni mirisi ga mame za trpezu, ali ne haje. Izlazi iz krčme.

Stoji na trgu, razdragan i srećan. Osvrće se, gleda lica ljudi a oni njega. Niko ne skreće pogled, smeše mu se, pozdravljaju i odlaze poslovima.
Ugleda ženu koja ga je vidala. Stoji na izvoru ispod starog oraha i puni ibrik vodom. Do nje je dete, cupka bosonogo po lokvi i razdragano se smeje. Namah se oseti njima blizak.
Prilazi im. Bol se ponovo širi svakim delom tela da nagovesti skorašnji kraj. Kašalj jedva obuzdava ali radost koju mu je dolina podarila ostaje, ne povlači se pred onim što dolazi.
Seda pod orah, na mesto koje senka ne pokriva i naslanja se. Žena mu se smeši:

- Ne odmaraš. Nikad me nisi slušao!
- Nisam.- odgovara, zagledan u dete.
- Ako. Izabrao si dobro mesto, lepo je tu pokraj vode. Hoćeš li da piješ?
- Hoću - slabašno odgovara i prihvata ibrik. Žena se saginje, ljubi mu obraz i odlazi smešeći se.
- Zbogom!

Ne odgovara, i dalje je zagledan u oči deteta. Pije sitnim gutljajima i ostavlja posudu, pazeći da ni kap vode ne umakne.
Život ga napušta, vreme je, ali ipak ga spoznaja obuzima silovito da tamu, koja se navlači, spotakne na tren.
Voleo je, davno pre požara na nebu, da cupka bos po lokvi dok je majka točila ibrik na izvoru, a otac smele brkove gladio.
Zatvara oči, da ne vidi kako sunce umire, otkrivajući davno spaljena zdanja mrtvog sela, čiji se ostaci pružaju ka olovnom nebu kao zgrčeni prsti umrlog.

- Lepa su jutra u rodnoj dolini.- šapuće spokojnim osmehom, odlazeći u tamu.
 
Priča br.3

***

Čežnja je imenica ženskog roda, a muške jačine.

Prvi put sam ga ugledala jednog kasnog, jesenjeg, kišnog popodneva, dok sam u amfiteatru Bliski-Pasquier, Campusa Coirdeliers u Latinskoj četvrti Pariza, držala predavanje. U pola rečenice sam zastala, jedna mala, skoro nemerljiva iskra ludila je prostrujala između njega i mene i ostavila me bez daha. Bio je u četvrtom redu, nehajno, skoro potpuno zavaljen u stolici, pored žene koja je bez ikakvesumnje u internacionalnoj publici prisutnoj u sali mogla biti samo Francuskinja. Jedna od onih žena koja i umire sa stilom. Jedino ga je takva i mogla imati. Čežnja, prava, istinska, iskonska žudnja je poput male smrti, rećiće svako ko ju je iskusio. Tačno tako sam se i osetila u tom trenutku, kao da nisam više u potpunosti živa.

Nakon predavanja žena ga je nehajno uzela pod ruku i odšetala sa njim u noć, ne uputivši mi nijedan pogled, niti komentar. Ostala sam da zurim za njima opčinjena, već opijena čežnjom koja će kasnije tako promeniti moj život. Te večeri sam poput nekoga tek puštenog iz zatvora obilazila ulice užurbanim i nesvrsishodnim korakom ludaka, putanjom koja nikuda ne vodi, već samo iscrpljuje onoga koji luta, prolazila sam ulicama i kojima se sme i onima oko Pigala, kojima se ne preporučuje bez pratnje, u suludoj nadi da ću ih opet, da ću ga opet videti, a znala sam već na prvi pogled da neću, da on ne pripada polusvetu koji po mraku zapišava ćoškove, da mu mesto nije tu, da to nije njegov deo grada, ni ulice kojima prolazi, ni vazduh koji diše, niti su to žene na koje bi pristao, ma koliko dugo bio bez ijedne.

Provela sam nemirnu i besanu noć u hotelskoj sobi, manje bolesna od onoga što sam osećala a više od onoga što sam naslutila da ću tek osećati. Sutradan sam otputovala govoreći sebi da ću ga želeti manje na većoj razdaljini, iako sam znala da je to laž koju je oplodila glupost.
Čežnja je više od svega gradacijski osećaj. Tuga prolazi, ljubav prolazi. Vreme ih tare i umekšava, grebući ih danima i satima koji otkucavaju, čežnja je na dejstvo vremena otporna. Čežnju godišnja doba ne umekšavaju, proleće je budi, leto je raspiruje, jesen je brusi tako da počinje fizički da boli, zimska pustoš onoga koji čezne polako i neprimetno odvede u ludilo. Tako je bilo i sa mnom. U zimu već više nisam bila svoja. Na poslu sam počela primetno da popuštam, moja reputacija vrednog i odgovornog saradnika je bledela i na kraju se isprala toliko da sam ljubazno zamoljena da promenim odsek. Onog što me je kod kuće verno čekao sam zapostavila, prestala da želim, dok ga jednog dana nisam ostavila pred ulazom naše zgrade, bez suvišnih reči. Prestala sam da izlazim i viđam ljude, prijatelji suse proredili, smatrajući da je moja čežnja neprimerna, neshvatljiva, nerazumna i najbitnije -neostvariva, te da je bolje da je se manem dok još ima imalo razuma u meni. Nisam ih poslušala, nisam mogla da ih poslušam, čežnja je već predugo i prejako bujala u meni poput zlog semena u močvari nađubrenoj leševima.

Drugi put sam ga videla na televiziji, pri direktnom prenosu dodele Oskara. Decentnu brinetu sa kojom je bio u Parizu, zamenio je rasnom, pomalo vulgarnom plavušom. Iznenadila sam se za trenutak, zapitala- ko li je mogao da ih upozna, da pomisli da će dobro ići jedno uz drugo, gde je mogla da ga sretne, poželi, dodirne, ko je posredovao, jer znala sam, do njega se ne dolazi tek tako, moraš znati gde da ga nađeš, moraš znati prave ljude, pravi način, moraš osetiti kada je pravi trenutak da pokažeš da ga želiš. Do njega se, osećala sam, ne može na silu, a znala sam da ovakve žene do svega na silu dolaze. Čitavog proleća je radost treperila u meni duboko i zlurado - ipak nije probirljiv na ženama u meri u kojoj sam sam se plašila da jeste.

A onda se krajem leta desilo nešto krajnje neočekivano. U jednoj od svojih besciljnih šetnji sam ga ugledala! Ovde, u svom gradu! Nije me ni primetio, bio je u svom svetu, nedodirljiv, nedotaknut, neuznemiren ludilom u mojim očima. Videla sam gde živi, videla sam ko ima prava da ga dotakne. Ona koja mu je nežno gladila rukav nije bila ništa bolja od mene! Znala sam šta mi je činiti. Prodala sam ono malo kolekcionarskih knjiga i nakita, otkazala stan, pozdravila se sa familijom, rekavši im da odlazim na stručno usavršavanje u inostranstvo na neodređeno vreme. Posetila sam svoju banku i tamo završila neophodne formalnosti. Otišla sam do njegovog prebivališta. Otvorila sam vrata, ušla sam bez poziva i kucanja i uzela ono za čime sam žudela, što mi je po pravu srca pripadalo. Istina je da sada živim na ulicama, istina je da novembarski dani postaju sve hladniji i da se sneg oseća u vazduhu. Nije mi važno. Neki kažu da sam sve izgubila. Možda je istina i to. Ali je istina i da se svaka žena u svom životu barem jednom treba prepustiti ludačkoj čežnji. Prepuštanje je najbolji dokaz njene jačine i mera onoga što može da podnese. Ja sam se prepustila žudnji da na sebi imam krzneni kaput od ruske samurovine vredan više od 100 000 $. Konačno ne osećam čežnju.

