Fluktuacije uspjeha i priznatosti pisaca

Urvan Hroboatos

Veoma poznat
Poruka
12.768
Gledao sam neke statistike i prikaze, a i sjetio se niza stvari....

Čitanost i status autora, bilo popularnih, bilo kanonskih, ovisi o više činitelja, a stanovit broj varijabli utjecaja je teško odrediv.

Na primjer, Karl May je bio kultni popularni pisac istočno od Francuske, no nikad se nije probio na francusko i englesko govorno područje. Zašto- ne znam.
Doyleov Holmes je ostao trajno popularan, no, iako vrlo dobra zabava, sumnjam da bi ostao u toj mjeri da nije bilo 30-50 ekranizacija, bilo za film, bilo za TV.

Dosta plitka, iako neloša Agatha Christie ostala je iznimno prevođena i čitana, dok je Simenonov Maigret, koji ju nadmašuje za 100 kopalja, praktički iščeznuo.

Unatoč američkom utjecaju i dominaciji engleskoga, Melville i Hawthorne nisu nikad postali svjetski prihvaćeni i čitani kanonski autori, dok Faulkner jest.

Austen u svijetu nisu pomogle ni sve ekranizacije ni austenomanija anglosfere, jer ju većina svijeta drži nezanimljivom i ograničenom.

Kad smo kod Engleza: Dickensova reputacija je išla gore-dolje, sad je stabilna u anglosferi, no ne vidim da je nešto jako čitan i cijenjen kao kanonski klasik u drugim zemljama.

Za kraj- znam da je to dosta subjektivno, no rekao bih da su engleski romanopisci 19. st., u pogledu recepcije, a i dosega, bitno slabiji od francuskih i ruskih. Uzmemo li pet poznatih i priznatih: Dickens, Thackeray, Trollope, Meredith i Eliot- jedino Eliot koliko-toliko zadovoljava moderni duh, dok ostali djeluju dosta plošno i provincijalno. Francuzi kao Balzac, Stendhal, Hugo, Flaubert i Zola daleko su prihvaćeniji i moderniji, imaju više životnosti i pokrivaju veći opseg životnoga iskustva, kao i Rusi, u djelima Gogolja, Turgenjeva, Gončarova, Tolstoja i Dostojevskog (uz napomenu da su dva posljednja vrhunski autori, ranga Dantea i Shakespearea, što nijedan od ostalih nije).

Subjektivno- šteta što Gončarov, u svoja bar dva romana nije dosegao svjetski status koji zavrjeđuje, jer je i univerzalniji i moderniji od niza Engleza i Francuza, a svodi ga se na sociološke modele i slične uske parametre.

Dakle, o uspjehu i statusu određuje niz čimbenika, i izvanjezičnih i izvanknjiževnih, a nerijetko i sreća i pogodak duha vremena, a taj se mijenja. Tu bih mogao i o drugima, npr. Borgesu, Nabokovu, Leonovu, Emersonu, Josephu Rothu, Brochu, ...no dosta je i ovo.
 
Subjektivno- šteta što Gončarov, u svoja bar dva romana nije dosegao svjetski status koji zavrjeđuje, jer je i univerzalniji i moderniji od niza Engleza i Francuza, a svodi ga se na sociološke modele i slične uske parametre.
Napisao je mislim samo tri romana. Oblomob je u rangu Karenjine, samo nema švaleracije i bacanja pod voz tkd...
Ali struka je odlučila da AK bude lektira umesto Oblomova npr. koji je pritom bolji u svakom pogledu i još za decu prihvatljiviji.
 
Napisao je mislim samo tri romana. Oblomob je u rangu Karenjine, samo nema švaleracije i bacanja pod voz tkd...
Ali struka je odlučila da AK bude lektira umesto Oblomova npr. koji je pritom bolji u svakom pogledu i još za decu prihvatljiviji.
Pa ne znam, Tolstoj je višestruko prihvaćen, divili su se tom romanu i Dostojevski i Thomas Mann, to nije bez veze.

No Gončarov u Oblomovu i Ponoru/Bezdanu (Obryv) je iznimno moderan i upravo sjajan pisac, no nije u "svijetu" prošao osim kao znak vremena (oblomovština), za što su krivi i sudobni Rusi, koji su usko tumačili Gončarova preko svojih stalnih svađa o tom što je politički i socijalno ispravno, a što ne. Zapravo je cijela kulturna ruska klima i odmogla afirmaciji Gončarova.
 
Megre je u Jugoslaviji bio objavljivan i prilično popularan negdje do šezdeset neke. Tada je pao u nemilost. Da li je bilo nekog antikomunizma kod njega ili zato što je objavljivao za vrijeme rata u okupiranoj Evropi, nemam pojma. Stidljivo se vraća posljednjih decenija.

Inače, koliko sam čitao, meni je engleski roman između Svifta/Defoa i modernizma bio uglavnom nezanimljiv.
 
