МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
http://www.dw.de/dw/article/0,,16047841,00.html?maca=ser-Blic Online-2569-xml-mrss
NEMAČKA
Fudbalski patriotizam ili nacionalizam?
Od Svetskog prvenstva 2006. svaki veliki fudbalski turnir izaziva u Nemačkoj pravu nacionalnu euforiju. Tako je i sada. Neki, međutim, u tome vide klicu novog nemačkog nacionalizma.
Nemačke zastave u dvorištima, na prozorima i na automobilima. Lica iscrtana u bojama nemačke zastave uz srčano pevanje nemačke himne. Do pre nekoliko godina takve scene su bile nezamislive. Nije, naime, bilo prilično biti suviše ponosan na Nemačku i činjenicu da si Nemac. Nacistička prošlost te države još uvek je bila veoma prisutna u glavama njenih stanovnika.
Crvo-crveno-zlatno je ponovo u modi
Sve se, međutim, gotovo preko noći promenilo 2006. kada je Nemačka bila domaćin Svetskog fudbalskog prvenstva. Odjednom je postalo „in“ ponositi se pripadnošću Nemačkoj. U prvoj utakmici protiv Kostarike, nemački reprezentativci su se tokom intoniranja himne zagrlili, a hiljade ljudi na stadionu i na oni koji su utakmicu pratili na javnim mestima poveli su se za njihovim primerom. Kasnije je taj novi momenat iskazivanja pripadnosti i ljubavi prema domovini, u nemačkoj javnosti ocenjen kao „opušteni patriotizam“. Konačno je nemački narod našao način da iskaže zdrav nacionalni ponos – tako se komentarisalo. Taj fenomen sada se uvrežio i ponavlja se otprilike svake dve godine - u ritmu održavanja velikih međunarodnih fudbalskih turnira.
Mahanje zastavom - uvek opasno
Berlinska socio-psihološkinja Dagmar Šedivi prati taj trend i sada je o njemu napisala knjigu pod naslovom „Sasvim opušteno sa crno-crveno-zlatnim bojama?“ Ona je tokom tri poslednja velika fudbalska turnira sprovodila ankete među navijačima na ulici. Rezultat: većini je u prvom redu stalo do toga da pokažu svoju pripadnost naciji. Šedivi smatra da je to sa socijalno-psihološkog stanovišta opasno, jer je ponos prema pripadnosti sopstvenoj grupi uvek povezan sa omalovažavanjem drugih grupa. Tu tezu potvrđuje i jedna studija Instituta za istraživanje sukoba i nasilja pri univerzitetu u Bilefeldu koja se sprovodi već duži niz godina. Ona pokazuje da su anketirane osobe nakon 2006. bile više nacionalistički nastrojene nego ispitanici pre 2006.
Ditelm Bleking smatra da studije o novom fenomenu nisu reprezentativne
Ditelm Bleking, naučnik koji istražuje pitanja povezana sa sportom, ima, pak, drugačije mišljenje. On ukazuje na to da postoje samo dve studije na tu temu, i da one nisu posebno reprezentativne. Tako je, u okviru istraživanja iz Bilefelda anketirano manje od 1.000 ljudi. Osim toga, on ukazuje na činjenicu da se u istraživanjima zaključuje kako fudbalska euforija „nije posebno uticala“ na porast mržnje prema strancima. Bleking to navodi kao dokaz da ni sami naučnici očigledno nisu sigurni kako da ocene te promene u nemačkom društvu.
(Ne)reprezentativna studija
I Dagmar Šedivi je za svoje istraživanje sprovela anketu među samo nekoliko stotina ljudi, pa je Bleking i prema njenim zaključcima skeptičan: nekoliko stotina ljudi trebalo bi da predstavlja naciju od 82 miliona?! U jednoj tezi se ipak slaže s berlinskom socio-psihološkinjom: da je 2006. došlo do „nacionalnog kaming-auta“ Nemaca. Taj proces, međutim, nije počeo 2006, već znatno ranije, još ujedinjenjem 1990, tvrdi Bleking. Još 1998. godine je pisac Martin Valzer tražio u svom slavnom (i naveliko napadanom) govoru u Frankfurtu da se Nemačka oslobodi „tereta prošlosti“ i da nad Nemcima prestane da se maše „moralnom batinom“.