[

- - - - - - - - - -

Priča br.4


MILENA I PEĐA

Njih dvoje, Milena i Peđa, bili su par odvajkada, još od osnovne škole. Rasli su, stasavali, sazrevali i otkrivali život zajedno, sa rukom u ruci. Kada su završili škole i obavili sve što treba, došlo je vreme da se uzmu, pa su se i uzeli.
Zajednički život bio je pravi praznik za dve osobe koje su imale mnogo sreće da nabasaju na svoju srodnu dušu i mnogo želja i dobre volje da ostvare svoje snove.
Sve je išlo kako su zamislili, godinu, pa još jednu i još jednu. Onda su sa velikom zebnjom shvatili da jedna stvar ne ide po uobičajenom životnom protokolu. Nema bebe. U samom početku nisu se previše uzbudili, ali kako je vreme prolazilo, shvatili su da je stvar ozbiljna i da moraju potražiti pomoć. Kao sav normalan svet najpre su krenuli po lekarima, državnim i privatnim, a kasnije i po crkvama, manastirima, kojekakvim babama i travarima. Sve je bilo uzalud, nikako da izmole ovaj dar sudbine.
Iskonska potreba za porodom mučila je oboje. Milena je tugovala gledajući svoje prazne ruke, čežnjivo gledala u dečija kolica po ulicama i radnje sa bebskom opremom, stezala srce kad god bi drugi pričali o svojoj deci. Potajno je, krijući od same sebe, birala ime za to nedolazeće dete i zamišljala najslađe čarapice i portiklice na svetu za najslađu bebu na svetu. U neko doba su, da ne bi gledali tuđu decu i tuđu sreću, prestali da odlaze kod prijatelja, kumova i rođaka.
Ali se predavali nisu. Ona je imala snage i volje za oboje, neprestano tražeći nešto novo ili nekog novog, ko bi im mogao pomoći. U tom natezanju sa lekarima i bolnicama naiđoše na njega, lekara koji nije ništa obećao. Rekao je da će pokušati, mogućnosti danas ima mnogo više nego ikada.
I napokon, nakon osam godina braka ujedinjene čari moderne medicine i beskrajna želja za dečjim plačom donele su rezultat. One dve rođene sestre, čežnja i nada, povukle su se i ustupile mesto drugim dvema, radosti i sreći.
 
Priča br.5

TERAPIJA

Probudio se osecajuci podmukao i tup bol koji je prozimao citavo njegovo telo. Sa krajnjim naporom ustao je iz kreveta i teskim koracima dosao do kupatila. Tuznim pogledom posmatrao je svoj odraz u ogledalu, i pitao se zasto ga obuzima osecaj tuge? Taj osecaj koji se sirio sredinom njegovih grudi bio je pojacan zbog zakazane terapije, koja je trebalo da se odrzi tog jutra. Mrzeo je jutarnje seanse sa svojim psihijatrom. Mrzeo je da svoj um, izjutra pokrene, i razmislja o dubokim metafizickim razlozima i uzrocima njegove depresije.
Obukao se bez nekog posebnog izbora odece, nije mu stalo kakav ce dojam ostaviti kod svog psihijatra, pred ulaznim vratima svog stana je zastao, duboko i tesko izdahnuo; i krenuo. Na putu do ordinacije nije mislio ni o cemu posebnom, okupirala ga je tezina u njegovim grudima I pitao se: zasto taj teret ne moze jednostavno da nestane? Cinilo mu se da ga od ispunjenog zivota deli samo ta tezina, koja vec nekoliko godina obitava u njemu.
U cekaonici, sterilnom hodniku blistavo belih zidova. Ispunjenog udobnim koznim stolicama, bele boje; mirno je sedeo i cekao da doktor prozove njegovo ime. Nije razmisljao ni o cemu. Zeleo je da potpuno isprazni svoj um kako bi ga seansa sto manje opterecivala. Tupo je posmatrao belu koznu stolicu koja je bila smestena preko puta njega… -Savic! – prekinuo je njegov tup pogled gromki doktorov glas, koji je oznacio pocetak njegove seanse:
-Sedite Savicu
-Hvala –rekao je nevoljno
-I, kako ide? Sta se desilo protekle nedelje?
-Nista posebno, osim sto sam primetio da duze spavam i teze ustajem iz kreveta. Nekih posebnih dogadjaja nije bilo.
-A kako ste se osecali?
-Tuzno, kao i uvek. I jutros, kada sam se spremao za ovu seansu, imao sam taj tezak osecaj tuge u svojim grudima.
-Da li je taj osecaj laksi ili tezi?
-Mislim da je isti.
-Vas taj osecaj ne napusta vec nekoliko godina. Sta Vi mislite, zasto ste tuzni?
-Ne bih umeo da odgovorim na to pitanje. Kada bih znao odgovor, ne bih dolazio kod Vas na terapiju.
-Dobro. A recite mi, sta vas posebno rastuzuje?
Cuvsi to pitanje, zavalio se dublje u stolicu; kao da zeli da nadje najugodniji polozaj iz kog ce na najbolji nacin iskopati razloge svoje tuge sakrivene duboko u njegovoj svesti. Primetivsi to, doktor je izvio svoje obrve. Zeljno je iscekivao njegov odgovor, ali, nijednim svojim pokretom nije zeleo da ga pozuruje, pustio je Savica na miru da promisli svoj odgovor:
-Zato sto sam nesrecan. –rekao je umornim glasom koji je odavao veliki trud koji je ulozen da se dodje do pravog zakljucka.
Doktor je jos vise izvio obrve. Ovaj odgovor ga nije zacudio, ni iznenadio. Naprotiv, znao je u cemu lezi nesreca njegovog pacijenta; znao je da je ceznja ta koja stvara teret u njegovim grudima. Savic je zeleo da bude srecan. Ta zelja ga je toliko obuzimala da se samo znacenje srece izgubilo. Vise ni on sam nije znao sta zapravo znaci biti srecan. Sta znaci osetiti radost. Svakim danom njegova ceznja je cinila da se njegov cilj udaljava, dok vremenom nije potpuno nestao.
Sve ovo znao je i doktor. I znao je da ne postoje prave reci utehe koje mu mogu olaksati bol. Nije mu preostajalo nista drugo nego da kaze:
-Savicu, Vas problem lezi u preteranoj zelji za srecom, koja stvara ceznju, koja opet vodi do nezadovoljstva. Vas lek je u oslobodjenju od ceznje, a to je dug i tezak process sa neizvesnim krajem. Vidimo se sledece nedelje.
 
