Фоча - синоним за сексуално насиље над женама у рату

Izjava Sulejmanovic Mirsada

[Znacaj ove izjave, date istraznim organima Reoublike Srpske, je u tome sto je svedok bio komandir u Muslimanskim oruzanim snagama i ocevidac i ucesnik u mnogim dogadjajima o kojima daje iskaz.]

Svedok je bio komandir voda u Skugricima. Kada je formiran Cerski odred svedok je postavljen za komandira trece cete Skugrici. Sto se tice napada na kolonu kamiona u Konjevic Polju 27.05.1992. svedoku je poznato da je jedan od organizatora bio Semsudin Salihovic iz Kaldrmice u saradnji sa Sabic Velidom. Iz Kaldrmice su jos ucestvovali Osmanovic Musan, Osmanovic Dzemil, Nukic Alija, Mustafic Salim ili Tahir i Jasarevic Husein. Iz K.Polja su ucestvovali Dedic Fadil i (?) brat zvani Kobra, a iz Pobudja su ucestvovali, od onih koji su svedoku poznati, Mujcinovic Sulejman, Muharemovic Hasan i Omerovic Hamed. Svedoku je poznato da je grupa sa Pobudja tog dana zarobila kombi plave boje, dok su jedno lice ubili i sahranili ga u sljunku pored Jadra.Takodje mu je poznato da je tog dana ubijeno 6 Srba iz kolone i da je grupa iz K.Polja zapalila jedan kamion. Svedok kaze da je napad na srpsko selo Metaljka izveden 02.06.1992. a u napadu suucestvovali ljudi iz Donje Cerske i Gornje Mahale, a u ovom napadu je ucestvovala i svedokova jedinica i to deo koji je predvodio svedokov zamenik Dedic Ejub. Pored Dedica akcijom je rukovodio i Aljukic Besir sa svojom jedinicom iz Donje Cerske, a sve po nalogu komandanta Ferida Hodzica. U napadu na srpsko selo Metaljka ucestvovali su sledeci: Dedic Nedzad, Dedic Nijaz, Dedic Kemal, Huseinovic Husein, Dervisevic Hamdija, Dervisevic Samir i Selimovic Zaim i Edo.U napadu na selo je ucestvovalo od 30-50 ljudi.U paljenju sela i rusenju nadgrobnih spomenika narocito se isticao Ramo zvani Mrga iz Hakalasa i jos 3-4 coveka iz iz istog sela. Svi su bili pod direktnom komandom Aljukic Besira. Napad na srpsko selo Vandzici izveden je 08.02.1993. a izvela ga je jedinica iz Rovasa kojom je komandovao Hukic Sabanija i interventan vod iz Cerske kojim je komandovao Mehmedovic Ramiz. Po povratku iz akcije Hukic Sabanija se hvalio da je ubio oko 15 Srba, a da su Vandzici spaljeni. Napad na srpsko selo Rogosija izveden je krajem septembra 1992. Svedok je licno ucestvovao u njemu. Izvidjanje je vrsila ceta pod komandom Aljukic Besira, a pripremu oko napada je radio Becir Mekanic.Svedok posle ovoga opisuje ko je sa kojom grupom napao iz kog pravca. Po zavrsetku akcije svedok je video mnogo mrtvih srpskih vojnika bez delova tela, odnosno masakriranih, a pored cisterne video je jednog spaljenog, odnosno pecenog srpskog borca.Tom prilikom je cuo da je Amir Siljakovic iz Gobelja zaklao jednog ranjenog srpskog borca. Svedok potom navodi imena ljudi koji su se posebno isticali u ovim napadima, a za sebe kaze da je ucestvovao u akcijama na Potajnik u septembru 1992, Siljakovice kod Kravice 14.12.1992. akciji na Ilijino Brdo 08.02.1993. i jos jednom na Ilijino Brdo 09.03.1993. Napad na srpsko selo Kravica je izvedeno 07.01.1993. pod komandom Nasera Orica. U tom napadu je ucestvovalo oko 1000 naoruzanih ljudi, a jedinice su bile iz Kamenice, Cerske, Konjevic Polja, Pobudja, Glogove i Srebrenice. Dalje se navodi ko je vodio koju jedinicu. Po povratku iz akcije se pricalo da su pobili oko 50 srpskih vojnika medju kojima je bilo zena i staraca tj. civila.Takodje se prica da su Naserovi vojnici negde u Kajicima uhvatili 5-6 zivih Srba koje su poklali. Svedok zna da je tog dana selo Kravice potpuno spaljeno i opljackano, a najvise plena je odneto za Glogovu. Svedok dalje navodi da su negde u julu mesecu 1992. pravljene zasede na putuZavrs-Vandzici u rejonu Brezove Glavice gde je ubijen jedan Srbin, a u zasedi je ucestvovao: Avdic Murat, Salihovic Semsudin, Jasarevic Husein, Osmanovic Musan, Osmanovic Dzemil, Nukic Alija, Hadzic Safet, Mustafic Sabo, Ahmetovic Hajrudin i Ahmet, Avdic Karir, Zaim i Mirsad. Svedok zna da se radi o coveku koji je vozio «Ladu» karavan kada su ga gore pomenuti ubili. Napade na srpska sela Sadice, Lazarevice i Korita izvele su jedinice iz Cerske pod komandom Becira Mekanica koji je i sam ucestvovao u tom napadu. Sela su spaljena i opljackana, a u njima je ubijeno vise mestana, civila. Svedok je licno video Lazarevic Milana iz Sadica kojeg su Muslimani mrtvog doneli na Grobic, a kome je prst sa burmom otsekao Music Fikret iz Kaldrmice. Grupama su komandovali Velic Meho i Maljisevic Esad sa Gradine. Svedok je bio u grupi sa Becirom Mekanicem i napadali su na koti Potajnik..Svedoku je poznato da je Turnadzic Semsudin iz Rovasa pustio dvoje srpske dece dok im je prethodno ubio oca i majku , a zatim svedok navodi imena ljudi koji su se posebno isticali u napadu. Sto se tice zarobljenih Srba koji su dovedeni u Cersku u zatvor, svedok je video Sekulic Branka, Ilic Dragana, Jakova, Andju i jos jednog za kojeg misli da se zove Miso. Na pocetku su ih tukli, a najvise Music Fikret, Salihovic Semsudin, Dedic Esad, Mustafic Fikret. Svi zarobljeni su u januaru mesecu odvedeni za Srebrenicu, navodno, da idu na razmenu. Takodje je svedoku poznato da je Andju silovao komandir zatvora u Cerskoj, Vejiz Belic iz Vlasenice, koji je kasnije otisao u Tuzlu.
 
