Florin Kurta i nova gledišta na problem porekla (Starih) Slovena

[Popaj Bostanović]

Bilo je s vremena na vreme diskusije o pojedinim Kurtinim tezama, ali nikada opširnije i celovito na nekoj temi. Stoga, ne bi bilo loše da se koja prozbori o ovom američko-rumunskom istoričaru i arheologu, koji je u zadnjim godinama dosta karijerno napredovao i koji danas uživa ugled kao jednog od najvećih autoriteta za arheologiju i istoriju slovenskih naroda u ranom srednjem veku.

Kurtina razmišljanja izazivaju dosta reakcija zato što predstavljaju ozbiljan raskid sa tradicionalnim naučnim tumačenjima porekla i etnogeneze Starih Slovena (pa i drugih naroda). Najkraće rečeno, Kurtin model podrazumeva da se današnja istoriografija uglavnom ograničava na održavanje nekih etnografskih stereotipa ustanovljenih u XIX veku u doba nacionalnog romantizma, te potpunom razdvajanju sledeća tri pojma:
1) Jezik
2) Etnicitet
3) Arheološka kultura
Koncept istovetnosti etniciteta i jezika razvija se od kasnog XVIII veka i pre svega u XIX veku, a onda se i projektuje na prošlost, razvijem u prizmi političkih potreba nemačke inteligencije koja je želelada stvori naciju na temelju jezika ako zajedničke crte, kao alternativu naciji koja prirodno proističe (tj. evoluira) iz srednjovekovnih monarhija. Drugim rečima, prisutnost ili rasprostranjenost nekog jezika, ne može biti i nužno svedočanstvo i prisutnosti nekog naroda (u smislu etničke skupine) jer postoje razni razlozi za prisutnost jezika kao sredstva komunikacije.

Arheološki nalazi se, prema Kurti, uglavnom tumače tako što se arheologija derogira na nivo pomoćne nauke drugima (pre svega istoriji) i tendenciozno tumače i uguravaju u tor koji joj drugi diktiraju. U stvarnosti, i posmatrano bez presudnog uticaja drugih naučnih disciplina, arheologija donosi suštinski slabo ikakva saznanja o etničkoj pripadnosti pojedinaca koji su obitavali u nekoj arheološkoj kulturi, niti o maternjem jeziku koji su oni koristili. Jedna arheološka kultura može obuhvatati jedan, četiri ili pet različitih naroda, u njoj se može govoriti i desetak različitih jezika ili dijalekata, a govorno područje nekog jezika, ili rasprostranjenost neke etničke kulture, može pokrivati i nekoliko arheoloških kultura. U tom smislu. po Kurtinom mišljenju, ne postoji nikakva „slovenska arheologija” pre VII stoleća naše ere. Arheologijom nam, po njemu, ne donosi nikakva saznanja koja bi pomogla da utvrdimo gde su pre sedmog veka nove ere živeli Stari Sloveni, da li je neka arheološka kultura obuhvatala njihove pripadnike odnosno njima pripadala, i drugim rečima da li su uopšte ikakvi Sloveni pre VII veka i postojali.

Kurtino viđenje drevne slovenske religije je da se radi uglavnom o značajno kasnijim pisanim izvorima i konstruktu koji potiče u najvećoj meri od XIX veka i vremena izgradnje modernih nacionalnih identiteta, projektovanim na drevnu prošlost pri početku srednjeg veka tj. u kasnoj atnici. Po Kurti, u tzv. paganskom, prethrišćanskom razdoblju nije uopšte postojalo nešto što bi se moglo nazvati jednoobraznom slovenskom mitologijom. Drugim rečima, radi se o znatno kasnijoj konstrukciji, projektovanoj na prošlost radi (re)imanigacije Starih Slovena, koji zapravo uopšte nisu ni postojali.

Kurta pisane izvore (vizantijske pre svega) i prve izvore koji pominju slovenski etnonim tumači na taj način da oni suštinski nisu povezani sa nekakvom etničkom kulturom ili nekim govornim jezikom, već sa grčkom maštom. Etnonim „Sloven” po njemu potiče od Grka, koji su ga iskoristili kao kišobran-termin kojim bi obuhvatili različite skupine u Podunavlju (i etnolingvistički heterogene) u vreme krize koja je zahvatila Romejsko carstvo. Taj egzonim koji su Romeji koristili, kasnije je, posebno u vreme ćirilometodijevske misije i još dalje, od XII stoleća, post(aja)o nešto što bi formiralo kolektivni identitet slovenskih naroda i dobilo jasniju jezičku (pa i etničku) dimenziju.

Praslovenski jezik Kurta vidi kao jedan govor koji se razvio na konvergentnoj tački iranskih, tračkih i baličkih dijalekata, gde je, ne previše daleko od Pripjata, nastao taj koine kao posledica dugotrajnih i intenzivnih društvenih kontakata (izoglosno područje, da kažemo) govornika sva tri jezika, odnosno grupe jezika. Potom, jednu grupicu govornika ovog proto-slovenskog jezika Avari su poveli za sobom na zapad, nasilnom selidbom, u Panonski basen. U avarskoj državi ovaj proto-slovenski jezik preuzeo je ulogu lingua franca, sredstva komunikacije koja bi spajala etnolingvistički heterogenu zajednicu i tako se političkim i društvenim okolnostima nametnulo i raširilo o središnjem Podunavlju. Po kolapsu dunavskog limesa 620-ih godina i povlačenju Rimljana, to je prirodno otvorilo put i na Balkanskom poluostrvu. I van Avarskog kaganata, a posebno po njegvoj propasti, pripadnici elita su zadržali proto-slovenski jezik kao osnovno sredstvo komunikacije, sada u novoj situaciji već prilično rašireno. Kurta bliskost slovenskih jezika, odnosno njihovo kasnije divergiranje u odnosu na druge grane indoevropskih porodica, tumači upravo kroz tu zajednicu koja nije u datom momentu bila previše brojna, a koja će vremenom jezički slavizovati populaciju tamo gde bi elite koje su se služile primarno proto-slovenskim jezikom, raširile. U tom smislu on dopušta eventualno omanje migracije elita, tvrdeći da se (proto-)slovenski jezik u istočnoj Evropi raširio zahvaljujući fenomena poznatog u nauci kao language shift, kojim jedan jezik zbog složenih političkih, zbog ekonomskih i drugih društvenih uslova, gotovo u celosti zamenjuje neki drugi. Svi kasniji opisi, nastali su kao konstrukti kojima se promena jezika i stvaranje novih etničkih zajednica pokušava objasniti kroz navodnu masovnu migraciju, bilo kroz izmišljeno doseljavanje Hrvata ili Srba koje je zamislio car Porfirogenit u IX veku, bilo kroz nacional-romantičnu konstrukciju modernih nacionalnih identiteta i kulturnu aproprijaciju navodne (zapravo mahom iskonstruisane iz političkih potreba) dnevne prošlosti u XIX veku.

