Dok ciram slicne teme cekam da se pojavi nesto konkretno o nama i to se ne desava,sve se vrti oko drugih ljudi,nisam zainteresovan da mi se zivot svodi na druge i zavisi od njih
Misliš da se otvori tema o nama samima, da na jednoj temi ne pišemo o drugima? Moraću da smislim takvu temu.
Ideja je dobra.
*****
Više puta mi se desilo da neke drugarice, prijateljice ili poznanice odu iz mog života bez pozdrava. U početku sam se pitala zašto, a sada mi to nije bitno. Bitno je što sada imam poznanike, ponekog prijatelja i to je ok.
Kada su emocije u pitanju.. Sa ove vremenske distance mislim da je taj moj prvi dečko, prva ljubav, to uradio kako ga nikada ne bih zaboravila.
Priča koja sledi idealna je za potforume: Teorije i zavere i Verovali ili ne.
Sa prvim dečkom zabavljala sam se sedam godina. Retko smo se svađali i raskidali na dan, dva. Bili smo baš mladi. Veza je, uprkos razlikama i nekim retkim neslaganjem, bila lepa. I..svi su mislili da ćemo se venčati. Ali...
Te godine, došao je kod mene dan pre mog rođendana. Bio je strašno opušten i sasvim ok. Lizao je šerpu u kojoj je mama pravila fil za tortu. Rekao je da jedva čeka da je proba. Dugo smo te noći razgovarali ispred moje kuće. Lepo, opušteno, sasvim ok. Dogovorili smo se u koje vreme da dođe na rođendan.
Nije se pojavio. Nije pozvao. Posle 4-5 dana pozvala sam ga ( tada nije bilo mobilnih telefona ) i njegova majka mi je rekla da je tog dana, na moj rođendan otputovao prvo kod brata od ujaka u selo i da su odatle otišli na more njih dvojica. Nije mi rekla gde su tačno otišli.
Krajem oktobra pozvala ga je moja sestra i on joj je rekao da neće da dolazi kod nas i da hoće samo nju da vidi..U obližnjem kafiću razmenili su knjige i još po nešto što je bilo kod mene ili kod njega. Nije hteo da pije sa mojom sestrom ni sok ni kafu. Brzo su se pozdravili i izašli iz kafića.
Sestri nije rekao zašto se nije pojavio na mom rođendanu. Nije čak ni pitao za mene.
Ne znam da li je bio januar ili februar kada je došao kod mene. Ne sećam se ni razloga zašto se pojavio. Bio je sav izgubljen, ništa važno nije pričao i posle toplog čaja je otišao.
U martu, aprilu sam ga pozvala i direktno pitala šta se dešava i šta to radi. Nasmejao se i nekako čudnim glasom mi je rekao da je to uradio kako bih ga pamtila celog života.
Godinama kasnije, došao je u moju kancelariju jer mu je trebala neka pomoć. Pozdravili smo se i razgovarali kao stari drugovi. Pomogla sam mu, zahvalio se i rekao da mi duguje kafu.
Poziv za kafu nikada nije stigao.
****
Iz priče zajedničkog prijatelja saznala sam da je sam i da ponekad priča sam sa sobom na ulici. I ja sam bila sama, ali sam na ulici ćutala
Godine su prošle i onda sam ga slučajno videla na ulazu u naš Dom zdravlja. Pored njega je bila žena, a on je za ruku držao malu devojčicu. Bio je skoro skroz sed a i ta žena mi nije izgledala mlado.
Drago mi je što ima sređen život. Žao mi je što nismo normalno raskinuli. Mogao je dan posle rođendana da zove ili da se vidimo negde i da mi otvoreno kaže zašto prekida vezu.
Jedna moja dobra koleginica, ali pomalo sujeverna, znala je celu priču i sama je donela zaključak. " Znaš Džudi, za sve je kriva tvoja baba. Nije baš morala da iseče ruzmarin ako se znalo da ti i tvoja sestra treba da se udate. Zapamti draga moja, baba je kriva i ruzmarin koji je nepotrebno isekla i bacila".
I zapamtila sam. Isto su mi rekle i jedna komšinica i jedan moj dobar drug. Okrivili su babu i ruzmarin.
Eto, to je moja priča o odlasku drage osobe. Nisam sigurna da je ruzmarin kriv. Mislim da je on imao neki psihološki ili psihički problem koji se pojavio i koga je želeo da sakrije od mene. To nikada neću saznati i to više nije važno..Ostalo je samo sećanje koje odavno, odavno ne boli.