Iživljavanje nad civilima u Sanskom Mostu: Vojnu akciju „Sana 95“ koja je u najvećoj mjeri bila predmet istrage i u čijem sklopu su počinjeni neki od najgorih zločina u proteklom ratu u BiH osmislio je i isplanirao vrh komande Petog korpusa Armije BiH a naredbu za njeno izvođenje potpisao je general Atif Dudaković. Akcija je pokrenuta 13.9.1995. a glavni pravci napada kretali su se linijom Bosanski Petrovac – Ključ – Sanski Most, odnosno pravcem Bosanska Krupa – Sanski Most – područje opština Prijedor i Novi Grad. Na širem području Bosanskog Petrovca, pravcem: planina Grmeč – Ključ – Sanski Most, djelovale su 501., 502., 506., 510. i 517. brigada. Na području opština Bosanska Krupa i Sanski Most svoj dio zadatka izvršavala je 505. brigada; 503. brigada kretala se područjem opštine Bosanska Krupa uz lijevi bok 505. brigade u pravcu opštine Prijedor dok je 511. brigada djelovala uz lijevi bok 503. iz pravca Bosanske Krupe, desnom obalom rijeke Une u pravcu Novog Grada.
Kuda god da su prošli pripadnici Petog korpusa iza sebe su ostavljali leševe i spaljene kuće. Pet dana nakon pokretanja akcije pripadnici 510. brigade došli su do zaseoka Popovići u mjestu Tomina u opštini Sanski Most. Ko je od lokalnog stanovništva uspio da pobjegne on je i preživio. Iza pripadnika te brigade kojom je komandovao Amir Avdić ostala su beživotna tijela Soke, Vida, Đurađa, Save Popović te Zore Gogić.
Dva dana ranije u mjestu Podovi petoro starijih civila stradali su od oružja pripadnika 501. brigade. Živote su izgubili četiri člana porodice Jagodić: Mikajlo, Teodor, Gojko i Uroš te Stevo Kondić.
Pripadnici Petog korpusa osnivali su improvizovane zatvore i logore u svakom većem mjestu gdje bi se zadržali, makar i nakratko. U manjim mjestima u tu svrhu najčešće su služile napuštene kuće čiji su vlasnici ili pobjegli ili su bili ubijeni. U Bihaću i Cazinu u tu svrhu služili su zatvori u kasarni „Adil Bešić“ (bivša kasarna „27. jul“), u hotelu „Park“, civilnom zatvoru „Luke“ u Bihaću te u improvizovanom zatvoru u auto-kući „Rad“ u Cazinu. U Bosanskom Petrovcu kao zatvor, između ostalih, poslužio je objekat nekadašnjeg vojnog magacina nedaleko od zgrade policijske stanice u kojem je bilo zatvoreno više od 200 vojnika i civila među kojima je bilo žena, djece i starijih ljudi.
Na području opštine Krupa na Uni, u mjestima Jasenice i Podvran Peti korpus je organizovao zatvore u napuštenim kućama Nikole Majkića, Brane Veinović i Bože Radoševića.
Nakon ulaska u Sanski Most pripadnici Petog korpusa zatvore su organizovali u prostorijama policijske stanice u tom gradu, tačnije u garažama, bioskopskoj sali, zgradi „Šipada“, objektu auto-otpada, te između ostalih i u kući izvjesnog Nezirovića. Improvizovani zatvori u Sanskom Mostu bili su poprišta najvećih tortura a najgore su prolazile žene i djevojke. Svjedok, čije ime radi njene sigurnosti i poštovanja prema žrtvi ne otkrivamo, a koja je bila zatvorena u garažama policijske stanice, svjedočila je da je bila nekoliko puta silovana kao i sve žene koje su tu bile zatvorene. Ukupno u tim garažama bilo je 40 srpskih civila, i žena i muškaraca, koji su kasnije svi prebačeni u bioskopsku salu. Sličnu sudbinu doživjela je još jedna žena, zatvorena sa još pedeset ljudi u manji objekat iza policijske stanice. I ona je bila silovana više puta. Prema njenom svjedočenju, 12 ljudi nije izašlo živo iz tog objekta.
Previše žrtava ostalo je iza Dudakovićevih vojnika u tih par sedmica da bi se tek tako mogle zaboraviti i da bi mu bilo oprošteno. Ispovijesti silovanih i maltretiranih žena užasavajuće su. Žalosno je što je trebalo da prođe dvanaest godina da bi neko pokrenuo ozbiljnu istragu o zločinima Petog korpusa ali je dobro što je to neko ipak uradio jer je evidentno da Haški tribunal nije bio zainteresovan.
Istini za volju ime Atifa Dudakovića pojavilo se na dvije optužnice podignute u Republici Srpskoj ali su u to vrijeme bile prilično, da ne upotrebimo težu riječ, amaterski urađene tako da niko ozbiljan nije htio ni da se pozabavi njima. Naime 12.8.1996. Centar javne bezbjednosti Banjaluka podnio je krivičnu prijavu KU—2204/96 protiv Franje Tuđmana, Gojka Šuška, Tihomira Blaškića, Rasima Delića i još sedamnaest lica među kojima je bilo i ime Atifa Dudakovića. Riječ je o optužnici koja se odnosila na zločine počinjene na teritoriji zapadne BiH. Četiri mjeseca kasnije CJB Banjaluka podnio je poseban izvještaj uz krivične prijave protiv Alije Izetbegovića, Rasima Delića, Atifa Dudakovića te Senada Šarganovića. Usljed objektivno-subjektivnih razloga te prijave su zaboravljene sve do prije nešto više od 18 mjeseci kada je počeo intenzivniji rad na istragama zločina koje su počinili pripadnici Petog korpusa. Tada je Dudakovićevo ime izdvojeno sa pomenutih spisa što je, svakako, trebalo biti urađeno i ranije i to general Atif Dudaković zaslužuje jer je puno „zadužio“ srpski narod.