Uopšteno uzev, Kurta je veliki kritičar nacionalnog romantizma i njegovog uticaja na naučne percepcije. Kritičar je tzv. kulturno-istorijskog modela u arheologiji i analizirao je redom primere arheoloških zajednica koje su su po njegovom mišljenju patile od tih „boljki” prilikom interpretacija, ili bolje rečeno tumačenja arheoloških rezultata (kao primer najgoreg ekscesa takve mitomanije kod nas, navodio je, istinu za govoreći ne baš sa malo razloga, Đorđa Jankovića). Kritičar je genetike tj. odbacuje je ili smatra vrlo malim njen značaj danas za proučavanje porekla naroda.

Kakvo je vaše mišljenje o Kurtinom tumačenju slovenske etnogeneze? Jeste li imali ranije iskustva sa njim i kakvog? Šta će od njegovih ideja ostati, a šta će nagristi zub vremena?​

 

[Popaj Bostanović]

Ono što se vidi da je poprilično opšte mesto u Kurtinim modalitetima jeste što je veće moguće osporavanje migracija, iliti, njihovo prihvatanje isključivo tamo gde postoje baš čvrsti dokazi, ili je teško objasniti neku promenu bez njih. Za njega je demografski svet značajno više statičan nego kako se to uobičajeno posmatra, dok su ono što se kroz istoriju percipira kao migracije, u slučaju stvarnih pokreta masa uglavnom predstavljaju kretanja elita (npr. ograničenih vojski).

On, kao što već napomenuh u prvoj poruci, odbacuje da postoje ikakvi stvarni dokazi o nekoj iole značajnijoj migraciji stanovništva severno od Save i Dunava u vreme takozvanog naseljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo, ograničavajući to na pojavu novih elita na ruševinama Rimskog carstva nakon 3. decenije VII stoleća i uzicaj Avara, propraćen širenjem jezika koji je bio postao na centralnom Balkanu vezivno komunikativno tkivo za stanovništvo.

Teoriju o poreklu proto-Rumuna sa juga, odbacuje kao dobrano mađarsku propagandu, jer Mađarima godi da su na području današnje Rumunije bili pre njih. Drugim rečima, iako se ne radi o direktnom kontinuitetu (sve pokušaje jasnog kontinuiteta Kurta odbacuje kao nacionalističku propagandu) nije bilo masovne migracije koja bi uticala presudno na tok razvoja (proto)-Rumuna od 271. godine tj. od vremena cara Aurelijana (i u toj situaciji avaroslovenska najezda bi unela politički presek između proto-Rumuna i proto-Cincara tj. drugih balkanskih Vlaha).

Isto tako odbacuje migracije kao rešenje za poreklo Albanaca, isključujući tzv. tračke ili dakomizijske opcije. U tom smislu, posebno stavljajući akcenat na Komani-Kroja kulturu kao izvesni indikator, Kurta se približava više „ilirskoj” teoriji o poreklu proto-Albanaca, tvrdeći da se proto-albanski jezik razvio negde na centralno-zapadnom Balkanskom poluostrvu (a ne negde istočno, npr. oko tračkog plemena Besa, što je jednim delom sve popularnije u današnjim albanološkim studijama), iako potencira i da bi povlačenje bilo kakve istoznačnice između Starih Ilira i savremenih Albanaca bilo čisto romantično naklapanje jer se tako neki jasan etnički ili lingvistički kontinuitet ne može dokazati nikakvim čvrstim argumentima.

 

[suave]

Ne znam za njegovu trenutnu slavu, ali su Florinove teze dosta poljuljane pojavama rezultata testiranja drevne DNK, pre svega radovima Olaldea (2023) koji se uglavnom bavio limesom i Viminacijumom i Gretzingera(2025) koji je obuhvatio i širi prostor slavenskih migracija. Neke njegove ideje nisu loše, pre svega o jednoj vrsti "kotla" za stvaranje slovenskih zajednica koje su se naselile na prostorezapadno, istočno i južno od pretpostavljene slavenske pradaomovine i uveren sam da je u tome određenu ulogu imala i avarska vlast nad slavenskim plemenima, ali teorija da migracija nije bilo i da je sve samo prenos kulture jednostavno nije tačna i oborena je DNK rezultatima. Kurta je danas prevaziđen i ne znam ko ga je i kad zadnji put pominjao na DNK forumima

 

[Khal Drogo]

... nije bilo masovne migracije koja bi uticala presudno na tok razvoja (proto)-Rumuna od 271. godine tj. od vremena cara Aurelijana (i u toj situaciji avaroslovenska najezda bi unela politički presek između proto-Rumuna i proto-Cincara tj. drugih balkanskih Vlaha).

Али јесте било масовне колонизације и драматичних етнографских промјена на простору римске Дакије послије 106.године за времена цара Трајана. О чему сам се осврнуо на одговарајућој теми кроз објаву

Spojler: Овдје

Када је у питању поријекло савремених Румуња, превладавају двије теорије у историографским круговима.
- Имиграционистичка теорија
- Теорија дако-римског континуитета

Научници који подржавају имиграционистичку теорију (неки њемачки и уападни историлчари) предлажу да су Румуни потекли од романизованих становника провинција јужно од Дунава. Након колапса лимеса око 620. године, део овог становништва преселио се на југ у регионе у којима латински није био широко распрострањен.
Током словенске експанзије, многи су се склонили на балканске планине гдје су прихватили пастирски начин живота.
Који им је омогућио ширење у планинским предјелима. Њихова миграција ка сјеверу, преко Дунава, почиње прелазом из раног у развијени средњи вијек (не прије XI вијека), а Карпате прелазе послије средине XII вијека
Научници који заступају ову теорију потенцирају да је након повлачења Римљана 270-275.године са простора провинције Дакије на југ, односно јужно од Дунава, мало вјероватно по њима да је романизовано становништво остало на том простору већ се повукло са тог простора пратећи римске власти.

Ова теорија има озбиљну аномалију. Ако су ти романизовани становници, Власи, у развијеном средњем вијеку по миграцији на простор сјеверно од Дунава, бројчано и организацијски имали капацитет да на том простору успоставе политичку творевину, државу, зашто дођавола нису успоставили политичку творевину барем на неком простору јужно од Дунава гдје су у том времену биле повољније околности, ако ништа, бјеше сигурнији простор од сталних похода туркијских и иних народа које смо имали сјеверније, већ су политичку творевину успоставили тек миграцијом на сјевер преко Дунава. И уопште кроз историју, неки колективитет, етнос, када ојача, бројчано и опрганизационо, би политичку творевину успоставио након миграције из сјевернијих и тада пасивнијих простора на јужне, овдје имамо обрнут случај и аномалију.