Hiljade ljudi u Berlinu i drugim gradovima Nemačke zajednički prati utakmice Evropskog prvenstva
Jirgen Mitag, profesor Visoke škole za sport i fizičku kulturu u Kelnu, celu stvar takođe posmatra pragmatično: „Ovi događaji insceniraju se kao veliki događaji, a u to onda spadaju i nacionalni simboli.“ Iza toga nema nikakvog nacionalizma, već je više reč o atmosferi jednog velikog slavlja, tvrdi Mitag.
„Slučaj Ozil“
Jirgen Mitag: Doživljaji na velikim sportskim manifestacijama imaju kratkoročni efekat i vrlo brzo„ispare“
Prašina se u Nemačkoj, međutim, podigla nakon utakmice nemačke reprezentacije protiv Danske na Evropskom prvenstvu koje je u toku. Nepoznate osobe su preko Tvitera pokrenule huškačku, rasističku kampanju protiv nemačkog reprezentativca turskog porekla Mesuta Ozila. Nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih reagovao je odmah rekavši da su takvi rasistički ispadi „odvratni“. „Slučaj Ozil samo je vrh ledenog brega“, ocenio je Fridrih.
Da li, dakle postoji novi, prikriveni nacionalizam u Nemačkoj? Profesor Mitag iz Kelna smatra da su takvi slučajevi samo pojedinačni incidenti isfrustriranih individua ili grupa koji fudbal koriste kao ventil - jer ta igra ima veliki društveni značaj. I njegov kolega Bleking uveren je da je fudbalskog nogometnog patriotizma u Nemačkoj zaista zajednički sportski doživljaj. Obojica veruju da takvi doživljaji na velikim sportskim manifestacijama imaju kratkoročni efekat i da vrlo brzo – „ispare“.
КРОЗ ИСТОРИЈУ, КАД ГОД СУ НЕМЦИ МАХАЛИ ЗАСТАВАМА
ЕВРОПА ЈЕ БИЛА У КРВИ.
NEMAČKA
Fudbalski patriotizam ili nacionalizam?
Od Svetskog prvenstva 2006. svaki veliki fudbalski turnir izaziva u Nemačkoj pravu nacionalnu euforiju. Tako je i sada. Neki, međutim, u tome vide klicu novog nemačkog nacionalizma.
Nemačke zastave u dvorištima, na prozorima i na automobilima. Lica iscrtana u bojama nemačke zastave uz srčano pevanje nemačke himne. Do pre nekoliko godina takve scene su bile nezamislive. Nije, naime, bilo prilično biti suviše ponosan na Nemačku i činjenicu da si Nemac. Nacistička prošlost te države još uvek je bila veoma prisutna u glavama njenih stanovnika.
Sve se, međutim, gotovo preko noći promenilo 2006. kada je Nemačka bila domaćin Svetskog fudbalskog prvenstva. Odjednom je postalo „in“ ponositi se pripadnošću Nemačkoj. U prvoj utakmici protiv Kostarike, nemački reprezentativci su se tokom intoniranja himne zagrlili, a hiljade ljudi na stadionu i na oni koji su utakmicu pratili na javnim mestima poveli su se za njihovim primerom. Kasnije je taj novi momenat iskazivanja pripadnosti i ljubavi prema domovini, u nemačkoj javnosti ocenjen kao „opušteni patriotizam“. Konačno je nemački narod našao način da iskaže zdrav nacionalni ponos – tako se komentarisalo. Taj fenomen sada se uvrežio i ponavlja se otprilike svake dve godine - u ritmu održavanja velikih međunarodnih fudbalskih turnira.