http://www.novireporter.com/look/re...tion=2&NrIssue=183&NrSection=7&NrArticle=2059
 
Ekshumacija posmrtnih ostataka jednog tijela sa lokaliteta - Planina Igman, selo Kovači, naselje Hrasnica, opština Ilidža, nedaleko od lokalnog muslimanskog groblja, iznad igrališta za nogomet i košarku, Kanton Sarajevo.

Datum ekshumacije/asanacije: 23.09.1999. godine
Broj pronađenih tijela: 1


- Lakić-Marijanović Brankica, rođ. 1972. god.; id. 1999. god.


2024-06-20_122854ooo.png



http://www.nestalirs.com/ekshumacije/ilidza/kovaci/index.html
 
SRBI iz sarajevskog naselja Dobrinja za vreme proteklog rata u BiH bili su izloženi brutalnoj torturi,
hapšenju, progonu i likvidacijama. Više stotina je zlostavljano u logorima, privatnim zatvorima, pačak i
kafićima.
Ljude su odvodile naoružane osobe, pripadnici vojnih, policijskih i paravojnih formacija. Dosada je
dokazano da se 134 srpska civila nikada nije vratilo, a tela nekih od njih su pronañena na ulicama ili u
masovnim grobnicama otkopanim posle rata. Nažalost, svi posmrtni ostaci nisu pronañeni ni do današnjeg dana.

Porodice i poznanici su posvedočili da su u ovom naselju ubijeni: Risto Avram (roñen 1952), Milivoje
Ateljević(1957), Ratka Bilčar (1940, devojačko prezime Perendija), Slavko Beronja, Vinka Bajić (1936),
Milan Božić (1926), Jelena Božić(1934, devojački - Šaraba), Marinko Vujičić, Mićo Vukić, Duško
Vlahović (1971), Lazar Vujičić, Ranko Vujović (1949), Radovan Vujičić (1959), Miloš Gaćeša, Nebojša
Gaćeša, Petar Gašić (1948), Oliver Gašić (1971), Milenko Dejić, Vukosav Draško (1948), Miodrag
ðorñević, Branko Živković, Krstan Zagorac (1953), Milan Ivković, Zoran Jovičić (1946), Žarko Janjuš,

Mišo Klimović, Predrag Kovačina, Slobodan Kljujić (1969), Božo Klarić (1920), Anña Klarić (1925),
Živorad Kostić, Šimša Kapetina, Novak Močević (1956), Radoje Marinković, Nedo Marković, Vojin
Mitrović (1945), Bogoslav Marinković (1952), Momčilo Mićić (1948), Nikola Mršić (1942), Draginja
Mićanović (1928), Mićo Novaković (1953), Milorad Nešković (1968), Vukan Novokmet, Ljubiša
Ostojić(1954), Jovanka Obućina, Srboljub Popović,Čedomir Popović (1939), Momir Pejović (1948),
Momčilo Pejović (1929), Dušan Petrović (1948), Jovan Pešut (1932), Veljko Radović, Rade Radović,
Milenko Radonja (1953), Mile Radonja (1953), Milenko Starović, Nedeljko Sarić, Danilo Stanišić, Mirko
Simanić(1952), Jovan Stevanović, Veljko Tomović, Vladislav Todić(1957), Sofija Todorović (1930),
Petko Tepavčević (1932), Milko Terzić (1950), Slaviša Tunguz, Slobodan Uljić, Ilija Unufreščuk (1936),
Ratko Crnogorac, Gorjana Cvetković (1936), Vojin Džino (1958), Dušan Šušnjar (1942), Vid Šobot,
Borjana Škrba (1934) i Zdravko Šakota (1934).


NEKOLIKO stotina civila iz naselja Dobrinja, za vreme i po završetku rata prijavilo je teška krivična
dela - silovanja, prebijanja, mučenja, nezakonitog zatvaranja... Nažalost, nijedan od ovih zločina nije ni
istražen, pa samim tim ni procesuisan.
Jedno od najvećih mučilišta srpskih civila je bio koncentracioni logor "Sunce"». Kroz njega je prošlo na
stotine sarajevskih Srba. Svi bi prolazili užasne metode mučenja. Iz mnogobrojnih svedočenja
izdvajamo batinjanje logoraša po vitalnim organima loptama od bodljikave žice. Oni koji su služili
vojsku znaju da se ove lopte koriste začišćenje topovskih cevi.
Nažalost, prema svedočenju penzionisanog generala Armije BiH Jovana Divjaka, logor «Sunce» je
samo formalno zatvoren. Divjak je, pre tri godine u intervjuu "Novostima" posvedočio da je "Sunce"
preseljeno na drugu lokaciju. U istom intervjuu naš sagovornik nam je potvrdio da je postojalo na
stotine "divljih zatvora", jer je skoro svaka jedinica na sarajevskom ratištu imala bar trojicu Srba
zarobljenih i spremnih za razmenu.



http://www.scribd.com/doc/18007839/Srpske-zrtve-u-bosanskom-paklu
 
БиХ - силовања Српкиња у Сарајеву - фељтон (1) 09:43

СИЛОВАЊА КАО НАГРАДА ЗА МУСЛИМАНСКЕ ВОЈНИКЕ

БЕОГРАД, 1. НОВЕМБРА (СРНА) - Силовања Српкиња за вријеме рата у БиХ, нарочито на почетку, по разним затворима у Сарајеву су јавна тајна пред којом је ратна власт у Сарајеву затварала очи - за те злочине нико није одговарао, ниједан судски процес није покренут, нико то више и не помиње?!


Срна је имала увид у исказе десет силованих Српкиња у затворима у Сарајеву, што у званичним што у приватним, као и исказе осам жена које су малтретиране у сарајевским затворима, а које свједоче о силовању, те 17 исказа мушкараца, затворених Срба, који такође свједоче о силовању Српкиња, а ту је и кривична пријава за силовање 12 Српкиња у Храсници.

У својим исказима ове бивше српске затворенице и затвореници, свједоци иживљавања, помињу имена више од 30 српских жена, од малољетних дјевојчица до старица, које су сексуално злостављане, а међу силованим женама помиње се најмање пет супруга официра ЈНА.

Највише силовања извршено је на почетку рата, током 1992. године, као и 1993. године, а несрећне жене и дјевојке често нису знале идентитет својих мучитеља, пошто су се ословљавали по надимцима или су носили маске преко лица, а некада су међу силоватељима били и познаници тих жена.

Најозлоглашенији по овом злочину је Централни затвор у Сарајеву, односно четврти спрат тог казамата, у којем је у једном моменту на разне начине пребијано, понижавано и злостављано - према исказу једног свједока, бившег затвореника - више од сто српских жена и дјевојака.


Ту су и многи приватни затвори у подрумима, становима, кафићима, које су користили сарајевски криминалци, блиски тадашњој ратној власти у Сарајеву, као што су Исмет Бајрамовић - Ћело и Јука Празина, Самир Кахвеџија - Крушко... одакле су неке од силованих жена пребациване у затвор "Виктор Бубањ", док се другима, које се помињу у исказима, губи траг. У некима од ових затвора виђани су поједини генерали Армије БиХ, али и неке друге јавне личности.

Оне жене које су преживјеле силовања наставиле су живот са тешким психичким траумама, али остају непознате судбина дјевојчице Јелене или 16-годишње Сњежане силоване пред цјелокупном родбином, као и десетине Српкиња, о чијој злехудој судбини у својим исказима свједоче српски затвореници и затворенице који су преживјели сарајевске казамате.

Разлози због којих су српске жене привођене - тривијални су, од већ уобичајених да су "пета колона", снајперисти, да су давале свјетлосне сигнале и наводиле српске гранате, па до апсурдних - као што су књига - нека народна пјесмарица, пронађена током претреса стана, или исјечак из сарајевског "Ослобођења" о боравку Вука Драшковића у Москви, а једна старица је хапшена чак два пута, јер је "пета колона и склона бјежању", док је једна 16-годишња дјевојчица ухапшена само зато што је Српкиња.

Хапшене су у својим становима, на улици на основу пријава комшија, а у затворима су излагане највећим тортурама, које су подразумијевале премлаћивања, силовања, јавна понижавања, робовски положај, прање ногу џелатима послије пребијања, које су биле попрскане крвљу, а неке - као С.И. - силоване су и задављене у свом стану.

Међу ухапшеним Српкињама била је и једна ретардирана дјевојка - Р.О. са дефектном лијевом руком, коју су оптужили да је снајпериста, а тако су је и звали - "снајпериста", и представљали страним новинарима.

Бар двије од ухапшених и силованих жена радиле су на тадашњој Радио-телевизији у Сарајево, а биле су оптуживане да су снајперисти и да су новинари Срне.

