Ne znam da li mi se čini ili ne, ali nazirem vreme ljudskosti I emocija koje se približava, a koje jeste naša najveća snaga I smisao… vreme da se zagledamo dublje jedni u druge I da shvatimo da nismo sami…
Da li ponekad treba biti hrabar I učiniti ono čega nas je strah?
Da li treba da nas se NE tiče bilo šta, tj. sve što se dešava bilo kome, bili oni i naši najrođeniji?
Otkud nam pravo da nas se NE tiče?
Otkud nam pravo da za druge nemamo saosećanja?
Otkud nam hrabrost da nas se ne tiče naša suština?
Otkud nam hrabrost da sopstvenu suštinu ne podelimo sa našim najbližim?
Da li ćemo ostati pomireno da bitišemo u svojim malim torovima, zaigrani sopstvenim maskama I malim interesima?
Da li ćemo se ponizno sklupčati ispod svojih malih pokrivača, svojih maski i sklopiti oči da ne gledamo sopstveno odustajanje i od sveta i od sebe?
ILI ćemo skinuti maske I tako razgolićeni, fragilni, nezaštićeni, ranjivi, prvi put steći slobodu I prestati da se bojimo?
Da li nazirem vreme kada ćemo ranjivi, nezaštićeni maskama, postati snaga pred kojom uzmiču maskirani teškim naoružanjem, preneraženi, poniženi I potučeni?
Da li se približava vreme kada ćemo ranjivi, a slobodni pokazati svu glupost I svo zlo koje je maska donela I koje je ostalo na drugoj strani?
Kako steći hrabrost I učiniti ono čega nas je strah?
Kako skinuti maske koje su nam prirasle za lice?
Kako srušiti zidove koje smo sami podigli oko sebe?
Godinama smo nagomilavali maske, srodili se sa njima, zaboravili da postoje..- maske heroja, maske drkažije, maske sveznalice, kukavice, dobrice, ovakve, onakve, stavljene prema prilikama, najvise u neprilikama…
Znamo, nema boljeg trenutka od ovog u kome živimo, od ovog sveopšteg straha, krize bolesti I smrti, od ove neizvesnosti kojoj prvi put upoznajemo lice. Nema boljeg trenutka od sada, odmah, momentalno, jer ne znamo dokle ćemo sami, a dokle će naši najbliži.
Ne znamo dokle će pošast, besparica i smrt…
Nema boljeg trenutka od ovog da počnemo da skidamo maske, jednu po jednu, polako, pažljivo, da nam ne bi I zalepljena koža obraza otišla sa njima… Kojim redosledom? Prvo onu koja nas najviše guši, od koje ne možemo disati… onu od koje ni sopstveno lice ne vidimo u ogledalu…Polako je skinite I odložite sa strane… pogledajte se u ogledalo… koga vidite? Naslonite se na zid i plačite kao novorođeni… placate slobodno, nema nikog da vam se ruga… pokažite se i ljudima oko sebe… možda vas nikada nisu takve videli…biće tu smeha, suza, zagrljaja…
Skidanje maski dugo traje… danima, godinama… Nije lako odbaciti zaštitu, postati ranjiv, nezaštićen… pogledati se u ogledalo I pristati na sebe…
Nije lako prestati da se bojimo I da fragilni postanemo slobodni…
Samo tako slobodni, tako oslobođeni i lepi možemo krenuti jedni prema drugima na pravi način i zajedno u zagrljaj ljudskosti I lepih emocija…
Samo tako…
Nije lako, ali vreme bez maski dolazi…
P.S. Budite odgovorni prema sebi I drugima! Nosite maske iz apoteke, čuvajte sebe tako lepe i one još lepše koje volite!
Poslednja izmena:
