Генерал Димитрије Цинцар-Марковић

[milsu]

Деда генерала Цинцар-Марковића, војвода Цинцар-Марко (1777—1822), родом је Србин из Доње Белице код Охрида и Струге, одакле је пореклом и његов брат од стрица војвода Цинцар-Јанко, родоначелник Цинцар-Јанковића. Добили су надимак "Цинцар" по цинцарском крају одакле воде порекло. Димитрије је добио име по Светом Димитрију, јер је крсна слава Цинцар-Марковића Митровдан.

Димитрије Цинцар-Марковић (Шабац, 6. септембар 1849 — Београд, 11. јун 1903) био је српски генерал и политичар. Цинцар-Марковић је био председник министарског савета (владе) Краљевине Србије од 20. новембра 1902. до 11. јуна 1903, командант Активне војске, начелник Главног генералштаба, начелник команде Активне војске, сенатор у тадашњој дводомној скупштини, професор историје ратне вештине и стратегије на Војној академији. Као најближи сарадник краља Милана Обреновића од 1897. до 1900. дао значајан допринос великој реформи, увећању и унапређењу војске Краљевине Србије, што је омогућило њене ратне успехе у Балканским ратовима. Убијен је у војном пучу познатијем као мајски преврат 11. јуна 1903. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Димитрије_Цинцар-Марковић

Неприкосновени Генералисимус српске војске, мучки убијен на правди Бога издајничком руком српског официра.

 

[milsu]

Димитрије Цинцар – Марковић рођен је 1849. године у Шапцу, командовао је армијским јединицама различитих формата и бројности у рату и миру, до тренутка када је постао командант целокупне српске војске. Као практичар и теоретичар предавао је историју ратне вештине и стратегију на Војној академији и дао суштински допринос тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Првом светском рату. Био је предодређен да командује српском војском у случају рата, али га је зауставио куршум српског официра. По други пут, председник српске владе и командат њене војске, страдао је у нашем колективном памћењу, јер данас, готово да га нико и не спомиње…

https://czds.rs/srpska-citaonica-ge...markovic-otac-pobeda-srpske-vojske-u-xx-veku/

 

[milsu]

„Завереници очито нису били стари мајстори злочина“, приметио је Слободан Јовановић, „него су са заносом и јуришем људи који сами себе шибају на дела изнад њихове нервне снаге. У два часа по поноћи требало је да група двадесетосморице крене с једним батаљоном шестога пука на двор. Батаљон није стигао у уречени час. Код официра се осетило колебање и стрепња. Да пресече ствар, капетан Димитријевић командовао је друговима да, макар и без батаљона, појуре трчећим кораком на двор. И у тој трци они су се сјурили на дворску капију, онако заслепљени и неодољиви као човек који чини злочин из љубавне страсти. Све што су даље радили, било је у истом таквом јуришу, у истом таквом полусну.“ Генерал Цинцар-Марковић био је невина жртва људи који су деловали омађијани и у полусну. На олтар га је принео дух ирационалности, који је затровао читав наредни век српске историје – уз тихо одобравање апологета, што интелектуалне, што примитивне провенијенције. Вероватно услед тога, велико дело генерала Цинцар-Марковића Србија је заборавила.

https://czds.rs/srpska-citaonica-ge...tac-pobeda-srpske-vojske-u-xx-veku-drugi-deo/