Жртве у свом исказу наводе да су многе муке пролазиле ухапшене Српкиње које су макар накратко биле у затвору код Јуке Празине, а све су без изузетка биле силоване.

Једна од ухапшених жена - Н.С., иначе новинар, каже да су у Централном затвору српске затворенике тукли док их нису усмртили и да се "чуло пуцање костију", а "када крици утихну, стражар отвори врата и обично каже: `Тропа`, а други дође и каже: `Купи српско ђубре`".

У том затвору су се над Српкињама сексуално иживљавали ноћу, а једну су силовали три пута по осморица чувара. Било је познато шта значи "позив на излазак у провод" или "одвођење на туширање".

Нису све жене биле регистроване код МКЦК, неке су биле скриване приликом доласка представника МКЦК.

"Најперфиднији конц-логор за Србе - град у коме свако може да ти ради шта хоће, а да ти се не представи ни ко је, ни шта је, град гдје не знаш у којем сокаку чија банда влада, а сви се дозивају по разноразним надимцима, док сви старији муслимани имају само један надимак - `дедо`", каже о Сарајеву у свом исказу једна од жртава.

Једна од жртава прича да су у једном од затвора - подруму зграде у Улици Ђуре Ђаковића, жене Српкиње силовали "дању и ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна је жена, најстарија, имала више је од 60 година, умрла од батина и малтретирања /у августу 1993/".

Када се деси да силовање пријаве полицијској станици, добијале су одговор: "Шта хоћете, остале сте живе", а једна од силованих Српкиња наводи у свом исказу: "Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности, обољела сам од рака".

Један угледни сарајевски уролог - Србин С. Б. каже у свом исказу да је "силовање Српкиња постало чињеница на коју се у том полудјелом Сарајеву мало ко обазире - зна се за јавне куће, гдје Српкиње користе као награду за најниже пориве муслиманских војника".

Затвори гдје су вршена силовања, а које жртве помињу јесу, осим злогласног четвртог спрата Централног затвора, и Студентски дом "Младен Стојановић", подрум старог хотела "Балкан" у Бућа Потоку, подрум Жељезничко-индустријске школе /ЖИШ/;

Стан у Улици Мис Ирбина, у центру Сарајева, подрум продавнице "Сунце", шупа крај једне куће у Пофалићима, подруми зграда у Улици Ђуре Ђаковића и на Алипашином пољу, подрум самопослуге код кафића "Борсалино", подрум и канцеларије Привредне банке, кафе "Балтазар", складиште "Југоекспорта" и продавнице "Борово", подрум "Пољоопскрба", подрум зграде на Отоци код ОШ "Алија Алијагић";

Електротехничка школа у Бућа Потоку, затвор у Поправном дому за малољетне делинквенте, подрум једне зграде на Добрињи 2, МЗ "Младост", хотел "Загреб", хотел "Европа", као и логор на стадиону "Фамос" у Храсници и други...




http://www.srna.rs/
 
Sarajevo najveće stratiše Srba



Da je Sarajevo bilo najveće stratište srpskog naroda tokom ratnih godina, ukazuju i udruženja srpskih žrtava rata iz RS, ali i Stevo Pašalić, profesor demografije na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu, koji je u svojoj knjizi "Antropogeografska stvarnost Srba u BiH 1992-2000." pisao o stradanjima i na prostoru Sarajeva.

- Na osnovu podataka do kojih sam došao višegodišnjim istraživanjima, zaključuje se da je Sarajevo bilo najveće mjesto stradanja Srba u BiH za vrijeme rata. Nisam navodio podatke o broju stradalih Srba, jer nisam pronašao egzaktne brojeve. Na prostoru Sarajeva uništeno je ili spaljeno 56 naselja u kojima je srpsko stanovništvo bilo većinsko, a iz 105 naselja Srbi su protjerani. Tamo je bilo oko 28 stratišta, a za mjesto stratišta smatra se svaka lokacija gdje je stradalo više od pet ljudi - kazao je za "Fokus" Pašalić.

Iako udruženja raspolažu s različitim podacima o broju stradalih Srba u Sarajevu, sasvim je evidentno da vlasti u Federaciji BiH ne žele da formiraju komisiju kako bi se utvrdila prava istina i kako bi zataškali da je u sarajevskom regionu stradalo nekoliko hiljada Srba.

Nedeljko Mitrović, predsjednik Organizacije zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS, rekao je da Organizacija raspolaže podacima koji nisu pouzdani i da bi i zbog toga što prije u FBiH trebalo formirati Komisija koja će utvrditi tačan broj stradalih sarajevskih Srba.

- Na sve načine želimo da izbjegnemo bilo kakve manipulacije brojem žrtava, ali raspolažemo podatkom da je na području sarajevskih opština stradalo od pet hiljada do osam hiljada Srba, ali zato Komisija treba utvrditi tačne podatke - rekao je Mitrović.

Prema njegovim riječima, sarajevske vlasti neće da se utvrdi tačan broj stradalih, jer ne žele da se promijeni njihov broj od samo nekoliko stotina stradalih Srba.

Prema podacima kojima raspolaže Savez logoraša RS na području Sarajeva stradalo je oko 6.600 Srba, mahom civila.