Научници који подржавају теорију дако-римског континуитета тврде да Румуњи првенствено потичу од Дако-Римљана, народа који је настао кроз кохабитацију старосједелаца Дачана и римских колониста у римској провинцији Дакија након освајања 106.године.
По мишљењу ових научника, контакти између аутохтоних Дачана и римских колониста довели су до формирања румуњског народа јер је романизовано становништво остало након што је Римско царство напустило провинцију почетком 270-их.
Ова теорија је у ХХ вијеку поприлично афирмисана из политичких разлога, посебно у времену социјалистичке Румуније, и кроз популарну културу (филмове) афирмисано је како су заједници преци савремених Румуња Дачани и Римљани, гдје би се се наглашавако како су на генезу касније румуњске нације подједнако важни Децебал и Трајан, алудирајући на Трајанове дачке ратове, 101-2 и 105-6.године.

Али не лези враже, проблем настаје што на простору освојене и касније римске провинције Дакије никакве кохабитације римских освајача и домицијалних Дачана није било. Током ширења Рима, кохабитацију коју је пратила интеракција култура и језика јесмо имали у бројним случајевима, у Галији, не са свим келтским племенима, али оним који су имали статус “пријатеља Рима“ да, у Иберији, не са свим келтско-иберским племенима, али оним који су имали статус “пријатеља Рима“ да., у Илирику, у Британији и иним провинцијама. У Дакији по освајању никакве хохабитације није било. Ту је примјењена доктрина “ко јачи, тлачи“.

Након освајања тог простора из више разлога (и због одмазде због рата и због анимозитета узрокованог вијековним упадима Дачана јужно од Дунава и како би сломили слободарски дух поносних Дачана) услиједиле су репресије, кроз масакре, прогоне и одвођење у робље (каснији хроничари пишу да је у робство одведено 500.000 Дачана) имамо процес сатирања једног народа, његове културе и језика.
О томе пише Флавије Еутропије (овдје)

Eutropius records that 'Trajan, after defeating Dacia, brought in huge masses of people from the four corners of the empire to settle in towns and rural areas; for Decebalus's long war had left Dacia short of men'. The historian's succinct summary of cause and effect confirms that the war had severely depleted Dacia's indigenous population, leaving Trajan with the task of repopulating the province. Rome commonly rewarded veterans with land in newly-acquired provinces, and it was equally common for soldiers' families — and for merchants who catered to the army and the local population — to settle near the camps. If this had been the extent of settlement in Dacia, Eutropius would not have bothered to mention it. It is therefore significant that the historian stressed Dacia's uncommon circumstances: the disappearance of much of the local population, and the concerted attempt to repopulate the province.

The fate of an indigenous people depended on why and how Rome conquered their land. By definition, peaceful annexation was accompanied by little if any loss of life. With Dacia, this was not the case: Trajan occupied the territory after a century and a half of animosity that culminated in two wars. The protracted struggle, the reverses suffered, Decebalus' arrogance all made the Romans hate Dacians. The actions of the Dacian king after the first war only sharpened this hatred. Decebalus broke his oath by failing to respect the terms of peace. He enticed and captured a high-ranking officer of the occupation army, attempted — unsuccessfully — to make the Roman change sides, then 'had the presumption to demand territories reaching to the Istros, as well as compensation for the costs of the war, in exchange for Longinus [his hostage]'. The officer solved Trajan's dilemma by committing suicide.[45] Decebalus thereupon tried to have the Emperor murdered at his headquarters in Moesia.[46] These actions only served to infuriate the Romans, who foreseeably would show no mercy for the Dacians. The wars and broken pledges would colour the Romans' image of Dacians for centuries to come.

These immediate antecedents of the second war explain why the Romans were intent on totally annihilating their enemy. In any case, the extermination of Barbarians who dared to attack the Imperium Romanum raised no ethical problems. This form of retaliation had already been justified by Augustus (Res Gestae Divi Augusti 3), and put into practice. Subsequently, Marcus Aurelius wanted to exterminate the Jazyges.[47] Annihilation did not mean merely the death of enemy soldier, but also the forced conscription of the vanquished and their dispatch to distant provinces, as well as slavery for others. Thus the Dacians who stood by Decebalus to the end could not have expected mercy. This helps to explain their final act, immortalized on Trajan's column: the Dacian elite committed mass suicide by poison. Most of the 10,000 gladiators in the post-victory circus games, which lasted for 123 days,[48] must have been captured Dacians. Criton, physician at the Emperor's court, participated in the Dacian campaign and recorded its history; drawing on his work, later chroniclers said that the Romans had captured 500,000 Dacians, and that, in the end, Trajan spared the life of only forty of them.[49] Although these estimates may be excessive, they no doubt reflect the nature of Daco-Roman relations and scale of Dacian losses. Thus the wars ended not only in the destruction of Dacia's military might but also in a sudden drop in its population. Even fewer were left after many Dacians fled to escape the Romans' yoke.

У данашњем поимању планско сатирање и унишптавање Дачана могли би назвати геноцидом.
То ће одредити огромне етнографске промјене какве се нису десиле нигдје током историје Рима.

Некон што су Дачани етнички почишћени, Рим је приступио пресељењу популације чешће већ романизованог становништва, из других дијелова Царстзва, из Паноније, Илирика, Мезије, Норика, Грчке, Сирије, са простора Леванта. Те етнографске промјене су биле таквих размјера да смо, а како пише Еутропије

Some three thousand Dacian residents have been identified by name. Estimates based on the ethnic derivation of names indicate that around 2,200 were Roman, 420 were Balkan or eastern Greek, 120 were Illyrian, 70 were Celtic, 60 were Thraco-Dacian, and another 60 were Semites from Syria; there are also German, Asian, and African names among them. At two per cent, the proportion of Thraco-Dacian names is strikingly low. The Thracian-Dacian linkage is contested, but attempts to distinguish two sets of names have brought no conclusive result; most of them appear to be authentic Thracian names, borne by people who came from the region south of the Danube. Significantly, names of obvious Dacian origin {1-107.} (Bitus, Butus, Decebalus, Diurpanaeus, Sassa, Scorilo) are found outside the province, in other parts of the empire, where Dacians were transported as slaves. In Noricum, which had a hundred-year lead over Dacia in Romanization, 24 per cent of the names are those of indigenous Celts, indicating that a comparatively large number of Celts had remained in the province and been exposed to Romanization. This contrasts with the pattern in Dacia, where the indigenous population suffered a great decline in numbers and was largely excluded from Romanization.