Mahanje zastavom - uvek opasno
Berlinska socio-psihološkinja Dagmar Šedivi prati taj trend i sada je o njemu napisala knjigu pod naslovom „Sasvim opušteno sa crno-crveno-zlatnim bojama?“ Ona je tokom tri poslednja velika fudbalska turnira sprovodila ankete među navijačima na ulici. Rezultat: većini je u prvom redu stalo do toga da pokažu svoju pripadnost naciji. Šedivi smatra da je to sa socijalno-psihološkog stanovišta opasno, jer je ponos prema pripadnosti sopstvenoj grupi uvek povezan sa omalovažavanjem drugih grupa. Tu tezu potvrđuje i jedna studija Instituta za istraživanje sukoba i nasilja pri univerzitetu u Bilefeldu koja se sprovodi već duži niz godina. Ona pokazuje da su anketirane osobe nakon 2006. bile više nacionalistički nastrojene nego ispitanici pre 2006.
Ditelm Bleking, naučnik koji istražuje pitanja povezana sa sportom, ima, pak, drugačije mišljenje. On ukazuje na to da postoje samo dve studije na tu temu, i da one nisu posebno reprezentativne. Tako je, u okviru istraživanja iz Bilefelda anketirano manje od 1.000 ljudi. Osim toga, on ukazuje na činjenicu da se u istraživanjima zaključuje kako fudbalska euforija „nije posebno uticala“ na porast mržnje prema strancima. Bleking to navodi kao dokaz da ni sami naučnici očigledno nisu sigurni kako da ocene te promene u nemačkom društvu.
(Ne)reprezentativna studija
I Dagmar Šedivi je za svoje istraživanje sprovela anketu među samo nekoliko stotina ljudi, pa je Bleking i prema njenim zaključcima skeptičan: nekoliko stotina ljudi trebalo bi da predstavlja naciju od 82 miliona?! U jednoj tezi se ipak slaže s berlinskom socio-psihološkinjom: da je 2006. došlo do „nacionalnog kaming-auta“ Nemaca. Taj proces, međutim, nije počeo 2006, već znatno ranije, još ujedinjenjem 1990, tvrdi Bleking. Još 1998. godine je pisac Martin Valzer tražio u svom slavnom (i naveliko napadanom) govoru u Frankfurtu da se Nemačka oslobodi „tereta prošlosti“ i da nad Nemcima prestane da se maše „moralnom batinom“.
Jirgen Mitag, profesor Visoke škole za sport i fizičku kulturu u Kelnu, celu stvar takođe posmatra pragmatično: „Ovi događaji insceniraju se kao veliki događaji, a u to onda spadaju i nacionalni simboli.“ Iza toga nema nikakvog nacionalizma, već je više reč o atmosferi jednog velikog slavlja, tvrdi Mitag.
„Slučaj Ozil“
Prašina se u Nemačkoj, međutim, podigla nakon utakmice nemačke reprezentacije protiv Danske na Evropskom prvenstvu koje je u toku. Nepoznate osobe su preko Tvitera pokrenule huškačku, rasističku kampanju protiv nemačkog reprezentativca turskog porekla Mesuta Ozila. Nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih reagovao je odmah rekavši da su takvi rasistički ispadi „odvratni“. „Slučaj Ozil samo je vrh ledenog brega“, ocenio je Fridrih.
Da li, dakle postoji novi, prikriveni nacionalizam u Nemačkoj? Profesor Mitag iz Kelna smatra da su takvi slučajevi samo pojedinačni incidenti isfrustriranih individua ili grupa koji fudbal koriste kao ventil - jer ta igra ima veliki društveni značaj. I njegov kolega Bleking uveren je da je fudbalskog nogometnog patriotizma u Nemačkoj zaista zajednički sportski doživljaj. Obojica veruju da takvi doživljaji na velikim sportskim manifestacijama imaju kratkoročni efekat i da vrlo brzo – „ispare“.
КРОЗ ИСТОРИЈУ, КАД ГОД СУ НЕМЦИ МАХАЛИ ЗАСТАВАМА
ЕВРОПА ЈЕ БИЛА У КРВИ.