- U samom gradskom jezgru stradalo je oko tri hiljade pripadnika srpskog naroda, a taj broj je duplo veći ako se uzmu u obzir i prigradska naselja. U Sarajevu je bilo 126 logora, a jedan se zvao i po tadašnjem predsjedniku Predsjedništva BiH, Aliji Izetbegoviću - rekao je Branislav Dukić, predsjednik Saveza logoraša RS.

Staša Košarac, šef Tima za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženja nestalih Vlade RS rekao je da se u FBiH svim silama opiru pokušaju da se konačno utvrdi istina o stradanju Srba u Sarajevu. Zbog toga, kaže Košarac, ne žele da formiraju i komisiju koja bi istraživala istinu stradanja sarajevskih Srba.

- Nije istina da su Srbi u Sarjevu stradali u sporadičnim incidentima kako to vole okarakterisati Bošnjaci i njihovi zvaničnici, a da su izvršioci gnusnih zlodjela tek pojedinci koji su izmakli kontroli. Sve je to i te kako bilo pod kontrolom Alije Izetbegovića i tadašnjeg vojnog, policijskog i civilnog rukovodstva RBiH. Između ostalih, mnogo toga o stradanju Srba mogli bi da kažu bh. političari, Haris Silajdžić, Ejup Ganić, Nijaz Duraković, Munib Alibabić i Edhem Bičakčić - kazao je Košarac, te dodao da nikako ne treba izostaviti stradanja Srba u sarajevskim opštinama Pofalići, Trnovo, Dobrinja i u logorima u Tarčinu, Hrasnici i silovanje više od stotinu žena srpske nacionalnosti.

Kako je naglasio, za sva zlodjela i stradanja srpskog naroda još niko nije odgovarao.



Dokumentovana imena 3.299 ubijenih

Šef Koordinacionog tima MUP RS za istraživanje i dokumentovanje krivičnih djela ratnih zločina, Simo Tuševljak rekao je da je kompletirano 3.299 dosijea ubijenih srpskih civila u Sarajevu, a da je kroz 126 logora prošlo najmanje tri hiljade Srba.

- Još nemamo konkretnih podataka o broju stradalih Srba u Kazanima, jer nema preživjelih i svi koji su tamo odvođeni, izgubli su život. Smatramo da je tamo stradalo više stotina pripadnika srpskog naroda - rekao je Tuševljak.

On je kazao da su 1993. godine bošnjačke vlasti vadile tijela iz Kazana i da je 101 tijelo prošlo kroz mrtvačnicu bolnice "Koševo".

Prijave bez konkretnih aktivnosti

Podneseno je oko 240 krivičnih prijava, odnosno izvještaja ili njihovih dopuna protiv 1.469 lica za koja postoji osnovana sumnja da su počinili jedno ili više krivičnih djela ratnog zločina, rekao je Košarac.

Boris Grubešić, portparol Tužilaštva BiH, rekao je da se za predmete u vezi sa stradanjem Srba u Sarajevu vode istražnje radnje i da su procesi u toku.

- Svi predmeti koji su dostavljeni Tužilaštvu BiH nalaze se "u radu" - rekao je Grubešić.



http://www.fokus.ba/nov/index.php?o...-najvee-stratie-srba&catid=19:puls&Itemid=154
 
Није тачно. Изнад Сарајева, сарајевска општина Центар, над јамом Казани, имаш споменик жртвама ратног злочинца-одметника из Армије РБих кога су убили припадници МУП-а Републике БиХ и Армије БиХ, извесног Цаца. Тај споменик је подигло Сарајево.
Са друге стране, у главном граду мањег босанско-херцеговачког ентитета, Бањалуци, као ни у другим градовима мањег ентитета где су побијени Бошњаци немаш ниједан једини споменик жртвама терора тзв. "Војске Републике Српске", а да су га подигле власти ентитета.
Наиме, од средине 1992. до друге половине 1993. године на Казанима су извршена убиства Сарајлија не-муслимана. Убиства цивила су вршили припадници одметнуте 10. брдске бригаде Армије РБиХ, којом је командовао Мушан Топаловић звани Цацо. Сарајлије који нису били бошњачке националности, највише Сарајевских Срба премда је међу страдалима било и других националности (било је и Хрвата, Југословена, Рома, итд) довођени су изнад јаме Казани и ту су убијани, а тела су им бацана у јаму.
Znači Srbin ubijao Srbe i još neke nacionalnosti, verovatno koga je stigao i Muslimani podigli spomenik njegovim žrtvama. A što nisu podigli spomenik žrtvama Atifa Dudakovića ili Nasera Orića?
 
Znači Srbin ubijao Srbe i još neke nacionalnosti, verovatno koga je stigao i Muslimani podigli spomenik njegovim žrtvama. A što nisu podigli spomenik žrtvama Atifa Dudakovića ili Nasera Orića?
Na "spomeniku" koji su podigli piše neodređeno, ne pominje se ko je počinio kakav zločin i nad kim. Piše samo "nećemo vas zaboraviti"

Godinu i po je Caco nesmetano ubijao Srbe na Kazanima. Godinu i po!!!
Nakon što je toliko Srba pobio krenuli su kao da ga uhapse zbog neke gluposti navodno i tada je ubio sina od ministra policije Hebiba.
Zato je platio glavom.

To je javna tajna u Sarajevu. Sahranjen je uz počasti pored Alije Izetbegovića.
 