Да је од у наредним деценијама поименично идентификованих око три хиљаде становника Дакије, равнајући се према именима, имамо 2.200 романизованих становника, 420 балканских или источних Грка, 120 Илира, 70 Келта, бјеше ту о семитских имена из Сирије и тек 60 Трако-Дачана.
од у наредним деценијама поименично идентификованих око три хиљаде становника Дакије, имали тек 60 трако-дачких имена или 2%.

Апсурд у причи јесте да је Трајан упамћен као један од добрих царева. А тај "добри цар" је покренуо кампању гдје не само да смо имали сатирање једнопг народа, који бјеше прогнан, изложен масакрима и робству, него су у наредним годинама организоване игре кроз које је 10.000 заробљених Дачана нашло бруталну смрт у аренама задовољујући најморбидније пориве римске свјетине. Изем ти таквог доброг цара.

Ови процеси су одредили да смо на простору провинције Дакије након 106.године имали сложену језичку хетерогеност. Једини обједињујући језик био је службени језик провинције, латински, вулгарни латински или војна варијација латинског који је кориштен у областима око лимеса (sermo castrensis) има статус лингва франка на том простору, што ће имати за посљедицу убрзану романизациоју провинције Дакије, кудикамо убрзанију него ли је случај са другим балканским просторима.

И та масовна миграција и колонизација у деценијама послије 106.године је значајно утицала на етногенезу становника тадашње римске Дакије и касније румуњске нације.
На основу наведеног мишљења сам да су антички Дачани улчествовали у етногенези румуњске нације, прије свих Дачани који су се након римског освајања повукли у слободну Дакију али да је то у много мањој мјери него ли је неко прихваћено мишљење.
Напротив, вјерујем да су Дачани у већем проценту учествовали у етногенези Срба него Румуња.

 

[Popaj Bostanović]

Ne znam za njegovu trenutnu slavu, ali su Florinove teze dosta poljuljane pojavama rezultata testiranja drevne DNK, pre svega radovima Olaldea (2023) koji se uglavnom bavio limesom i Viminacijumom i Gretzingera(2025) koji je obuhvatio i širi prostor slavenskih migracija. Neke njegove ideje nisu loše, pre svega o jednoj vrsti "kotla" za stvaranje slovenskih zajednica koje su se naselile na prostorezapadno, istočno i južno od pretpostavljene slavenske pradaomovine i uveren sam da je u tome određenu ulogu imala i avarska vlast nad slavenskim plemenima, ali teorija da migracija nije bilo i da je sve samo prenos kulture jednostavno nije tačna i oborena je DNK rezultatima. Kurta je danas prevaziđen i ne znam ko ga je i kad zadnji put pominjao na DNK forumima

Možda nisi ispratio taj deo, on zauzima izrazito skeptičan stav prema bilo kakvim DNK istraživanjima. Kao neko ko te rezultate niti koristi, niti čak ima pozitivno mišljenje o njima, za očekivati je da ga ne pominju nešto baš na Poreklu i drugde.

On je jedan od onih koji nisu baš otvoreni za razmišljanje u tom smeru i koji smatraju da će jednog dana u budućnosti možda te teme postati relevantne, ali da za sada donose često oprečne podatke, da se interpretacije rezultata menjaju često, itd.

Jednostavno rečeno, Kurta (za sada) mislim da odbacuje genetičku genealogiju kao pomoćnu za istoriju, arheologiju i antropologiju. Dok zaista o starim vremenima razmišlja multidisciplinarno, isključuje iz kalkulacije genetiku.

 

[Popaj Bostanović]

@suave evo ovde glavnih razloga zašto Kurta nepovoljno (tj. skeptično) gleda na dosadašnje rezultate genetike kao pomoćne istorijske nauke. Pogledaj, počinje od 48:32:

@Krishna @Demagogic @Platin @snouden @Perperius

 

[suave]

Možda nisi ispratio taj deo, on zauzima izrazito skeptičan stav prema bilo kakvim DNK istraživanjima. Kao neko ko te rezultate niti koristi, niti čak ima pozitivno mišljenje o njima, za očekivati je da ga ne pominju nešto baš na Poreklu i drugde.

On je jedan od onih koji nisu baš otvoreni za razmišljanje u tom smeru i koji smatraju da će jednog dana u budućnosti možda te teme postati relevantne, ali da za sada donose često oprečne podatke, da se interpretacije rezultata menjaju često, itd.

Jednostavno rečeno, Kurta (za sada) mislim da odbacuje genetičku genealogiju kao pomoćnu za istoriju, arheologiju i antropologiju. Dok zaista o starim vremenima razmišlja multidisciplinarno, isključuje iz kalkulacije genetiku.

U suštini, njegovo odbacivanje rezultata testiranja drevne DNK je nevažno. U ostalom, prilog koji je postavljen u poruci iznad snimljen je pre pet godina, pre nego što su učinjeni važni koraci napred u testiranjima. Od svih njegovih kritika, najveću snagu ima ona o spaljivanju kao načinu sahranjivanja. Za neke periode i neke populacije to čini vrlo teškim utvrđivanje DNK kompozicija tih kultura, no i pored toga do sada je sakupljeno sasvim dovoljno informacija da bi se moglo govoriti o nekim većim, ujednačenijim kolektivima kao što su Slaveni, Kelti, Germani, Italici itd.

Postoje neki zainteresovani forumaši koji mogu sasvim solidno da razlikuju genetiku pojedinih germanskih naroda. Mi za sad još nismo na nivou da bi mogli razlikovati pojedina slavenska plemena, ali preko IBD (identity by descent) analiza i autosomalne, mitohondrijalne i Y-DNK moguće je sasvim solidno pratiti seobe i kretanja stanovništva.

Kurtina glavna vrednost je što je u jednom trenutku iskoračio iz dosta uskog tumačenja slavenske etnogeneze koja nije Slavene uopšte primećivala do trenutka kad već postaju istorijska kategorija ka jednom otvorenijem tumačenju predistorijske slavenske etnogeneze. Najveći mu je nedostatak što se nije na vreme rekalibrirao i prilagodio dopunskim istorijskim naukama

 

[Popaj Bostanović]

Kurtina glavna vrednost je što je u jednom trenutku iskoračio iz dosta uskog tumačenja slavenske etnogeneze koja nije Slavene uopšte primećivala do trenutka kad već postaju istorijska kategorija ka jednom otvorenijem tumačenju predistorijske slavenske etnogeneze.