Megre je u Jugoslaviji bio objavljivan i prilično popularan negdje do šezdeset neke. Tada je pao u nemilost. Da li je bilo nekog antikomunizma kod njega ili zato što je objavljivao za vrijeme rata u okupiranoj Evropi, nemam pojma. Stidljivo se vraća posljednjih decenija.

Inače, koliko sam čitao, meni je engleski roman između Svifta/Defoa i modernizma bio uglavnom nezanimljiv.
Ima tu više faktora.

Gledajući malo godine izdanja, a i razgovarajući s ljudima, vidimo da su u Jugoslaviji bili solidno široko čitani mnogi pisci koji su jednostavno potonuli- bilo zato što se promijenio ukus, bilo zato što su neki novi klinci došlii u prvi plan. Od solidnih no ne značajnih pisaca, tu su Pearl Buck, Arthur Cronin, E,M. Remarque, pa i Howard Spring te Upton Sinclair (na stranu socijalizam) koji su bili široko čitani, pa su "nestali"- a tako je i u svijetu.

Održao se trajno, usprkos svoj književnoj mrzovolji elita, Jack London.

U književnoj Jugoslaviji su fluktuirali u popularnosti Sinclair Lewis, pa možda Hans Fallada, a napose Dreiser, koji je potonuo i u Americi, a čini se povratio dio reputacije s faction romanima Mailera i Wolfea. Od klasika je Gorki pretrpio strmoglav pad i teško da će se ikada oporaviti.

Hesse je i svjetsku i jugoslavensku karijeru ostvario preko hipija i newagera, a Tolkien više nego itko drugi (Tolkien tek nakon raspada SFRJ).

Inače se u svijetu stalno solidno drže većinski priznati autori, npr. Kafka, Faulkner, Camus,...dok meni drag Martin du Gard, unatoč Nobela, nije polučio globalno priznanje kakvo zavrjeđuje, a Hemigway pak ostaje popularan iako mu je status opao u književnim krugovima, no ne previše, tako da se stabilizirao kao pisac dobar, a ne velik, zajedno s Fitzgeraldom i Edith Wharton. Popularni južnjak Erskine Caldwell- potop.

Od starijih Engleza, čini mi se da je Defoe nezaobilazan za dječju književnost, a Sterne ja za slaodokusce i neki tip ljudi- ili ga cijeniš, ili ga nalaziš neozbiljnim burgijašem. Za Richardsona jedva da tko ima više živce, bilo gdje. Scott je potonuo, osim kao omladinska literatura tu i tamo, a o sestrama Bronte bi se dalo pričati ...
 
Pa ne znam, Tolstoj je višestruko prihvaćen, divili su se tom romanu i Dostojevski i Thomas Mann, to nije bez veze.
Ne kažem da je loš ali...po meni nije sjajan kao psiholog, umetnik i empata mada je definitivno pametan, obrazovan, metodičan. I uopšte nije zanimljiv, ne zbog ozbiljnih tema, nego nema onu vrcavu žicu.
No Gončarov u Oblomovu i Ponoru/Bezdanu (Obryv) je iznimno moderan i upravo sjajan pisac,
Odličan je. Ako se uporedi Oblomov i Karenjina, nijedan faktor nije na strani Tolstoja. Gončarov ima odličan stil i zanimljivije piše od Tolstoja. Tema je takođe odlična, napravio je ni od čega dobru priču. Ali eto, ljudi vole moralisanje, dramu, intrige, na šta nisu imuni ni kritičari. Da se Ana nije bacila pod voz roman bi imao 87% slabiji prolaz.
no nije u "svijetu" prošao osim kao znak vremena (oblomovština), za što su krivi i sudobni Rusi, koji su usko tumačili Gončarova preko svojih stalnih svađa o tom što je politički i socijalno ispravno, a što ne. Zapravo je cijela kulturna ruska klima i odmogla afirmaciji Gončarova.
Taj roman uopšte nisam doživela kao znak vremena niti Oblomovštinu nego kao jednu ličnu ljudsku priču divno ispričanu.
 
U današnje doba ekranizacije igraju veliku ulogu. Sestre Bronte ili Džek London uvijek će dobiti neki film/seriju, kao i Džejn Ostin, Ficdžerald... Mene lično to deprimira, jer pokazuje golemu inferiornost literature u odnosu na vizuelne forme kad je u pitanju pristup publici.

Kod nas, Kafka, Kami i Hemingvej postali su lektiraška klasika. Svi ih čitaju u srednjoj školi, a kasnije im se malo ko vraća, što je šteta. Tomasa Vulfa još poneko i čita, ali ne pamtim kad sam čuo da se neko bavi Normanom Majlerom. Fokner kod nas zaista uživa ugled, ali i Stajnbek, koji je meni middlebrow.
 