Prića br.4-3 poena...Čežnja za porodom zaista sam se uverio da je ogromna i kad je zadovoljena
donosi najveću sreću...
Ostale "priče"...šta ja znam...Nisu mi okupile pažnju...Priča br.2 govori da pisac ima potencijal,ali previše puca
na reakcije čitaoca i to je pomalo smešno...Treba da izostavi takvu ambiciju,ako bi i mene da impresionira i meni slične...
Razmetljivost je dosta prisutna u ovom virtuelnom pisanju-koga to može da impresionira?
O da impresionirala me dodela Oskara!:hahaha::mrgreen:
 
Nepostojeća:
hoće li mi neka draga duša objasniti kako ovde konkuts funkcioniše?
Kliknite za proširenje...

Forumaši šalju svoje priče na zadatu temu do roka koji odredi moderator. Po isteku, objavljuju se priče bez imena autora- Glasa se.
Po isteku roka, proglasava se pobednik i rezultati glasanja (broj dobijenih bodova-rangiranje svih priča)kao i autori, s tim sto
pobednik odredjuje novu temu...

P.S. Mozda će Borka bolje objasniti, jer vidim da pobednik poetskog konkursa jos uvek nije odredio temu ili sam ja nesto previdela, tako da ne znam o cemu se radi, kao forumas nislim da bi trebalo ispoštovati rokove, ili ih nema kad je u pitanju odredjivanje nove teme?
 