Jesi li siguran da je to adekvatna karakterizacija, on praktično da bukvalno negira postojanje Slovena pre VII i VIII veka naše ere — u ikakvom kapacitetu. Nema arheološke kulture koja se može okarakterisati kao slovenska ili praslovenska, gotovo ništa nam arheologija o tome ne govori, nema praslovenskih dijalekata, nema slovenske kulture, on negira čak i postojanje nečega što bi zaista bilo praslovenska religija i to je sve za njega konstrukt nastao značajno kasnijim konstrukcijama tj. projekcijama na prošlost. Drugim rečima, Sloveni suštinski ni u kakvom smislu pre VII st. za njega uopšte ni ne postoje, ništa on tu ne vidi. Ne bih rekao da on ne primećuje da su postojali pre nego što su se pojavili kao istorijska kategorija, on ide čak korak dalje do praktičnog negiranja ikakvog postojanja. Ne ex nihilo, već — eksplicitno.

Neke njegove ideje nisu loše, pre svega o jednoj vrsti "kotla" za stvaranje slovenskih zajednica koje su se naselile na prostorezapadno, istočno i južno od pretpostavljene slavenske pradaomovine i uveren sam da je u tome određenu ulogu imala i avarska vlast nad slavenskim plemenima

Po mom mišljenju najveća rupa koji tu stoji je problem porekla slovenskog etnonima. Mislim da je Kurta i svestan tog problema, pa tako nekako ćutke preko njega prelazi.

Ako sklábos dolazi iz grčkog jezika (kako bi tako ispalo, iako Kurta to nigde neće da izgovori) potpuno nezavisno od praslovenskog jezika, to bi značilo da mora imati neko etimološko obrazloženje. A nema ga, zar ne?

 

[Khal Drogo]

Код изучавања историје прво на шта се требају ослонити историци јесу сачувани историјски списи, са нагласком на сачувани, па археолошки и антрополошки налази, даље од помоћи може бити и филологија а у будућности од велике помоћи ће бити генетичка истраживања и тестирања сачуваних скелета. Историјски списи се не смију доживљавати "светом књигом", већ захтијевају дубинску анализу, сагледавање да ли наводи имају потврду у другим списима и археолошким налазима, колико је присутна тенденциозност, произвиљност, некад и политички мотиви код писанија.
И исто тако нити један спис, колико год био непоуздан, обиловао измишљотинама и домишљотинама, историци не би смјели скрајнути. Па и онда када је у питању готово извјесно фалсификат ваља покушати разоткрити са којом је сврхом кривотворен што може помоћи код разиумијевања система вриједности и схватања у времену фалсификовања.

Како написах, историци се прво морају ослонити на сачуване списе из разних времена. Са важном напоменом да је сачуван мали број списа који су написани и остављени као свједочанство аутора разних, јако, јако мали, огроман %, сигурно 95+% списа који би нам данас дали важне информације је неповратно изгубљен. Из разлога разних. Зато ако се неки колектевитет под неким именом први пута помиње у сачуваном спису у неком времену, као што се Словени/Склавени (Σκλαβηνοι, Σκλάβωι) први пута помињу у списима из VI вијека, не значи да колективитет под тим именом није прије постојао, како то "дубокоумно" закључује овај Мурта или како се већ зове, већ да немамо сачуваних списа са таквим именом, шри чему се могуће неки у којима се помиње термин изгубили а могуће антички аутори нису имали такву спознају која је и тако била оскудна о удаљеним народима.

 

[Khal Drogo]

Проблем са људима јесте што само на основу чињенице што им се свиде неки наводи, писанија, олако прихватају све од тог аутора при чему скрајну и занемаре друге наводе и бројне радове истог аутора који често обилују садржајем сумњиве тачности, неодрживим тврдњама а некад и (пре)комотном интерптретацијом самог аутора.

Нешто слично имамо са овим Муртом, Куртом или како се већ презива, Недавно сам малчице "пробунарао" по урадку овог аутора (овдје) у којем се бави историјом источне Европе у периоду 500-1.300.гопдине. Мало сам прегледао садржај који се бави тим периодом везаним за наше просторе, један јако површан, упрошћен, баналан осврт са низом прекомотних тумачења, подоста нетачности, сумњивих тврдњи и врло могуће политички мотивисан урадак са сврхом пожељнијег тумачења тих процеса. Аутор се код обраде српске историје тог времена у дјелу готово и не позива на средњоивјековне писце, што је у озбиљним дјелима незамисливо, већ углавном на неке издвојене српске археолохе и историке чије радове је изабрао и гдје некад погрешно или произвољно тумачи садржај радова тих истороичара на чије радове се ослања.

Тако код осврта на историју Србије и ових простора у XI-XII вијеку (стр.656-671)

И док код историје других народа даје важност неким владарима или наводним владарима који се помињу тек у једној јединој речиници и у једном спису крајње сумњиве поузданости, Курта уопште не помиње изузетно значајне српске владаре Стефана Војислава, Михајла Војислављевића, великог жупана Вукана који је без сумње један од најзначајнијих владара у српској средњовјековној историји, уоште не зна име великог жупана Србије након 1131.године, сина Уроша, датирања су произвољна, нека и извјесно погрешна.

Зато барем код мене провејава разумна могућност да је у питању, како написах, политички мотивисан урадак са сврхом пожељнијег тумачења тих процеса. Могуће је, о чему ипак не могу дати ваљанији суд док се боље не упознам, та мотивисаност политичким разлозима присутна и код новијих радова овог аутора.

 

[Gravital]

Jesu pisali rumuni pisanom ćirilicom .

 

[Mrkalj]

Možda nisi ispratio taj deo, on zauzima izrazito skeptičan stav prema bilo kakvim DNK istraživanjima. Kao neko ko te rezultate niti koristi, niti čak ima pozitivno mišljenje o njima, za očekivati je da ga ne pominju nešto baš na Poreklu i drugde.

On je jedan od onih koji nisu baš otvoreni za razmišljanje u tom smeru i koji smatraju da će jednog dana u budućnosti možda te teme postati relevantne, ali da za sada donose često oprečne podatke, da se interpretacije rezultata menjaju često, itd.

Jednostavno rečeno, Kurta (za sada) mislim da odbacuje genetičku genealogiju kao pomoćnu za istoriju, arheologiju i antropologiju. Dok zaista o starim vremenima razmišlja multidisciplinarno, isključuje iz kalkulacije genetiku.

Činjenica jeste da je genetička genealogija interpretativno manipulabilna ili manipulativno interpretabilna i da se već uveliko (tokom proteke 3 decenije) zloupotrebljava.

Često su joj žrtve kafanski genetičari, bez genetičke naučne osnove i obrazovne širine, kakvih mnogo ima među posetiocima portala Poreklo.