Ne kažem da je loš ali...po meni nije sjajan kao psiholog, umetnik i empata mada je definitivno pametan, obrazovan, metodičan. I uopšte nije zanimljiv, ne zbog ozbiljnih tema, nego nema onu vrcavu žicu.

Odličan je. Ako se uporedi Oblomov i Karenjina, nijedan faktor nije na strani Tolstoja. Gončarov ima odličan stil i zanimljivije piše od Tolstoja. Tema je takođe odlična, napravio je ni od čega dobru priču. Ali eto, ljudi vole moralisanje, dramu, intrige, na šta nisu imuni ni kritičari. Da se Ana nije bacila pod voz roman bi imao 87% slabiji prolaz.

Taj roman uopšte nisam doživela kao znak vremena niti Oblomovštinu nego kao jednu ličnu ljudsku priču divno ispričanu.
Tolstoj je velik pisac u tom romanu, i većina velikana i poznatih ga iznimno cijeni (Dostojevski, Mann, Mailer, Nabokov, Babelj, Faulkner,...).

Osobno, mislim da je to jedan od najvećih romana, i slažem se da je- kao roman- tehnički najveće Tolstojevo djelo. No, tu je i ali: taj roman o preljubu je nedvoumno veći od Flaubertova, ima više života i svega. I Ana je zanosna, i tu je možda ono zašto kod čitanja nisam osjetio "drhtaj"- svi su muškarci takvi da nisu njezina kalibra, a autobiografski Ljevin je zauzet.

Teško je napisati roman poglavito o ljubavi, i tu je možda uspjeliji Lawrence sa "Zaljubljenim ženama", i to zbog dva snažna muška lika, kojih u Tolstoja nema. No, Tolstoj je postavio mjerilo, to je društveno-psihološki kanonski roman. Laza Lazarević, kad ga je pročitao, nije mogao godinama da uzme pero u ruke.

Interesantno je da, usprkos i daljnjem visokom statusu AK, "Rat i mir", koji je nekad kritiziran od esteta zbog dodatka o filozofiji povijesti, biva sve više tretiran kao moderni roman, a ne historijski- možda zbog obilja dojmljivih likova i "vječnih tema", dok Ana Karenjina, uza svo štovanje, poprima status skoro povijesnog romana.

I Tolstoj je ubio Anu zbog supruge, jer Sofija Andrejevna nije trpjela da takva besramnica prođe nekažnjeno.
 
U današnje doba ekranizacije igraju veliku ulogu. Sestre Bronte ili Džek London uvijek će dobiti neki film/seriju, kao i Džejn Ostin, Ficdžerald... Mene lično to deprimira, jer pokazuje golemu inferiornost literature u odnosu na vizuelne forme kad je u pitanju pristup publici.
Točno, no što da se radi...

Kod nas, Kafka, Kami i Hemingvej postali su lektiraška klasika. Svi ih čitaju u srednjoj školi, a kasnije im se malo ko vraća, što je šteta. Tomasa Vulfa još poneko i čita, ali ne pamtim kad sam čuo da se neko bavi Normanom Majlerom. Fokner kod nas zaista uživa ugled, ali i Stajnbek, koji je meni middlebrow.
Ljudi se dijele, što se tiče čitanja nakon škole, u niz kategorija.
Prvo valja napomenuti da većinu od bar 80-90%, ako im to nije profesija, čine žene.
Posebno preko čitalačkih klubova, koji su preko 90% ženski, i u Americi (i Latinskoj), i u Europi.
Tu se čita prije svega novo- što ima?, i to "progresivno" ili o čemu se priča.
Ambiciozniji čitaju i nobelovce kad dobiju Nobela.

Drugo je zabavno čitanje, što naleti, tipa Grishama ili Ludluma..; a čitanje klasika je dosta rijetko
kod neprofesionalaca.

Steinbeck jest middlebrow, i preživio je kod ljudi koji vole konvencionalni realizam, a ti čitaju tu i tamo i Maughama i sl.

Wolfea, pravog, rijetko tko čita, dok Toma Wolfea (The Right Stuff,...) čitaju kultno američki konzervativci i desni kao kritika i satiričara lijevo-liberalnih blesiranja.
 
pisac i njeogova muka,
muka ako ne uspije da iskaze
muka ako pokusa opet
i naidje na objekt svojih muka
i izmuci i nju i sebe i citaoce...
...obicno postane djelo od velicine ako u njemu kriticar uvidi ono cega tu nema
i onda pisac razvije teoriju svoje muke dolaska...
Pisac je postao ***** koja perfidno pravi inverzije tako da nema ni traga i placanja...
Pjesnik je dileja koja ne obraca paznju ni na sebe a kamo li na nekog srodnog jezikoklesaca,
meni je dokaz ako me neko zaustavi i ne pusta dok mi da ono sto sam trazio...
Odprilike tako...
 

Back
Top