ČEŽNJA u svakom od nas, vidite i sami dragi moji K-ci i K-ke, koristi svaku priliku za svoje dokazivanje: te čežnja je ovo a nije ono, te ona je i ovo i ono, ali znaš, nije to što ti misliš da jeste, već je ovo što ti ja, slušaj me dobro, dakle, čežnja je ovo i samo ovo o čemu ti ja pričam a ne to tvoje tamo neko nabrajnje! Mit o Sizifu valja vratiti na njegovo izvorište, tamo odakle je i uzet, u prirodu, u emocije, u ČEŽNJU. Sizifa je izgleda malo ko prozreo. Kamen je krunski svedok u svakom sporu o ČEŽNJI, on zna tajnu uspona ali i padova. Svoju životnu esenciju čovek izjednačava sa teretom koji u sebi nosi. Delove tog ponekad preteškog tereta zvanog ČEŽNJA opisuju: HamsunovA GLAD (ova čežnja je na prvom mestu valjda zbog Biljine Žeđi), Andrićeva PROKLETA AVLIJA, Miloševe SEOBE (II DEO, ah!) i DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU, SLIKA DORIJANA GREJA Oskara Vajlda, Bugatijeva PRODAVNICA TAJNI, i za kraj ostavljam giganta Dostojevskog i njegove BRAĆU KARABATKOVE... PARDON! KARAMAZOVE, zločinca i kažnjenika Raskoljnikova i komentar nenadmašnog krstarovskog obešenjaka, Kojatkina Koje Gorjanovića, koji novi krug dokazivanja o fenomenu zvanom ČEŽNJA otvara tvrdnjom, da čovek u potpunosti shvata šta je ČEŽNJA, tek onda kada je spreman da pojede nečistoću, ili organskije rečeno - ***** svoje voljene žene! Priča br. 3 O ČEŽNJI ZVANOJ RUSKA SAMUROVINA - 3 poena, priča 2. - POSLEDNJE JUTRO - 2 poena, i prica br. 1 - ČEZNEM DA TE MEZNEM - 1 poen. Priče pod rednim brojevima 4 i 5 su vise novinski tekstovi o čežnji, tipa: dvoje se vole i žele da izrode potomstvo, i: danas je u ordinaciju poznatog psihhoterapeuta svratio i naš legendarni fudbaler Dule Savić, i još s vrata zavapio: "Pomagajte doktore, ja sam tužan, a želeo bih da su moja osećanja suprotna!"

- - - - - - - - - -
 
Poslednja izmena:
Dragoljub69:
Po odgovor:ko je gospodar citadele! Mogla bi biti i filozofska,a religijska tema...No
,međutim je maglovita želja za razgovetnošću uma...Da se popraviti...;)
Kliknite za proširenje...

Nije ni religijska ni filozofska (mada se od filizofije ne ogradjujem onda kad je neophodna da naglasi osećanja) bilo kalvom "popravkom" bih sve pokvarila, a to ne zelim:cool:
Ko je gospodar citadele?

Najjača tvrdjava je srce ko njega osvoji-gospodar je...
 
Poslednja izmena:
*BILJA*:
Nije ni religijska ni filozofska (mada se od filizofije ne ogradjujem onda kad je neophodna da naglasi osećanja) bilo kalvom "popravkom" bih sve pokvarila, a to ne zelim:cool:
Ko je gospodar citadele?

Najjača tvrdjava je srce ko njega osvoji-gospodar je...
Kliknite za proširenje...
Otkad srce ima noge...:rumenko::lol:
A inače-ne moš pokvariti...
 
Poslednja izmena:
Dragoljub69:
Ajajaj...U pravu je Rajela...Sve to nike veze s čežnjom...Ili jedva...Plašim se da je u pitanju emotivno siromaštvo pred najezdom urbanog i putenog...
Romantika je obavezujući faktor čežnje...ili bol! ! ! Naravno-duševni...
Razočaran sam strašno...:sad2:
Ali ima nade!
Međutim ,ko je izgubio svaku nadu-ne može ni da čezne...
Ja ,recimo čeznem za jednim lepim ribolovom s mojim drugarima na osunčanom Tamišu...Nikako da se uskladimo...:rida::rida::rida:
I bolujem jako...:lol:
Kliknite za proširenje...
Tvoja jadikovka iliti Jadi mladog Vertera... ne, neću ovako da pričam, sa tobom treba drugačije pričati, kao sa čovekom koji ni jedno jedino književno delo koje sam pomenuo nije pročitao. Šta je po tebi ČEŽNJA, emotivno prebogati Drakče?
 
kojote:
Tvoja jadikovka iliti Jadi mladog Vertera... ne, neću ovako da pričam, sa tobom treba drugačije pričati, kao sa čovekom koji ni jedno jedino književno delo koje sam pomenuo nije pročitao. Šta je po tebi ČEŽNJA, emotivno prebogati Drakče?
Kliknite za proširenje...
Od nabrojanih, nisam pročitala samo Prodavnica tajni, ali hoću...
GLAD, da i glad:klap:
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top