 

[NickFreakyrgios]

Гледао сам један интервју у САД где је причао са новинаром не знам колико упућеним у материју па се мало опустио.
Оно основно и контрадикторно што сам запамтио нема трагова велике сеобе.
Протословенска заједница је одређена лингвистички нема археолошких доказа.
На питање шта то може да значи?
Одговорио је питањем да ли је могуће да је заједници неко променио језик у једном тренутку?
Што се осталих Словена тиче они нису делили свест о заједништву и језику до мисје Солунске браће када је та свест створена.
Сад кад га читаш у многочему и тумачењу може бити интересантан али цело објашњење иако индиректно би спадалу у теорију завера када би ја или било који обичан човек тако нешто причао.
Без политичке позадине зашто би им неко мењао језик? Зашто их не би прихватио у грчку или латинску службу?
Зашто би неко састављао језик са гласовима које матични језици ни немају.
Рецимо он је дуго у Калифорнији и даље прича енглески као Рафаел Надал.
Тако да у овом сегменту не могу да га испратим, сем архелошки да кућа не мора бити словенакс може бити и келтска.
Том теоријом релативизовања свега и свих археолошких резултата можеш се запитати да је све римско у ствари римско или је неко становницима променио језик и писмо. Или да ли су Грци, Грци или им је неко у 7. веку насилно наметнуо грчки јеѕик.

 

[Popaj Bostanović]

Гледао сам један интервју у САД где је причао са новинаром не знам колико упућеним у материју па се мало опустио.
Оно основно и контрадикторно што сам запамтио нема трагова велике сеобе.
Протословенска заједница је одређена лингвистички нема археолошких доказа.
На питање шта то може да значи?
Одговорио је питањем да ли је могуће да је заједници неко променио језик у једном тренутку?
Што се осталих Словена тиче они нису делили свест о заједништву и језику до мисје Солунске браће када је та свест створена.
Сад кад га читаш у многочему и тумачењу може бити интересантан али цело објашњење иако индиректно би спадалу у теорију завера када би ја или било који обичан човек тако нешто причао.
Без политичке позадине зашто би им неко мењао језик?

Pa uopšte ne kaže bez političke pozadine. Baš potencira na značaju Avarskog kaganata. Slovenski je po njemu (i verovatno na tragu nečeg dobrog) postao vezivno tkivo Avara i svih naroda koje su oni pokorili, odnosno sa kojima su poslovali. U tom smislu, slovenski jezik je postao za centralno Podunavlje i taj deo centralne istočne Evrope ono što je npr. na internetu danas engleski jezik, lingua franca. Ne razdvaja političku dimenziju uopšte; on čak smatra da su Avari i doveli prve govornike protoslovenskog jezika u Panoniju za sobom, kada su se dolazili sa istoka.

 

[Popaj Bostanović]

U ostalom, prilog koji je postavljen u poruci iznad snimljen je pre pet godina, pre nego što su učinjeni važni koraci napred u testiranjima.

Evo rada koji je sa Sorinom Paligom napisa bukv. prošle godine: Albanians, Romanians and Slavs in the Early Middle Ages. Istina, rad je posvećen striktno arheološkim i lingvističkim pitanjima, ali nigde ne pominje genetička istraživanja u ikakvom kontekstu bilo direktno bilo indirektno, tako da ne deluje da je promenio svoje mišljenje.​

Kako bi se, eventualno, mogla genetska istraživanja uklopiti u Kurtine modele? I ako bismo pokušali predvideti smer kretanja ka kojem će ići kada se bude otvorio problemima DNK...njegova je teza da je u VII stoleću bilo došlo do sistematske, masovne depopulacije unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Nakon 605. godine, odnosno najkasnije do 620. godine, potraja je rimska vojska i organizacija i posle toga je usledio potpuni kolaps. Područje Srbije (centralne i južne tj. južno od Save i Dunava) i Makedonije sa stanovišta arheoloških nalaza, praktično je prazno tj. do 680. godine ispražnjeno.

On kaže da prva slovenska naselja na području Srbije možemo eventualno pronaći tek negde iz perioda sredine VIII stoleća.

Ovo je na tragu postprocesualne arheološke škole i njenih viđenja koja govori o tek kasnijim pojavama slovenskih kultura na području Hrvatske ili Srbije, odnosno da u VII st. o tome nema ni govora uopšte, već tek o nekom VIII ili IX st.

Elem...ako bismo ovo uzeli da je tačno, znači li to da migracije majušnih vojski, minijaturnih grupica opremljenih i naoružanih elita zapravo predstavlja u proporcionalnom smislu „masovno” nešto, ali dolazi u suštinski napušten prostor. U tom smislu, minijaturna zajednica može ostaviti u nasleđu populacije i značajan genetski kod, je li tako?

Takođe mi je ovde interesantno nešto, ili možda bolje čak da kažem ironično. Kurta odbacuje istoričnost Porfirogenitovih vesti, smatrajući ih sve to konstrukcijama koje pripadaju vremenu X stoleća. Međutim, nije li zanimljivo da u isto vreme Kurta potencira da arheologija svedoči o ogromnoj depopulaciji balkanskog zaleđa, van primorske zone, u vreme vlasti cara Iraklija (610-641) a da Porfirogenit baš piše o tome kako su ova prostranstva opustela od Avara, i zbog toga bila nanovo naseljena? I ako bismo govorili striktno u domenu socijalnog konstruktra grčkog razvijenog srednjeg veka, nameće se tu za razmišljanje nije li onda neki ostatak svesti o depopulaciji Balkanskog poluostrva ostala na neki način u istorijskoj svesti pisca De administrando imperio, koji je, tražeći spoljašnje uzroke kao objašnjenje za to, pronašao u Avarima „odgovor” tj. rešenje kao uzrok rečenog fenomena koji je prethodio stvaranju srpske i dr. južnoslovenskih država?

 

[NickFreakyrgios]

Pa uopšte ne kaže bez političke pozadine. Baš potencira na značaju Avarskog kaganata. Slovenski je po njemu (i verovatno na tragu nečeg dobrog) postao vezivno tkivo Avara i svih naroda koje su oni pokorili, odnosno sa kojima su poslovali. U tom smislu, slovenski jezik je postao za centralno Podunavlje i taj deo centralne istočne Evrope ono što je npr. na internetu danas engleski jezik, lingua franca. Ne razdvaja političku dimenziju uopšte; on čak smatra da su Avari i doveli prve govornike protoslovenskog jezika u Panoniju za sobom, kada su se dolazili sa istoka.

Како се то уклапа на ону теорију да словенски није старији од 600. годоине?

 

[Khal Drogo]

Оно што карактерише овог Мурту, или како већ, у излагањима, јесте склоност популистичком приступу и обѕавезној банализацији блиској америчкој перцепцији и гдје се све равна према Америма жељеној визури. И излагања гдје није тешко примијетити политичку позадину, кроз коју се словенски идентитет настоји што више негирати, приказати конструктом неких писаца у раном средњем вијеку, и што више релативизовати.
И поређења Словена са Хиспано-Американцима и Американцима су рогобатна. Благо речено.