IMG_20240620_132258_520.jpg



‼️20.06.1992. године у претежно муслиманском селу Коложићи, надомак Високог, припадници Армије БиХ, углавном добровољци из овог краја, убиле су 6 чланова угледне српске породице Вуковић из тог места.

⚫️Чланови породице Вуковић су стрељани, на опште одушевљење и аплауз њихових комшија муслимана, са којима су деценијама живели у пријатељским односима.

⚫️Они су се два дана садистички иживљавали над њиховим телима која су лежала у дворишту, пљували их и шутирали, а поједини су ишли толико далеко да су мокрили по њима.

За овај злочин нико није одговарао!!!
 
Ti dan 'vako, dan 'nako hahaha
I ti učiš djecu?
Ne tjeraj me da tražim teme u kojima su te razapeli jer si pričala sve suprotno od ovog sad :D
Kakvi ste vi likovi ovdje, za filma hahahaha
Šta sam pogrešno napisala? Jesi li i ti od onih koji žive u prošlosti i svaki dan iskopava žrtve zarad nekog dokazivanja? Kome to donosi dobro? Ja upravo radim sve suprotno, učim decu kako se voli svoje a poštuje tuđe, mržnjom ih ne hranim...svoj stav ne menjam ali očito me pogrešno shvatiš ponekad..
 
Није тачно. Изнад Сарајева, сарајевска општина Центар, над јамом Казани, имаш споменик жртвама ратног злочинца-одметника из Армије РБих кога су убили припадници МУП-а Републике БиХ и Армије БиХ, извесног Цаца. Тај споменик је подигло Сарајево.
Са друге стране, у главном граду мањег босанско-херцеговачког ентитета, Бањалуци, као ни у другим градовима мањег ентитета где су побијени Бошњаци немаш ниједан једини споменик жртвама терора тзв. "Војске Републике Српске", а да су га подигле власти ентитета.

Pogledajte prilog 1567192

Наиме, од средине 1992. до друге половине 1993. године на Казанима су извршена убиства Сарајлија не-муслимана. Убиства цивила су вршили припадници одметнуте 10. брдске бригаде Армије РБиХ, којом је командовао Мушан Топаловић звани Цацо. Сарајлије који нису били бошњачке националности, највише Сарајевских Срба премда је међу страдалима било и других националности (било је и Хрвата, Југословена, Рома, итд) довођени су изнад јаме Казани и ту су убијани, а тела су им бацана у јаму. Укупни број убијених, као и број страдалих по националности (јер, понављам, нису сви страдали били Срби) на Казанима није никада могао да буде тачно, а службено утврђен.


Ратно издање сарајевског часописа Dani међу првима је писало о злочинима Мушана Топаловића односно злочинима над Србима у Сарајеву. У издању од 29. јануара 1993. године Dani на три странице доносе текст о страдању Сарајевских Срба и том приликом је овај часопис пренео како је службено утврђено убиство 39 особа. Маја 1993. године исти часопис објављује интервју са Мушаном Топаловићем Цацом. Новинар Сенад Пећанин је у наднаслову уз име саговорника написао "страх и трепет."

Pogledajte prilog 1567188

26. октобра 1993. године, Председништво Републике БиХ, МУП Републике БиХ и Армија РБиХ организовали су Операцију Требевић 2, с циљем да се Цацина одметнута група неутралише. Вођа одметничке групе, Мушан Топаловић Цацо, убијен је када је пружио отпор, а његови људи су приликом хапшења убили девет припадника МУП-а РБиХ.
I onda naša škola iz Kg ode u SA i obiđe te muzeje, druži se sa tim ljudima ,sad očekujem da bilo koja škola iz SA ili odakle god, dođe u krajeve gde su muzeji streljanih Srba, to bi bilo ok, zar ne?
 
Pogledajte prilog 1567068



Foča – sinonim za seksualno nasilje nad ženama u ratu

Gotovo 1.000 silovanih žena Foče od kojih je najmlađa žrtva imala 11, a najstarija 70 godina živi s trajnom frustracijom.


Pogledajte prilog 1567067


19 Jun 2024
U Foči je obilježen Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja nad ženama u ratu.

Generalna skupština UN-a 2015. donijela je rezoluciju o tome.



U Bosni i Hercegovini, Foča je sinonim za takvu vrstu ratnih zločina.


link

Ужаси које су преживеле Бошњакиње од стране припадника тзв. "Војске Републике Српске" постали су докази пред Хашким трибуналом. Силовање је до тада „било део ратничке праксе у свим сукобима”, али је, након доказаних масовних силовања Бошњакиња током рата у Босни, први пут проглашено злочином против човечности. Дом народа Парламента ентитета Федерација Босне и Херцеговине усвојио је у јулу прошле године Закон о заштити цивилних жртава рата, на који су жртве чекале скоро три деценије.

Velika bruka sto su Srbi radili tamo 🙏 neka pocivaju u miru zrtve
 
Sve dok se o srpskim stradanjima ne priča i nepriznavanju se zrtve mene ovo uopšte ne zanima i smatram da je krajne vrijeme sa se ovakve teme izbrišu “nije se desilo”

Пошто је средиште Крстарице у Србији нормално је да су српски злочини тема. Да окрећемо главу и упиремо прстом у другог... Па нисмо деца више Руки.
 

Pogledajte prilog 1567103

Stidi se, Srbijo!


Stidi se, Srbijo! 1


Jelena Diković 19.06.2024.

