Tvoje primedbe su na mestu, ali dobro bi bilo razmisliti o još nekim stvarima.
Ok, razmislićemo i o njima.
Mi govorimo o Supernovoj koja je udaljena jednu milijardu svetlosnih godina. Ako verujemo računici da je moć razdvajanja nekog teleskopa definisana izrazom 116/D gde je D prečnik
okulara onda ni hablom ne bismo mogli opaziti zvezdu koja će eksplodirati pa makar ona
bila i sto puta masivnija od Sunca.
Ovo je potpuno nebitno, Galet, u okviru razmišljanja o tvojoj hipotezi.
Ti si potpuno u pravu što se tiče obzervacije ovakve supernove - mi samo kod bližih supernovi možemo da uočimo samu zvezdu koja je eksplodirala, dok na velikim daljinama ne možemo. Ono što vidimo je daleka galaksija koja odjednom postaje milion puta sjajnija.
Ono što je ovde bitno je da postoji neki pojedinačni događaj - bilo kakav - koji ima početak i kraj. I u toku ovoga postoji jasan trend: možeš da vidiš kako količina svetlosti iz supernove raste i raste, pa onda dostigne vrhunac, pa onda polako opada. I onda više te svetlosti nema.
U okviru tvoje hipoteze, bilo kakav događaj ovog tipa bi naleteo na opisane probleme. Potpuno je nebitno da li možemo doslovno da razlikujemo sam objekt koji zrači ili ne.
Ali ako je ovo suviše komplikovano za razumevanje, možemo uzeti i bliže stvari. Recimo, SN1987A je bila vidljiva golim okom, i možemo je razaznati kao pojedinačnu zvezdu kroz teleskop bez problema. Udaljenost je 168 000 ly, što se prenosi u razliku u stizanju svetlosti od 20 dana po svakih 100 m/s razlike u relativnoj brzini. Da je tvoja teorija tačna, u toku posmatanja ove supernove, prve opservatorije koje bi je videle bi bile one na strani Zemlje koja se okretala suprotno od nje; pa zatim na strani Zemlje okrenute njoj; pa tek onda na strani Zemlje koja se okreće prema njoj.
Takođe, vrhunac supernove je trajao oko dvadesetak dana. Dakle, čak i u periodu kada bi supernova bila vidljiva svim opservatorijama, one na strani Zemlje koja se okreće u suprotnom pravcu bi videli zadnje tragove silazne putanje snage, one na strani Zemlje okrenute pravo ka supernovi bi videle vrhunac, dok bi one na strani Zemlje koja se okreće ka supernovi videli početak jačanja snage eksplozije. Nikako ne bi svi mogli da vide istu stvar.
Prema tome takvu Supernovu mi ni ne možemo opaziti u ranoj fazi odnosno u trenutku nastanka već mnogo vremena posle toga i to kao maglinu odnosno kao ostatak Supernove, uostalom sve što sada vidimo su ostaci supernovih od kojih je neke bilo moguće videti i u fazi nastanka a neke ne.
Ne, Galet. Pogledaj podatke na koje sam te već uputio. Mi vidimo bliže supernove kao pojedinačne zvezde, a dalje vidimo kao prolazno pojačanje snage svetlosti koja dolazi iz određene galaksije (za faktore od više hiljada ili čak miliona puta).
Uostalom, problem koga sam ti opisao važi ne samo za supernove, već za sve fenomene koji imaju početak i kraj u vremenu (tj. koji nisu konstantni).
Ne mora da bude tako jer možemo da kažemo da je ta svetlost već emitovana dve godine
ranije pa je sada tu.
? Supernova eksplodira polako, tokom vekova, prvo šaljući najsporiju svetlost, pa onda sve bržu, i to tako da sve svetlosti na Zemlju stignu u isto vreme? Otkud supernova zna koliko je Zemlja udaljena?
I ovde smo zanemarili vreme emisije, a osim toga jednog promatrača obasjava Sunce.
? Kako smo zanemarili vreme emisije? Osim ako (opet) ne smatraš da je supernova namerno izbacivala svetlost polako tokom više godina, eda bi ta svetlost stigla na Zemlju baš kad treba?
Drugo, ne, nijednog posmatrača ne obasjava Sunce. Posmatraču A je početak večeri, posmatraču B je skoro jutro, a posmatraču C je ponoć. No, kakve veze ima obasjavanje Sunca sa bilo čim?
Zavisi od toga koliko dugo događaj traje i s koje udaljenosti.
Postoje li podaci o tome kad je koja opsevatorija registrovala iste supernove osim onog
jednog jedinog koga si ranije naveo?
Svaka otkrivena supernova se paralelno posmatra sa više hiljada teleskopa, sa cele noćne strane. Ako je iole značajnija, uključuju se i Habl, a i drugi teleskopi (recimo Chandra). Uzimajući razlike u brzini svih ovih teleskopa, neki od njh bi morali da vide normalnu neeksplodiranu zvezdu, dok bi drugi videli samo ostatke eksplozije, zavisno od trenutne pozicije u orbiti.
Pošto je vremenski tok supernove od kritične važnosti, ova posmatranja su precizno sinhronizovana (koristeći svetsku mrežu atomskih časovnika). Dakle, tačno znamo koja merenja su uzeta u tačno istoj milisekundi - kako sa različitih krajeva sveta, tako i iz orbite.
* * *
Možemo ponovo ovde da pomenemo Algol i Habl, za slučaj da nije jasno ono gore o "bilo kakvom događaju koji ima početak i kraj".
Algol je binarni par, ali se sa Zemlje ne može razlikovati - dve zvezde su suviše blizu jedna drugoj. Mi ih vidimo kao jednu zvezdu koja menja boju i sjaj.
E, sad. Hajde da potpuno ignorišemo šta je to Algol. Uzmimo, recimo, da je Algol zapravo praktični vic nekog tinejdžerskog vanzemaljca, koji je usmerio prema Zemlji neki supersnažan izvor svetlosti, koji periodično menja boju i snagu. Potpuno je nebitno za našu analizu ovde!
Ono što je bitno je da postoji promena: postoji period od dva dana i deset sati u toku koga ova zvezda sija plavo-belu svetlosti, nakon čega deset sati sija naranžastu, pa onda opet, u ciklusu.
Ok? Ti možeš da stojiš na Zemlji, i da posmatraš ovu promenu, i ona je uvek ista. Isto tako, možeš da stojiš u svemiru, i posmatraš ovo, i uvek je isto.
Nebitno je da li se ovde radi o orbiti zvezda, ili o vanzemaljcu koji gurne prekidač. Ono što je bitno je da se Habl kreće 8 km/s oko Zemlje. Brzina Habla u odnosu na Algol je negde reda veličine plus-minus 6 km/s u toku svake orbite (svaka 93 minuta), ali uzmimo da je ovo i mnogo manje (budimo apsolutno velikodušni sa podacima da nikakva greška ne može da se umeša) - recimo, da kažemo 2 km/s.
Uzmimo sad da Habl uoči početak pomračenja Algola u trenutku kada se kreće od njega, brzinom od 2 km/s. On u tom trenutku vidi svetlost koja je nakon "pritiskanja prekidača" krenula odatle brzinjom od c + 2 km/s. Ovoj svetlosti treba pet i po sati kraće da pređe put od Algola do Zemlje nego svetlosti koja se kreće brzinom c.
I ok, on to vidi: plavi, sjajni Algol sada izgleda manje sjajan i narandžast. I onda se teleskop okrene oko Zemlje, i 45 minuta kasnije pogleda u Algol sa druge strane i vidi...
...svetlost koja se sa Algola kreće brzinom c - 2 km/s. Ovoj svetlosti treba pet i po sati više vremena da pređe distancu od Algola do Zemlje nego svetlost koja se kreće brzinom c - više od deset sati duže nego svetlosti koju je uočio sa druge strane planete! Svetlost nakon "pritiskanja prekidača" koja se kreće tom brzinom još nije stigla do Zemlje. Teleskop otud odjednom vidi samo sjajni, plavi Algol!
Isti takav vidi tokom većeg dela svoje orbite, dok se opet ne nađe na drugoj strani Zemlje, i tamo opet bude u stanju da uoči "bržu svetlost".
Algol će menjati boju u svakoj orbiti, svaki put sve ranije (kako sporije i sporije svetlosti stižu do Hablove orbite). Na kraju ćemo imati situaciju da Habl u toku jedne orbite, sa jedne strane vidi kako Algol ponovo postaje plav (kraj pomračenja); dok sa druge strane vidi kako Algol upravo postaje narandžast (pomračenje tek počinje).
Nema rešenja, Galet. Osnovne obzervacije se kose sa tvojom hipotezom - a i sa svim drugim hipotezama o nekonstantnoj brzini svetlosti.
(Odkud vaskrsnu? 
)
Ja i endi smo se kompromisno složili. On tvrdi da nauka nema osnova da negira postojanje Boga, bar kao pokretača, (čak tvrdi da ima naučnika koji upravo zastupaju tu tezu), a ja ne negiram evoluciju, niti živih bića niti materijalnih objekata univerzuuma, nego smatram da je ta evolucija unaprijed inteligentno osmišljena i odvija se sama od sebe, zahvaljujući precizno odabranim parametrima i striktnim zakonima koji vladaju u tom univerzuumu. Jedino gdje se razilazimo je što ja tvrdim daTvorac (pokretač univerzuuma) nije prekinu vezu sa svojom tvorevinom, nego je neprekidno u kontaktu, bar sa ljudima na Zemlji, koji su najviši poznati domet evolucije žive materije u kosmosu. 
?