Тако прави паралелу (овдје од заустављеног времена) питања "Шта су били Словени прије него су у VI вијеку постали Словени?" са питањем "Шта су били Американци прије него су постали Американци?".
Само проблем је што су Американци "нација потомака колониста", као што су становници римске Дакије у II вијеку који ће бити важним супстратом у етногенези румуњског народа, "нација потомака колониста" које је Рим плански населио на том простору након што је извршио тотално истребљење Дачана.

Словени нису нација колониста. Није спорно, Склавени (Σκλαβηνοι, Σκλάβωι) јесу у античким списима кровни назив за породицу више или мање сродних народа, оно што су антички аутори класификовали као раса. Али ти народи под тим кровним именом, су постојали са својим језицима, културом, посебностима. Продукт тих миграција и интеракције језика, култура са другим колективитетима јесу народи који ће се касније појавити на историјској сцени али поређење са Амерканцима и питање "шта су били Словени прије него су у VI вијеку постали Словени?" је будаласта конструкција. Били су Словени наравно (моја примједба).

Истина ми не знамо о језику Словена у VI вијеку готово ништа. Али знамо подоста о староруском језику у XII вијеку на основу увида у списе на староруском, знамо подоста о староспрском језику у XII-XIII вијеку на основу увида у прегршт списа на старосрпском у том времену. Наравно да су ти језици претрпили промјене од VI вијека, али ти језици, староруски, старосрпски и ини словенски језици у XII-XIII вијеку јесу еволуирали из неког или неких протословенских језика, нису из грчког, латинског или којег већ.

Слиједећа ствар коју овај Мурта примјећује јесте како то Тацит који спомиње Венеде, Херодот и други антички писци нису знали за Словене а ако нису знали нису ни постојали.
И једно наопако виђење иза којег се обично крију политички мотиви
Већ сам то примијетио;

Како написах, историци се прво морају ослонити на сачуване списе из разних времена. Са важном напоменом да је сачуван мали број списа који су написани и остављени као свједочанство аутора разних, јако, јако мали, огроман %, сигурно 95+% списа који би нам данас дали важне информације је неповратно изгубљен. Из разлога разних. Зато ако се неки колектевитет под неким именом први пута помиње у сачуваном спису у неком времену, као што се Словени/Склавени (Σκλαβηνοι, Σκλάβωι) први пута помињу у списима из VI вијека, не значи да колективитет под тим именом није прије постојао, како то "дубокоумно" закључује овај Мурта или како се већ зове, већ да немамо сачуваних списа са таквим именом, шри чему се могуће неки у којима се помиње термин изгубили а могуће антички аутори нису имали такву спознају која је и тако била оскудна о удаљеним народима.

То шро се Склавени (Σκλαβηνοι, Σκλάβωι) не помињу у списима из VI вијека, не значи да колективитет под тим именом није прије постојао, већ да немамо сачуваних списа (а ко може знати да се у океану списа који је временом изгубљен не помиње народ под тим именом и прије) са таквим именом.

 

[Popaj Bostanović]

Како се то уклапа на ону теорију да словенски није старији од 600. годоине?

U njegovoj zamisli, taj protoslovenski jezik koji je nastao negde nedaleko od rejona Pripjata (kao proizvod granične zone triju različitih grupa IE jezika), preneli su njegovi maternji govornici kao podanici Avara 560-ih godina u Panonsku niziju, gde je njihov jezik zahvaljujući kaganatu postao službeni jezik tog dela centralno-istočne Evrope (lingua franca). U tom je smislu to formativni procez za slovenski jezik, po njegovom mišljenju. Kolaps dunavskog limesa u tom smislu bi pomogao njegovom širenju, zato što potpunim debaklom i povlačenjem Rimljana, sa kojima nestaje i organizovana država i praktično organizovani život, to ustupa prostor slovenskom jeziku koji je u Podunavlju već osnovno komunikativno sredstvo. Na neki način, da vremenom kroz naredna stoleća popuni upražnjeni prostor.

 

[Popaj Bostanović]

Činjenica jeste da je genetička genealogija interpretativno manipulabilna ili manipulativno interpretabilna i da se već uveliko (tokom proteke 3 decenije) zloupotrebljava.

Često su joj žrtve kafanski genetičari, bez genetičke naučne osnove i obrazovne širine, kakvih mnogo ima među posetiocima portala Poreklo.

Pa, slažem se, da. Ja po ovom pitanju zapravo delim Kurtine skepse. Ili, barem, nekada sam (nisam danas baš isključiv toliko koliko on). S jedne strane jeste normalno da istoričar ima konzervativan pristup i izražava rezerve prema svim novim podacima koji se javljaju, s tim što je u Kurtinom slučaju ovo svojevrsna anomalija, zato što on prvi uvek zagovara sintetičko integrisanje najsvežijih informacija i baš se zalaže za primenu i oprobavanje novih metoda i ideja. Tako da, za nekog ko je zapravo vrlo sklon inovacijama, ovolika količina rezervisanosti prema genetici prosto ne ide zajedno.

Pitanje koje se tu sasvim prirodno nameće jeste koliko je Kurtina rezerva prema DNK istraživanjima posledica objektivnog naučnog (i posebno istoriografskog) skepticizma, a koliko je zapravo samo rezistencija prema onome što potencijalno kvari njegov sad već polako i izgrađeni i zaokruženi model porekla slovenskih naroda. Naravno, svako ima neki prirodni poriv da želi da je neka ideja, posebno ako joj je posvetio značajno mnogo vremena, zasnovana, ali deluje da se možda zapravo Kurti ne pišu neke knjige i rasprave iz početka, jer ovi rezultati koji kruže u najnovije vreme nisu baš najpovoljniji po njegove koncepcije praporekla i demografskih kretanja.

 

[NickFreakyrgios]

U njegovoj zamisli, taj protoslovenski jezik koji je nastao negde nedaleko od rejona Pripjata (kao proizvod granične zone triju različitih grupa IE jezika), preneli su njegovi maternji govornici kao podanici Avara 560-ih godina u Panonsku niziju, gde je njihov jezik zahvaljujući kaganatu postao službeni jezik tog dela centralno-istočne Evrope (lingua franca). U tom je smislu to formativni procez za slovenski jezik, po njegovom mišljenju. Kolaps dunavskog limesa u tom smislu bi pomogao njegovom širenju, zato što potpunim debaklom i povlačenjem Rimljana, sa kojima nestaje i organizovana država i praktično organizovani život, to ustupa prostor slovenskom jeziku koji je u Podunavlju već osnovno komunikativno sredstvo. Na neki način, da vremenom kroz naredna stoleća popuni upražnjeni prostor.