“Rekao da legnem na dušek. Onda me je svukao i silovao… Vojnici su po nekoliko puta prozivali svaku od devojaka, i svaki put su odvođene i silovane”.

“Uzimao je moju prijateljicu pa silovao, pa mene, potrudili su se da svako od njih sve nas siluje. Radili su to ne onoliko koliko moje telo može da izdrži, već koliko su oni hteli, radili su to do iznemoglosti”.

Grozdana Ćećez, Srpkinja iz sela u blizini Konjica, odvedena je u logor Čelebići 27. maja 1992. godine, gde ju je odmah po dolasku dva puta silovao Hazim Delić i to u prisustvu dvojice muškaraca.

Opisala je to rečima: „Pogazio mi je ponos i nikada više neću biti žena koja sam bila“.

Grozdanu je narednih meseci silovalo više muškaraca. Živela je u stalnom strahu, nameravala je da počini samoubistvo.

Pripadnik jedinice „Džokeri“ Hrvatskog vijeća odbrane, Miroslav Bralo je svedokinju „A“, tokom ispitivanja i u prisustvu drugih vojnika, više puta silovao i izvršio penetraciju penisom u njenu vaginu.

Dok ju je silovao, Bralo ju je ujedao po celom telu, uključujući bradavice i više puta joj pretio da će je ubiti.

Potom je odvedena u jednu vikendicu na području Nadioka, gde su je protiv njene volje zatvorili Bralo i drugi pripadnici „Džokera“ i više puta silovali.

Ovo su samo neka od svedočenja žena silovanih u ratu na prostoru bivše Jugoslavije.

Hrabre žene uspele su da se izbore sa strahom i stigmatizacijom okoline i optuže silovatelje, a potom ih je – onaj omraženi kod Srba – Haški tribunal osudio na višegodišnje zatvorske kazne.

Da ove devojke i žene nisu skupile hrabrost da opišu grozote koje su preživele i da nije bilo haškog suda, silovatelji i zločinci bi danas slobodno hodali ulicama kojima hodamo mi u Srbiji, ali i građani i građanke u BiH, Kosovu, Hrvatskoj…

Znate li da je danas Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u konfliktima?

Nikad nećemo znati koliko je žena seksualno napastvovano, najpre jer ih je bilo sramota da o tome javno govore, a ni vlastima one i njihove traume jednostavno nisu bile važne.

Srbiji nisu nikad bile bitne žene.

Zašto?

Zato što je Srbija jedina zemlja u regiona koja ne priznaje žene koje su preživele seksualno nasilje u ratu kao civilne žrtve rata.

U Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica one nisu priznate kao civilne žrtve rata. Nemaju nikakvu pomoć, ni finansijsku ni onu važniju – psihološku.

Ostavljene su po strani, nebitne režimima u Srbiji.

Što se tiče BiH, dakle bez Republike Srpske, Federacija Bosne i Hercegovine je još 2006. godine priznala žene koje su preživele silovanje u ratu kao civilne žrtve rata, a od prošle godine kao žrtve rata priznata su i deca rođena iz čina silovanja u ratu.

I Hrvatska i Kosovo imaju zakone kojim se prepoznaju žene koje su preživele seksualno nasilje u ratu kao civilne žrtve rata.

One imaju pravo na različita obeštećenja, kao i socijalne i zdravstvene usluge.

Kako podsećaju Žene u crnom i Autonomni ženski centar, na Kosovu je ovaj status ostvarilo više od 1.500 osoba, a u Hrvatskoj više od 200, dodaje se u saopštenju.

Stidi se, Srbijo!

Наравно да ме је срамота где живим и коме припадам. На ово нам је јунаштво спало браћо Срби!
 
Наравно да ме је срамота где живим и коме припадам. На ово нам је јунаштво спало браћо Срби!
Ako si učestvovao u tome i treba da te bude sramota. Mi koji nismo učestvovali ne osećamo nikakvu krivnju ni odgovornost.
 
A zbog? Pominje li ovaj komšin izvor zločine Bošnjaka nad Srbima i Hrvatima i zašto ne? O federalnim medijima da ne pričamo. Isto važi za hrvatske medije i zločine nad Bošnjacima i Srbima. Dokle god se forsira samo jedna strana priče pomirenja nema.

Можда је Рукију неко страдао на тај начин. Свакако да Срби нису за све криви и да злочини свих страна и те како постоје.
 
Ako si učestvovao u tome i treba da te bude sramota. Mi koji nismo učestvovali ne osećamo nikakvu krivnju ni odgovornost.

Наравно да нисам учествовао. Осећам кривицу јер су су овакви поступци крили иза заштите етничке групе којој припадам.
 
Sram tebe bilo ‼️

Kad ste otvorili temu o srpskim žrtvama !

Niste nikad niti se u federaciji uopšte spominju

Šta su mudžahedini radili? Šta ustase ? Šta muslimani komšije ?

Koliko je srpkinja silovano ?

Odgovori

Ако стварно таква тема у Федерацији не постоји то заиста јесте проблем.
 
Ima li tema o silovanih jevrejki,palestinki,Ukrajinke,Ruskinja...to je sada aktuelno :mrgreen:
Ko je silovao u ratu taj siluje i u miru .

Срам те било да се томе смејеш! Да је у питању твоја мајка, сестра, жена или ћер верујем да би исто тако био духовит..
 

Back
Top