Опет јако климав терен Анти се појављују доста рано у изворима као и Словени нешто касније. Ни Прокопије ни Јорданес нису још свесни доласка Авара. Тако да овде једну конструкцију замењујемо неком другом. Ни археолошка налазишта самих Авара нису нешто богата мало се разликују од протобугарских.
Сећам се да је признавао балтскословенски који су преузели Трачани да би се разумели са иранским језицима. Неке такве конструкције је правио.

 

[Popaj Bostanović]

Опет јако климав терен Анти се појављују доста рано у изворима као и Словени нешто касније. Ни Прокопије ни Јорданес нису још свесни доласка Авара. Тако да овде једну конструкцију замењујемо неком другом. Ни археолошка налазишта самих Авара нису нешто богата мало се разликују од протобугарских.

Pa upravo to on kaže da je grčki egzonim koji se pojavio kao vizantijski društveni konstrukt da objasni haotično stanje u Podunavlju. Ti tzv. „Sloveni” su po Kurti stvar imaginacije iz Carigrada, vrlo verovatno i etički vrlo heterogeni i govoreći ko zna kakve sve jezike, možda i potpuno različite. On ne smatra da je to bio nekakav narod, već da se radi o knjiškom terminu koji treba da objasni mutna vremena i razne upade „varvarskih” plemena sa one strane granice, a koji će vekovima kasnije, od IX veka postati nešto jezički, a do XII veka uslovno govoreći i etnički. Da se ta reč prenela, originalno kao kišobran-termin na kako suave mislim reče jedan kotao u kojem je bilo sve i svašta, i tek kasnije poprimila neko konkretnije značenje, u dobroj meri zahvaljujući misiji Sv. Ćirila i Metodija.

Po njemu, Sloveni Prokopija ili Jornanda uopšte i nisu Stari Sloveni (ili možda preciznije proto-Sloveni u kontekstu pre svega jezičke kategorije), koji u to vreme nisu bili smatrani za Slovene (a niti su smatrali sebe Slovenima).

To je ista ona škola misli koja se fokusira na eksterne etnogenetske uticaje, kao što je npr. da su Ilire napravili Rimljani, kroz interakciju i ratove protiv njih.

 

[NickFreakyrgios]

Pa upravo to on kaže da je grčki egzonim koji se pojavio kao vizantijski društveni konstrukt da objasni haotično stanje u Podunavlju. Ti tzv. „Sloveni” su po Kurti stvar imaginacije iz Carigrada, vrlo verovatno i etički vrlo heterogeni i govoreći ko zna kakve sve jezike, možda i potpuno različite. On ne smatra da je to bio nekakav narod, već da se radi o knjiškom terminu koji treba da objasni mutna vremena, a koji će se vekovima kasnije, od IX veka postati nešto jezički, a do XII veka uslovno govoreći i etnički. Da se ta reč prenela, originalno kao kišobran-termin na kako suave mislim reče jedan kotao u kojem je bilo sve i svašta, i tek kasnije poprimila neko konkretnije značenje, u dobroj meri zahvaljujući misiji Sv. Ćirila i Metodija.

Po njemu, Sloveni Prokopija ili Jornanda uopšte i nisu Stari Sloveni (ili možda preciznije proto-Sloveni u kontekstu pre svega jezičke kategorije), koji u to vreme nisu bili smatrani za Slovene (a niti su smatrali sebe Slovenima).

Није он тако концизан и заокружен у мишљењима, природно да би словенски језици показивали већу удаљеност него данас, јер бар 500 година од тада не можемо говорити о некој народној писмености или некој граматици коју је прост народ могао прихватити.
Том логиком иако он Готе издваја за нешто тотално доказано и неупитно ипак Прокопијева реченица парафразираћу " Сармати, Скити, сви остали су у ствари Готи".
Овом Прокопијевом реченицом добијамо готово исту формулу коју је он применио за Словене.
На пољу лингвистике он је јако сиромашан углавном историјске конструкције покушава унети у лингвистичке конструкције где увек можеш очекивати кратак спој као крајњи резултат.

Мени се чини лично да је он конструкт румунске нације интерполирао у прошлост као конструкт свих етноса.

 

[Casual Observer]

Ne znam za njegovu trenutnu slavu, ali su Florinove teze dosta poljuljane pojavama rezultata testiranja drevne DNK, pre svega radovima Olaldea (2023) koji se uglavnom bavio limesom i Viminacijumom i Gretzingera(2025) koji je obuhvatio i širi prostor slavenskih migracija. Neke njegove ideje nisu loše, pre svega o jednoj vrsti "kotla" za stvaranje slovenskih zajednica koje su se naselile na prostorezapadno, istočno i južno od pretpostavljene slavenske pradaomovine i uveren sam da je u tome određenu ulogu imala i avarska vlast nad slavenskim plemenima, ali teorija da migracija nije bilo i da je sve samo prenos kulture jednostavno nije tačna i oborena je DNK rezultatima. Kurta je danas prevaziđen i ne znam ko ga je i kad zadnji put pominjao na DNK forumima

Njegove teorije se uglavnom svode na ono što bi želeo rusofobni rumunski nacionalizam.

 

[Casual Observer]

Pa upravo to on kaže da je grčki egzonim koji se pojavio kao vizantijski društveni konstrukt da objasni haotično stanje u Podunavlju. Ti tzv. „Sloveni” su po Kurti stvar imaginacije iz Carigrada, vrlo verovatno i etički vrlo heterogeni i govoreći ko zna kakve sve jezike, možda i potpuno različite. On ne smatra da je to bio nekakav narod, već da se radi o knjiškom terminu koji treba da objasni mutna vremena i razne upade „varvarskih” plemena sa one strane granice, a koji će vekovima kasnije, od IX veka postati nešto jezički, a do XII veka uslovno govoreći i etnički. Da se ta reč prenela, originalno kao kišobran-termin na kako suave mislim reče jedan kotao u kojem je bilo sve i svašta, i tek kasnije poprimila neko konkretnije značenje, u dobroj meri zahvaljujući misiji Sv. Ćirila i Metodija.

Po njemu, Sloveni Prokopija ili Jornanda uopšte i nisu Stari Sloveni (ili možda preciznije proto-Sloveni u kontekstu pre svega jezičke kategorije), koji u to vreme nisu bili smatrani za Slovene (a niti su smatrali sebe Slovenima).

To je ista ona škola misli koja se fokusira na eksterne etnogenetske uticaje, kao što je npr. da su Ilire napravili Rimljani, kroz interakciju i ratove protiv njih.

Vide se kompleksi Rimljana u pokušaju, isto kao i kod ovih istočnih što su stvorili slovensku kulturu pa im je onda Rusi ukrali…

 

[NickFreakyrgios]

Njegove teorije se uglavnom svode na ono što bi želeo rusofobni rumunski nacionalizam.

Има нечега у томе, читав свој научни рад је посветио Словенима, где их највише приказује као фантомски непостојећи народ.